Slobodan Maldini: Konfučije i trešnjin cvet, Večernje novosti, 25. jun 2016.

Dnevnik zabluda

Konfučije i trešnjin cvet

Piše Slobodan Maldini

Predsednici Kine i Srbije Si Đinping i Tomislav Nikolić nedavno su postavili u Beogradu, na mestu gde je tokom NATO bombardovanja srušena zgrada kineske ambasade, kamen temeljac za izgradnju Kineskog kulturnog centra. Tom prilikom otkrili su spomenik Konfučiju, tablu novoosnovane Konfučijeve ulice i Trga prijateljstva Kine i Srbije. Kineska kompanija Šandong, koja je trenutno angažovana u Srbiji na izgradnji Koridora 11, nedavno je najavila izgradnju Kineskog kulturnog centra u Beogradu po planovima arhitekata u Kini. Na površini placa od oko 6.000 kvadratnih metara nići će savremeno oblikovano velelepno zdanje površine oko 24.000 kvadratnih metara koje će produbiti i negovati kulturnu saradnju dve zemlje. Ova zgrada, sa "burgijama" i "vijugama" na fasadi, odaje izgled savremenog arhitektonskog objekta. Zajedno sa novopodignutim spomenikom Konfučiju, Kineski kulturni centar će biti novo urbano središte Beograda.

Konfučije (Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije) je kineski filozof i socijalni reformator koji je živeo u 6. i 5. veku p.n.e. Najznačajniji je po svom etičkom sistemu vrednosti koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli. Po Konfučiju, suština svakog čoveka je čovekoljublje, a njegova parola savesnosti je: "ako želiš sebe da uzdigneš, uzdigni druge". Očigledno da filozofija ovog kineskog mudraca i danas predstavlja vodilju kineske spoljne politike.

Koliko juče, Konfučijeva ulica nosila je ime Trešnjinog cveta. U ovoj ulici, u neposrednoj blizini novoprojektovanog Kineskog kulturnog centra, nedavno je sagrađena zgrada ambasade Japana, u čijem sastavu se nalazi prostor Japanskog kulturnog centra. Naziv ulice Trešnjin cvet odnosi se na čuvenu japansku sakuru, cvet ukrasnih japanskih trešanja koje cvetaju već u martu. U to vreme ceo Japan slavi procvat sakure i raduje se dolasku proleća. Sakure su u Japanu predmet hiljadugodišnje tradicije obožavanja, jer su poštovana metafora obnavljanja života. I sam sam pre nekoliko godina organizovao sadnju japanskih trešanja u ulici Trešnjinog cveta. Japanci su se tom prilikom divili izuzetno retkim i skupocenim vrstama sakura koje su zasađene.

Ekonomski i tehnološki giganti Kina i Japan, večiti rivali Dalekog istoka zamršenih međusobnih državnih odnosa koji ponekad dospevaju do zabrinjavajuće tačke, susreli su se u maloj novobeogradskoj ulici. Kina najavljuje svetlu budućnost svojih strateških ulaganja u Srbiji. Japan je od 1999. do danas najznačajniji humanitarni donator Srbiji. Na beogradskim ulicama još uvek viđam žute gradske autobuse sa odštampanim japanskom i srpskom zastavom na boku, koje je Japan poklonio Srbiji. Bar još neko vreme, dok ih gradske vlasti ne prefarbaju u crveno. Pretpostavljam da crvena boja sadrži i simboličko značenje, okrenuto prema budućnosti Beograda i Srbije...

Slobodan Maldini: Kapitalna dela i samizdati

Dnevnik zabluda

Kapitalna dela i samizdati

Piše Slobodan Maldini

Na nedavnom konkursu za otkup knjiga za biblioteke u Srbiji, Ministarstvo kulture dalo je preporuku da se otkupi knjiga Mirjane Marković. U njoj autorka iznosi viđenje teškog perioda u istoriji Srbije, što kritičari smatraju pravdanjem politike njenog supruga Slobodana Miloševića, u vreme kada je Srbija bačena u ponor. Slični komentari bili su svojevremeno upućeni Ministarstvu kulture zbog  otkupa knjiga estradnih zvezda Suzane Mančić, Mateje Kežmana, Marije Šerifović, Lotara Mateusa. Ove kritike dopunjuje slučaj jedne od najprodavanijih knjiga kod nas, izvesne Zorannah, mlade blogerke i "jedne od najznačajnijih stilskih savetnika na ovim prostorima" za koju se otimaju najugledniji srpski izdavači.

