Dnevnik zabluda
Kultura sećanja
Piše Slobodan Maldini
Tek što je najznačajniji član žirija na konkursu za izradu
spomenika Zoranu Đinđiću u Beogradu slikar Vladimir Veličković neuverljivo pokušao
da stavi tačku na optužbe protiv žirija i prvoganrađenog autora Mrđana Bajića
za nepoštovanje propozicija konkursa, usledio je i drugi spor oko značenja
simbola prvonagrađenog rada na konkursu gde je Veličković takođe nosio
odgovornost najreprezentativnijeg člana žirija. Radi se o nadmetanju za
spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, gde je usvojeno rešenje ruskog vajara Aleksandra
Rukavišnjikova.
Dva spomenika
predstavljaju estetsku i kulturnu suprotnost. Bajićeva
"Strela" je znak sa elementima trgovačko-marketinškog žiga izrađen u
lokalnoj verziji pop arta, stila primerenog masovnoj kulturi. Spomenik se
poigrava banalnim elementom strele, primenjujući ga na neodgovarajući način
radi prenošenja političke poruke. Rukavišnjikovljeva zastarela akademska skulptura
predstavlja primer ruskog novog realizma, stila koji korene posredno vuče iz
socrealizma. Da podsetim: socijalistički realizam je doktrina nastala u
nekadašnjem SSSR-u po kojoj umetnost izražava ideje komunističke partije i
socijalističkog društva. Stil poseduje nametljivu deskriptivnost, grandioznost
i monumentalnost, preočitu i prebanalnu ideološku poruku, čak karikaturalno naglašavanje.
Kao nekadašnji socrealizam, savremeni novi realizam sadrži ideje politike strukture
na vlasti, direktno prenoseći njihova ubeđenja. Slično jugoslovenskim
socrealističkim spomenicima na kojima radnici mašu srpom i čekićem a borci u
uniformama sa titovkama na glavama vitlaju puškama i bombama, na savremenom
spomeniku Stefan Nemanja, odeven u srednjovekovni scenski kostim, podiže krst i
istura Hilandarsku povelju. Ali, kakva je naša kultura sećanja?
U ne tako davnoj istoriji, Jugoslavija je bila
preplavljena spomenicima Titu. Štaviše, svaka javna ustanova imala je bistu
predsednika, a u svakoj školskoj učionici bila je okačena njegova slika. Kao i
u Rusiji, gde su nakon političkih promena uništeni spomenici koji podsećaju na nekadašnje
vođe, u Jugoslaviji su posle Titove smrti uništeni skoro svi njegovi spomenici.
U destrukciji je najdalje otišla Hrvatska, gde je porušeno ili uklonjeno oko
3.000 spomenika koji su podsećali na narodnooslobodilačku borbu i
socijalističku prošlost. Nadasve, zamenjeni su nazivi ulica i javnih
institucija koji su podsećali na period socijalizma, zatrto je sećanje na njega.
Danas je
potrebno temeljno redefinisati položaj kulture sećanja. Nije dovoljno podizati
spomenike poput staroegipatskih piramida, koje fizički nije moguće srušiti.
Danas nam je više nego neophodan dijalog o kulturnoj politici. Jer, bez čuvanja
kulturnog identiteta nacije, nije moguće sačuvati spomenike ali ni ljude, u
istoj onoj meri kao što nije moguće sačuvati teritorije, poput Kosova.
Na
fotografiji: Bajićeva "Strela" i Rukavišnjikovljev Spomenik Stefanu
Nemanji
No comments:
Post a Comment