Vonderland, "Večernje novosti", 28. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Vonderland

Piše Slobodan Maldini

Savremeni urbani rečnik opisuje pojam "vonderland" kao " imaginarnu zemlju čuda", mesto za sanjanje i boravak u nerealnoj situaciji, delikatne lepote i čarobnog šarma. U fiktivnoj zemlji Vonderland boravila je Alisa iz knjige "Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola, dospevši u nju slučajno. Glavni akteri u mnogim američkim filmovima, nakon što se domognu kakvog novca, upute se u Diznilend, kojeg smatraju paradigmom lepote ovosvetskog uživanja. Zemlja iz mašte Vonderland, aktuelna je tokom novogodišnjih praznika, kada se ukrašavaju javni prostori, a gradovi odišu prazničnom atmosferom. Tih dana ulice blistaju, a radosni građani uživaju u novogodišnjem sjaju. Međutim, novogodišnja dekoracija često nam šalje pogrešne poruke.

Ove godine Beograd je ukrašen kao nikada do sada. Još jednom uložena su enormna sredstva radi stvaranja atmosfere lažnog izobilja i sreće imaginarnog Vonderlanda. O novogodišnjoj rasveti naše prestonice pišu i svetski mediji. Britanski "Gardijan" objavio je da je od 2014. gradska vlast u Beogradu potrošila 800.000.000 dinara na novogodišnju rasvetu. Počevši od 3 miliona dinara koliko su iznosili troškovi 2014, oni će ove zime biti najmanje neverovatnih 340 miliona dinara. Ali, da li je građanima Beograda potrebna ovako skupa novogodišnja dekoracija i na šta je sve uložen naš novac?

Kao ceo svet, i mi slavimo novogodišnje i božićne praznike. Međutim, umesto da tom prilikom aktiviramo domaće umetnike i izrazimo bogatstvo nacionalne kulture, tradicije i folklora po kojima smo poznati u svetu, mi nepotrebno kreiramo lošu sliku o sebi. I ove godine centar Beograda je pozornica vulgarnosti, kiča, lažnog razmetanja, kojima gradska vlast pustoši kasu zbog nečega što nam nije potrebno. Umesto temeljnog čišćenja ulica, popravki urušenih stepeništa i održavanja raspadnutih fasada, enormna sredstva su nemoralno bačena u izložbu lošeg ukusa, sliku estetskog primitivizma, poruku o dubokoj kulturnoj degradaciji koja se stvara kod nas i šalje u svet.

Na ulazu u Knez Mihajlovu ulicu isprečilo se estetsko ruglo - pozlaćena šljašteća "trijumfalna kapija" sa sve krunom na vrhu, nezgrapnih proporcija i dimenzija. Na Slaviji je postavljena kičasta "svetleća kočija" nalik onima iz Diznijevih crtanih filmova. Osećaj za estetiku prolaznika posebno iritira dekoracija ispred novobeogradske Palate Srbije. Na platou poznatom po državnim ceremonijama, prostoru gde nije uobičajen pristup ni duže zadržavanje, nikao je diznijevski Vonderland! Prilaz prestižnoj državnoj zgradi ukrašen je degutantnom pasarelom ružičastih srca, a scenografiju upotpunjavaju scene iz bajki: dvorac, kula, vozić, a tu je i "svetleća kraljica". Krajnje je neprimereno praviti novogodišnje vašarište od protokolarnog platoa Palate Srbije. Ali, to je slika naše današnjice - upotpunjena vizijom Vonderlanda.

