Pornografija, "Večernje novosti" 15. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Pornografija

Piše Slobodan Maldini

Kada govorimo o pornografiji, najčešće mislimo na predstavljanje ljudskog tela radi iskazivanja seksualnog uzbuđenja. Pornografija je prisutna na fotografijama, filmovima, ilustracijama, a u literaturi često se vezuje za šund. Ali, postoje i drugi oblici pornografije, mnogo češći u svakodnevnom životu. Pornografiju je moguće sresti u opštoj kulturi, ponašanju, u tv emisijama, na naslovnim stranama tabloida, ali i u ostalim oblastima, pre svega likovnim umetnostima i arhitekturi.

Sve više smo obasuti pornografskim sadržajima. Neprestano se susrećemo sa njima u dnevnim novinama, na internetu, u rijaliti programima, gde je eksplicitno prisutna do brutalnosti. Na njoj se hrani ceo jedan milje, eksploatišući je do iznemoglosti. Nakon što su istrošene pornografske teme u zatvorenim scenografijama tv rijalitija, proširene su na druga, bizarna mesta, čak i na groblja. U ovom okruženju, svoje role odigrale su mnoge zvezde srpske estrade, rušeći norme i granice ponašanja i uspostavljajući novu paradigmu kulture nacije. Ali šta je sa umetnošću, koja se smatra predvodnikom prosvećenosti?

Pornografiju u smislu šunda, kiča, pogrešnog shvatanja savremene umetnosti i nametanja populističkih obrazaca, sve više srećemo u skulpturi. Danas se javni spomenici u Srbiji podižu prema modelu političara, u kojem se vrši udovoljavanje estetskim obrascima širokih narodnih slojeva. Zloupotrebljavajući neinformisanost neobrazovanih, masama se nameću retrogradni, prevaziđeni uzorci koji srozavaju do dna kuturnu sliku nacije. Svedoci smo trenda podizanja loših, umetnički bezvrednih javnih spomenika, koji uništavaju ionako nizak kulturni nivo nacije. U arhitekturi, postoji drugi oblik pornografije koji vodi totalnom uništenju smisla humanog života. Novonametnuti urbanistički planovi donose katastrofalno poslamljivanje gradova u kojima se smatra normalnim život u neprihvatljivim uslovima visokih zgrada podignutih duž uskih ulica nalik kanjonima kroz koje je saobraćaj nemoguć i gde ne dopire svetlost. Kvalitet života u gradovima alarmantno opada, čak ispod egzistencijalnog nivoa slamova. Nehumane visine zgrada i nedovoljne širine saobraćajnica danas su osnov lošeg urbanizma u Srbiji.

Kada sam pre šest godina započeo kolumnu u "Večernjim novostima", usledili su pozivi za razgovore sa predstavnicima BIA-e, koji su se interesovali za moj rad. Već pri prvom susretu dali su mi do znanja da pomno čitaju moje tekstove, ali "nije im bio jasan sadržaj moje knjige "Porno i pank neoarhitektura"". Delove knjige objavio sam na engleskom jeziku na internetu 2008, iste godine kada su čuveni Zaha Hadid i Folf Pri držali u Beču seminar o pornografskoj arhitekturi. Pokušaji da objavim knjigu preko Amazona bili su neuspešni, sve dok nisam promenio naslov i dizajn korica. Novi naziv je: "Vizija, strast, umetnost i arhitektura"!?

Na slici: Haotičan urbanizam Beograda, lična arhiva

Zaštićena i loša arhitektura, Večernje novosti, 8. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Zaštićena i loša arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Beogradsko stambeno naselje Cerak Vinogradi autora arhitekata Milenije i Darka Marušića i Nedeljka Borovnice nedavno je postalo prva savremena urbana celina koja je proglašena kulturnim dobrom i stavljena pod zaštitu države. Osim nje, pod zaštitu su na predlog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda stavljene i zgrade: Dom zadruga arhitekte Dimitrija M. Leka u Makedonskoj 21, "Zgrada sa slikarskim ateljeima" autora Miroslava Jovanovića u Pariskoj 14, Dom Udruženja inženjera i tehničara u ulici Kneza Miloša 7, Dom radničke komore u Nemanjinoj 28. Zaštićene su i Srpska škola u Batajnici i Stara osnovna škola na Bežaniji.

