Flamenko i kazačok, Večernje novosti, 15. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Flamenko i kazačok

Piše Slobodan Maldini

Francusko-američki arhitekt Bernard Čumi svojevremeno je izrekao poslovicu koja je najavila novo doba arhitekture osamdesetih: "Prvo pravilo arhitekture je kršenje pravila". To načelo je i danas prisutno u srpskoj arhitekturi, nažalost u potpuno drugom kontekstu. Jer, kod nas se zakoni redovno krše, ali posledica toga nije postizanje originalne arhitekture, već nastanak opšteg urbanog haosa. Opštepoznato je da svakoj arhitektonskoj i skulptorskoj intervenciji u gradskom prostoru prethodi izrada urbanističkog plana. Nasuprot, kod nas se prvo radi skulptura, pa se naknadno ona "opravdava" konkursom za urbanistički plan.

Za Savski trg u Beogradu prethodno je u Rusiji naručena izrada megalomanskog, preskupog spomenika Stefanu Nemanji, pa je naknadno, kada je njegova realizacija već bila u toku, organizovan anonimni konkurs za urbanističko rešenje prostora u koji isti treba postaviti. Za predsednika žirija postavljen je neupućeni Slovenac Janez Koželj, za kojeg slovenačke kolege kažu da je "napravio dve i po kuće, a najznačajnija stvar mu je vijadukt na autoputu Ljubljana-Kopar". Konkurs je doživeo fijasko, ma kako ga na izložbi nagrađenih radova predstavili organizatori gostu gradonačelniku Ljubljane Zoranu Jankoviću, jer su imena prvonagrađenog tima iz Španije nedopustivo "procurila" čak 8 dana pre objave. Ali, Španci ni formalno ne ispunjavaju konkursne uslove. Nisu dostavili neophodne izglede ni preseke, a u planu su postavili spomenik Stefanu Nemanji na mesto koje nije predviđeno za to, što je ozbiljna zamerka i postavlja pitanje poništenja konkursa. U njihovom projektu nalazi se stara skulptura Stefana sa krstom u ruci, a ne konkursom tražena nova, sa mačem. Fasadu spomenika kulture Železničke stanice nedopustivo su zabetonirali bezidejnom "platformom za održavanje političkih skupova". Na trgu su posadili lavandu, karakterističnu za Španiju, ali ne i Srbiju. Međutim, posebno iznenađuje da su Španci projektovali trg sa spomenikom visine 11,25 m, dok je visina spomenika koji se izrađuje u Rusiji čak dvostruko veća: 22,80 m, veličine osmospratnice! Projekat Španaca jasno ukazuje da treba smanjiti taj megalomanski i preskupi spomenik i prilagoditi ga ljudskoj i meri projektovanog trga. Da je urbanizam prethodio izradi spomenika, on nikada ne bi imao izlišne gigantske dimenzije!

Na centralnom beogradskom trgu u toku su našem narodu dobro poznate igre: flamenko, kazačok, trbušni ples, pa i slovenačka polka, ali ne i srpski moravac. Zbog pohlepe aktera u konkursu i nekompetentnosti moćnika i Udruženja arhitekata Srbije koje igra po muzici koja svira, biće to još jedan primer naše ekstremne gluposti, zbog koje nismo sposobni da sami podignemo spomenik i trg ni osnivaču Srbije Stefanu Nemanji, već će to učiniti Španci i Rusi, preko Slovenaca i Arapa, na njima poznat način.

Na slici: Različite veličine spomenika u projektu Španaca (levo) i ruskog vajara (desno), lična arhiva

Mutne vode konkursa, Večernje novosti, 8. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Mutne vode konkursa

Piše Slobodan Maldini

Organizator Konkursa za urbanističko rešenje Savskog  trga u Beogradu Udruženje arhitekata Srbije (UAS), objavilo je rezultate ovog nadmetanja. Potcenjujući domaće arhitekte, za predsednika žirija postavili su Slovenca Janeza Koželja, a za uticajnog člana izvesnog Osamu Al Hasana. Slovenac je dodelio drugu nagradu zemljacima, timu "Medprostor" iz Ljubljane, a treća nagrada pripala je nepoznatoj "SWA" grupi iz Los Anđelesa. Nekoliko dana pre nego što je žiri saopštio svoju odluku, ime nezvanično prvoplasiranih na konkursu "brujalo je u čaršiji"! Radi se o španskoj "Fenvik Iribaren arhitekts" iz Mardida, poznatoj u Srbiji  po projektu megalomanskog "Nacionalnog stadiona" kod Ostružnice, kopije stadiona "Arena" u Banjaluci  iz 2009. Zašto je prekršen osnovni uslov anonimnosti konkursa i kako je iz UAS-a "procurela" poverljiva informacija o autorima "viđenim" na mestu prvonagrađenih? Da li će zbog toga neko da snosi odgovornost i da li će biti poništeni rezultati konkursa, na šta obavezuju propisi? Odgovore na ova pitanja treba tražiti u dosadašnjim "specijalitetima" kuhinje UAS-a, najmlađeg reprezentativnog udruženja arhitekata u Srbiji.

