Nagrada "Ranko Radović", Večernje novosti, 25. januar 2019.

Dnevnik zabluda

Nagrada "Ranko Radović"

Piše Slobodan Maldini

Na nedavno održanom najznačajnijem konkursu iz oblasti arhitekture u Srbiji koji nosi ime prerano preminulog beogradskog arhitekte i profesora na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu Ranka Radovića, po drugi put je dodeljena nagrada autorima dr.sc. Zlatku Karaču i dr.sc. Alenu Žuniću. Dvojica zegrebačkih arhitekata nagrađeni su zajedno sa saradnicima na istom konkursu 2016. godine za svoju monografiju posvećenu istaknutom hrvatskom arhitekti akademiku Branku Kinclu u kojoj su predstavili gotovo pedeset godina njegovog urbanističkog i naučnog delovanja u Zagrebu i Hrvatskoj. Knjigu je izdala Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti. Krajem prošle godine, dvojica autora su dobili nagradu za novu monografiju "Islamska arhitektura i umjetnost u Hrvatskoj - osmanska i suvremena baština", objavljenu u izdanju Arhitektonskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu i izdavačke kuće UPI-2M Plus.

Nagradu "Ranko Radović" osnovali su ULUPUDS - Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, kao osnivač, i Univerzitet u Beogradu - Arhitektonski fakultet, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad - Departman za arhitekturu i urbanizam, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca i drugi suosnivači. Nagrada je osnovana sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše kritičko-teorijsku misao u oblasti arhitekture i arhitektonsko stvaralaštvo. Pokrovitelj nagrade je Ministarstvo kulture Republike Srbije. Ali, kakve veze ima islamska arhitektura u Hrvatskoj sa Srbijom?! I koju poruku nam šalje žiri nagrade "Ranko Radović", sastavljen od predstavnika osnivača nagrade, koji je po drugi put u kratkom vremenskom intervalu dodelio prestižnu srpsku nagradu istim hrvatskim autorima?

S pravom postavljamo pitanje: da li je stanje u srpskoj pisanoj reči na polju arhitekture zaista toliko loše, da je nemoguće pronaći makar jedno objavljeno delo u Srbiji koje bi zavredilo domaće prestižno priznanje? Odgovor na to nedavno je dao profesor arhitektonskog fakulteta u penziji Miloš R. Perović, koji uporno bezuspešno pokušava da pronađe bar jedno objavljeno pisano delo arhitekata akademika SANU. Otišao je u biblioteku Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i zatražio knjigu mlađeg kolege profesora, prema njenom ISBN registarskom broju. Iznenadio se kada je saznao da ova knjiga, uredno registrovana u Narodnoj biblioteci, čak sa upisanim nazivom štamparije, značajna u biografiji autora mladog profesora, nikada nije objavljena! I to nije usamljen primer. Drugi slučaj je objavljena knjiga na polju urbanizma poznate profesorke istog fakulteta u kojoj ona piše, verovatno pod utiskom popularnog pevača Željka Joksimovića, o prvom srpskom urbanisti i profesoru arhitekture poznatom po izradi prvog urbanističkog plana Beograda 1867. Emilijanu Joksimoviću.

Na slici: Naslovna strana knjige dobitnice nagrade "Ranko Radović", privatna arhiva

Pravila struke, 18. januar 2019.

Dnevnik zabluda

Pravila struke

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su mi pažnju privukle naslovne strane dnevnih novina na kojima su objavljene fotografije mlade "zvezde" tv rijaliti programa koja je javno progovorila o svom bavljenju maloletničkom prostitucijom, na šta je reagovala njena majka, pruživši joj podršku. Već duže vreme suočeni smo sa procesom nestanka mnogih tabua i moralnih normi koji se odvija javno i na televizijskim stanicama nacionalnih frekvencija. Međutim, još više zabrinjava nestajanje osnovnih moralnih kodeksa i pojava posebnog vida prostitucije u drugim oblastima društva i kulture, koje su do sada bile pošteđene ovog sunovrata. Analiziraću samo područje arhitekture i urbanizma.

