Urbicid, Večernje novosti, 26. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Urbicid

Piše Slobodan Maldini

Kada je Stefan Lazarević dobio 1403. titulu despota i Beograd na upravljanje, napisao je: "Nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Presvetoj Bogorodici". S pravom piše o "najkrasnijem mestu", jer je geografski položaj grada jedinstven. Pet vekova kasnije, arhitekta i urbanista Le Korbizje je u svom dnevniku sa putovanja po Balkanu 1908. Beograd nazvao "nečasnim, prljavim i neorganizovanim". Ovaj zapis velikana slobodno je interpretiran kao "najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu". Za istoričare, ova konstatacija arhitekte nastala je na osnovu zapažanja posledica viševekovnih rušenja. Očigledno, Le Korbizjeov "najružniji grad na najlepšem mestu", kroz istoriju je bio najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta, a na osnovu napisa Njujork Tajmsa iz daleke 1876. lako je zaključiti "da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom koji je tada sravnjen sa zemljom, danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej." Putujući Balkanom 1927, Le Korbizje je posetio makedonski gradić Kruševo. Ganut lepotom prefinjenog urbanizma gde svaka kuća ima neometan pogled i osunčanje, posebno elegantnim linijama detalja fasada, slavni arhitekta je u svom daljem radu crpeo inspiraciju iz ovog predivnog balkanskog mesta. Ali, po čemu se razlikuju Beograd i Kruševo i da li smo se danas udaljili od rezigniranog Le Korbizjeovog opisa naše prestonice?

Današnji Beograd uveliko se razlikuje od nekadašnjeg. Zajedno sa Novim Beogradom koji je posle rata podignut upravo prema Le Korbizjeovoj urbanističlkoj doktrini, srpska prestonica je postala savremeni grad. Ali, za razliku od mnogih istorijskih mesta, pa i Kruševa, nepromišljenim urbanizmom i neplanskom gradnjom izgubio je svoje osnovne urbane vrednosti. Nad njim je izvršen urbicid. Od grada na padini iz koje se razvio Savski amfiteatar sa građevinama orijentisanim prema reci, predivnih pogleda, osunčanim i provetrenim, nesmotrenom urbanizacijom obale uništili smo prirodno urbanističko bogatstvo. Nasuprot Kruševu, Beograd je svoju urbanističku prednost koju mu je podario teren zabetonirao gigantomanijskom arhitekturom bezličnih, bezidejnih solitera koji se položajem nameću a ne uklapaju i uništavaju sve dobro što je u arhitekturi Beograda stvarano vekovima, pre svega vezu grada sa terenom. Današnji Savski amfiteatar više nije mesto sa kojeg se pružaju vizure, gde zgrade ne zaklanjaju jedna drugu, već pre liči na golemi zid, barijeru koja se isprečila između prirodno građenog Beograda i nametnutog novog grada - geta bogatih, u kojem manjina uživa u urbanističkim pogodnostima oduzetim starosedeocima. Bez Savskog amfiteatra, današnji Beograd je izgubio panoramu, svoje lice, postao je bezličan, beskarakteran, bezizražajan, loš.

Na slici: Novi izgled Savskog amfiteatra, lična arhiva

Mizantropolis, Večernje novosti, 19. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Mizantropolis

Piše Slobodan Maldini

Uneskova lista svetske kulturne baštine sadrži urbanističke i druge lokalitete značajne za kulturu čovečanstva. Da bi bio na ovoj listi, jedan grad treba da bude jedinstven, geografski i istorijski prepoznatljiv, sa posebnim kulturnim i fizičkim značajem. Među poznatim gradovima na listi svetske kulturne baštine su: Amsterdam, Berlin, Brisel, Budimpešta, Krakov, Češki Krumlov, Dubrovnik, Edinburg, Grac, Jerevan, Liverpul, Lion, Moskva, Prag, Salcburg, Split, Varšava... Međutim, na istoj listi nema nijednog grada u Srbiji. I pored jedinstvenih urbanističkih istorijskih celina kao što su: Beograd, Zemun, Petrovaradin, Sremski Karlovci, Sremska Mitrovica... Srbija ni danas nema urbani lokalitet pridružen listi svetske kulturne baštine. Da li su naši gradovi zaista toliko ispod svetskih kulturnih kriterijuma, ili razlog njihovog neprepoznavanja kao kulturne baštine leži u nama samima?