Nadam se da primer stambenog naselja Cerak Vinogradi predstavlja početak prakse zaštite kvalitetnih savremenih arhitektonskih dela. Jer, postoji mnogo kulturno-istorijski značajnih građevina koje iz nekih razloga nisu dospele na listu zaštićenih, ili su čak bile na njoj, ali su doživele rušenje. Poznati beogradski slučajevi su: upravna zgrada "Ikarus", zgrada u Durmitorskoj 16, blok nekadašnje Ambasade SAD, stara zgrada Ambasade Nemačke, mnoge vile na Dedinju. Najvrednija zdanja modernista Dušana Babića i Milana Zlokovića nestala su ili uništena nestručnom dogradnjom. Ali, šta je sa lošim arhitektonskim objektima, koji su neretko nastali na mestu srušenih dragulja? Kakav je odnos struke prema njima?

Ukoliko bi danas sačinili bazu podataka loših izgrađenih arhitektonskih objekata u Srbiji, većina postojećih bila bi svrstana u ovu kategoriju. U eri kada investitori predatori otimaju kvalitetne lokacije da bi na njima gradili i skupo prodavali svoje arhitektonsko smeće, mnogi njihovi objekti zaslužuju opis "loših za život i rad". Ali, u ovoj grupi su i monstruozna, nehumana stambena naselja iz vremena sedamdesetih: Istočna kapija Beograda Vere Ćirković i Milutina Jerotijevića, Julino brdo Milana Lojanice, Predraga Cagića i Borivoja Jovanovića, Bežanijski blokovi (Blokovi 61-64) pomenutih autora Milenije i Darka Marušića i brojna druga. Lista loše arhitekture sadržala bi imena autora i njihove objekte, uz preporuku da budu rekonstruisani, a mnogi i srušeni, jer su život i rad u njima ispod nivoa humanosti. Sa ovakvom karakterizacijom, mnogi novosagrađeni objekti ostali bi bez kupaca, a njihova upotreba bila bi pod znakom pitanja.

Kada je 1995. po projektima Marija Jobsta građena benzinska stanica na elitnoj novobeogradskoj lokaciji poznata kao "Dejtonka", da bi pumpa uopšte bila predmet razgovora sa urbanistima, osnovni uslov bilo je njeno vhunsko arhitektonsko oblikovanje. 2015, i pored apela struke da ova jedinstvena i čuvena građevina bude stavljena na listu zaštićenih, srušili su je novi vlasnici i na tom mestu podigli arhitektonski bezvrednu, tipsku benzinsku stanicu. Ovu novu, bezličnu, lošu građevinu, trebalo bi što pre srušiti.

Na slici: Cerak Vinogradi (levo) i Blok 63 (desno), foto lična arhiva

Saobraćajni haos, Večernje novosti, 1. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Saobraćajni haos

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je predstavljena nova beogradska autobuska stanica, čija gradnja treba da počne narednog leta na novobeogradskom Bloku 42. Prema projektu arhitekata Milana i Vladimira Lojanice, Beograd će na 3,7 hektara površine preko puta novobeogradske Buvlje pijace dobiti savremeni objekat koji će, pored perona za autobuse, imati podzemnu garažu, čekaonicu za majke sa decom, vrtić za mališane zaposlenih i hostel za vozno osoblje. Prema tvrdnji autora, ovim arhitektonskim rešenjem Beograd će prvi put dobiti arhitektonski kompleks koji će objediniti autobuski i železnički saobraćaj. Ali, da li urbanističko rešenje novog transportnog terminala predstavlja pozitivan pomak u urbanizmu grada?

