Slobodan Maldini: Divlji urbanizam, "Večenje novosti", 30. maj 2015.

Dnevnik zabluda

Divlji urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Srbija je zemlja apsurda.  U našem urbanizmu događa se već decenijama proces koji nije poznat u drugim zemljama - divlja gradnja. Gradeći "divlje", ljudi podižu na hiljade objekata bez dokumentacije, ne poštujući zdrav razum. Protiv divlje gradnje država se "borila" tako što je nelegalnim graditeljima dozvolila tzv. legalizaciju, nešto poput pomilovanja u krivičnom pravu. Danas je na delu drugi, mnogo ozbiljniji proces, koji ima dalekosežno teške posledice. Radi se o tzv. divljem urbanizmu, u kojem nas urbanisti ponovo iznenađuju svojom glupošću. Divlju urbanizaciju sprovode opštine, a osnovni akteri su urbanističke institucije. U tome im pomažu i inostrane, "konsultantske" kuće iz Evropske unije. Radi se o nekompetentnom, haotičnom urbanizovanju zemljišta u Srbiji, ne sa namerom da se u prostor uvede red, već sa direktnim ciljem da se opustoši džep naših stanovnika i njihovim novcem napuni budžet. Radi se o sledećem.

Iskoristivši Zakon o planiranju i izgradnji, neke opštine su usvojile prostorne planove u kojima su odjednom i bez ikakve logike, proglasile za građevinsko zemljište: vikend zone, neplodno zemljište, šume, livade, klizišta i sl. Određene su kategorije ovog neiskorišćenog zemljišta, a vlasnici parloga, utrina, slatina, preko noći postali su vlasnici građevinskog zemljišta. Budući da se njihove nove "građevinske parcele" mere hektarima, njima su određena astronomska poreska zaduženja. Po godišnjem poreskom rešenju, novi vlasnici "građevinskih parcela" zaduženi su i za iznose koji premašuju stvarnu vrednost njihovih "građevinskih placeva". U opštini Sremski Karlovci (na slici), po poreskim rešenjima, za hektar parloga bez prilaznog puta, gde se može dospeti jedino peške ili traktorom, bez struje, vode, telefona, interneta, za zemljište koje niko neće da kupi jer za to ne postoji tržište, plaća se godišnji porez veći nego što se plaća za stan veličine 100kvm u strogom centru Beograda. Ili, plaća se više nego što plaćaju građani u Evropskoj uniji u nekim zemljama koje su od nas mnogo razvijenije. Da podsetim na slučaj od pre nekoliko godina, kada su novinari otkrili da je ministar u bivšoj Vladi vlasnik "pašnjaka" koji se nalazi neposredno pored Hrama sv. Save u Beogradu. Naravno, to zemljište je bilo tako formulisano da bude plaćen minimalan porez.

Ovo je možda teorijski dobro za budžet, jer se on uvećava za mogući priliv sredstava po osnovu poreza na građevinsko zemljište. Međutim, u praksi do tog priliva nikada neće doći, jer narod nema novca da plati porez. Ljudima je jeftinije da napuste svoja imanja, ako imaju gde da odu. Mladi beže u svet, dok su stari osuđeni na ostanak u zemlji.  U Srbiji je svake godine manje 30.000 ljudi. Ako je nepodnošljiva za život sopstvenih stanovnika, kako naša zemlja može da bude privlačna za strane investitore?

Slobodan Maldini:Deža vi, "Večernje novosti", 23. maj 2015.

Dnevnik zabluda

Deža vi

Piše Slobodan Maldini

Nastao iz francuskog jezika, izraz deža vi jeste utisak da je osoba već videla nešto što inače vidi prvi put. Ovaj fenomen prati snažan osećaj da je neko iskustvo koje se upravo događa, već jednom bilo iskušeno u prošlosti.