Veza između prostitucije i arhitekture odavno je poznata na Zapadu. Nezaobilazne turističke destinacije su takozvane Ružičaste četvrti u Amsterdamu, Hamburgu ili Bangkoku, gde cvetaju prostitucija, seks i pornografija. Na Zapadu su poznati i seks drajv inovi, garažni boksovi u kojima je predviđena prostitucija u automobilima. Na ružičaste kvartove podsetile su me novogodišnje dekoracije pojedinih urbanih četvrti u Srbiji, za šta su odgovorni političari, scenografi i dizajneri koji su neukusom uništili pozitivnu prazničnu atmosferu nekih naših gradova. Međutim, postoji mnogo ozbiljnija arhitektonska prostitucija, sve više prisutna u našoj sredini. Radi se o projektovanju arhitektonskih objekata, čak čitavih urbanističkih kompleksa po diktatu investitora i političara, protivno svim pravilima arhitektonske struke.

Sve češće arhitekti projektuju suprotno stečenom znanju i osnovnim moralnim normama, samo da bi zadovoljili investitore i bili bar minimalno plaćeni za svoj rad. Nažalost, ovaj vid opštepoznate arhitektonske prostitucije prisutan je na velikom broju kapitalnih projekata. Podsetiću na referate SANU gde istaknuti stručnjaci kritikuju projekat Beograd na vodi, ali i pozive na zabranu gradnje zgradurina podno Kalemegdana, novobeogradskog Bloka 13, stambenog naselja u vodoizvorištu Makiša. I pored kritike, na delu su projekti koji slede moć novca, a ne zdravog razuma. U sveprisutnoj prostituciji u projektovanju gradskih monstruma učestvuju nekada davno referentne a danas samo "podobne" projektantske kuće, poslušno radeći po zahtevima moćnika. Zato se imena projektanata kapitalnih objekatau Srbiji kriju, a firme zamagljuju svoje učešće u tim projektima, po principu "ćuti i radi". Nije ni čudo, jer se radi o negativnim referencama. Ali, umesto da ovi biroi, prezreni zbog katastrofalno loših projekata, budu sankcionisani i stavljeni na listu srama, oni danas postaju sve moćniji. Njihova poruka je sledeća: ukoliko želiš da radiš i budeš plaćen, zaboravi na arhitekturu i prilagodi se zahtevima neukih ali uticajnih poslodavaca, čak i kada protivreče zdravom razumu. Stručnost i profesionalnu etiku prepusti - besposlenim jadnicima.

Na slici: Beograd na vodi, projekat, lična arhiva

Neprihvaćeni velikan, Večernje novosti, 11. januar 2019.

Dnevnik zabluda

Neprihvaćen velikan

Piše Slobodan Maldini

Nakon što nas je nedavno napustio devedesetsedmogodišnji Mihajlo Mitrović, mnogi su uvideli veličinu praznine ostale iza velikana srpske arhitekture. Plodan renesansni stvaralac, Mitrović je sagradio više od sto objekata, bio je teoretičar umetnosti i kolumnista sa nizom objavljenih tekstova u "Politici" dužim od pedeset godina. I kao devedesetogodišnjak priređivao je izložbe i pisao knjige. Međutim, da li je baš sve u Mitrovićevom životu išlo glatko? Iza lovorika barda kriju se brojni porazi, o kojima svedoče njegovi bliski prijatelji. Zbog razumevanja ličnosti velikana, opisaću nekoliko teških profesionalnih situacija sa kojima se hrabo nosio.

