Trg republike, Večernje novosti, 13. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Trg republike

Piše Slobodan Maldini

Posle rekonstrukcije duže od godinu dana i vredne više od 900 miliona dinara, završen je beogradski Trg republike. Nakon dugog perioda prekopavanja centra prestonice, najzad smo dočekali da prošetamo ranije omiljenim trgom.

Nekada poznat kao Pozorišni trg zbog blizine Narodnog pozorišta, centralni gradski prostor je formiran posle rušenja Stambol-kapije 1866. i gradnje Narodnog pozorišta 1869. godine. Na njemu je 1882. podignut spomenik knezu Mihailu, a 1903. sagrađena palata Uprave fondova, današnja zgrada Narodnog muzeja. Između dva rata, trg je bio tramvajska okretnica, a 1931. zaokružila ga je urbanistički nametljiva palata Reuniona. Posle Drugog svetskog rata sa trga su uklonjene tramvajske šine i sagrađena zgrada Doma štampe koja ga je zatvorila i odvojila od nekada najviše beogradske zgrade "Albanija". Time je trg dobio svoj konačan urbanistički oblik.

Današnji izgled, ovaj prostor je primio nakon Urbanističko-arhitektonskog konkursa za tri beogradska centralna trga, održanog 2015. godine. Tada je žiri kojem je predsedavao gradski urbanista Milutin Folić sa članovima Borisom Podrekom, Branislavom Mitrovićem, Evom Vaništa Lazarević i Nebojšom Minjenićem dodelio prvu nagradu autorskom timu Zorana Dmitrovića i Zorice Savičić. Umesto moguće mikrourbanističke oaze, autori su predložili asketski izgled Trga republike kao čistu površinu pokrivenu granitnim pločama istih dimenzija, upotpunjenu sa šest klupa za sedenje, osam reflektorskih stubova i dvanaest stabala belogorice. Međutim, šta sadrži rekonstruisani Trg republike?

Novoizvedni trg zadržao je minimalistički koncept autora koji su se opredelili za čistu, ravnu, praznu površinu popločanu sivim granitom. U realizaciji, povećan je broj projektovanih kamenih klupa za sedenje, a dodatno zelenilo uneto u prostor trga žardinjerama sa niskim rastinjem. Međutim, o izgledu i funkcionalnosti novog Trga republike mišljenja su podeljena. Prema građanima koji ga hvale dobijen je kvalitetan, širok, slobodan gradski prostor koji odgovara savremenoj funkciji trga. Međutim, mnogi iznose zamerke da je trg urbanistički nedovoljno promišljen, nefunkcionalan, nearhitektonski, monoton, siv. Za uglednog arhitektu Marija Jobsta "boravak u ovom prostoru izaziva opštu neprijatnost i nelagodu". Stari sugrađani žale se na nedostatak zelenila, što naročito smeta tokom sunčanih letnjih dana. Posebno kritikuju neudobne, leti užarene kamene klupe na kojima nije moguće sedenje po suncu. Dizajneri prigovaraju zbog estetski neprimereno oblikovane rasvete trga, nefunkcionalnih i nepotrebnih stubića za sprečavanje prilaza trgu kolima. Pojedini urbanisti zameraju na naspramnoj postavci atobuskih stanica u Kolarčevoj ulici, čime je dodatno sužen kolovoz... Bez obzira na pohvale i kritike, vrednost novog trga biće poznata u skoroj budućnosti.    

Na slici: Novi izgled Trga republike, lična arhiva

Fatalna urbanizacija, Večernje novosti, 6. septembar, 2019. godine

Dnevnik zabluda

Fatalna urbanizacija

Piše Slobodan Maldini

Urbanizacija je proces širenja čovekovog staništa izgradnjom novih gradskih sredina, kada nenastanjena područja postaju ljudska naselja, a gradovi narastaju do neslućenih razmera. Savremena urbanizacija je globalni problem koji siromašne i nerazvijene zemlje rešavaju na pogrešan način. Praveći krupne greške, i Srbija vodi nepovratan proces ubrzane urbanizacije koji degradira lice zemlje i određuje njenu mračnu budućnost.