Realizacijom Beograda na vodi naša prestonica je izgubila tradicionalno saobraćajno čvorište. Na 95 procenata površine zemljišta na kojem se danas gradi novi gradski centar nekada se nalazila infrastruktura železnice, a na ostalih 5 procenata ona namenjena autobuskom putničkom saobraćaju. 2018, nakon što je posle 134 godine Glavna železnička stanica prestala da radi, centralno čvorište za polazne i dolazne vozove izmešteno je u nedovršenu stanicu Prokop. Odmah je bilo jasno da ovo, decenijama napušteno gradilište stisnuto između mosta i tunela, nema osnovne funkcionalne uslove. Nije integrisano u javni prevoz ni u urbanizam grada jer nije pešački, pa ni kolski dostupno, nema nezaobilaznu saobraćajnu infrastrukturu : parkinge, garažu, ni frekventnu gradsku putničku vezu.

Zajedno sa železničkom, u istoriju je otišla i stara beogradska autobuska stanica. Ali, Beograd nikada nije imao funkcionalno rešenje međugradskog autobuskog saobraćaja. U nedostatku terminala, međunarodni turistički autobusi decenijama polaze sa improvizovanih, saobraćajno nedozvoljenih lokacija: kod crkava Svetog Marka i Svetog Save, kod Sava Centra, Buvljaka, na Autokomandi, sa brojnih "divljih" stajališta. Da li je rešenje nove autobuske stanice u skladu sa osnovnim funkcionalnim zahtevima savremene prestonice?

Na mestu budućeg uliva sa nove autobuske stanice u autoput kod novobeogradske Arene, svakodnevno smo svedoci saobraćajnog kolapsa. Vožnja auto putem od Bežanije do Konjarnika, koja je nekada trajala 5 minuta, danas je u saobraćajnom "špicu" produžena na jedan sat. Slična je situacija i na Mostu na Adi, koji bez izgradnje predviđenog senjačkog tunela, nema funkciju. Ako dodatno saobraćaj opterete stotine autobusa koji će odlaziti i pristizati na novu autobusku stanicu, bićemo svedoci totalnog saobraćajnog haosa. Nemoćni da dospeju do nove autobuske stanice, putnici sa područja starog Beograda biće upućeni da putuju vozom, sa železničke stanice do koje takođe neće moći da dospeju zbog saobraćajnog kolapsa. Možda će da koriste avio prevoz? Ali, i do aerodroma put će ih voditi preko novobeogradskog saobraćajnog čepa.

Na slici: Idejno rešenje nove autobuske stanice arhitekata Lojanica, lična arhiva

Tramvaji i spomenici, Večernje novosti, 22. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Tramvaji i spomenici

Piše Slobodan Maldini

Osnovno pravilo postavke gradskog  spomenika je dobra vidljivost sa svih strana, pristup i ostvarenje ambijenta za boravak posmatrača. Spomenici su najčešće u pešačkoj zoni, opremljeni urbanim mobilijarom koji omogućuje zadržavanje pešaka turista tokom kojeg se upoznaju sa sadržajem i porukama koje spomenik nosi. Međutim, postoje slučajevi kada su gradski spomenici postavljeni na neodgovarajućim lokacijama, gde nije moguć pristup, pa čak i tamo gde ne postoji dobar vizuelni kontakt između spomenika i njegovih posmatrača. Ove kardinalne urbanističke greške događaju se i nama.

Kada je 2016. izmešten spomenik Dimitriju Tucoviću sa neprimerenog mesta u centru saobraćajnog kružnog toka na Slaviji, mediji su objavili stari urbani mit. Navodno, sam Josip Broz odlučio je da spomenik srpskom vođi socijalističkog pokreta, koji je komunistima bio "trn u oku", postavi na pešacima nedostupnom mestu "kako niko ne bi mogao da mu oda počast zbog gustog saobraćaja koji se tu odvija". Bez obzira na upitnu istinitost ove priče, činjenica je da je spomenik Tucoviću bio nepregledan i nedostupan pešacima, pa nije služio svrsi. Uklonjena bista osnivača Srpske socijaldemokratske partije vraćena je 2018. na Slaviju, na prikladan novosagrađeni pešački plato ispred Narodne banke Srbije, izvan gužve saobraćajnog toka.