Iako je daleko nadmašio domete akademski priznatih pripadnika generacije, Mitrović nije bio dobrodošao da ostvari karijeru na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, zbog čega ju je gradio na Fakultetu primenjenih umetnosti. Nije viđen ni na mestu akademika SANU, pa je još 1995. učestvovao u osnivanju izdvojene Akademije arhitekture Srbije. Ponižen je 2012, kada su ga kao devedesetogodišnjaka predložili pa odmah i odbili njegov prijem na mesto dopisnog člana SANU, "u paketu" sa upola mlađim 45-godišnjim kandidatom. SANU se zainteresovala za Mitrovića i 2015, nakon njegovog neformalnog sastanka sa gradonačelnikom Beograda, što je izazvalo bes akademika. Tada mu je mlađi kolega ispred SANU bezobzirno uputio Otvoreno pismo optuživši ga za "nanošenje velike štete inicijativi SANU u njenom zalaganju za sprečavanje realizacije projekta Beograd na vodi".

2013. na izložbi povodom šezdesetogodišnjice ULUPUDS-a čiji je Mitrović suosnivač, odbijena je realizacija moje inicijative da mu se Udruženje oduži posebnim priznanjem, neposredno pred dodelu te nagrade. Mitrovićevo ime nije se tada našlo ni u uvodnom tekstu kataloga izložbe. Rezignirano mi je rekao da se radi o osveti kustoskinje izložbe zbog njegovog davnog teksta u "Politici", gde je kritikovao projekat kuće za slona u Beogradskom zoo vrtu "u koju ni slon neće da uđe." Pitao sam ga da li mu "Politika" plaća za tekstove u kolumni, a on je odgovorio da mu "ne plaćaju, ali zapisuju dug". Požalio mi se da su njegovo remek-delo novobeogradski hotel "Putnik" upropastili lošom nadgradnjom, a Bivetu u Vrnjačkoj banji uništili. Iako je povodom knjige "Arhitektura Beograda 1950-2012" u izdanju "Službenog glasnika" 2012. dobio Nagradu Vukove zadužbine, rekao mi je da je izdavač ceo tiraž uništio "u rezance" i prodao kao staru hartiju, jer nije imao profit. Da bi spasao primerke knjige preostale u knjižarama, Mitrović ih je kupovao, pa poklanjao prijateljima. Poslednji udarac primio je letos od asistenta Arhitektonskog fakulteta koji je pod pseudominom Pijanista bizarnim đubretom od grafita zagadio fasadu "Geneks" kula poznatu po muralima čuvenog Lazara Vujaklije. Toliko o velikanu. I našem društvu.

Na slici: Vujaklijin mural i grafiti Pijaniste na "Geneks kulama", lična arhiva/foto Tanja Anić

Biseri arhitekture, "Večernje novosti", 4. januar 2019.

Biseri arhitekture

U poplavi gradnje koja se dogodila u 2018. godini, na arhitektonskoj sceni Srbije nametnuli su se kapitalni projekti iza kojih prvenstveno stoje državne strukture. Intenziviranje gradnje dovelo je do velikih promena u urbanizmu naših gradova, posebno u prestonici. Ali, teško da ijedan kapitalan projekat ove vrste može da bude uvršten u listu pet najznačajnijih. Prvenstveno zbog toga što se radi o velikim i nepopravljivim urbanističkim promašajima koji će imati višedecenijske reperkusije na našu arhitekturu, a zatim jer se radi o sveprisutnom investitorskom urbanizmu kod kojeg moćnici kroje planove, protivno interesima građana. Međutim, u moru loših, moguće je otkriti nekoliko vrednih arhitektonskih bisera.

Veliku nagradu Trijenala arhitekture Društva arhitekata Niša dobio je projekat "Branković mauntin resort" na Staroj Planini, arhitektonskog biroa "Alterno inc." i autora Đorđa Kitića, Dušana Nikolića, Ivane Veličković, Mirjane Nikolić i Dejana Knežića. Apartmansko naselje smešteno u prirodnom okruženju izgrađeno je prirodnim materijalima, jednostavnim formama, uklopljeno u prirodu.

Nagradu "Milan Zloković" Asocijacije srpskih arhitekata za najbolje ostvarenje u protekloj godini dobilo je idejno arhitektonsko-urbanističko rešenje hotela u kanjonu reke Jinša, u selu Jača Jiao u Kini, autora Ivane Damjanović i Milutina Cerovića. Autori su uspeli da ostvare arhitektonsko rešenje koje se uklopilo u postojeći prirodni pejzaž, upotrebivši prirodne materijale kamen i drvo.