U raspisu Konkursa za urbanističko rešenje naselja "Makiš" na beogradskom vodoizvorištu, UAS je 2017 potpisalo Konkursne uslove gde je predviđena gradnja 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije dozvoljeno, čime je dato zeleno svetlo za nelegalan posao vredan 1,7 milijarde evra. Na konkursu za zgradu Beogradske filharmonije u organizaciji UAS-a sve tri nagrade dodeljene su radovima koji krše zakonsku zaštitu područja kulturnog dobra, svaki predlažući protivpravnu gradnju više od 200.000 kvadratnih metara komercijalnih zgrada, vrednosti većoj od pola milijarde evra. Prvoplasirani autor na konkursu organizatora UAS za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu, suprotno uslovima i planu, proširio se na susedne parcele, a nagrađen je za projekat tog nelegalnog objekta. Na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću prvonagrađeno je rešenje autora koji je, protivno uslovima konkursa, u direktnoj poslovnoj vezi sa čak dva člana žirija.

Nedavno je u Moskvi boravila delegacija političara iz Beograda u poseti vajaru Rukavišnjikovu koji radi spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu, nakon što je pobedio na pozvanom konkursu. Upoznali su ga sa urbanističkim rešenjem trga autorskog tima iz Madrida. Istovremeno, Beograđani nisu bili udostojeni da vide ovo pobedničko rešenje, kao što nisu videli ni davno pristigle predloge učesnika Konkursa za spomenik Stefanu Nemanji, jer UAS do danas nije priredilo izložbu ovih radova, ignorišući osnovnu obavezu raspisivača. I dok bi u svetu zbog opisanih propusta odavno bili preispitani skandalozni rezultati konkursa, ovde smo svedoci višegodišnjeg kršenja pravila.

Na slici: Savski trg sa spomenikom Stefanu Nemanji, prvonagrađeno rešenje na konkursu, lična arhiva

Spomenici srpskim kraljevima, 1. februar 2019.

Dnevnik zabluda

Spomenici srpskim kraljevima

Piše Slobodan Maldini

Bez obzira na inicijative za podizanje spomenika srpskim kraljevima prema originalnom uzoru koji se nalazi u elitnom kraju Pariza na Skveru Aleksandra I Jugoslovenskog kod zgrade Kancelarija francuske vlade, gradski odbornici u Beogradu usvojili su krajem prošle godine Odluku o podizanju spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću na prostoru između Starog i Novog dvora. Lokacija spomenika je krajnje neprikladna, budući da su na njoj u istorijskom Majskom prevratu tragično izgubili život kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Ubistvom srpskog kralja prekinuta je loza dinastije Obrenović koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka, a na presto je doveden knez Petar Karađorđević, otac Aleksandra I, koji je dotada živeo kao običan građanin u Ženevi.

Na izbor bizarne lokacije budućeg spomenika Aleksandru I Karađorđeviću bezuspešno su upućene brojne primedbe. Na osnovu studije devedesetogodišnjeg srpskog arhitekte iz Ženeve Predraga S. Petrovića, predlažem celovito rešenje problema postavljanja spomenika srpskim kraljevima u centru Beograda. Umesto Aleksandru I, na prostoru između dvorova treba podići obeležje Milanu I Obrenoviću, prvom kralju novovekovne slobodne Srbije, kraljevine sa svojom zastavom i vojskom. Karađorđevićima, međutim, mesto je na suprotnoj strani Dvorskog parka, naspram Doma narodne skupštine. Ova lokacija prikladna je iz nekoliko razloga: Karađorđe Petrović je izabran na skupštini u Orašcu 14. februara 1804, a njegov sin Aleksandar Karađorđević odabran je za kneza Srbije na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru 14. septembra 1842. Izbor Petra I Karađorđevića za kralja potvrdila je Narodna skupština 2/15 juna 1903, a Aleksandru I Narodna skupština dodelila je naziv Viteški kralj Aleksandar I Ujedinitelj.