Nakon iskustva sa spomenikom Tucoviću, zaprepašćuje neverovatna odluka arhitektonskog žirija da na nedavno održanom konkursu za urbanističko rešenje Savskog trga sa spomenikom Stefanu Nemanji, dodeli prvu nagradu projektu španskog tima "Fenvik Iribaren arhitekts". Jer, Španci su postavili spomenik bukvalno na nekoliko metara od tramvajskih šina! Posred pešačkog trga sa "manifestacionim platooom" za okupljanje velikog broja ljudi, neposredno pred spomenikom Stefanu Nemanji, ostavili su čvorište tri pravca najfrekventnih tramvajskih linija u Beogradu!? Taj saobraćajno katastrofalan projekat sadrži pešački trg predviđen za boravak više hiljada Beograđana i turista sa pažnjom usmerenom na gigantski spomenik, dok tuda prolaze čak 9 tramvajskih linija. Ovo, bezbednosno neprihvatljivo i po život prolaznika izuzetno opasno rešenje španskih arhitekata, ne ispunjava osnovne uslove sigurnosti pešaka u saobraćaju. Da su Španci prikazali realno stanje na terenu koje predlažu projektom, nikada ne bi ušli u izbor za nagradu.

Špancima su plaćena enormna sredstva za amaterski, falš urbanistički projekat u kojem su najznačajniji spomenik prestonice postavili uz samo tramvajsko čvorište, na likovno neprihvatljivom i saobraćajno nebezbednom mestu. Ovaj loše odrađen konkurs treba poništiti i angažovati ozbiljnu instituciju da izradi kvalitetno saobraćajno rešenje Savskog trga. Ili ćemo i ovu glupost ispravljati na novom, još skupljem međunarodnom konkursu, organizovanim pod stranim patronatom?

Na slici: Nagrađeni ulepšani projekat Španaca (levo) i realna slika (desno), lična arhiva

Flamenko i kazačok, Večernje novosti, 15. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Flamenko i kazačok

Piše Slobodan Maldini

Francusko-američki arhitekt Bernard Čumi svojevremeno je izrekao poslovicu koja je najavila novo doba arhitekture osamdesetih: "Prvo pravilo arhitekture je kršenje pravila". To načelo je i danas prisutno u srpskoj arhitekturi, nažalost u potpuno drugom kontekstu. Jer, kod nas se zakoni redovno krše, ali posledica toga nije postizanje originalne arhitekture, već nastanak opšteg urbanog haosa. Opštepoznato je da svakoj arhitektonskoj i skulptorskoj intervenciji u gradskom prostoru prethodi izrada urbanističkog plana. Nasuprot, kod nas se prvo radi skulptura, pa se naknadno ona "opravdava" konkursom za urbanistički plan.

Za Savski trg u Beogradu prethodno je u Rusiji naručena izrada megalomanskog, preskupog spomenika Stefanu Nemanji, pa je naknadno, kada je njegova realizacija već bila u toku, organizovan anonimni konkurs za urbanističko rešenje prostora u koji isti treba postaviti. Za predsednika žirija postavljen je neupućeni Slovenac Janez Koželj, za kojeg slovenačke kolege kažu da je "napravio dve i po kuće, a najznačajnija stvar mu je vijadukt na autoputu Ljubljana-Kopar". Konkurs je doživeo fijasko, ma kako ga na izložbi nagrađenih radova predstavili organizatori gostu gradonačelniku Ljubljane Zoranu Jankoviću, jer su imena prvonagrađenog tima iz Španije nedopustivo "procurila" čak 8 dana pre objave. Ali, Španci ni formalno ne ispunjavaju konkursne uslove. Nisu dostavili neophodne izglede ni preseke, a u planu su postavili spomenik Stefanu Nemanji na mesto koje nije predviđeno za to, što je ozbiljna zamerka i postavlja pitanje poništenja konkursa. U njihovom projektu nalazi se stara skulptura Stefana sa krstom u ruci, a ne konkursom tražena nova, sa mačem. Fasadu spomenika kulture Železničke stanice nedopustivo su zabetonirali bezidejnom "platformom za održavanje političkih skupova". Na trgu su posadili lavandu, karakterističnu za Španiju, ali ne i Srbiju. Međutim, posebno iznenađuje da su Španci projektovali trg sa spomenikom visine 11,25 m, dok je visina spomenika koji se izrađuje u Rusiji čak dvostruko veća: 22,80 m, veličine osmospratnice! Projekat Španaca jasno ukazuje da treba smanjiti taj megalomanski i preskupi spomenik i prilagoditi ga ljudskoj i meri projektovanog trga. Da je urbanizam prethodio izradi spomenika, on nikada ne bi imao izlišne gigantske dimenzije!