Na slici: Dekoracija ispred Palate Srbije, lična arhiva

Ideologija i spomenici, Večernje novosti, 21. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Ideologija i spomenici

Piše Slobodan Maladini

Početkom osamdesetih izgradio sam Spomenik palim borcima u Dobruši kod Istoka, na zapadu Kosova i Metohije. Nekoliko meseci pre otvaranja spomenika 1985. godine, došao sam da pogledam moje delo. Zaprepastio sam se kada sam na vrhu spomenika, na temenu obeliska postavljenog u centru, ugledao crvenu zvezdu petokraku. Odmah sam uložio protest, prvo kod izvođača radova, a potom i kod predsednika Opštine Istok, sa zahtevom da crvena zvezda petokraka odmah bude uklonjena, iz umetničkih razloga. Smatrao sam da moje delo ne treba da predstavlja ideologiju, već da ima isključivo estetski sadržaj. Verovao sam da je vreme ideologije i socrealizma u umetnosti odavno prošlo. Moj zahtev je odbijen, čime sam postao jedini autor na području nekadašnje Jugoslavije  posttitovog perioda na čijem umetničkom delu je primenjena zvezda petokraka sa jasnom ideološkom porukom. Početkom devedesetih moj spomenik je srušen, prvenstveno zbog ovog ideološkog obeležja.

Odmah po pobedi koalicije "Zajedno" 1997. i konstituisanja prve Skupštine Beograda u kojoj nisu na vlasti komunisti ili socijalisti, sa tornja Starog dvora zbačena je zvezda petokraka i zamenjena dvoglavim orlom. Godine 2003. "pala" je i poslednja petokraka koju su komunisti 1946. postavili na vrh kupole Novog dvora, čime su definitivno izbrisani simboli naše komunističke prošlosti.

Nedavno je Opština Voždovac objavila anketu sa pitanjem koje navodi ispitanike na željeni odgovor: "Da li ste za to da se na ulazu u zgradu opštine Voždovac postave novi spomenici Vasi Čarapiću, voždu Karađorđu, vojvodi Stepi i Milunki Savić?" Iza pitanja stoji namera da se sa mesta ulaza u zgradu uklone postojeći spomenici socijalističkog ideološkog sadržaja i zamene onima sa drugačijom porukom. Neodvojivo od arhitekture objekta, danas se tu nalaze dva spomenika pod nazivom "Borba", rad vajara Sretena Stojanovića iz 1948. odnosno 1949. koji predstavljaju partizanku i partizana s jedne i radnicu i radnika sa druge strane. Sreten Stojanović je akademik, vajar, jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Iza sebe je ostavio značajna dela: spomenike Karađorđu ispred Hrama Svetog Save, Njegošu ispred zgrade Filozofskog fakulteta, Filipu Višnjiću. Njegovo monumentalno zdanje "Sloboda" na Iriškom vencu, među najlepšim primerima jugoslovenskog socrealizma, doživelo je uništenje kada je ukraden bronzani reljef dug desetak metara i težak više stotina kilograma!

Beograd već ima dva spomenika Čarapiću, Karađorđu i vojvodi Stepi, a Milunki Savić podignuti su spomenici u Raškoj i Inđiji. Bez obzira na korisnu inicijativu za podizanje novih obeležja srpskim velikanima, ne smemo da dozvolimo štetno uklanjanje vrednog nacionalnog spomenika kulture istaknutog srpskog vajara Sretena Stojanovića, posebno ne zbog njegovog ideološkog karaktera.

Oblakoderi na Ceru

Dnevnik zabluda

Oblakoderi na Ceru

Piše Slobodan Maldini

Već dugo traje agonija sprečavanja gradnje nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu na Kopaoniku. Iako je doneto rešenje o rušenju ovog nezakonitog čuda površine čak 1.000 kvadratnih metara na vrhu zaštićenog nacionalnog parka, ono do danas nije srušeno. I pored upozoravanja javnosti, gradnja gorogana privodi se kraju "upotrebom falsifikata i antidatiranih papira". U senci ovog skandala, pod maskom "objekta nacionalnog identiteta na koji svi možemo biti ponosni" najavljena je i od malobrojnih predstavnika arhitektonske struke podržana gradnja mnogo goreg, drskog arhitektonskog monstruma na ekološki jedinstvenoj lokaciji.