Područje Beogradske tvrđave proglašeno je spomenikom kulture od izuzetnog značaja davne 1979. Od tada do danas, nestručnom i bespravnom gradnjom doživelo je tešku degradaciju. Na ovom zaštićenom prostoru podignute su neodgovarajuće stambene zgrade, ogroman tržni centar, u planu je izgradnja neprikladnog stambenog bloka, garaže, a u toku je "planirana bespravna izgradnja" gondole u srcu srednjovekovnog lokaliteta, što briše svaku pomisao njegovog mogućeg upisa na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Ni proglašenje spomenikom kulture Petrovaradinske tvrđave, poznate pozornice festivala "Egzit", nije sprečilo devastaciju ovog istorijskog kompleksa. Usled neprikladne eksploatacije, ona će bez ozbiljnije rekonstrukcije propasti. Snove o uvršćenju područja Petrovaradina na listu Uneska razbio je novi Plan regulacije gde je predviđena izgradnja mosta i tunela sa četiri trake na samom ulazu u tvrđavu i planirano uvođenje šinskog prevoza kroz petrovaradinsko Podgrađe, čime ovaj spomenik kulture postaje saobraćajni čvor, umesto atraktivna pešako-turistička zona.

I pored formalne zaštite, naši istorijski gradovi i lokaliteti su urušeni, zapostavljeni, uništeni do mere da smo sve dalje od mogućnosti da ih sačuvamo, čak ni upisom na listu svetske kulturne baštine. Radi profita investitora, dozvoljavamo im eksploataciju lokacija koje bi druge zemlje smatrale svetim, nacionalnim blagom. Zbog plitkoumlja moćnika, u nepovrat uništavamo kulturno-civilizacijsko nasleđe građeno milenijumima. Sve više degradiramo svoju urbanu zaostavštinu. Umesto mesta gde se čuva istorija, naše kulturno blago, ove muzeje na otvorenom brutalno pretvaramo u savremene slamove urbane osrednjosti u vlasništvu novokomponovanih bogataša, gde poštovanje dedovine zamenjuje mržnja prema plitkoj, novosagrađenoj urbanoj grozoti. Od nekadašnjih kulturnih prestonica, naše gradove sve više srozavamo u mizantropolise - mesta mržnje, bespomoći i očaja.

Na slici: kulturno jezgro Beograda devastirano neprikladnom zgradom autora arh. Branislava Redžića, lična arhiva

Zaboravljena nagrada, Večernje novosti, 12. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Zaboravljena nagrada

Piše Slobodan Maldini

Najstarija regionalna nagrada za arhitekturu bila je jugoslovenska nagrada lista Borba. U saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije ustanovljena je 19. februara 1965, na godišnjicu kada je u Zagrebu 1922. štampan prvi broj ovog nezavisnog dnevnog lista. Narednih decenija, nagrađivana su najznačajnija arhitektonska ostvarenja na području nekadašnje Jugoslavije. Najbolji izveden arhitektonski objekat predlagan je u svakoj od šest republika, a potom je savezni žiri birao najznačajnije jugoslovensko arhitektonsko delo. Prvobitno, nagrada nije sadržala novčani iznos, a nagrađeni projekti objavljivani su u nedeljnom dodatku lista Borba.

Glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Borba Manojlo Vukotić, nekoliko uglednih srpskih arhitekata, sarajevski arhitekta Ivan Štraus i zagrebački arhitekta i vajar Vjenceslav Rihter doneli su 1992. Odluku o promeni načina izbora najznačajnijeg arhitektonskog dela koje će da bude nagrađeno Borbinom nagradom. Te godine, promenjen je naziv nagrade i od tada se raspisuje Autorski konkurs za najuspešnije arhitektonsko delo realizovano u protekloj godini. Na konkursu su učestvovali arhitekti iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Srbije, a uvedene su novčane nagrade za izgrađen objekat i arhitektonski projekat. Među istaknutim dobitnicima nagrade su imena velikana arhitekture Jugoslavije: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i mnogi drugi. Od 1993. pridružena je i nagrada za najbolji studentski projekat nastao u prethodnoj godini.

Tokom  2001. i 2002. Borbina nagrada nije dodeljena, a nakon kratkog prekida tradicije, instituciju nagrade nastavlja novinsko-izdavačka kompanija Novosti. Zajedno sa političkim promenama i tranzicijom koje su se događale na prostorima nekadašnje Jugoslavije, menjala se i nagrada. Sa saveznog nivoa preneta je na teritoriju Srbije i Crne Gore. Od 2007. do 2013. dodeljivana je predstavnicima srpske arhitekture, uključujući i njihove objekte realizovane  izvan Srbije. Zbog nedostatka sredstava, duga tradicija je 2014. godine prekinuta.

Prvobitno u regionalnoj arhitekturi a kasnije samo u srpskoj, ova nagrada predstavlja najznačajnije i najstarije tradicionalno strukovno priznanje. Njena istorija sadrži primere najkvalitetnijih arhitektonskih zdanja, a dobitnici nagrade su najznačajniji autori, zbog čega je njeno gašenje nemerljivi gubitak. Prelažem da ovo, najznačajnije priznanje u arhitekturi Srbije, bude obnovljeno. Za nastavak prekinute tradicije nisu potrebna veća materijalna sredstva, već pre svega dobra volja. Podrška ideji postoji među strukovnim udruženjima, a potom i kod brojnih ljubitelja savremene arhitekture i umetnosti.

Na slici: Zgrada Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu arh. Ivana Štrausa, Borbina nagrada 1989, lična arhiva

Požarni urbanizam, Večernje novosti, 5. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Požarni urbanizam

Piše Slobodan Maldini

U požaru je uništen biser beogradske arhitekture, palata u Karađorđevoj 7 koju je krajem XIX veka projektovao u stilu akademizma čuveni Konstantin Jovanović. Poražavajuće u ovom događaju je što malo ko veruje da je ovaj spomenik kulture, sa koga je prethodno skinuta zaštita, izgoreo slučajno. Isuviše smo  opterećeni primerima namernog urušavanja, uništenja, pravnog zapostavljanja i nasilnog upropaštavanja spomenika kulture, da bi poverovali u priču o nesrećnom slučaju.

Blok između Karađorđeve ulice i Kosančićevog venca je najvrednije jezgro Beograda, u kojem je sačuvan izvorni izgled prestonice. Kao takav, na meti je urbanističkih predatora, jer predstavlja izvanrednu šansu za dobru zaradu. U tim okolnostima ulozi se podižu, u "biznis" se uključuju mnogi, pa i sama gradska vast, čak i predstavnici institucija čija je namena čuvanje ovih prostora od urbanih nasilnika. U takvim situacijama, institucije za zaštitu spomenika kulture često radikalno menjaju svoje stavove. U slučaju zgrada zaštićenih spomenika kulture u Karađorđevoj 7 i Pariskoj 3, za samo četiri godine Republički zavod za zaštitu spomenika kulture promenio je mišljenje i od stava da zaštiti ovu gradsku ambijentalnu spomeničku celinu, dozvolio njeno uništenje brutalnom gradnjom.