Na centralnom beogradskom trgu u toku su našem narodu dobro poznate igre: flamenko, kazačok, trbušni ples, pa i slovenačka polka, ali ne i srpski moravac. Zbog pohlepe aktera u konkursu i nekompetentnosti moćnika i Udruženja arhitekata Srbije koje igra po muzici koja svira, biće to još jedan primer naše ekstremne gluposti, zbog koje nismo sposobni da sami podignemo spomenik i trg ni osnivaču Srbije Stefanu Nemanji, već će to učiniti Španci i Rusi, preko Slovenaca i Arapa, na njima poznat način.

Na slici: Različite veličine spomenika u projektu Španaca (levo) i ruskog vajara (desno), lična arhiva

Mutne vode konkursa, Večernje novosti, 8. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Mutne vode konkursa

Piše Slobodan Maldini

Organizator Konkursa za urbanističko rešenje Savskog  trga u Beogradu Udruženje arhitekata Srbije (UAS), objavilo je rezultate ovog nadmetanja. Potcenjujući domaće arhitekte, za predsednika žirija postavili su Slovenca Janeza Koželja, a za uticajnog člana izvesnog Osamu Al Hasana. Slovenac je dodelio drugu nagradu zemljacima, timu "Medprostor" iz Ljubljane, a treća nagrada pripala je nepoznatoj "SWA" grupi iz Los Anđelesa. Nekoliko dana pre nego što je žiri saopštio svoju odluku, ime nezvanično prvoplasiranih na konkursu "brujalo je u čaršiji"! Radi se o španskoj "Fenvik Iribaren arhitekts" iz Mardida, poznatoj u Srbiji  po projektu megalomanskog "Nacionalnog stadiona" kod Ostružnice, kopije stadiona "Arena" u Banjaluci  iz 2009. Zašto je prekršen osnovni uslov anonimnosti konkursa i kako je iz UAS-a "procurela" poverljiva informacija o autorima "viđenim" na mestu prvonagrađenih? Da li će zbog toga neko da snosi odgovornost i da li će biti poništeni rezultati konkursa, na šta obavezuju propisi? Odgovore na ova pitanja treba tražiti u dosadašnjim "specijalitetima" kuhinje UAS-a, najmlađeg reprezentativnog udruženja arhitekata u Srbiji.

U raspisu Konkursa za urbanističko rešenje naselja "Makiš" na beogradskom vodoizvorištu, UAS je 2017 potpisalo Konkursne uslove gde je predviđena gradnja 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije dozvoljeno, čime je dato zeleno svetlo za nelegalan posao vredan 1,7 milijarde evra. Na konkursu za zgradu Beogradske filharmonije u organizaciji UAS-a sve tri nagrade dodeljene su radovima koji krše zakonsku zaštitu područja kulturnog dobra, svaki predlažući protivpravnu gradnju više od 200.000 kvadratnih metara komercijalnih zgrada, vrednosti većoj od pola milijarde evra. Prvoplasirani autor na konkursu organizatora UAS za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu, suprotno uslovima i planu, proširio se na susedne parcele, a nagrađen je za projekat tog nelegalnog objekta. Na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću prvonagrađeno je rešenje autora koji je, protivno uslovima konkursa, u direktnoj poslovnoj vezi sa čak dva člana žirija.

