Šećerna vodica, Večernje novosti, 23. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Šećerna vodica

Piše Slobodan Maldini

Nacionalni monument je mesto istorijskog, prostornog a posebno kulturnog značaja za jednu državu. Spomenici takvog karaktera su nacionalna kulturna dobra i uživaju posebnu zaštitu. Savremeni spomenici ovog karaktera su od vanrednog interesa i podiže ih država. Po pravilu, to su vrhunska umetnička dela koja predstavljaju krajnje domete kulture jednog naroda.

Ovih dana privodi se kraju realizacija Spomenika Stefanu Nemanji. Za ovaj nacionalni monument su, paradoksalno, organizovani međunarodni vajarski i urbanistički konkursi na kojima su izabrani predlozi stranaca: ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova i urbanističko rešenje španskog biroa "Fenvik Iribaren arhitekts". Izbor spomenika ruskog autora pratilo je protivljenje članova stručnog žirija, a ugledni srpski vajar Dragan Živković je čak napustio žiriranje. Oni smatraju da izabrano rešenje spomenika nije kvalitetno umetničko delo. Nasuprot negativnim ocenama stručnjaka, loše izlivena skulptura srpskog vladara niskog umetničkog kvaliteta završava se u Moskvi i priprema za transport u Srbiju. Zbog nepotrebnih kolosalnih dimenzija - visine 23,5 m, pri izradi je utrošeno 80 t bronze i 300 t drugih materijala. Iako nije objavljena, cena skulpture izvesno je astronomska. Bačen na bezvredan kič, taj novac je mogao da bude investiran na korisniji način, na primer u izgradnju nedostajuće Nacionalne likovne galerije.

Ali, zabrinjava najava drugog nacionalnog monumenta. Radi se o "Panteonu mira", grandiozno zamišljenom spomeniku Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu autorke Katarine Tripković Pančić.  U umetnosti, panteon je građevina posvećena svim bogovima, a ne miru niti poznatim ljudima. Ovo delo mlade vajarke koje treba da ima međunarodnu reputaciju, političari guraju po "principu svršenog čina", bez ikakvog, pa ni međunarodnog konkursa, niti mogućnosti da stručna javnost da o njemu svoj sud. Autorka projekta je mlada, neprofilisana umetnička direktorica u svojoj porodičnoj livnici sa tradicijom kratkom jedva dve decenije. Izgubljen na tankoj liniji između kiča i škarta, nesrećni "Panteon mira" ima jednako loš ukus šećerne vodice prepoznatljiv na spomeniku Stefanu Nemanji. Kompozicija dvojice velikana smeštenih u ambijent novokomponovanog tabloidnog folk neoklasicizma sa nameštajem stila Lujeva, primerena je po kulturu ponižavajućoj estetici srpskih rijalitija. Arhitektonski elementi ovog "stila" potsećaju na "skupe" prigradske vile srbijanskih skorojevića. A o likovnoj vrednosti skulpture ne treba trošiti reči. O tome govori ona sama.

Ostaje nam samo da žalimo zbog suludo potrošenog novca na negativnu promociju kulture zemlje i da se stidimo zato što će nas uskoro svetski poznavaoci umetnosti svrstati u isti red sa nadrealnom provincijskom scenom skulpture Skoplja - grada nadaleko poznatog po kiču.

Na slici: Spomenik Stefanu Nemanji i Panteon mira, izvor: Večernje novosti