Na Konkursu za idejno rešenje Memorijalnog kompleksa na vrhu parka prirode planine Cer pobedio je projekat koji po nehumanosti i surovosti u uništenju prirodnog ambijenta nema presedana. Prvonagrađeno rešenje arhitekata Ilje Mikitišina, Igora Mikitišina, Miljana Salate i Rajka Anđelića čine dva brutalna nebodera načinjena u konstrukciji metalnih rešetaka sa umetnutim kubusima, postavljena jedan uz drugog - usred jedinstvenog zaštićenog parka prirode. U pokušaju da na projektu prebrojim broj strukturnih etaža ovih višespratnica, došao sam čak do broja 40! Postavivši megalomanske četrdesetospratnice na vrh pitome planine, projektanti su kreirali gigantski monstrum koji nema karakteristike spomenika, a ponajmanje priliči prirodnom ambijentu. Nametnuli su urbanističku asocijaciju na njujorške Kule bliznakinje koje su, za razliku od prenaseljenog zabetoniranog Menhetna, podignute na mestu gde je imperativ očuvanje izvornog prirodnog okruženja. Spomenik "upotpunjuju" nedirnutoj prirodi neprimereni sadržaji Muzeja velikog rata, Dokumentacionog centra, Edukativnog centra, čak i objekti pansionskog smeštaja, površine neverovatnih 5.000 metara kvadratnih!

Nedopustivu urbanizaciju planine mogao je da izvrši samo neko ko ili nikada nije bio na njoj ili mrzi planinu i prirodu, a zasigurno je loš arhitekta. Bunovni žiri predvođen akademikom Branislavom Mitrovićem nagradio je projekat nedostojan struke, ne vodeći računa o mestu ni kontekstu datog prostora. Praviti od planine - retkog i ograničenog resursa nedirnute prirode - urbanizovani "gradski siti" sa neboderima, nezamislivo je svuda u svetu gde je prisutna svest o očuvanju prirodnog nasleđa.

U Srbiji, pojedince ne brine nestajanje prirodnih bogatstava, štaviše, nagrađuju se projekti koji ih uništavaju. Cer svakako nije zaslužio brutalnu urbanizaciju. Surovo devalvirana gradnjom nebodera mimikriranih u spomenik, ova jedinstvena planina u kojoj su svoja staništa pronašle čak tri zaštićene vrste ptica, sa velikim bogatstvom graba, bukve i hrasta, lekovitog bilja i šumskog voća, ne sme da doživi zlu sudbinu Pančićevog vrha. Apelujem na Ministarstvo zaštite životne sredine da spreči ovu ekološki katastrofalnu gradnju.

Na slici: Neboderi na Ceru, prvonagrađeno rešenje, izvor: internet

Neprimerena lokacija, Večernje novosti, 7. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Neprimerena lokacija

Piše Slobodan Maldini

Na sednici Skupštine grada Beograda doneta je odluka o postavljanju spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću na platou između Starog i Novog dvora. U obrazloženju odluke podseća se na istorijski značaj kralja Aleksandra, ubijenog u atentatu u Marselju 1934. čime je postao "prva žrtva fašizma u Evropi", a budući spomenik je jedan od načina da "pokažemo odnos prema sopstvenoj istoriji." Dobro je što će naša prestonica napokon odati počast kralju Ujedinitelju, tvorcu Kraljevine Jugoslavije. Međutim, odlukom o postavljanju spomenika na predloženom mestu pokazaćemo još jednom totalno nepoštovanje sopstvene istorije, jer je ova lokacija sigurno nabizarnija moguća za podizanje spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću!