Nedavno je u Moskvi boravila delegacija političara iz Beograda u poseti vajaru Rukavišnjikovu koji radi spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu, nakon što je pobedio na pozvanom konkursu. Upoznali su ga sa urbanističkim rešenjem trga autorskog tima iz Madrida. Istovremeno, Beograđani nisu bili udostojeni da vide ovo pobedničko rešenje, kao što nisu videli ni davno pristigle predloge učesnika Konkursa za spomenik Stefanu Nemanji, jer UAS do danas nije priredilo izložbu ovih radova, ignorišući osnovnu obavezu raspisivača. I dok bi u svetu zbog opisanih propusta odavno bili preispitani skandalozni rezultati konkursa, ovde smo svedoci višegodišnjeg kršenja pravila.

Na slici: Savski trg sa spomenikom Stefanu Nemanji, prvonagrađeno rešenje na konkursu, lična arhiva

Spomenici srpskim kraljevima, 1. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Spomenici srpskim kraljevima

Piše Slobodan Maldini

Bez obzira na inicijative za podizanje spomenika srpskim kraljevima prema originalnom uzoru koji se nalazi u elitnom kraju Pariza na Skveru Aleksandra I Jugoslovenskog kod zgrade Kancelarija francuske vlade, gradski odbornici u Beogradu usvojili su krajem prošle godine Odluku o podizanju spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću na prostoru između Starog i Novog dvora. Lokacija spomenika je krajnje neprikladna, budući da su na njoj u istorijskom Majskom prevratu tragično izgubili život kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Ubistvom srpskog kralja prekinuta je loza dinastije Obrenović koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka, a na presto je doveden knez Petar Karađorđević, otac Aleksandra I, koji je dotada živeo kao običan građanin u Ženevi.

Na izbor bizarne lokacije budućeg spomenika Aleksandru I Karađorđeviću bezuspešno su upućene brojne primedbe. Na osnovu studije devedesetogodišnjeg srpskog arhitekte iz Ženeve Predraga S. Petrovića, predlažem celovito rešenje problema postavljanja spomenika srpskim kraljevima u centru Beograda. Umesto Aleksandru I, na prostoru između dvorova treba podići obeležje Milanu I Obrenoviću, prvom kralju novovekovne slobodne Srbije, kraljevine sa svojom zastavom i vojskom. Karađorđevićima, međutim, mesto je na suprotnoj strani Dvorskog parka, naspram Doma narodne skupštine. Ova lokacija prikladna je iz nekoliko razloga: Karađorđe Petrović je izabran na skupštini u Orašcu 14. februara 1804, a njegov sin Aleksandar Karađorđević odabran je za kneza Srbije na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru 14. septembra 1842. Izbor Petra I Karađorđevića za kralja potvrdila je Narodna skupština 2/15 juna 1903, a Aleksandru I Narodna skupština dodelila je naziv Viteški kralj Aleksandar I Ujedinitelj.

Na prostoru između ulice Kralja Milana i Trga Nikole Pašića danas postoje spomenici ruskom caru Nikolaju II, postavljen preko puta dva dvora, i srpskom i jugoslovenskom političaru Nikoli Pašiću, na platou istoimenog trga. Između dva dvora logično je da bude podignut spomenik prvom novovekovnom kralju Srbije Milanu I Obrenoviću, okrenut prema istoimenoj ulici. Na drugoj strani dvorske bašte - današnjeg Pionirskog parka - treba podići spomenike srpskim vladarima iz loze Karađorđevića, okrenute prema Domu Narodne skupštine: sinu Karađorđa Petrovića knezu Aleksandru Karađorđeviću, Petru I Karađorđeviću kralju Srba, Hrvata i Slovenaca i kralju Ujedinitelju Aleksandru I Karađorđeviću. Najbolje rešenje spomenika srpskim kraljevima danas se nalazi u Parizu, a izradio ga je prestižni francuski vajar Maksim Real de Sart. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar I, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar I i maršal Francuske Franše d'Epere.

Na slici: Predlog postavke spomenika srpskim kraljevima arhitekte Predraga S. Petrovića, lična arhiva