Enterijerom Direktorata civilnog vazduhoplovstva u Skadarskoj ulici u Beogradu arhitekta Dejan Babović je načinio ozbiljan pomak u dizajnu i opremanju unutrašnjeg prostora, upotpunivši ga smelim kontrastima svetlosti i senke i živim bojama.

Na polju restauracije i konzervacije istorijskih arhitektonskih celina zaštićenih kulturnih dobara izdvaja se projekat rekonstrukcije i dogradnje manastira Tvrdoš kod Trebinja u Republici Srpskoj arhitekte prof. Petra Arsića. Sa izvanrednim poznavanjem istorijskog arhitektonskog jezika, autor je uspeo da projektuje kompleksnu mikrourbanističku istorijku celinu.

U povećanom interesovanju umetničkih krugova u SAD za kulturnu ostavštinu zemalja nekadašnje Jugoslavije, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) priređena je izložba "Prema utopiji betona: Arhitektura u Jugoslaviji 1948-1980". Na njoj su predstavljena izuzetna dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije, među kojima i ona Bogdana Bogdanovića, Ivana Štrausa, Borisa Magaša, Edvarda Ravnikara. Bili su to arhitekti koji su ostavili snažan i neizbrisiv trag na ovim prostorima.

Na fotografiji: Branković mauntin resort, Stara planina, lična arhiva

Vonderland, "Večernje novosti", 28. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Vonderland

Piše Slobodan Maldini

Savremeni urbani rečnik opisuje pojam "vonderland" kao " imaginarnu zemlju čuda", mesto za sanjanje i boravak u nerealnoj situaciji, delikatne lepote i čarobnog šarma. U fiktivnoj zemlji Vonderland boravila je Alisa iz knjige "Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola, dospevši u nju slučajno. Glavni akteri u mnogim američkim filmovima, nakon što se domognu kakvog novca, upute se u Diznilend, kojeg smatraju paradigmom lepote ovosvetskog uživanja. Zemlja iz mašte Vonderland, aktuelna je tokom novogodišnjih praznika, kada se ukrašavaju javni prostori, a gradovi odišu prazničnom atmosferom. Tih dana ulice blistaju, a radosni građani uživaju u novogodišnjem sjaju. Međutim, novogodišnja dekoracija često nam šalje pogrešne poruke.

Ove godine Beograd je ukrašen kao nikada do sada. Još jednom uložena su enormna sredstva radi stvaranja atmosfere lažnog izobilja i sreće imaginarnog Vonderlanda. O novogodišnjoj rasveti naše prestonice pišu i svetski mediji. Britanski "Gardijan" objavio je da je od 2014. gradska vlast u Beogradu potrošila 800.000.000 dinara na novogodišnju rasvetu. Počevši od 3 miliona dinara koliko su iznosili troškovi 2014, oni će ove zime biti najmanje neverovatnih 340 miliona dinara. Ali, da li je građanima Beograda potrebna ovako skupa novogodišnja dekoracija i na šta je sve uložen naš novac?

Kao ceo svet, i mi slavimo novogodišnje i božićne praznike. Međutim, umesto da tom prilikom aktiviramo domaće umetnike i izrazimo bogatstvo nacionalne kulture, tradicije i folklora po kojima smo poznati u svetu, mi nepotrebno kreiramo lošu sliku o sebi. I ove godine centar Beograda je pozornica vulgarnosti, kiča, lažnog razmetanja, kojima gradska vlast pustoši kasu zbog nečega što nam nije potrebno. Umesto temeljnog čišćenja ulica, popravki urušenih stepeništa i održavanja raspadnutih fasada, enormna sredstva su nemoralno bačena u izložbu lošeg ukusa, sliku estetskog primitivizma, poruku o dubokoj kulturnoj degradaciji koja se stvara kod nas i šalje u svet.