Cirkus oko otkupa knjiga zasenio je događanja na drugom, mnogo ozbiljnijem konkursu za finansiranje kapitalnih izdavačkih dela u kulturi. Opšte je poznato da se istorija nacije pamti po njenim dostignućima na planu kulture. A ta dostignuća dokumentuju se i čuvaju kapitalnim izdanjima. Zato je krajnje zabrinjavajuće što među dobitnicima na konkursu Ministarstva za finansiranje kapitalnih dela u kulturi zapravo nema kapitalnog dela.  Jer, izdavački predlozi koji su dobili državna sredstva daleko su od kriterijuma koji definišu kapitalno delo u kulturi. Među njima su biografije, monografije, seminarski radovi, knjige koje ne pripadaju kategoriji kapitalnih naslova. Razlog katastrofalnih rezultata konkursa, međutim, nije nepostojanje kapitalnih dela u Srbiji, već nevoljnost države da se prema ovoj kulturnoj kategoriji odnosi sa dužnim poštovanjem. Jer, usvojene kapitalne izdavačke predloge na konkursu država finasira sa oko 3000 evra po knjizi, što je iznos nedovoljan za pokrivanje troškova izdanja čak knjižica manjeg obima.

Izvan svih kategorija izdavaštva su samizdati. Ovaj termin, nastao u Sovjetskom Savezu, predstavlja samostalno izdavanje knjiga koje su neprihvaćene, ponekad zabranjene od države ili nepoželjne od izdavačkih kuća. Samizdati ne donose profit. Kada sam se i sam upustio u avanturu samizdata, nisam imao predstavu o njenoj složenosti. Prva dva toma svoje Enciklopedije arhitekture objavio sam 2004. samostalno, posle šest godina rada. Prošavši finansijski i emotivni pakao, ponudio sam knjige najvećoj svetskoj izdavačkoj kući "Temza i Hadson". Odgovorio mi je lično direktor Lukas Ditrih "da dnevno primi i po 2000 tekstova, ali da mu svejedno pošaljem štampane primerke poštom". Odmah po dobijanju knjiga, javio mi se rečima "da sam napravio gigantski, neshvatljiv posao, koji je međutim za njegovu kompaniju prevelikog finansijskog obima". Nisam siguran da je poverovao kada sam mu odgovorio da se izdavački troškovi mog sizifovskog samizdata mogu uporediti sa samo jednom njegovom mesečnom platom. Nažalost, i danas izdajem knjige na isti način.

Slobodan Maldini: Spomenici, Večernje novosti, 11. jun 2016.

Dnevnik zabluda

Spomenici

Piše Slobodan Maldini

Nakon otkrivanja spomenika Borislavu Pekiću, mandatar vlade Aleksandar Vučić nedavno je najavio podizanje spomenika Zoranu Đinđiću. Kako je rekao, spomenik bi trebalo da bude postavljen na beogradskom Studentskom trgu. Naglasio je da su reformatori u srpskoj istoriji stradali i zbog toga što Srbi često od emocija i ostrašćenosti ne vide dalje. Ova najava izazvala je buru emocija i negodovanje u redovima opozicije. Kritičari te ideje smatraju da je inicijativa sramna, jer potiče iz redova onih koji su upravo Đinđića satanizovali. Ali, zbog čega jedna ovakva ideja izaziva toliko snažne reakcije upravo kod poštovalaca dela tragično stradalog srpskog premijera?

Tradicija čuvanja sećanja na istorijske događaje, tragične žrtve i velikane naše istorije izgradnjom spomenika, kod nas je veoma duga. Na ovim prostorima spomenici su podizani od vremena Starih Rimljana i tokom srednjeg veka, kada su građeni brojni manastiri. U novijoj istoriji, plejada vajara ostavila je spomeničke tragove koji čuvaju uspomenu na naše slavne ljude i događaje. Vajari poput Petra Ubavkića, Đorđa Jovanovića, Simeona Roksandića, Dragomira Arambašića, utrli su put savremenom srpskom vajarstvu. Ideju podizanja monumenata povodom stvaranja nove države posle Prvog svetskog rata podržavali su vajari: Toma Rosandić, Ivan Meštrović, Sreten Stojanović i drugi. Za sobom, oni su ostavili izuzetna umetnička dela koja predstavljaju vanredne domete u evropskom vajarstvu. Posle Drugog svetskog rata, Bogdan Bogdanović, Nandor Glid, Vida Jocić, Olga Jevrić, Olga Jančić i drugi, uveli su našu umetnost u tokove savremenog svetskog vajarstva.

