Urbanizacija šume, Večernje novosti, 21. jun 2019.

Dnevnik zabluda

Urbanizacija šume

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je Novim Beogradom protutnjalo krdo divljih svinja. Mladunci su viđeni u jednoj prodavnici i restoranu, a odrasle životinje probile su se do centra Starog Grada, gde je jedna stradala posle pada sa sprata garaže na Obilićevom vencu. Iako uzrokom ovog događaja neki smatraju visoke vode na bespravno naseljenom zaštićenom prirodnom dobru Velikom ratnom ostrvu, sve češće smo suočeni sa pojavom divljih životinja u urbanim sredinama, nezavisno od prirodnih nepogoda. Pored gačaca, koji su naselili prestonicu nakon što su zbog urbanizacije izgubili prirodna staništa, prigradske teritorije Beograda osvajaju kojoti i lisice. U gradovima sve češće srećemo zmije, a u Kragujevcu je ovog proleća organizovana hajka na medveda koji je iz okolnih sela stigao u grad, možda u potrazi za hranom. Ali, koji su uzroci najezde životinja u gradove?

Proteklih decenija suočeni smo sa procesom nemilosrdne urbanizacije u kojem bespovratno gubimo prirodnu sredinu. U želji za profitom, investitori prekomernom izgradnjom uništavaju najvrednije prirodne resurse - jedinstvenu, netaknutu, nezaštićenu prirodu. Nekada brojne pošumljene površine naših prigrađa danas su zamenili slamovi stambenih i privrednih zgrada, a mnoge gradske zelene površine pretvorene su parkinge. Zbog izgradnje mini hidroelektrana, planinama preti nestanak rečica i potoka, što ugrožava najvredniji prirodni resurs - vodu. Ali, i pored brojnih upozorenja o dugoročnim negativnim posledicama, nastavlja se porazna devastacija ekosistema.

Prema prirodnim bogatstvima odnosimo se neodgovorno. Neplanskom urbanizacijom ugrozili smo najvrednija prirodna dobra, zbog čega nam preti uništenje životne sredine. Nakon ekološke katastrofe nastale prekomernom eksploatacijom mermera miniranjem na brdu Venčac, i druge planine Srbije suočene su sa posledicama preterane gradnje. Zatrpanog višespratnicama, Zlatibor danas pogrdno zovu "novom Kaluđericom". Krov nacionalnog parka Kopaonika zagađen je nelegalnom gradnjom, a na vrhu Cera predviđeno je podizanje urbanog centra sa spomenikom - soliterom. Na zaštićenom specijalnom rezervatu prirode Rtnju u planu je izgradnja žičare do vrha ove "srpske piramide", a u toku je izgradnja zabavnog parka i kompleksa hotela. Poslednja oaza Beograda zaštićeno prirodno dobro Avala nestaće nakon njenog skorog pretvaranja u neprimeren zabavni centar. Zbog prekomerne seče, Fruška gora gubi karakter nacionalnog parka, ali boravak na njoj naplaćuje se kao u muzejima, a prolaz kolima po satu skuplji je nego u beogradskim garažama.

Nasuprot, zbog nemaštine je u Srbiji napušteno čak 1.200 sela. Nezadovoljni ruralnim životom, njihovi stanovnici masovno migriraju u gradove. Ali, ubrzo razočarani surovim uslovima preživljavanja u urbanim sredinama, novopridošli žitelji gradova sve više teže da se vrate životu u prirodi.

Na slici: Plan Zabavnog parka na Avali, foto izvor: internet

Otimanje kulturnog identiteta, Večernje novosti, 14. jun 2019.