Urbanizovanje jedinstvenih prirodnih resusra predstavlja fatalnu grešku. Na visokovrednim prostorima planina, šuma, priobalja reka i jezera, u Srbiji se danas sprovodi degradirajući proces neplanskog, haotičnog i nekontrolisanog naseljavanja. Umesto zaštite, ova područja se ubrzano uništavaju novosagrađenim arhitekonskim objektima. U ovom procesu, na meti su najkvalitetniji prirodni resursi koji, nezaštićeni, postaju plen bezobzirnih graditelja. Kao što su u gradovima napadnuti kulturno-istorijski vredni prostori, u ludilu urbanizacije u Srbiji su pogođene najvrednije prirodne lepote. Već decenijama, pred bagerima investitora nestaju prirodne lepote Zlatibora, Tare, Stare planine. Umesto zaštićeni, nacionalni prirodni rezervati pretvaraju se u gradilišta investitorskog urbanizma, gde zadovoljstvo boravka u novim hotelima i kućama za odmor zamenjuje gorko saznanje o uništenoj, zagađenoj prirodi. Na lokacijama rezervata prirode cene nekretnina su izuzetno visoke, ali zbog uništenja urbanizacijom, vrednost tih prostora će vrtoglavo pasti.

Budućnost koju nam donose greške urbanizacije najvrednijih nacionalnih prirodnih resursa vidimo kod svojih suseda. Umesto da je zaštiti, Crna Gora je svoju jedinstvenu morsku obalu prepustila betonu bogatih dolarskih investitora, a nekada prelepe primorske gradove urbanizovala do mere nepodnošljivosti boravka u njima. Fatalna urbanizacija ovog nekada lepog primorja danas odbija ljubitelje prirode, a privlači samo one turiste koji ne poznaju ništa bolje. Jer, letovanje na desetom spratu apartmana u Budvi nije kvalitetnije od života na Novom Beogradu, a prilazak zagađenom moru često je moguć koliko i prilaz beogradskim rekama i vodoizvorištima ugroženim bespravno podignutim kućama.

Uništivši svojim prisustvom najlepše prostore na planeti, savremeni čovek i dalje traga za nedirnutom prirodom, koju još nije ugrozio. Sve više odlazi na najudaljenija i nejnepristupačnija mesta. I ove godine, put Baznog kampa Mont Everesta uputilo se čak 30.000 planinara, a desetak su platili životima boravak u jednistvenoj prirodi nepristupačne planine. Kao nikada do sada, ekstremni turisti bili su svedoci višesatnih gužvi pri penjanju na vrh koje se mogu uporediti sa onima ispred samoposluga u Srbiji devedesetih. Iako svesni tona đubreta kojeg su na nepristupačnim mestima ostavili za sobom, ipak su čišćenje planine prepustili lokalnim vodičima.

Na slici: Totalna urbanizacija obale u Crnoj Gori, lična arhiva

Politika novih gulaga, Večernje novosti, 30. avgus 2019.

Dnevnik zabluda

Američki gulazi

Piše Slobodan Maldini

Živimo u eri tehnološkog buma, novih naučnih saznanja i njihove globalne primene. Zajedno sa ubrzanim razvojem nauke i tehnike, svedoci smo akceleracije čovekovog degradirajućeg uticaja na sve što dotakne, posebno na životnu sredinu. Kao nikada do sada, suočeni smo sa pretnjama koje imaju globalan karakter i izmiču kontroli. Ljudska rasa plaća danak svoje premoći, ali se i dalje ponaša neodgovorno. I ovog leta Amazonija gori u masivnim požarima; glavni uzrok je deforestacija u kojoj se šume eksploatišu a teritorije komercijalizuju i urbanizuju. Godišnje, požari u Sibiru proždiru sve veće površine, a pepeo se prenosi do  Arktika, ubrzavajući topljenje leda. Ljudski izazvane prirodne katastrofe dovode do ekstremnih vremenskih nepogoda koje nas svakodnevno pogađaju. Uprkos svemu, na nedavno održanom samitu G7 gde su se lideri najmoćnijih zemalja dogovarali o suprotstavljanju klimatskih pretnji, nije viđen predsednik najveće svetske sile Donald Tramp. Na svom tviter nalogu on je klimatske promene svojevremeno nazvao "skupim prevarama", "izmišljenim", "mitskim", "novinarskim patkama", "s*anjem".

