Friday 27 September 2019

Čistači, Večernje novosti, 27. septembar 2019.




Dnevnik zabluda

Čistači

Piše Slobodan Maldini

Nisam sklon verovanju u čuda, međutim, ponekad me iznenadi nadrealan sklop okolnosti nekog događaja. Prenosim utiske o jednom takvom.

Moja garaža na Bežanijskoj kosi nalazi se preko puta slama. U stotinak udžerica, u njemu živi oko hiljadu duša, Roma. Preživljavaju preturajući po kantama za đubre iz kojih vade hartiju, pvc i metalnu ambalažu i prodaju ih trgovcima sekundarnih sirovina. U Beogradu poznati kao "čistači", često odnose i već separisani otpad, zbog čega ponedeljkom iznosim "zelene kese" sa reciklažnim đubretom tek posle ponoći. Ali, i tada se desi da ih ovi skupljači isprazne. Jednom sam u gluvo doba noći jurio za njima niz ulicu, uz povike da vrate moje đubre.

Pre neki dan, signalista Miroljub Todorović pozvao me je u svoj stan da donesem njegove radove koje sam izložio na mojoj nedavnoj izložbi u Narodnoj banci. Ovi listovi hartije sadrže mejl art kolaže i zapise beogradske i njujorške umetnice Marine Abramović. Sa radovima sam otišao u garažu, seo u auto i odvezao se kod Todorovića, na Gundulićev venac. U ulici je bila gužva, pa sam parking pronašao kod Bitef teatra. Platio sam sms-om parkiranje, izašao iz automobila i tada, zapanjen, shvatio da nisam u auto stavio poverene mi radove. Zaboravio sam ih na ulici, ispred garaže! U očaju, pustio sam krik: "Izgubio sam Marinu!" U samom tom trenutku, neverovatno, pored mene je, zagledan u nebo, probazao konceptualista Neša Paripović, Marinin prvi muž!

Shvativši da se karma grubo igra sa mnom, munjevito sam povezao auto nazad, na Bežanijsku kosu. Ispred garaže nije bilo mojih zaboravljenih radova. Ali, iza ugla, ugledao sam Romkinju, "čistačicu", koja je gurala kolica sa otpadnom hartijom. Na vrhu gomile štrčala su Marinina pisma. Pritrčao sam i dreknuo: "Ovo je moje, kako si smela to da uzmeš?!" "Komšija, nemo' da se ljutiš, samo sam pokupila bačenu 'artiju s' ulice", odgovorila je.

Sutradan, na otvaranju izložbe u galeriji Arte, sreo sam se sa Radomirom Damnjanovićem Damnjanom. Ostareli, teško pokretni bard srpskog slikarstva došao je iz svog Milana u retku posetu Beogradu. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. "Pa to je za infarkt!" uzviknuo je. Pitao sam ga da li će ići na otvaranje Marinine izložbe "Čistač". "Neću", odgovorio je, "Marini sam jednom davno spasao život tokom performansa u plamenu zapaljene petokrake, ali me njena umetnost ne interesuje." "Čudno, ni tvoja negdašnja supruga i Marinina nekada bliska prijateljica i kustosica Dunja Blažević ne želi da dođe na otvaranje." "Ma, to je samo obična, putujuća izložba, doneta iz nekog sela, Humlebeka, u Danskoj." "Ali, Damnjane, za izložbu je ova država platila bezmalo milion i po dolara!" "Toliko?! Velike izložbe u najbogatijim zemljama ne koštaju ni upola!" Kasno uveče, vratio sam se kući. Ispred ulaza, poznati prizor: uronjen do pasa u kantu za đubre, "čistač" iz slama vadio je staru hartiju.

Na slici: Depo "čistača" na Bežanijskoj kosi, foto: S. Maldini


No comments:

Post a Comment