Dnevnik zabluda

Otimanje kulturnog identiteta

Piše Slobodan Maldini

Srpska pravoslavna crkva odavno je suočena sa problemima očuvanja svog i nacionalnog kulturnog identiteta. Eparhija Raško-prizrenska nedavno je izrazila zabrinutost zbog namere kosovskih vlasti da zajedno sa Ambasadom Nemačke u Prištini izvrši konzervaciju srpske srednjovekovne katedralne Crkve Svetog Nikole na Novom Brdu pretvarajući je u katoličku. U isto vreme, predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužuje Srpsku pravoslavnu crkvu da pokušava da sačuva infrastrukturu Velike Srbije u Crnoj Gori, zbog čega će on "raditi na obnovi crnogorske autokefalne crkve". Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije reagovao je na ovu izjavu konstatacijom da je to "prvi put u istoriji čovečanstva da jedan ateista i ateistička vlast stvaraju crkvu, što je zapanjujuće". U susednoj Hrvatskoj, u toku je vekovni proces pohrvaćenja Srba i zatiranja svega srpskog. U Dubrovniku je pravoslavni hram u centru grada nazvan hrvatskim imenom "Crkva Svjetog blagovještenja", a na ostrvu Hvaru svojevremeno je zaštićeni spomenik kulture srpski pravoslavni Manastir Svete Paraskeve pretvoren u noćni klub.

Međutim, ovi pojedinačni slučajevi samo su kap u moru otimanja srpskog istorijskog nasleđa. Pokušaji uništenja kulturnog identiteta Srpske pravoslavne crkve i svega što je povezano sa srpskom kulturom, traju vekovima. U poslednjih trista godina istorije Srba, zavojevači su skrnavili, demolirali, rušili i palili srpske crkve i manastire. Nakon neuspelog ustanka protiv Turaka Arsenija IV Jovanovića Šakabente (1728-1737), Srbi su prisiljeni da napuste Kosovo i Metohiju. Tada je Bogorodica Ljeviška u Prizrenu postala džamija, crkva u manastiru Manasija pretvorena u štalu, a Srbi prodavani u roblje na pijacama Evrope i Azije. U Drugom svetskom ratu, okupacione snage prvo su zauzele zdanje Srpske Patrijaršije, pretvorili je u kasarnu, opljačkali i uništili vrednosti, uključujući i bogatu arhivu.

Na Kosovu i Metohiji danas je ugroženo više od 1.300 crkava, manastira i drugih objekata koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda. Među njima i četiri hrama Srpske pravoslavne crkve koji se nalaze na listi Svetske baštine, koji u dokumentima Uneska nisu zavedeni kao srpsko pravoslavno nasleđe, već kao "srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)". Ovakvo stanje doprinosi nestajanju srpskog kulturnog identiteta na Kosovu i Metohiji.

Očigledno da borba protiv svega srpskog koju pod kapom globalizacije svetskih moćnika vode neki narodi Balkana ima tendenciju da revizijom kulturnih artefakata uništi srpski nacionalni identitet, posebno u područjima gde je prisustvo Srbije oslabljeno. U svetu, suverenitet jedne države funkcioniše kao kolektivna svest, da bi zaštitio opšte dobro. Kada je on nestabilan, nacionalni identitet postaje sve slabiji. A nestanak nacionalnog identiteta vodi sigurnom zatiranju nacije.

Na slici: Novo Brdo - "Majka srpskih gradova", izvor internet

Kraj Bauhausa? Večernje novosti, 7. jun 2019.

Dnevnik zabluda

Kraj Bauhausa?

Piše Slobodan Maldini

Svet slavi stogodišnjicu osnivanja Bauhausa, najpoznatije škole za umetnost, arhitekturu i dizajn. Osnovana je 1919. u Vajmaru u Nemačkoj, a njen prvi direktor bio je otac moderne arhitekture Valter Gropijus. Škola je načinila pokušaj spajanja umetnosti i zanatstva, primenjenih u savremenom društvu. Iako je izvršila veliki uticaj u Evropi i izvan nje i okupila mnoge avangardne umetnike i arhitekte, bila je aktivna u Nemačkoj samo 14 godina. U eri nadolazećeg nacizma izveden je 1933. policijski pretres prostorija Bauhausa tokom kojeg su pronađeni "subverzivni materijali", zbog čega je ova obrazovna ustanova zavorena. Ubrzo su i njeni profesori emigrirali iz Nemačke.