Ali, umesto da preuzmu odgovornost za uništenje planete, moćnici sa Zapada usavršili su perfidnu "politiku novih gulaga", "stanje permanentne krize", "stanje opasnosti" za koje pronalaze krivce u drugima. Od sveta prave teritorijalne rezervate, uništavaju države da bi ih preuzeli, podižu zidove, uvode carinske barijere, vode specijalne ratove, porobljavaju druge i otimaju sve što požele. I zato, Tramp je uvređen kada je Danska nedavno odbila njegov drski poziv ovoj suverenoj državi da kupi poslednju oazu prirode, bogati Grenland.

Na urbanoj mapi sveta moćnika Srbija je danas savremeni gulag. Generacije stanovnika naše zemlje vode život unutar ovog jedinstvenog "zabrana". Decenijama pod embargom, zatvorenih granica, danas i pod kosovskim taksama, u spolja kreiranoj "stalnoj krizi", nemoćni, poniženi, na meti smo kreatora monstruoznih gulaga. U večnoj "čekaonici pred Evropom", "ni na Zapadu ni Istoku", razvoj Srbije sprovodi se po meri interesa stranaca. U tome se isrpljuje jeftina domaća radna snaga, obezvređuje rad stručnjaka, urbanizacija dovodi do apsurda. U takvom stanju, traje proces višedecenijskog bežanja u svet hiljada naših mozgova, jedinstvenih stvaralaca. Iznenadi nas kada matematičar svetskog glasa pobegne iz svog beogradskog podruma u Saudijsku Arabiju "jer u zemlji nije dobio ni laptop", zbog čega padne rejting u svetu nacionalnog univerziteta za čak 100 mesta, ili kada čuveni genetičar i vlasnik bolnice za lečenje steriliteta  napusti Srbiju i ode na Harvard jer je "gladan nauke i komunikacije sa ljudima". Od 1992. kada je izgubila više od 600.000 stanovnika, Srbija ima negativan priraštaj, a svake godine izgubi više od 35.000 stanovnika. U gulazima se deca ne rađaju.

Na slici: Trampova kula na Grenlandu, izvor: internet

Šećerna vodica, Večernje novosti, 23. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Šećerna vodica

Piše Slobodan Maldini

Nacionalni monument je mesto istorijskog, prostornog a posebno kulturnog značaja za jednu državu. Spomenici takvog karaktera su nacionalna kulturna dobra i uživaju posebnu zaštitu. Savremeni spomenici ovog karaktera su od vanrednog interesa i podiže ih država. Po pravilu, to su vrhunska umetnička dela koja predstavljaju krajnje domete kulture jednog naroda.

Ovih dana privodi se kraju realizacija Spomenika Stefanu Nemanji. Za ovaj nacionalni monument su, paradoksalno, organizovani međunarodni vajarski i urbanistički konkursi na kojima su izabrani predlozi stranaca: ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova i urbanističko rešenje španskog biroa "Fenvik Iribaren arhitekts". Izbor spomenika ruskog autora pratilo je protivljenje članova stručnog žirija, a ugledni srpski vajar Dragan Živković je čak napustio žiriranje. Oni smatraju da izabrano rešenje spomenika nije kvalitetno umetničko delo. Nasuprot negativnim ocenama stručnjaka, loše izlivena skulptura srpskog vladara niskog umetničkog kvaliteta završava se u Moskvi i priprema za transport u Srbiju. Zbog nepotrebnih kolosalnih dimenzija - visine 23,5 m, pri izradi je utrošeno 80 t bronze i 300 t drugih materijala. Iako nije objavljena, cena skulpture izvesno je astronomska. Bačen na bezvredan kič, taj novac je mogao da bude investiran na korisniji način, na primer u izgradnju nedostajuće Nacionalne likovne galerije.