Na mestu budućeg spomenika odigrao se 1903. sramni događaj, u srpskoj istoriji poznat kao Majski prevrat. Bio je to vojni državni udar u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije došla je dinastija Karađorđević. U ovom prevratu ubijena su 123 najbliža člana kraljevske porodice Obrenović, koja je praktično zatrta, i još oko 200 najbližih saradnika srpskog kralja. U noći između 10. i 11. juna 1903. kralj i kraljica su pogubljeni u Starom dvoru, a njihova bajonetima unakažena gola tela bačena su kroz prozor u dvorište, gde su dodatno iskasapljena sekirom, upravo na mestu na kojem je po nedavnoj odluci predviđeno da bude podignut spomenik kralju Aleksandru I Karađorđeviću. Odmah po izlasku sunca Beograd je okićen zastavama, a ubice srpske kraljevske porodice paradirale su Beogradom sa intimnim delovima iskasapljenih tela nataknutim na sablje. Ovo zlodelo zauvek je promenilo lice Srbije u svetu. Tadašnji ruski poslanik u Srbiji Čarikov posmatrao je zverski čin sa terase ruskog poslanstva koje se nalazilo preko puta dvora, sa mesta gde se danas nalazi spomenik poslednjem imperatoru sveruskom Nikolaju II. Britanski list "Gardijan" pisao je tada da su ovakvim ponašanjem Srbi "pokazali  da su gori od Arnauta" (Albanaca). Na presto je doveden knez Petar Karađorđević, otac Aleksandra I, koji je dotada živeo kao običan građanin u Ženevi.

U noći krvavog pira iz dvora su ukradeni Nemanjina osnivačka povelja Hilandara, poznata kao Hilandarska tapija, i čuveno Miroslavljevo jevanđelje. Tek početkom Prvog svetskog rata, Miroslavljevo jevanđelje je otkriveno kod novopostavljenog kralja Petra I Karađorđevića, dok je Hilandarskoj tapiji izgubljen svaki trag.

Umesto utvrđivanja pune istine o Majskom prevratu i sramnog krvavog pogubljenja kraljevskog para, iznenađuje podizanje spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću na mestu zločina nad kraljem prethodnikom. To je najlošije, najbizarnije rešenje, sa nesagledivim posledicama.

Na slici: Plato kod Starog dvora i pogubljeni kraljevski bračni par Obrenović, lična arhiva

Privatni kolekcionari i država

Dnevnik zabluda

Privatni kolekcionari i država

Piše Slobodan Maldini

U derutnoj zgradi budućeg Muzeja grada Beograda koja čeka na rekonstrukciju i adaptaciju održana je izložba umetničkog opusa Radomira Damnjanovića Damnjana "Retrospektiva 1965-2018". Izložbu su priredili poznati srpski kolekcionari Slavica i Daniel Trajković, vlasnici po mnogima najznačajnije umetničke zbirke dela novije istorije srpske umetnosti. Na njoj su predstavili neverovatnih više od 250 najvrednijih Damnjanovih dela iz bogatog opusa nastalog u čak šest decenija stvaralaštva. Izložba je upotpunjena sadržajnom i bogato opremljenom monografijom o poznatom umetniku u izdanju Fondacije "Kolekcije Trajković."

Poznavaoci Kolekcije Trajković i ovog puta su iznenađeni kvalitetom umetnikovog opusa predstavljenog na izložbi, što daleko nadmašuje izložbe koje u Srbiji priređuju institucije u kulturi. Među obimnim i istorijski značajnim izložbama koje su ovi kolekcionari do danas priredili svakako je "Kolekcija Trajković: lična svita" u Muzeju istorije Jugoslavije 2012. ali i predstavljanja Dušana Otaševića, kojim povodom su objavili kvalitetnu monografiju ovog slikara. Kapitalne izložbe poput Damnjanove, ponovo pokreću pitanje marginalnog odnosa države prema nacionalnoj kulturi i u prvi plan postavljaju značaj privatnih inicijativa.