Sto godina kasnije, i dalje su suprotstavljeni stavovi istoričara umetnosti o uticaju i delu Bauhausa. Ova ikona modernizma kontroverzna je od samog nastanka, a polemike se nisu stišale do danas. Međutim, ništa drugo nije proširilo ideje Bauhausa, kao što su to činile ove konfrontacije. Kroz njih su postali jasni problemi modernističkog programa - postalo je očigledno da ne postoji jedna vrsta modernizma, kao što nije bilo jednog Bauhausa. Štaviše, postojali su različiti, kotradiktorni, pa čak i opozicioni pokreti i pozicije - "bauhausi".

Ali, nestabilnost, čak i nejasnoća programa ove jedinstvene škole, pomogli su u širenju njenog uticaja. Za nešto više od samo dve decenije, Bauhaus je postao sinonim za modernost u dizajnu, simbol progresivnog doba širom sveta. Nacisti su smatrali da je Bauhaus, zajedno sa atonalnom muzikom i ekspresionističkom slikom, još jedan primer boljševičke zavere, koju su želeli da eliminišu. Nisu pogrešili u intuiciji osnovnog radikalizma sadržanog u srcu projekta Bauhaus. Jer, ujedinjavanje svih njegovih višestrukih tendencija i impulsa bio je pokušaj da se umetnost i arhitektura iskoriste kao društvena regeneracija radničke klase u svetu.

Formalni kraj Bauhausa kao škole samo je ubrzao rađanje Bauhausa kao trajnog mita, sa iteracijama koje su kreirali i nastavili njeni bivši učenici i nastavnici. Ono što je verovatno bila samo jedna manja epizoda u istoriji modernizma, postao je pokret prepoznatljive estetike. U retrospektivi, predstavnici Bauhausa razvili su koncept dizajna sa tolikom količinom značenja, da je preplavio svet. Posleratne države širom planete eksperimenisale su oblicima projektovanja, urbanog planiranja, do same ekonomije, oživljavajući društvo kroz dizajn.

Bauhaus je ponovo ekshumiran, usred novih okolnosti. Ali, danas smo suočeni sa ekonomskom krizom, stambenim problemima; plutokratija je na vlasti, krajnja desnica u prvom političkom planu, besni globalni rat, često vođen pod okriljem SAD; Evropa i Amerika suočene su sa migrantskom krizom. Svet je danas prepoznatljiv po zidovima među državama, bodljikavoj žici i iznenadnim preporodom nacizma, kao u vreme Bauhausa.

Na slici: Zgrada u Desauu, Valter Gropijus, izvor: internet

Politika i arhitektura, Večernje novosti, 31. maj 2019. godine

Dnevnik zabluda

Politika i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Odgovarajući na primedbe Odeljenja jezika i književnosti SANU i predsednika Akademije arhitekture Srbije povodom gradnje žičare na Kalemegdanu, zamenik gradonačelnika Beograda nedavno je kritikovao ove dve institucije. Nije se složio sa tvrdnjama iz SANU, a Akademiju arhitekture Srbije opisao je kao "nevladinu organizaciju jednog čoveka koji je nesrećan što nije ušao u Akademiju, pa sebi dodelio da bude privatni akademik." Ali, šta ovaj stav prvog čoveka Beograda govori o stanju arhitekture u Srbiji?

Ne iznenađuje što se problemima arhitekture i zaštite nasleđa bave književnici SANU, dok Odeljenje likovne i muzičke umetnosti kojem pripada arhitektura, ćuti. Jer, u SANU su arhitekte neopravdano zapostavljene. Među ukupno četiri akademika, samo su dvojica istaknuti srpski stvaraoci, treći, dopisni član je anoniman, a inostrani član je Austrijanac koga arhitektura u Srbiji malo zanima. Za razliku od SANU, Akademija arhitekture Srbije u članstvu ima trideset eminentnih arhitekata, uključujući i trojicu članova SANU, a među njima preovlađuju univerzitetski profesori, zbog čega apsolutno ne stoji kvalifikacija gradskog čelnika da se tu radi o "nevladinoj organizaciji pojedinca koji voli da sebe naziva akademikom". Međutim, kakve su veze beogradskih političara i ovog strukovnog udruženja građana?