Na prostoru između ulice Kralja Milana i Trga Nikole Pašića danas postoje spomenici ruskom caru Nikolaju II, postavljen preko puta dva dvora, i srpskom i jugoslovenskom političaru Nikoli Pašiću, na platou istoimenog trga. Između dva dvora logično je da bude podignut spomenik prvom novovekovnom kralju Srbije Milanu I Obrenoviću, okrenut prema istoimenoj ulici. Na drugoj strani dvorske bašte - današnjeg Pionirskog parka - treba podići spomenike srpskim vladarima iz loze Karađorđevića, okrenute prema Domu Narodne skupštine: sinu Karađorđa Petrovića knezu Aleksandru Karađorđeviću, Petru I Karađorđeviću kralju Srba, Hrvata i Slovenaca i kralju Ujedinitelju Aleksandru I Karađorđeviću. Najbolje rešenje spomenika srpskim kraljevima danas se nalazi u Parizu, a izradio ga je prestižni francuski vajar Maksim Real de Sart. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar I, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar I i maršal Francuske Franše d'Epere.

Na slici: Predlog postavke spomenika srpskim kraljevima arhitekte Predraga S. Petrovića, lična arhiva

Nagrada "Ranko Radović", Večernje novosti, 25. januar 2019.

Dnevnik zabluda

Nagrada "Ranko Radović"

Piše Slobodan Maldini

Na nedavno održanom najznačajnijem konkursu iz oblasti arhitekture u Srbiji koji nosi ime prerano preminulog beogradskog arhitekte i profesora na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu Ranka Radovića, po drugi put je dodeljena nagrada autorima dr.sc. Zlatku Karaču i dr.sc. Alenu Žuniću. Dvojica zegrebačkih arhitekata nagrađeni su zajedno sa saradnicima na istom konkursu 2016. godine za svoju monografiju posvećenu istaknutom hrvatskom arhitekti akademiku Branku Kinclu u kojoj su predstavili gotovo pedeset godina njegovog urbanističkog i naučnog delovanja u Zagrebu i Hrvatskoj. Knjigu je izdala Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti. Krajem prošle godine, dvojica autora su dobili nagradu za novu monografiju "Islamska arhitektura i umjetnost u Hrvatskoj - osmanska i suvremena baština", objavljenu u izdanju Arhitektonskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu i izdavačke kuće UPI-2M Plus.

Nagradu "Ranko Radović" osnovali su ULUPUDS - Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, kao osnivač, i Univerzitet u Beogradu - Arhitektonski fakultet, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad - Departman za arhitekturu i urbanizam, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca i drugi suosnivači. Nagrada je osnovana sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše kritičko-teorijsku misao u oblasti arhitekture i arhitektonsko stvaralaštvo. Pokrovitelj nagrade je Ministarstvo kulture Republike Srbije. Ali, kakve veze ima islamska arhitektura u Hrvatskoj sa Srbijom?! I koju poruku nam šalje žiri nagrade "Ranko Radović", sastavljen od predstavnika osnivača nagrade, koji je po drugi put u kratkom vremenskom intervalu dodelio prestižnu srpsku nagradu istim hrvatskim autorima?

S pravom postavljamo pitanje: da li je stanje u srpskoj pisanoj reči na polju arhitekture zaista toliko loše, da je nemoguće pronaći makar jedno objavljeno delo u Srbiji koje bi zavredilo domaće prestižno priznanje? Odgovor na to nedavno je dao profesor arhitektonskog fakulteta u penziji Miloš R. Perović, koji uporno bezuspešno pokušava da pronađe bar jedno objavljeno pisano delo arhitekata akademika SANU. Otišao je u biblioteku Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i zatražio knjigu mlađeg kolege profesora, prema njenom ISBN registarskom broju. Iznenadio se kada je saznao da ova knjiga, uredno registrovana u Narodnoj biblioteci, čak sa upisanim nazivom štamparije, značajna u biografiji autora mladog profesora, nikada nije objavljena! I to nije usamljen primer. Drugi slučaj je objavljena knjiga na polju urbanizma poznate profesorke istog fakulteta u kojoj ona piše, verovatno pod utiskom popularnog pevača Željka Joksimovića, o prvom srpskom urbanisti i profesoru arhitekture poznatom po izradi prvog urbanističkog plana Beograda 1867. Emilijanu Joksimoviću.

Na slici: Naslovna strana knjige dobitnice nagrade "Ranko Radović", privatna arhiva

Pravila struke, 18. januar 2019.