Već decenijama, naša umetnost je suočena sa neodgovarajućim odnosom države. Umetnici su marginalizovani, nedovoljno podržani od zajednice, rade često na ivici egzistencije. Sve veće investicije u srpsku likovnu umetnost proteklih decenija došle su prvenstveno iz inostranstva, a njima su favorizovani umetnici koji šalju političke poruke saglasno politici Zapada. Nasuprot, država se opredeljuje za "svoje ljude", koji rade u "sistemu" uspostavljenom u politizovanim institucijama u kulturi, pre svega u nacionalnim muzejima i centrima za kulturu. Da bi opstali u ovakvoj situaciji,  politički neangažovani umetnici moraju da se prilagođavaju kulturnim obrascima koje im nameće sredina. Preživljavaju samo malobrojni, prvenstveno oni koji su ime izgradili na međunarodnom planu, višedecenijskim radom.

U situaciji dominantnog političkog uticaja u kojoj vladaju državni klanovi, nestručni i priučeni "radnici u kulturi", opstanak srpske likovne umetnosti održavaju privatni kolekcionari. Zato nije čudo da privatne kolekcije sadrže dela značajnija i vrednija po obimu i kvalitetu od najvećih, znamenitih državnih institucija. Izložbe poput onih koje su priredili Trajkovići, država nikada neće moći da ostvari samostalno, ni po vrednosti predstavljenih umetnički dela, ni po njihovom opsegu. Pre svega, zbog nepostojanja dovoljnog broja vrednih umetničkih dela koja može da predstavi, budući da država decenijama izdvaja ekstremno niska sredstva za njihov otkup, ali i zbog nepostojanja osnovne strategije kojom će sačuvati naše nacionalno umetničko nasleđe.

Na fotografiji: Damnjan: Mrtva priroda sa flašama, iz Kolekcije Trajković

Četvrta inicijativa, Večernje novosti, 23. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Četvrta inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U doba kada gubitnici pišu istoriju, na proslavi potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu u Parizu, Srbija je duboko povređena. Protokol je smestio predsednika Srbije izvan zvanične tribine, van dometa televizijskih kamera. Ovo je nezamislivo, s obzirom da je Srbija u Velikom ratu, kao niko drugi, izgubila 1,3 miliona stanovnika, gotovo trećinu ukupne populacije, i čak 62% muškog radnog stanovništva. Ovaj namerni propust treba da pokaže beznačajnost Srbije na političkoj mapi Zapada, gde se njen imidž sistematski urušava etiketom "loših momaka" iz proteklih ratova na području nekadašnje Jugoslavije, a njen današnji uticaj marginalizuje. Međutim, kakav je ugled u svetu imala Srbija posle Prvog svetskog rata i zbog čega nam se danas sve ovo događa?

Posle Velikog rata, Francuska se Srbima odužila na odgovarajući način. Beograd je drugi od pet gradova van Francuske koji nosi oreden Legije časti, a njega je 1921. lično dodelio general d'Epere. Savezništvo je 1930. ovekovečeno Spomenikom zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, autora Ivana Meštrovića. Godine 1936. Francuska je podigla u Parizu Spomenik kraljevima Petru 1. i Aleksandru 1. Karađorđevićima, na skveru nazvanom imenom Aleksandra 1, nedaleko od Skupštine grada, a ispred Zgrade kancelarija Savezne vlade. Spomenik je izradio prestižni francuski vajar Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica Diren, a arhitekta je bio Anri Šajo. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju čak sedam ljudskih figura, sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar 1, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar 1. i maršal Francuske Franše d'Epere.

Prvu inicijativu za izradu replike pariskog spomenika i njeno podizanje u Beogradu predstavio je arhitekta Milan Pališaški 2011. godine, pred posetu Borisa Tadića predsedniku Sarkoziju. Drugu bezuspešnu inicijativu uputio sam ja vlastima i predsedniku Srbije 2014. povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. I trećom neuspelom inicijativom pozvao sam  2017. godine predsednika Srbije da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike ovog spomenika u Beogradu 2018, na 100. godišnjicu završetka Prvog svetskog rata.