Deža vi je izraz kojim ću na najkraći, direktan način da opišem predstavljanje Srbije na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu. U Srpskom paviljonu 56. bijenala izložen je rad Ivana Grubanova "Ujedinjene mrtve nacije". Radi se o podnoj instalaciji koja sadrži pobacane, zgužvane i bojama uništene zastave zemalja koje su prestale da postoje u 20. veku. Ovaj rad postavlja pitanje postojanja i opstanka nacija i država u današnjem svetu kojem je ovladao globalizam. Instalacija korespondira sa nazivom Paviljona Srbije, na kojem iznad ulaza i danas stoji natpis "Jugoslavija".

Predstavnik mlađe generacije umetnika, Pančevac Grubanov (1976) diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a potom boravio na praksi u Amsterdamu i Londonu. Pažnju na sebe skrenuo je vrlo rano na Pančevačkom salonu, gde je nekoliko puta nagrađivan. Autor je serija umetničkih radova, među kojima su: "Slikar zla", "Mrtve zastave", "Nezaboravne memorije".

Dejv Kol (1975) je savremeni američki vizuelni umetnik i skulptor. Njegove radove karakteriše zainteresovanost za politiku, patriotizam, nostalgija. Izlagao je u najprestižnijim svetskim galerijama i muzejima u Njujorku, Vašingtonu, Holandiji, Izraelu, Australiji i dr. Njegovo najznačajnije delo "Zastave sveta" (na slici) u kojem su izgužvane zastave raznih zemalja bačene na pod, sadrži rafiniranu ali jaku simboličnu poruku. Instalacija je prvi put izlagana 2009. u Muzeju savremene umetnosti u Aldriču, a potom 2011. u Muzeju umetnosti u Nortonu. Ovim delom Kol je stekao svetsku slavu.

Već na prvi pogled, instalacija predstavnika Srbije na Venecijanskom bijenalu upućuje na Kolovo remek delo. Sve je vrlo slično, osim što su Grubanovljeve zastave zamazane bojom. Iako sam svestan današnje globalne umetničke scene u kojoj se slične ideje prepliću i mešaju, ne mogu da se otmem vrlo lošem utisku velike sličnosti instalacija Grubanova i Kola. Da li je to znala kustoskinja ovogodišnjeg predstavljanja Srbije u Veneciji Lidija Merenik i kolika je njena odgovornost zbog plagijarizma koji se pojavio na ovoj međunarodnoj izložbi? Samo mogu da pretpostavim koliku je štetu našoj umetnosti nanelo ovakvo predstavljanje Srbije u Veneciji. Kada je  2011. na Venecijanskom bijenalu izlagao Raša Todosijević, njegova individualistička instalacija bila je autentična, izvedena bez ikakvog svetskog uzora, jer uzori ovom stvaraocu nisu potrebni. Isto se može reći za umetnost Dragana Papića (DrAgana) koji je zgužvanu odeću bačenu na zemlju beogradskog buvljaka, sa istom porukom koju danas šalje Grubanov, predstavio publici pre više od 15 godina. 

Slobodan Maldini: Moji tekstovi o "Vazdušnom metrou" - danas Beograd dobija žičaru

BEOGRAD DOBIJA ŽIČARU:

http://mondo.rs/a796802/Info/Drustvo/Beograd-dobija-zicaru.html

Moj tekst iz 2011.
http://maldinis.blogspot.com/2011/11/belgrade-aerial-tramway.html


"Večernje novosti": 27.04.2013.

http://crystalshipghosts.blogspot.com/2013/05/dnevnik-zabluda-27042013.html

Slobodan Maldini: DNEVNIK ZABLUDA

ANTRFILE: Naše vreme je okarakterisano nizom zabluda. One se nalaze u svim strukturama društva: ekonomiji, kulturi, socijalnim odnosima. Neke zablude je lako prevazići i promeniti, dok druge ostavljaju dubok i neizbrisiv trag. Tako je sa zabludama u arhitekturi i urbanizmu. Kada jednom stupe na scenu, greške su nepopravljive.