I pored vrhunskih arhitekata koji su oblikovali izgled savremenog Beograda, u Akademiji arhitekture Srbije ima i onih koji nikada nisu bilo šta sagradili, niti se dublje razumeju u građevinarstvo. Ali, ima i onih nekadašnjih predstavnika i učesnika u projektima gradskih vlasti. Iz krugova Akademije arhitekture Srbije potekao je i član žirija na konkursu za Beogradsku filharmoniju, gde je nagrada dodeljena autorski upitnom arhitektonskom rešenju, da bi se pritom postavilo pitanje: "Da li je sve bilo paravan za izgradnju šume solitera u zaštićenom području kulturnog nasleđa, Bloku 13?" Akademija arhitekture Srbije imala je svog predstavnika i u komisiji Ministarstva kulture, igrajući nametnutu ulogu u oduzimanju reprezentativnosti jedinom nezavisnom strukovnom udruženju arhitekata da bi ono bilo preusmereno drugom, režimu bliskom, zbog čega su mnogi arhitekti samostalni umetnici ostali bez zdravstevog osiguranja, u redovima Biroa za zapošljavanje. Ali, ova institucija je prešla svaku meru kada je počela da ugrožava projekat turističke gondole na Kalemegdanu.

Arhitektura je veran odraz politike, a neki arhitekti su njene puke sluge. Jer, bez ispunjavanja želja vlastodržaca, nema građenja. Po principu "pristao sam, biću sve što hoće", u srpskoj arhitekturi nema toliko lošeg i nemoralnog zadatka kojeg se za novac neće latiti i najugledniji arhitekta. Na surovom tržištu politike, arhitekti su potrošna roba manipulatora. Kada su potrebni oni su tu, a kada nisu - nestaju.

Na slici: Projekat stanice Kalemegdanske gondole, izvor: internet

Pravoslavlje i masonerija, Večernje novosti 24. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Pravoslavlje i masonerija

Piše Slobodan Maldini

U kripti beogradskog Hrama Svetog Save predstavljena je knjiga podgoričkog arhitekte Andrije Markuša "Njegoš kao arhitekta" o kojoj je govorio mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije Radović. Tim povodom, obnovljeno je pitanje: da li je Njegoš zaista istaknut arhitekta, budući da je po njegovoj želji 1851. sagrađena samo mala crkva Svetog Petra Cetinjskog na vrhu Lovćena, u kojoj je sahranjen?

Hronika ove kapele sadrži poruke značajne ne samo za Srpsku pravoslavnu crkvu, već i istoriju srpstva. Duže od veka lome se koplja oko te, naizgled beznačajne crkvice sagrađene da bi u njoj počivale kosti preminulog srpskog pravoslavnog Vladike, "jednog od najvećih stubova pravoslavnog roda srpskog". Podignuta kao rotonda, nalik cetinjskoj Tablji i crnogorskoj kapi koju je nosio Njegoš, crkvica je inspirisala i čuvenog Frenka Lojda Rajta, kojeg je supruga Olgivana, unuka Marka Miljanova, dovela jednom prilikom na Jezerski vrh.

Kapelu su 1916. srušili Austrijanci, a u Beč je poslat telegram sadržine: "Pao je Lovćen, bastion srpstva". Njegoševe kosti su ekshumirane, ali je izgradnja novog austrijskog spomenika na Lovćenu osujećena porazom u ratu. Unuk kralja Nikole Petrovića Njegoša, kralj Versajske Jugoslavije mason Aleksandar Karađorđević hteo je  da na Lovćenu 1925. podigne mauzolej po projektu masona Ivana Meštrovića, ali su ga u tome sprečili Arhijerejski Sabor i Sveti Sinod, pa je Njegoševa kapela obnovljena po planovima Rusa Nikolaja Krasnova. Kralj vitez je 1934. u Beogradu dinamitom digao u vazduh srednjovekovni grad na Avali Žrnov i tu sa masonskim simbolom - čekićem u ruci - postavio kamen temeljac Meštrovićevog Spomenika Neznanom junaku.