U "požarnom urbanizmu" ništa se ne prepušta slučaju. Princip je jasan: prvo se građevina - (ne)zaštićeni spomenik kulture zapusti  do te mere da je više niko ne percepira kao spomenik. Potom se sprovedu "izmene i dopune urbanističkog plana" u kojima se konstatuje loše stanje tog spomenika i pripreme pravni osnovi za njegovo uklanjanje. Paljevina je samo sredstvo kojim se javnost stavi pred svršen čin, za slučaj da reaguje i eventualno pokuša da spreči rušenje spomenika kulture. Tako to ide, godinama. Požar je "najčistije" i najbrže rešenje za rušenje spomenika kulture. Sva druga rešenja uključuju "nepotrebne" debate, rasprave, učešće stručnih lica i javnosti, pa i eventualno organizovanje protesta grupa za zaštitu kulturnog nasleđa. Rizik požara je sračunat, a eventualna cena i zakonske sankcije, male.

Mnoge vredne i značajne zgrade uništene su na ovaj i slične načine. Obim destrukcije istorijskih, urbanih i ambijentalnih vrednosti je veliki. Nju najčešće vrše budući investitori, a u svemu često učestvuju lokalne vlasti, urbanisti i sami projektanti. Pokrivajući interese kapitala, Zavodi za zaštitu spomenika sve više deluju kao politizovane institucije, dok građanima jedino ostaje da se pitaju zašto ne postoji iskreni javni interes za zaštitu kulturnih vrednosti? I zašto, realno, ne postoji mogućnost njihove zaštite? Jasno je da je isuviše mnogo toga uništeno i da nije moguće popraviti napravljene greške. Posledice će biti trajne, pogubne, a osetiće ih dolazeće generacije koje će živeti u bezličnoj, bezvrednoj, nehumano urbanizovanoj sredini.

Na slici: Uništenje područja Karađorđeve 7 u novom regulacionom planu, izvor: lična arhiva

Urbani otpad, Večernje novosti, 28.jun 2019.

Dnevnik zabluda

Urbani otpad

Piše Slobodan Maldini

Srbiju je pogodila serija kiša praćenih nevremenom. Gotovo da nema grada koji nije stradao u naletima poplave, grada ili oblinih padavina. Mnoga domaćinstva su pod vodom, zasadi uništeni. Prirodne nepogode nisu mimoišle ni našu prestonicu, gde su posledice obilnih padavina vidne na svakom koraku. Ova situacija aktuelizovala je pitanja o čovekovom negativnom uticaju na životnu sredinu, pre svega na katastrofalne posledice loše urbanizacije. Ali, šta leži u osnovi urbane erozije?

Gradovi u Srbiji danas doživljavaju kulminaciju  decenijske haotične izgradnje koja pogubno utiče na životne uslove. Suprotno razvojnim konceptima naprednih društava, Srbija je usvojila urbanizaciju u kojoj su ekonomski momenti postavljeni ispred humanih, a ulaganja u urbanu strukturu isključivo posledice želja za finansijskim efektima, dok su ljudskost i stvarne potrebe stanovnika zapostavljeni. Postepeno ali definitivno, prostori mnogih gradova u Srbiji pretvaraju se u nešto što možemo da nazovemo urbanim otpadom. Usled višedecenijskog pogrešnog urbanističkog planiranja nastali su teško rešivi problemi prenaseljenosti, neumerene i neravnomerne gustine stanovanja, saobraćajna i druga nefunkcionalnost, kolapsi, nehigijena i brojni tehnički nedostaci. Ovi problemi nisu karakteristični samo za staro urbano nasleđe. Nasuprot, postaju sve ozbiljniji gradnjom savremenih urbanih kompleksa, a posebno dolaze do izražaja u ekstremnim klimatskim situacijama. Tokom nedavnih vremenskih nepogoda poplavljen je i prokisao novootvoreni tržni centar "Ada mol", "čudo tehnologije" londonskog studija Design International, projektovano u skladu sa LEED Gold/Platinium standardima, ali i savremena petlja autoputa kod Arene, nedavno rekonstruisane okretnice gradskih autobusa i tramvaja i čak 20 beogradskih vrtića.