Na ulazu u Knez Mihajlovu ulicu isprečilo se estetsko ruglo - pozlaćena šljašteća "trijumfalna kapija" sa sve krunom na vrhu, nezgrapnih proporcija i dimenzija. Na Slaviji je postavljena kičasta "svetleća kočija" nalik onima iz Diznijevih crtanih filmova. Osećaj za estetiku prolaznika posebno iritira dekoracija ispred novobeogradske Palate Srbije. Na platou poznatom po državnim ceremonijama, prostoru gde nije uobičajen pristup ni duže zadržavanje, nikao je diznijevski Vonderland! Prilaz prestižnoj državnoj zgradi ukrašen je degutantnom pasarelom ružičastih srca, a scenografiju upotpunjavaju scene iz bajki: dvorac, kula, vozić, a tu je i "svetleća kraljica". Krajnje je neprimereno praviti novogodišnje vašarište od protokolarnog platoa Palate Srbije. Ali, to je slika naše današnjice - upotpunjena vizijom Vonderlanda.

Na slici: Dekoracija ispred Palate Srbije, lična arhiva

Ideologija i spomenici, Večernje novosti, 21. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Ideologija i spomenici

Piše Slobodan Maladini

Početkom osamdesetih izgradio sam Spomenik palim borcima u Dobruši kod Istoka, na zapadu Kosova i Metohije. Nekoliko meseci pre otvaranja spomenika 1985. godine, došao sam da pogledam moje delo. Zaprepastio sam se kada sam na vrhu spomenika, na temenu obeliska postavljenog u centru, ugledao crvenu zvezdu petokraku. Odmah sam uložio protest, prvo kod izvođača radova, a potom i kod predsednika Opštine Istok, sa zahtevom da crvena zvezda petokraka odmah bude uklonjena, iz umetničkih razloga. Smatrao sam da moje delo ne treba da predstavlja ideologiju, već da ima isključivo estetski sadržaj. Verovao sam da je vreme ideologije i socrealizma u umetnosti odavno prošlo. Moj zahtev je odbijen, čime sam postao jedini autor na području nekadašnje Jugoslavije  posttitovog perioda na čijem umetničkom delu je primenjena zvezda petokraka sa jasnom ideološkom porukom. Početkom devedesetih moj spomenik je srušen, prvenstveno zbog ovog ideološkog obeležja.

Odmah po pobedi koalicije "Zajedno" 1997. i konstituisanja prve Skupštine Beograda u kojoj nisu na vlasti komunisti ili socijalisti, sa tornja Starog dvora zbačena je zvezda petokraka i zamenjena dvoglavim orlom. Godine 2003. "pala" je i poslednja petokraka koju su komunisti 1946. postavili na vrh kupole Novog dvora, čime su definitivno izbrisani simboli naše komunističke prošlosti.

Nedavno je Opština Voždovac objavila anketu sa pitanjem koje navodi ispitanike na željeni odgovor: "Da li ste za to da se na ulazu u zgradu opštine Voždovac postave novi spomenici Vasi Čarapiću, voždu Karađorđu, vojvodi Stepi i Milunki Savić?" Iza pitanja stoji namera da se sa mesta ulaza u zgradu uklone postojeći spomenici socijalističkog ideološkog sadržaja i zamene onima sa drugačijom porukom. Neodvojivo od arhitekture objekta, danas se tu nalaze dva spomenika pod nazivom "Borba", rad vajara Sretena Stojanovića iz 1948. odnosno 1949. koji predstavljaju partizanku i partizana s jedne i radnicu i radnika sa druge strane. Sreten Stojanović je akademik, vajar, jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Iza sebe je ostavio značajna dela: spomenike Karađorđu ispred Hrama Svetog Save, Njegošu ispred zgrade Filozofskog fakulteta, Filipu Višnjiću. Njegovo monumentalno zdanje "Sloboda" na Iriškom vencu, među najlepšim primerima jugoslovenskog socrealizma, doživelo je uništenje kada je ukraden bronzani reljef dug desetak metara i težak više stotina kilograma!