Uprkos fijasku Srbije na nedavnoj proslavi u Parizu, pokrećem četvrtu inicijativu kao građanin Srbije ali i kao prvi čovek Asocijacije srpskih arhitekata, najznačajnijeg reprezentativnog udruženja arhitekata u Srbiji. Pozivam predsednika Francuske Emanuela Makrona da unese u agendu svoje posete Srbiji 6. i 7. decembra projekat izrade replike pariskog spomenika i podrži njeno postavljanje u Beogradu. Ovu inicijativu uputio sam Makronu lično, pismenim putem. Podršku mi pružaju srpski vajari i umetnici iz Pariza i Beograda, spremnošću da izrade kalup ovog spomenika, izliju ga i postave u Beogradu. Voleo bih da četvrta inicijativa bude poslednja.

Na fotografiji: Izgled spomenika Aleksandru 1. danas i u vreme izrade, lična arhiva

Fantomske knjige, 16. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Fantomske knjige

Piše Slobodan Maldini

Nakon nedavnih izbora za nove članove, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić ponudio je ostavku. Radi se o činjenici da ima potpuno drugačija shvatanja o ugroženosti Akademije, njenog mesta i njene budućnosti. Oko svega digla se prašina, a na videlo su isplivale prljave stvari. Akademik Dejan Despić objavio je u pismu listu "Danas" da su svi njegovi kandidati propali samo zato što ih je on predložio, na šta je sekretar Odeljenja likovne umetnosti Milan Lojanica odgovorio da je to pismo "ukradeno", "nevalidno", a da se akademik Despić "zbunio u računu". Ali, da li je samo Despićevo pismo "nevalidno" ili je problem mnogo dublji?

Pod nazivom "Sakaćenje Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu – zavist i ostracizam", profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu u penziji Miloš R. Perović objavio je studiju katastrofalnog stanja u našoj akademskoj sredini. U njoj analizira puteve sticanja visokih akademskih zvanja profesora na nedostojan i nedopustiv način: spletkama, manipulacijama i plagijatima. On je ukazao na prefinjen, do danas nepoznat vid "snalaženja" u osvajanju visokih akademskih pozicija. Nazvao ga je "fenomenom fantomskih knjiga".

Perović opisuje slučaj Vladimira Maka, koji je postao redovni profesor Arhitektonskog fakulteta na osnovu lažne tvrdnje da će mu knjigu objaviti ugledni izdavač Ašgejt iz Londona, što se nije dogodilo jer tu "fantomsku knjigu" nije ni napisao. Dalje, piše: "Neprolaznu slavu u akademskim krugovima Beograda i Srbije, Mako je stekao knjigom u dva dela objavljenom povodom proslave 170 godina nastave arhitekture u našoj zemlji. Odmah po završetku slavlja, knjiga je povučena iz cirkulacije zbog nedopustivih grešaka." Perović se obratio biblioteci Arhitektonskog fakulteta i zatražio drugu knjigu u izdanju fakulteta, sa ISBN brojem iz kataloške baze, autora grupe profesora. Nije mogao da je dobije - jer nije objavljena.

Nedavnom beleškom, Perović je opisao dva slučaja "fantomskih knjiga".  U prvom je u biblioteci SANU zatražio knjigu "Savski amfiteatar i prostori uz obale Save" akademika Milana Lojanice. Odgovorili su mu da knjigu ne poseduju. Onda se pozvao na "Godišnjak SANU br. 111" sa biografijom akademika gde je pod naslovom "Objavljeni radovi - posebna izdanja" dat podatak da je on tu knjigu objavio u izdanju same SANU. Tada je nastala panika. Nakon "konsultacija", Perović je obavešten da ta knjiga "verovatno postoji", ali da je nemaju u biblioteci SANU, štaviše, da do nje nije moguće doći "zbog zahteva autora"! U drugom slučaju, isti čuveni akademik se u "Godišnjaku br. 111" predstavio autorom "posebnog izdanja", na osnovu svog kratkog priloga u katalogu Perovićeve autorske izložbe "With Man in Mind" u Londonu u galeriji Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, isključivši pravog autora.

Na slici: Naslovna strana kataloga Perovićeve izložbe u Londonu, lična arhiva