Metro. Zabluda je da će izgradnja Beogradskog lakog metroa rešiti saobraćajne probleme grada. Pored delimičnog rasterećenja gužvi na ulicama, metro će Beograd uvući u spiralu novih ekonomskih problema. Izgradnja metroa biće još jedan veliki posao stranih kompanija u Srbiji, dok će srpski građevinari i dalje sticati vrhunske reference u inostranstvu. Pri nerealno nisko projektovanoj investiciji od milijardu evra za jednu liniju, metro će možda uvesti Beograd u društvo razvijenijih evropskih prestonica, ali će građani preskupo platiti ovo polovično rešenje saobraćajnih gužvi. Mnogi gradovi sa Beogradu sličnom konfiguracijom terena danas prelaze na jeftinija i efikasnija rešenja od metroa, poput urbanog kablovskog transporta. Upoređenja radi, skijalište Kopaonik ima kapacitet žičara 24.000 korisnika/h, što je četvrtina prevoznog potencijala beogradskog Gradskog saobraćajnog preduzeća. Kapacitet beogradske Gradske železnice je 2.700 putnika/h. Izgradnja četvorosedežne žičare, kapaciteta 3.500 korisnika/h, dužine jedne gradske tramvajske linije, sagrađene na planinskom nepristupačnom terenu, košta 3,5 miliona evra. Da podsetim, Beograd je za poslednju kupovinu "španskih tramvaja" izdvojio 81,36 miliona evra.

Luka Beograd. Zabluda je da Beogradu ne treba luka na Dunavu, već da na mestu sadašnje treba izgraditi stambeno naselje. Sa obećanjem "izmeštanja luke na drugu obalu reke", u toku je dugogodišnje iscrpljivanje vlasti i investitora za izgradnju "elitne stambene četvrti". U ovu "igru" je svojevremeno uvučen  i svetski poznat arhitekta Danijel Libeskind, ne bi li svojim autoritetom pospešio realizaciju ove zablude. Nije potrebno podsećati: ekonomija naše prestonice podignute na dve reke umnogome zavisi od luke, koja je njena veza sa Evropom i Istokom. Bez luke, grad prestaje da postoji na svetskoj ekonomskoj mapi, pa mu ni "elitne stambene četvrti" više neće biti potrebne. Ova činjenica zasigurno nije zabluda. 

"Večernje novosti" 01.3.2014.
http://crystalshipghosts.blogspot.com/2014/03/slobodan-maldini-metro-na-vodi-vecernje.html

DNEVNIK ZABLUDA
Piše Slobodan Maldini

METRO NA VODI
Pred Beogradom su dva velika projekta. Beograd na vodi je smela zamisao koju je potpredsednik Vučić odlučan da realizuje, čime će biti spušten centar grada na desnu obalu Save. Drugi poduhvat je Beogradski metro, kojim grad treba da reši narasle saobraćajne probleme. Mnogi smatraju da ova dva poduhvata ne mogu da budu realizovana odvojeno. Da bi se grad spustio na vodu, potrebno je da bude izgrađen železnički čvor u Prokopu, što vodi daljim investicijama u saobraćajnu infrastrukturu. U ovakvim okolnostima, izgradnja metroa je neizbežna, što zahteva velika ulaganja u izgradnju podzemnih linija i metro mosta preko Save. U saobraćajne promašaje proteklih vlasti: izgradnju Mosta na Adi i projekat tzv. "Tramvaja za 21. vek" do sada su nepotrebno potrošene skoro 2 milijarde evra, a osnovni problemi nisu rešeni. Da li je moguće primeniti tehničko rešenje koje će zadovoljiti potrebe grada a pritom nas neće uvući u nove, bespotrebne investicije?