Ali, postoji i druga vrsta urbanog otpada koji na poguban način utiče na naše gradove, ali na njega malobrojni danas obraćaju pažnju. To su nezavršene zgrade i urbanistički kompleksi - savremene ruine preostale nakon što su se iz gradnje povukli investitori zbog zabrana usled nepoštovanja građevinskih propisa ili su bankrotirali i odustali od realizacije projekta. U ovoj kategoriji urbanog otpada, u Beogradu postoji više od milion kvadratnih metara takvih ruina vrednih više od milijardu evra koje napuštene, zapuštene i poluurušene, čekaju neizvesnu budućnost. Među njima su i kapitalna zdanja mamutskih dimenzija, poput poslovne zgrade "Rad" i poslovnog kompleksa EPS i EDB u novobeogradskom Bloku 20, luksuzan poslovni kompleks sa helidromom u Bloku 23, dva napuštena akva parka - u Bloku 44 i na Adi Ciganliji. Centar grada ruži urbani otpad stotina zgrada čija je gradnja započeta a potom napuštena, nelegalne dogradnje i nadgradnje. Taj otpad godinama ugrožava građane i krajnje je vreme da ga se oslobodimo.

Na slici: Nezavršeni kompleksi "Rad" i "EPS-EDB", fotografija: lična arhiva

Urbanizacija šume, Večernje novosti, 21. jun 2019.

Dnevnik zabluda

Urbanizacija šume

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je Novim Beogradom protutnjalo krdo divljih svinja. Mladunci su viđeni u jednoj prodavnici i restoranu, a odrasle životinje probile su se do centra Starog Grada, gde je jedna stradala posle pada sa sprata garaže na Obilićevom vencu. Iako uzrokom ovog događaja neki smatraju visoke vode na bespravno naseljenom zaštićenom prirodnom dobru Velikom ratnom ostrvu, sve češće smo suočeni sa pojavom divljih životinja u urbanim sredinama, nezavisno od prirodnih nepogoda. Pored gačaca, koji su naselili prestonicu nakon što su zbog urbanizacije izgubili prirodna staništa, prigradske teritorije Beograda osvajaju kojoti i lisice. U gradovima sve češće srećemo zmije, a u Kragujevcu je ovog proleća organizovana hajka na medveda koji je iz okolnih sela stigao u grad, možda u potrazi za hranom. Ali, koji su uzroci najezde životinja u gradove?

Proteklih decenija suočeni smo sa procesom nemilosrdne urbanizacije u kojem bespovratno gubimo prirodnu sredinu. U želji za profitom, investitori prekomernom izgradnjom uništavaju najvrednije prirodne resurse - jedinstvenu, netaknutu, nezaštićenu prirodu. Nekada brojne pošumljene površine naših prigrađa danas su zamenili slamovi stambenih i privrednih zgrada, a mnoge gradske zelene površine pretvorene su parkinge. Zbog izgradnje mini hidroelektrana, planinama preti nestanak rečica i potoka, što ugrožava najvredniji prirodni resurs - vodu. Ali, i pored brojnih upozorenja o dugoročnim negativnim posledicama, nastavlja se porazna devastacija ekosistema.

Prema prirodnim bogatstvima odnosimo se neodgovorno. Neplanskom urbanizacijom ugrozili smo najvrednija prirodna dobra, zbog čega nam preti uništenje životne sredine. Nakon ekološke katastrofe nastale prekomernom eksploatacijom mermera miniranjem na brdu Venčac, i druge planine Srbije suočene su sa posledicama preterane gradnje. Zatrpanog višespratnicama, Zlatibor danas pogrdno zovu "novom Kaluđericom". Krov nacionalnog parka Kopaonika zagađen je nelegalnom gradnjom, a na vrhu Cera predviđeno je podizanje urbanog centra sa spomenikom - soliterom. Na zaštićenom specijalnom rezervatu prirode Rtnju u planu je izgradnja žičare do vrha ove "srpske piramide", a u toku je izgradnja zabavnog parka i kompleksa hotela. Poslednja oaza Beograda zaštićeno prirodno dobro Avala nestaće nakon njenog skorog pretvaranja u neprimeren zabavni centar. Zbog prekomerne seče, Fruška gora gubi karakter nacionalnog parka, ali boravak na njoj naplaćuje se kao u muzejima, a prolaz kolima po satu skuplji je nego u beogradskim garažama.