1969. Papa Pavle VI tražio je da se Njegoš skloni sa Lovćena, a da se u mauzolej smeste kosti Lucije Crnogorke, "koja je prešla u pravu Hristovu veru". Što nije uspeo Papa, uradio je 1974. mason Broz. On ruši crkvu, uklanja pravoslani krst sa Jezerskog vrha i tu podiže Meštrovićevo "masonsko strašilo". Umesto Njegoševog simbola pravoslavlja koji se nalazio na grbu Crne Gore, danas se u pečatu crnogorskih Akademije i Univerziteta nalazi Meštrovićev mauzolej, koji neki smatraju masonskim obeležjem.

Za vladavine Aleksandra, arhitektura Beograda obiluje masonskim simbolima. Kralj je 1932. inicirao obnovu Hrama Svetog Save angažujući poznate beogradske masone, koju je prekinuo Drugi svetski rat. 2001. obnova Hrama je nastavljena, a radovima je rukovodio ministar vera i među masonima visokopozicioniran Vojislav Milovanović. Kao na Meštrovićevom mauzoleju na Lovćenu, i danas u Hramu na Vračaru mnogi prepoznaju diskretno postavljene masonske simbole, čak i stubove na ulazu poistovećuju sa masonskim Boazom i Jakinom. Isti poznavaoci vide jasan simbol masonstva ispred samog ulaza u SANU, u obliku piramide, podignute 1995.

Na slici: Njegoševa kapela i Meštrovićev mauzolej, lična arhiva

Kapitalistički realizam, Večernje novosti, 17. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Kapitalistički realizam

Piše Slobodan Maldini

Arhitektura se uvek razvijala pod uticajem politike i aktuelnih društvenih kretanja. Neposredno vezana za politički milje, ona nikada nije služila isključivo zadovoljenju osnovnih potreba za uređenim prostorom, već je i sredstvo izražavanja moći političke elite. U Srbiji, arhitekturu su uvek pratile nesuglasice, ograničenja, besmisleni kompromisi, odsustvo realnosti. Domaći vladari upotrebljavali su je da pokažu političku snagu i učvrste svoje nerealne ambicije. U tome su pravili krupne, nepopravljive greške.

Nakon što je 1936. izgradio Berlinski olimpijski stadion - čudo retrogradne estetike Trećeg Rajha - nacistički arhitekta Verner Marh pozvan je u Beograd da na Kalemegdanu podigne srpski mamutski Panteon sa Olimpijskim kompleksom ispod gradske tvrđave. Realizaciju ovog političkog projekta osujetili su predstavnici Kluba arhitekata iz Beograda na čelu  sa arhitektom Brankom Maksimovićem. Tada je čuveni arhitekta novosadske Banovine Dragiša Brašovan isključen iz strukovnih događanja, samo zato što je podržao ovo Marhovo rešenje. Posle rata, država je i dalje uticala na likovne umetnosti i arhitekturu, a pod patronatom Partije razvijen je stil socijalističkog realizma. Umesto nacističkih, na delu su bili sovjetski estetski uzori u kojima je veličana uloga socijalističke revolucije i komunističke partije. Tadašnji socijalistički realizam sastojao se u sveopštem nekritičkom, neselektivnom divljenju prema svemu onom što je dolazilo iz SSSR-a.

I danas savremenu srpsku arhitekturu karakterišu dirigovana estetika državne elite, projekti diktirani po ukusu političara ignoranata, investitorski urbanizam koji isključivo udovoljava potrebama kapitala. Kao u posleratnoj fazi socrealizma, razvijena je u Srbiji pseudoarhitektura novog stila kapitalističkog realizma, lažnog estetizma koji neuspelo imitira uzore preterano bogatih društava, u kojima međutim i dalje vladaju feudalni zakoni. U stanju katatonije, srpskom arhitekturom haraju neznanje, sila, bezakonje, nebriga za humanost prostora, estetika kiča, ekološka i etička erozija. Projektima sa lažnim sjajem domaćem puku servira se bolivudska slika "dolče vita elite" koju siromašnima i robovima u pelenama za fabričkim mašinama serviraju pripadnici ružičastog sveta. Savremena arhitektura u Srbiji ostala je bez arhitekata, ona je samodovoljna, apstraktna bajka o lažnom društvenom progresu preneta iz sveta glamura u simbole moći Zapada: gigantske tržne centre i apartmane u nehumanim kulama građenim "ni na nebu ni na zemlji". Gutajući domaće tržište, arhitektura dirigovanog estetizma gomila sirove replike odavno promašenog kapitalističkog realizma, a bezobzirni inostrani arhitekti služe u Srbiji da zadovolje glad opskurnih biznismena i bolesne ambicije domaćih političara u igri u kojoj se rasipa novac osiromašenog naroda.