Ali, zabrinjava najava drugog nacionalnog monumenta. Radi se o "Panteonu mira", grandiozno zamišljenom spomeniku Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu autorke Katarine Tripković Pančić.  U umetnosti, panteon je građevina posvećena svim bogovima, a ne miru niti poznatim ljudima. Ovo delo mlade vajarke koje treba da ima međunarodnu reputaciju, političari guraju po "principu svršenog čina", bez ikakvog, pa ni međunarodnog konkursa, niti mogućnosti da stručna javnost da o njemu svoj sud. Autorka projekta je mlada, neprofilisana umetnička direktorica u svojoj porodičnoj livnici sa tradicijom kratkom jedva dve decenije. Izgubljen na tankoj liniji između kiča i škarta, nesrećni "Panteon mira" ima jednako loš ukus šećerne vodice prepoznatljiv na spomeniku Stefanu Nemanji. Kompozicija dvojice velikana smeštenih u ambijent novokomponovanog tabloidnog folk neoklasicizma sa nameštajem stila Lujeva, primerena je po kulturu ponižavajućoj estetici srpskih rijalitija. Arhitektonski elementi ovog "stila" potsećaju na "skupe" prigradske vile srbijanskih skorojevića. A o likovnoj vrednosti skulpture ne treba trošiti reči. O tome govori ona sama.

Ostaje nam samo da žalimo zbog suludo potrošenog novca na negativnu promociju kulture zemlje i da se stidimo zato što će nas uskoro svetski poznavaoci umetnosti svrstati u isti red sa nadrealnom provincijskom scenom skulpture Skoplja - grada nadaleko poznatog po kiču.

Na slici: Spomenik Stefanu Nemanji i Panteon mira, izvor: Večernje novosti

Politika i urbanizam, Večernje novosti, 16. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Politika i urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbana politika je skup mera i aktivnosti uređenja i kontrole razvoja prostora. Nju sprovode države u nameri da prevaziđu narastajuće probleme urbanizacije, ekološke degradacije, kulturno-istorijske devastacije i unaprede kvalitet životne sredine. Toj nameri služe razvojni planovi i planovi zaštite prostora, a radi postizanja ovog cilja neophodna je podrška stručnjaka. Međutim, urbana politika često nije motor razvoja i zaštite prostora, već je sredstvo u službi politike, a ne građana. U malim i nerazvijenim društvima kakva je Srbija, ona lako postaje instrument vladanja i tada smo suočeni sa brojnim problemima.

U Srbiji u kojoj je urbana politika još nerazvijena,  prostorno planiranje se zloupotrebljava radi interesa suprotnim interesima građana. Iz političkih namera, sve više nam nameću urbanistička rešenja koja nemaju za cilj poboljšanje prostornih uslova za život i rad, već su u funkciji širenja pogrešne slike o progresu. Proteklih decenija Srbija je doživela urbanističku ekspanziju. Ali, umesto kontrolisana i usklađena sa potrebama i unapređenjem humanosti života, ova haotična gradnja velikih razmera ima političke ciljeve. Uz isključenje stručne javnosti, protivno upozorenjima urbanista, Beograd je danas gradilište u kojem se brine pre o interesima stranih kompanija, Arapa, Jevreja i lokalnih moćnika, nego o interesima njegovih stanovnika. Strateški najznačajniju poziciju u Evropi - uliv Save u Dunav zauzeli su stranci, koji tu grade simbol svoje moći i prisustva ovekovečen u arhitekturi. U ovoj trci da zauzmu pozicije, u plavnom terenu Beograda na vodi Arapi grade Kulu Beograd, najavljenu kao "najvišu u Srbiji", koju pokušavaju da nadvise Jevreji kulom Belgrejd skajlajn na brdu iznad. Radi se o prevlasti na ovom prostoru, uticaju, snazi kapitala. A sve to plaća narod Srbije.