Pre nekoliko godina radio sam studiju izvodljivosti tzv. "Metroa na vodi". Ideja je nastala iz potrebe rešavanja jednostavnog i jeftinog javnog prevoza putnika u ekonomskim i terenskim uslovima u kojima se nalazi Beograd. Nastao na obalama dve najveće regionalne reke, grad je priobalje starog i Novi Beograd razvio nasipanjem i regulacijom plavnog tla. Stari Beograd je sagrađen na brdu na kojem dominiraju Terazijski  i Kalemegdanski plato. U teškim prirodnim uslovima, izgradnja klasičnog metroa je preskupa. Ograničenja terena upućuju na tehnološki napredno i ekonomski isplativo rešenje - izgradnju vazdušnog umesto podzemnog saobraćajnog sistema  - vazdušnog tramvaja. Ideja preuzeta od skijaških centara primenjena je u gradovima, poput: Tramvaja ostrva Ruzvelt u Njujorku (na slici), Portlandskog vazdušnog tramvaja ili Vazdušne linije Emirata nad Temzom u Londonu. Dvospratne kabine kapaciteta 200 putnika primenjene su na žičari Vanoaz u Francuskoj. Iako sagrađena na nepristupačnom terenu, koštala je 15 miliona evra, 5 puta manje od beogradskih  "španskih tramvaja".
Prva linija beogradskog metroa na vodi spajala bi Zemunski kej i Kalemegdan. Trasa bi vodila duž desne obale Dunava, iznad zelenog pojase i reke. Sa kapacitetom kabina preko 200 osoba, mogući protok je 3-4000 putnika na sat, odnosno do 60.000 dnevno. Ovakav transport ne zavisi od vremenskih uslova, ne poznaje saobraćajnu gužvu ni semafore, tih je i ne zagađuje okolinu. Cena izgradnje linije Metroa na vodi je reda statističke greške u odnosu na cenu izgradnje klasičnog metroa. 

Slobodan Maldini: Sećanje i zaborav, "Večernje novosti", 16. maj 2015.

Dnevnik zabluda

Piše Slobodan Maldini

Sećanje i zaborav

Za naše narode važno je sećanje na istorijske događaje koji su se odigrali tokom Drugog svetskog rata na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Tada je naša zemlja razorena, a život su izgubili njeni brojni stanovnici. Mnogi su zatvarani i ubijeni u koncentracionim logorima. O ovim stradanjima naše mlade generacije imaju sve manje saznanja i ona polako padaju u zaborav.

U posleratnom periodu, na teritoriji nekadašnje Jugoslavije podizani su spomenici koji su čuvali sećanje na žrtve rata. Njih su projektovali najpoznatiji jugoslovenski skulptori i arhitekti i oni su bili mesta na kojima se negovalo sećanje na istorijske događaje. Nakon raspada Jugoslavije, mnogi među ovim vrednim umetničkim obeležjima su nestali, bilo da su zapušteni ili urušeni. Nekada čuveni spomenici danas leže napušteni, čekajući da ih proguta zaborav.

Najznačajniji spomenik stradanja Srba, Jevreja i Roma nalazi se u Jasenovcu, području nekadašnjeg koncentracionog logora u Hrvatskoj, na obali reke Save. Memorijalni kompleks sa čuvenim “cvetom” izradio je 1964. godine beogradski arhitekta Bogdan Bogdanović. Iako nije urušen, kompleks godinama sve više gubi svoj prvobitni značaj. Umesto čuvanja sećanja, svedoci smo zanemarivanja i zaborava koje pada na istorijska događanja koja su se tu odigrala. Teško da danas možemo da zamislimo da će školske ekskurzije iz Srbije ići u posetu ovom kompleksu, gde bi naša deca mogla da se upoznaju sa tragičnom istorijom Srba, Jevreja i Roma u prošlom svetskom ratu. Verovatnije je da će mladi naraštaji biti edukovani na području Spomen kompleksa Donja Gradina, delu kompleksa Jasenovac koji se nalazi preko puta njega, na desnoj obali reke Save. Na području Donje Gradine streljani su i pokopani logoraši iz Jasenovca. Budući da se nalazi na teritoriji Republike Srpske, Donja Gradina neće doživeti sudbinu Jasenovca. U pripremi je međunarodni konkurs za izradu projekta Memorijalnog područja Donja Gradina. Budući memorijalni kompleks sadržaće muzej, galeriju, ali i važan istorijski dokumentacioni centar. Nakon realizacije ovog projekta, sećanje na jasenovačke žrtve živeće i dalje, u Republici Srpskoj.