I pored značajne kulturne tradicije na planu spomeničke umetnosti, proteklih godina u regionu vlada trend podizanja bizarnih spomenika poznatih savremenih "junaka". Zajedno sa izgradnjom statue Brusu Liju u Mostaru i Bilu Klintonu u Prištini, nikli su i kod nas spomenici marginalne umetničke, ali emotivno visoke vrednosti. U Banatskom Sokocu podignut je spomenik pevaču Bobu Marliju, u Nišu je postavljena skulptura pevača Šabana Bajramovića, a u Drvengradu je sam Džoni Dep otkrio svoj spomenik. Naklonost prema poznatim ličnostima otišla je još dalje kada je 2011. tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić prisustvovao otkrivanju spomenika nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hejdaru Alijevu na Tašmajdanu (na slici). Tadašnja vlast je o tom događaju govorila hvalospeve, bez obzira na podsećanje mnogih da je Alijev vratio Azerbejdžan u crno razdoblje diktatorstva. Za razliku od prethodno navedenih spomenika emotivne vrednosti, Alijevljev je izraz zahvalnosti Srbije Azerbejdžanu za novac dat Beogradu i podršku po pitanju Kosova.

Zbog svega, ne iznenađuje polemika oko "prava na izgradnju spomenika" Đinđiću. Tim pre što kontroverza o ubistvu nekadašnjeg premijera do danas nije dobila epilog. 

Slobodan Maldini: Urbane metastaze, Večernje novosti, 6. jun 2016.

Dnevnik zabluda

Urbane metastaze

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je jedan mladi arhitekta, opisujući izgradnju novog tržnog centra na okretnici trolejbusa u Rajićevoj ulici, upotrebio slikoviti izraz "urbane metastaze". Ovim nazivom opisao je novonastalo stanje u urbanizmu istorijskog jezgra grada, neposredno uz Kalemegdansku tvrđavu, gde je infiltriran mega tržni centar. Ovaj projekat, koji je decenijama čekao na realizaciju, privodi se kraju izazivajući sumnje i negodovanje arhitekata. Ali, zašto se neki predstavnici arhitektonske struke svrstavaju u grupu kritičara ovog i sličnih mikrourbanističkih arhitektonskih koncepata?

Izgradnja tržnih centara u našim gradovima trebalo bi da zadovolji narasle potrebe stanovništva za komercijalnim trgovačkim mestima. Odavno kod nas postoji navika da stanovništvo radije obilazi prodavnice, nego da ide u galerije, muzeje i pozorišta. Ako su naši preci odlazili u crkve, gde bi pokušali da zadovolje svoje duhovne potrebe, naša deca rado posećuju tržne centre, provodeći vreme u njihovim komercijalnim sadržajima. Međutim, iako su mnogi novosagrađeni arhitektonski objekti u starom gradskom jezgru već zamenili istorijske kulturne sadržaje, krajnje je neobično da ovaj novokomponovani šoping mol iz korena menja kulturnu sliku grada u bukvalnom smislu, zato što je podignut na lokaciji gradskog kulturnog i istorijskog središta. Umesto čuvanja i negovanja kulturne tradicije dela Beograda koji treba s ponosom da nosi naziv grada-muzeja, beogradski urbanisti su otvorili još jednu u dugom nizu svojevrsnih urbanih metastaza, koje razaraju i uništavaju istorijski i kulturno vredno gradsko tkivo. Ali, šta je istorijski vredno na prostoru bivše Kalemegdanske trolejbuske okretnice?

Na lokaciji novosagrađenog tržnog centra, koja je "pod zaštitom i ima status prostora od posebnog značaja", nalazi se vredan istorijski muzej grada na otvorenom.  Na tom području nalaze se ostaci bedema atičkog kastruma, sa izvanrednom gradskom kapijom. U prostoru tvrđavskog rova počinjala je zona rimskog grada Singidunuma, a na lokalitetu se i danas nalaze brojni artefakti neprocenjive vrednosti. U novijoj istoriji, na ovom mestu je podignut autentičan muzej arhitekture grada. Prošlih vekova tu su sagrađena najznačajnija srpska arhitektonska zdanja. U Knez Mihailovoj: hotel "Srpska kruna", Kuća Stojanovića, Kuća Mihaila Pavlovića, "Grčka kraljica", Kuća Hrisante Kumanudi, Spasićeva zadužbina. U ulici Kralja Petra: trgovačka kuća Arona Levija, "Zgrada sa zelenim pločicama" građena za trgovca Stamenkovića. U Uzun Mirkovoj: hotel  "Srpski kralj" (na slici, srušen), zgrada Beogradske realke - kuća C. Rajovića, kuća Ž. Barlovca. U Pariskoj ulici: kuća Marka Stojanovića... Ne postoji u Srbiji gradsko jezgro sa sličnom koncentracijom istorijskog sadržaja. Odnedavno, ovaj muzej na otvorenom nalazi se u sastavu šoping centra.