Svoje meteorske uspone mnogi političari duguju urbanizmu, jer znaju da je građevinarstvo simbol razvoja. Kranovi i gradilišta predstavljaju sliku progresa i prosperiteta. Međutim, malo je njih koji arhitekturu i urbanizam ne gledaju kao puko nametanje moći, već prvenstveno kao sredstvo podizanja kvaliteta života građana, unapređenja životne sredine i zaštite kulturnog nasleđa. Na ideji razvoja grada prema potrebama stanovništva poznatoj pod sloganom "grin end klin" (zeleni i čisti) profilisali su se mnogi političari u razvijenim zemljama. Onaj ko u političkom programu ima izgradnju zelenih i čistih gradova i podizanje nivoa kvaliteta života, uvek ima podršku građana. Nažalost, u Srbiji pojam "zelenog i čistog" često je nedostižan, a umesto njega prisutan je opis "sivo i zabetonirano", što je još uvek "dobitna kombinacija" u stvaranju svesti u narodu o naglom urbanom razvoju, bez obzira na stvarne potrebe za zaštitom humanih, ekoloških i kulturnih vrednosti urbanih prostora.

Na fotografiji: Kula Beograd i kule Belgrejd skajlajn, foto: lična arhiva

Luksuzni slamovi, Večernje novosti, 9. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Luksuzni slamovi

Piše Sloboda Maldini

Poslednjih godinu dana vrednost nekretnina u srpskoj prestonici skočila je 10 procenata. U periodu samo tri godine zabeležen je rast cena neverovatnih 30 procenata. Iako standard stanovnika Srbije nije porastao, cene stanova u Beogradu daleko su nadmašile Sarajevo a nešto manje Zagreb. Trend Beograda prate Novi Sad i Niš, a poseban slučaj predstavljaju Zlatibor i Kopaonik. Luksuzni stanovi, poput onih na Dedinju, prodaju se po 4-5.000 evra pa kvadratnom metru, što je još uvek niže nego u Beču gde su 6-10.000 evra, Moskvi sa oko 7.000 evra ili u Parizu gde se beleže cene stanova u rasponu 9-40.000 evra po kvadratnom metru. Ali, šta je uticalo na rast vrednosti nekretnina u Srbiji?

Kamatne stope na stambene kredite nikad nisu bile povoljnije i iznose 2 do 2,5 procenata, što je duplo manje u odnosu na pre nekoliko godina. Mesečna rata stambenog kredita danas je niža od cene rentiranja stana. U Srbiji je sve izraženiji decenijski porast priliva stanovništva u gradove, posebno u prestonicu, što dovodi do potražnje stambenog prostora. Srbi iz dijaspore, Kosova, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sve više se odlučuju da ulažu kapital u nekretnine u srpskoj prestonici. Beograd beleži porast turista iz inostranstva koji češće zakupljuju stanove, pa je prisutan trend ulaganja u nekretnine radi izdavanja "dan na dan". Veliki broj nelegalnih građevina smanjuje izbor za kupovinu nekretnine, što utiče na povećanje cene. U Srbiji je mogućnost poslovnog ulaganja sredstava građana mala i ograničena. Domaću proizvodnju i tržište preuzele su strane kompanije, pa se građani opredeljuju da novac, umesto u nepovoljnu štednju, ulažu u nekretnine, a ne u privatan biznis. Međutim, da li su naši gradovi spremno dočekali bum cena nekretnina?

Generalni urbanistički plan prestonice izrađen je restriktivno. I dalje je izražen hroničan nedostatak građevinskog prostora. U Beogradu bukvalno ne postoji mogućnost gradnje individualne stambene kuće. Delimično humano stanovanje male gustine moguće je ostvariti samo u udaljenim prigradskim naseljima. Ali i tamo se grade višespratne kolektivne zgrade, što je nedopustivo. Standard stanovanja u prigradskim naseljima trebalo bi da bude bolji, ali je drastično lošiji u odnosu na centar zbog nedostatka infrastrukture. Snabdevanje je loše, nema dečjih vrtića, škola, sportskih i kulturnih centara.