Iako je zaborav ono što odlikuje neke na Balkanu, tako nije u svetu. U spomen kompleksu koncentracionog logora u Dahauu u Nemačkoj, otvorena je izložba "Međunarodni memorijal Nandora Glida", posvećena delu našeg vajara (na slici). Glid je 1965. dobio prvu nagradu na međunarodnom konkursu za spomenik u Dahauu, među više od 50 vajara iz 17 zemalja. Jugoslavija je bila među zemljama koje su najviše participirale u izgradnji, jer je dala granit i finansijska sredstva za izradu spomenika. Ovo govori o međunarodnom zalaganju naše države i o tadašnjoj svesti o značaju antifašističke politike. Glid je 1958. podigao i spomenik stradalim Jugoslovenima u nemačkom logoru Mauthauzen.

Nepal

Dnevnik zabluda

Nepal

Piše Slobodan Maldini

Nepal je pogodio zemljotres katastrofalnih razmera. Poginunuo je veliki broj ljudi, mnogi su povređeni, uništene su kuće i istorijska kulturna dobra.

Svakoga ko je tamo boravio, pa tako i mene, ova zemlja privlači da je ponovo poseti. Tokom većeg dela burne istorije Nepal je bio monarhija. Od 1996. do 2006. tamo je besneo građanski rat u kojem se marksistička gerila borila protiv centralnih vlasti. 2008. godine nepalski parlament je izglasao ukidanje monarhije i uspostavljanje Savezne Demokratkse Republike Nepal. U Nepalu živi više od 60 različitih etničkih zajednica i kasta. Najbrojnije četiri grupe su: kšatrije, bramani, Magar i Taru. U zemlji postoji kompleksan sistem kasti koji diktira živote stanovnika. Svaka kasta ima svoj jezik. U Nepalu postoji čak 140 jezika. Na površini ove zemlje nalazi se osam planinski hvrhova visine preko 8000m i najviši vrh na svetu Mont Everest , visok 8848m. Pored Mont Everesta, najpopularnija treking staza je na vencu planine Anapurna. Klima zemlje je u rasponu od tropske do večnog snega i leda. Na Nepalu se nalazi 5980 vrsta cvetnica, sa velikim brojem endemskih.

Nepal je prestonica azijske srednjovekovne kulture. Glavni grad Katmandu danas ima status najbogatije budističke svetske ikone. On je jedan od najvećih i najznačajnijih živih svetskih muzeja. Za Nepal kažu da ima onoliko bogova koliko ima stanovnika, onoliko hramova koliko ima kuća i onoliko festivala koliko ima dana u godini. Ono što izdvaja ovu državu od ostatka sveta jeste da se na teritoriji njenog glavnog grada Katmandua nalaze čak 7 kulturnih dobara pod zaštitom svetske organizacije Unesko. Ovakva koncentracija spomenika kulture ne postoji nigde u svetu. Kulturno nasleđe doline Katmandua  ilustrovano je grupama istorijskih gradskih centara, spomenika i zgrada koje prikazuju pun opseg istorijskih i umetničkih dostignuća zbog kojih je Nepal doživeo svetsku slavu. Smeštena u podnožju Himalaja, svetska baština doline Katmandua sadrži urbane centre (Darbar) sa palatama, hramovima i javnim prostorima gradova: Katmandu (Hanuman Doka), Patan (Lalitpur) i Baktapur (Kvopa). Samo u Patanu nalazi se preko 1200 budističkih spomenika različitih oblika i veličina. U ovoj dolini podignuti su verski ansambli: Svajambunat, Bodnat, Pašupatinat i Čangi Narajan. Svajambunat je najstariji budistički spomenik, a Bodnat najveća stupa u Nepalu. Pašupatinat je hinduistički centar a Čangi Narajan je hram i urbani kompleks starog naroda Nevari.

Zemljotres u je Nepalu uništio bogato svetsko kulturno nasleđe. Pitanje je da li će i kada ono biti obnovljeno i da li je uopšte moguće rekonstruisati toliki broj i tu koncentraciju spomenika kulture, koja ne postoji na drugom mestu. Danas, svet treba da pokaže visoku svest i opredeljenje za očuvanje tamošnje kulturne baštine. (Fotografija: Baktapur, S. Maldini).