Nasuprot, zbog nemaštine je u Srbiji napušteno čak 1.200 sela. Nezadovoljni ruralnim životom, njihovi stanovnici masovno migriraju u gradove. Ali, ubrzo razočarani surovim uslovima preživljavanja u urbanim sredinama, novopridošli žitelji gradova sve više teže da se vrate životu u prirodi.

Na slici: Plan Zabavnog parka na Avali, foto izvor: internet

Otimanje kulturnog identiteta, Večernje novosti, 14. jun 2019.

Dnevnik zabluda

Otimanje kulturnog identiteta

Piše Slobodan Maldini

Srpska pravoslavna crkva odavno je suočena sa problemima očuvanja svog i nacionalnog kulturnog identiteta. Eparhija Raško-prizrenska nedavno je izrazila zabrinutost zbog namere kosovskih vlasti da zajedno sa Ambasadom Nemačke u Prištini izvrši konzervaciju srpske srednjovekovne katedralne Crkve Svetog Nikole na Novom Brdu pretvarajući je u katoličku. U isto vreme, predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužuje Srpsku pravoslavnu crkvu da pokušava da sačuva infrastrukturu Velike Srbije u Crnoj Gori, zbog čega će on "raditi na obnovi crnogorske autokefalne crkve". Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije reagovao je na ovu izjavu konstatacijom da je to "prvi put u istoriji čovečanstva da jedan ateista i ateistička vlast stvaraju crkvu, što je zapanjujuće". U susednoj Hrvatskoj, u toku je vekovni proces pohrvaćenja Srba i zatiranja svega srpskog. U Dubrovniku je pravoslavni hram u centru grada nazvan hrvatskim imenom "Crkva Svjetog blagovještenja", a na ostrvu Hvaru svojevremeno je zaštićeni spomenik kulture srpski pravoslavni Manastir Svete Paraskeve pretvoren u noćni klub.

Međutim, ovi pojedinačni slučajevi samo su kap u moru otimanja srpskog istorijskog nasleđa. Pokušaji uništenja kulturnog identiteta Srpske pravoslavne crkve i svega što je povezano sa srpskom kulturom, traju vekovima. U poslednjih trista godina istorije Srba, zavojevači su skrnavili, demolirali, rušili i palili srpske crkve i manastire. Nakon neuspelog ustanka protiv Turaka Arsenija IV Jovanovića Šakabente (1728-1737), Srbi su prisiljeni da napuste Kosovo i Metohiju. Tada je Bogorodica Ljeviška u Prizrenu postala džamija, crkva u manastiru Manasija pretvorena u štalu, a Srbi prodavani u roblje na pijacama Evrope i Azije. U Drugom svetskom ratu, okupacione snage prvo su zauzele zdanje Srpske Patrijaršije, pretvorili je u kasarnu, opljačkali i uništili vrednosti, uključujući i bogatu arhivu.

Na Kosovu i Metohiji danas je ugroženo više od 1.300 crkava, manastira i drugih objekata koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda. Među njima i četiri hrama Srpske pravoslavne crkve koji se nalaze na listi Svetske baštine, koji u dokumentima Uneska nisu zavedeni kao srpsko pravoslavno nasleđe, već kao "srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)". Ovakvo stanje doprinosi nestajanju srpskog kulturnog identiteta na Kosovu i Metohiji.

Očigledno da borba protiv svega srpskog koju pod kapom globalizacije svetskih moćnika vode neki narodi Balkana ima tendenciju da revizijom kulturnih artefakata uništi srpski nacionalni identitet, posebno u područjima gde je prisustvo Srbije oslabljeno. U svetu, suverenitet jedne države funkcioniše kao kolektivna svest, da bi zaštitio opšte dobro. Kada je on nestabilan, nacionalni identitet postaje sve slabiji. A nestanak nacionalnog identiteta vodi sigurnom zatiranju nacije.

Na slici: Novo Brdo - "Majka srpskih gradova", izvor internet