Ali, zabrinjava trend  "poslamljivanja grada". Beograd se sve više suočava sa problemima povećanja gustine stanovanja, probijanja dozvoljenih visina zgrada, nedostatkom garaža i parking mesta, uništenjem zelenila i parkova nastalih divljanjem investitora. Dedinje, nekada elitno mesto male gustine naseljenosti, vila i dvorišta, danas je "poslamljeno" višespratnicama. U gradovima vlada opšti haos u kojem arhitekti i urbanisti gube bitku sa sve moćnijim investitorima.

Na slici: "Luksuzni slam" na Dedinju, foto: lična arhiva

BUNTOVNIK

Dnevnik zabluda

Buntovnik

Piše Slobodan Maldini

U zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti održana je izložba "Bogdan Bogdanović - Misli i snovi" na kojoj je predstavljen nepoznati opus srpskog arhitekte i umetnika, u Hrvatskoj čuvenog po spomeniku Kameni cvet u Jasenovcu. Izložba u Zagrebu jedna je u nizu aktivnosti povodom donacije brojnih Bogdanovićevih dela koju su iz Beča uručili Gradu Zagrebu Anica i Manfred Macke i poznati austrijski arhitekta Boris Podreka. Opus velikana nikada nije predstavljen u Srbiji na tako dostojan način.

Graditelj, pisac i filozof, politički disident Bogdanović bio je profesor Univerziteta u Beogradu od 1973, a od 1982. do 1986. gradonačelnik Beograda. Posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem i neslaganjem sa njegovom politikom otišao je u Beč, gde je umro 2010. Zbog smelih umetničkih, vanakademskih i političkih stavova Bogdanović je često u srpskoj intelektualnoj sredini smatran buntovnikom, što je odredilo njegov život u političkom i kulturnom izgnanstvu. Ali, zbog čega je Bogdanović anatemisan?

Po povratku sa studijskog boravka u SAD 1969. Bogdanovića su prvi put okarakterisali "odmetnikom" kolege profesori, a njegov pokušaj reforme nastave tzv. "Nova škola" brutalno je presečen. Tada je ovaj "Majstor arhitekture" uputio teške reči na račun Arhitektonskog fakulteta: "Istorija, ako se ikada bude pozabavila Majstorovim ponašanjem, oprostiće mu verovatno mnoge sitne i ljudske grehe, ali mu neće oprostiti što je najbolje godine svoga života proveo u svinjskom brlogu (Svinjski grad, Svinjopolis, tako to Platon zove), bez moći da ga izmeni, ali i bez želje da iz njega pobegne."

Za buntovnika su ga smatrali i neki članovi SANU. Iako član Akademije, Bogdanović je smatrao da tu ne pripada. Zadržavali su ga, kako je rekao "da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju". Napisao je: "Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao."

Nakon pisma upućenog Slobodanu Miloševiću u kojem se protivi nacionalizmu u njegovoj politici i nekoliko godina provedenih u Beogradu u strahu i trpljenju provokacija, političkih tortura, maltretiranja i javnih poziva na linč, kada mu je tokom posete Parizu ukraden pasoš, kako je poverovao u režiji DB-a, Bogdanović je 1993. napustio Beograd i otišao u Beč. U Evropi priznat, u vlastitoj zemlji uglavnom je smatran izdajnikom Srbije i Srba. Poslednje godine života proveo je povučeno, objavljujući knjige na nemačkom jeziku.

Po smrti "buntovnika", urna sa pepelom velikana poštom je poslata iz Beča za Beograd, gde je danima niko nije preuzeo. Po odobrenju Jevrejske zajednice, prijatelji su je pohranili na bizarnom mestu - u improvizovanoj i neprikladnoj niši podno Bogdanovićevog Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu.

Na slici: Bogdanovićev crtež, lična arhiva