Na slici: Beograd na vodi, izvor: internet

Negativna selekcija, Večernje novosti, 10. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Negativna selekcija

Piše Slobodan Maldini

Negativna selekcija je svesno biranje i pomaganje lošijeg kandidata na štetu boljeg, dajući prednost etički i stručno nekvalitetnim osobama ili grupama. U njoj, podobnost se meri pripadnošću političkoj partiji ili korumpiranošću učesnika u selekciji, suprotno vrednostima vrhunski profesionalnih protivkandidata. Negativna selekcija postoji svuda: u školovanju, zapošljavanju, među univerzitetskim profesorima, ministrima i akademicima. Za posledicu ima moralno, profesionalno i ekonomsko uništenje društva.

Razarajuća negativna selekcija posebno je izražena u kulturi. Primeri su bezbrojni, a pomenuću njih nekoliko. U senci javnog nezadovoljstva Aje Jung uprkos tome što njen privatni projekat Beogradskog festivala igre dobija od Ministarstva kulture godišnje 100.000 evra, objavljeni su rezultati konkursa ovog ministarstva i Sekretarijata za kulturu Beograda za dodelu sredstava za programe u kulturi. Oni govore o našem društvu više nego mnoge stručne analize. Stotine kandidata prijavilo se na konkurs za finansiranje kapitalnih izdavačkih poduhvata. Podsmevajući im se, za mizeran prosečan iznos dodeljenih 300.000 dinara po projektu, što su dva niska bruto mesečna lična dohotka, raspisivač je tražio finalizirana i printovana kapitalna dela koja je, prema njegovim kriterijumima, trebalo da tokom više godina izrade timovi visokokvalitetnih stručnjaka! Ali i u toj konkurenciji, žiri Ministarstva sastavljen od ljudi koji teško da iza sebe imaju ijedno poznato kapitalno izdavačko delo, dodelio je sredstva čak za tri projekta članova istog žirija! Zbog ovoga, u svetu bi slični konkursi bili bespogovorno poništeni.

Sekretarijat za kulturu Beograda finansirao je projekte prosečno iznosima manjim od dve bruto plate! Ali, među njima pojedini projekti odskaču neuporedivo višim dodeljenim sredstvima. Preduzeće Vizuelno d.o.o. dobilo je 2,65 miliona za četiri projekta. Neuporedivo visoke svote dodeljene su Love and Brands d.o.o, pod kojim imenom posluje kafeterija za projekat opskurnog naziva Fire, pa čak i prodavnici klavira Piano land d.o.o. Ali, šta karakteriše najplaćeniju firmu Vizuelno d.o.o? Pod nazivom Serbian construction guide nedavno je objavila građevinski vodič Srbije, na čijoj je naslovnoj strani predstavljen biznismen i političar Bogoljub Karić ispred projekta svog "Tesla grada". Radi se o bezobzirnoj zamisli mega sitija na zaštićenom beogradskom vodoizvorištu Makiš. U objavi Makiškog konkursa 2017, tadašnji predsednik Udruženja arhitekata Srbije i tadašnja predsednica Društva arhitekata Beograda potpisali su Konkursnu dokumentaciju kojom se omogućuje nezakonita izgradnja neverovatnih 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije predviđeno! Na ovu zloupotrebu javno tužilaštvo nije reagovalo, a konkurs nije poništen.

Na fotografiji: Strana iz časopisa Serbian construction guide - Tesla City, izvor internet