Beograd već ima dva spomenika Čarapiću, Karađorđu i vojvodi Stepi, a Milunki Savić podignuti su spomenici u Raškoj i Inđiji. Bez obzira na korisnu inicijativu za podizanje novih obeležja srpskim velikanima, ne smemo da dozvolimo štetno uklanjanje vrednog nacionalnog spomenika kulture istaknutog srpskog vajara Sretena Stojanovića, posebno ne zbog njegovog ideološkog karaktera.

Oblakoderi na Ceru

Dnevnik zabluda

Oblakoderi na Ceru

Piše Slobodan Maldini

Već dugo traje agonija sprečavanja gradnje nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu na Kopaoniku. Iako je doneto rešenje o rušenju ovog nezakonitog čuda površine čak 1.000 kvadratnih metara na vrhu zaštićenog nacionalnog parka, ono do danas nije srušeno. I pored upozoravanja javnosti, gradnja gorogana privodi se kraju "upotrebom falsifikata i antidatiranih papira". U senci ovog skandala, pod maskom "objekta nacionalnog identiteta na koji svi možemo biti ponosni" najavljena je i od malobrojnih predstavnika arhitektonske struke podržana gradnja mnogo goreg, drskog arhitektonskog monstruma na ekološki jedinstvenoj lokaciji.

Na Konkursu za idejno rešenje Memorijalnog kompleksa na vrhu parka prirode planine Cer pobedio je projekat koji po nehumanosti i surovosti u uništenju prirodnog ambijenta nema presedana. Prvonagrađeno rešenje arhitekata Ilje Mikitišina, Igora Mikitišina, Miljana Salate i Rajka Anđelića čine dva brutalna nebodera načinjena u konstrukciji metalnih rešetaka sa umetnutim kubusima, postavljena jedan uz drugog - usred jedinstvenog zaštićenog parka prirode. U pokušaju da na projektu prebrojim broj strukturnih etaža ovih višespratnica, došao sam čak do broja 40! Postavivši megalomanske četrdesetospratnice na vrh pitome planine, projektanti su kreirali gigantski monstrum koji nema karakteristike spomenika, a ponajmanje priliči prirodnom ambijentu. Nametnuli su urbanističku asocijaciju na njujorške Kule bliznakinje koje su, za razliku od prenaseljenog zabetoniranog Menhetna, podignute na mestu gde je imperativ očuvanje izvornog prirodnog okruženja. Spomenik "upotpunjuju" nedirnutoj prirodi neprimereni sadržaji Muzeja velikog rata, Dokumentacionog centra, Edukativnog centra, čak i objekti pansionskog smeštaja, površine neverovatnih 5.000 metara kvadratnih!

Nedopustivu urbanizaciju planine mogao je da izvrši samo neko ko ili nikada nije bio na njoj ili mrzi planinu i prirodu, a zasigurno je loš arhitekta. Bunovni žiri predvođen akademikom Branislavom Mitrovićem nagradio je projekat nedostojan struke, ne vodeći računa o mestu ni kontekstu datog prostora. Praviti od planine - retkog i ograničenog resursa nedirnute prirode - urbanizovani "gradski siti" sa neboderima, nezamislivo je svuda u svetu gde je prisutna svest o očuvanju prirodnog nasleđa.

U Srbiji, pojedince ne brine nestajanje prirodnih bogatstava, štaviše, nagrađuju se projekti koji ih uništavaju. Cer svakako nije zaslužio brutalnu urbanizaciju. Surovo devalvirana gradnjom nebodera mimikriranih u spomenik, ova jedinstvena planina u kojoj su svoja staništa pronašle čak tri zaštićene vrste ptica, sa velikim bogatstvom graba, bukve i hrasta, lekovitog bilja i šumskog voća, ne sme da doživi zlu sudbinu Pančićevog vrha. Apelujem na Ministarstvo zaštite životne sredine da spreči ovu ekološki katastrofalnu gradnju.

Na slici: Neboderi na Ceru, prvonagrađeno rešenje, izvor: internet