Dnevnik zabluda
Čistači
Piše Slobodan Maldini
Nisam sklon verovanju u čuda, međutim,
ponekad me iznenadi nadrealan sklop okolnosti nekog događaja. Prenosim utiske o
jednom takvom.
Moja garaža na Bežanijskoj kosi nalazi se
preko puta slama. U stotinak udžerica, u njemu živi oko hiljadu duša, Roma.
Preživljavaju preturajući po kantama za đubre iz kojih vade hartiju, pvc i
metalnu ambalažu i prodaju ih trgovcima sekundarnih sirovina. U Beogradu
poznati kao "čistači", često odnose i već separisani otpad, zbog čega
ponedeljkom iznosim "zelene kese" sa reciklažnim đubretom tek posle
ponoći. Ali, i tada se desi da ih ovi skupljači isprazne. Jednom sam u gluvo
doba noći jurio za njima niz ulicu, uz povike da vrate moje đubre.
Pre neki dan, signalista Miroljub Todorović
pozvao me je u svoj stan da donesem njegove radove koje sam izložio na mojoj
nedavnoj izložbi u Narodnoj banci. Ovi listovi hartije sadrže mejl art kolaže i
zapise beogradske i njujorške umetnice Marine Abramović. Sa radovima sam otišao
u garažu, seo u auto i odvezao se kod Todorovića, na Gundulićev venac. U ulici
je bila gužva, pa sam parking pronašao kod Bitef teatra. Platio sam sms-om
parkiranje, izašao iz automobila i tada, zapanjen, shvatio da nisam u auto
stavio poverene mi radove. Zaboravio sam ih na ulici, ispred garaže! U očaju, pustio
sam krik: "Izgubio sam Marinu!" U samom tom trenutku, neverovatno, pored
mene je, zagledan u nebo, probazao konceptualista Neša Paripović, Marinin prvi
muž!
Shvativši da se karma grubo igra sa mnom,
munjevito sam povezao auto nazad, na Bežanijsku kosu. Ispred garaže nije bilo mojih
zaboravljenih radova. Ali, iza ugla, ugledao sam Romkinju,
"čistačicu", koja je gurala kolica sa otpadnom hartijom. Na vrhu gomile
štrčala su Marinina pisma. Pritrčao sam i dreknuo: "Ovo je moje, kako si
smela to da uzmeš?!" "Komšija, nemo' da se ljutiš, samo sam pokupila bačenu
'artiju s' ulice", odgovorila je.
Sutradan, na otvaranju izložbe u galeriji
Arte, sreo sam se sa Radomirom Damnjanovićem Damnjanom. Ostareli, teško
pokretni bard srpskog slikarstva došao je iz svog Milana u retku posetu
Beogradu. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. "Pa to je za infarkt!"
uzviknuo je. Pitao sam ga da li će ići na otvaranje Marinine izložbe "Čistač".
"Neću", odgovorio je, "Marini sam jednom davno spasao život
tokom performansa u plamenu zapaljene petokrake, ali me njena umetnost ne
interesuje." "Čudno, ni tvoja negdašnja supruga i Marinina nekada
bliska prijateljica i kustosica Dunja Blažević ne želi da dođe na otvaranje."
"Ma, to je samo obična, putujuća izložba, doneta iz nekog sela, Humlebeka,
u Danskoj." "Ali, Damnjane, za izložbu je ova država platila bezmalo
milion i po dolara!" "Toliko?! Velike izložbe u najbogatijim zemljama
ne koštaju ni upola!" Kasno uveče, vratio sam se kući. Ispred ulaza,
poznati prizor: uronjen do pasa u kantu za đubre, "čistač" iz slama
vadio je staru hartiju.
Na slici: Depo "čistača" na
Bežanijskoj kosi, foto: S. Maldini
No comments:
Post a Comment