Dnevnik zabluda

Pravila struke

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su mi pažnju privukle naslovne strane dnevnih novina na kojima su objavljene fotografije mlade "zvezde" tv rijaliti programa koja je javno progovorila o svom bavljenju maloletničkom prostitucijom, na šta je reagovala njena majka, pruživši joj podršku. Već duže vreme suočeni smo sa procesom nestanka mnogih tabua i moralnih normi koji se odvija javno i na televizijskim stanicama nacionalnih frekvencija. Međutim, još više zabrinjava nestajanje osnovnih moralnih kodeksa i pojava posebnog vida prostitucije u drugim oblastima društva i kulture, koje su do sada bile pošteđene ovog sunovrata. Analiziraću samo područje arhitekture i urbanizma.

Veza između prostitucije i arhitekture odavno je poznata na Zapadu. Nezaobilazne turističke destinacije su takozvane Ružičaste četvrti u Amsterdamu, Hamburgu ili Bangkoku, gde cvetaju prostitucija, seks i pornografija. Na Zapadu su poznati i seks drajv inovi, garažni boksovi u kojima je predviđena prostitucija u automobilima. Na ružičaste kvartove podsetile su me novogodišnje dekoracije pojedinih urbanih četvrti u Srbiji, za šta su odgovorni političari, scenografi i dizajneri koji su neukusom uništili pozitivnu prazničnu atmosferu nekih naših gradova. Međutim, postoji mnogo ozbiljnija arhitektonska prostitucija, sve više prisutna u našoj sredini. Radi se o projektovanju arhitektonskih objekata, čak čitavih urbanističkih kompleksa po diktatu investitora i političara, protivno svim pravilima arhitektonske struke.

Sve češće arhitekti projektuju suprotno stečenom znanju i osnovnim moralnim normama, samo da bi zadovoljili investitore i bili bar minimalno plaćeni za svoj rad. Nažalost, ovaj vid opštepoznate arhitektonske prostitucije prisutan je na velikom broju kapitalnih projekata. Podsetiću na referate SANU gde istaknuti stručnjaci kritikuju projekat Beograd na vodi, ali i pozive na zabranu gradnje zgradurina podno Kalemegdana, novobeogradskog Bloka 13, stambenog naselja u vodoizvorištu Makiša. I pored kritike, na delu su projekti koji slede moć novca, a ne zdravog razuma. U sveprisutnoj prostituciji u projektovanju gradskih monstruma učestvuju nekada davno referentne a danas samo "podobne" projektantske kuće, poslušno radeći po zahtevima moćnika. Zato se imena projektanata kapitalnih objekatau Srbiji kriju, a firme zamagljuju svoje učešće u tim projektima, po principu "ćuti i radi". Nije ni čudo, jer se radi o negativnim referencama. Ali, umesto da ovi biroi, prezreni zbog katastrofalno loših projekata, budu sankcionisani i stavljeni na listu srama, oni danas postaju sve moćniji. Njihova poruka je sledeća: ukoliko želiš da radiš i budeš plaćen, zaboravi na arhitekturu i prilagodi se zahtevima neukih ali uticajnih poslodavaca, čak i kada protivreče zdravom razumu. Stručnost i profesionalnu etiku prepusti - besposlenim jadnicima.

Na slici: Beograd na vodi, projekat, lična arhiva

Neprihvaćeni velikan, Večernje novosti, 11. januar 2019.

Dnevnik zabluda

Neprihvaćen velikan

Piše Slobodan Maldini

Nakon što nas je nedavno napustio devedesetsedmogodišnji Mihajlo Mitrović, mnogi su uvideli veličinu praznine ostale iza velikana srpske arhitekture. Plodan renesansni stvaralac, Mitrović je sagradio više od sto objekata, bio je teoretičar umetnosti i kolumnista sa nizom objavljenih tekstova u "Politici" dužim od pedeset godina. I kao devedesetogodišnjak priređivao je izložbe i pisao knjige. Međutim, da li je baš sve u Mitrovićevom životu išlo glatko? Iza lovorika barda kriju se brojni porazi, o kojima svedoče njegovi bliski prijatelji. Zbog razumevanja ličnosti velikana, opisaću nekoliko teških profesionalnih situacija sa kojima se hrabo nosio.

Iako je daleko nadmašio domete akademski priznatih pripadnika generacije, Mitrović nije bio dobrodošao da ostvari karijeru na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, zbog čega ju je gradio na Fakultetu primenjenih umetnosti. Nije viđen ni na mestu akademika SANU, pa je još 1995. učestvovao u osnivanju izdvojene Akademije arhitekture Srbije. Ponižen je 2012, kada su ga kao devedesetogodišnjaka predložili pa odmah i odbili njegov prijem na mesto dopisnog člana SANU, "u paketu" sa upola mlađim 45-godišnjim kandidatom. SANU se zainteresovala za Mitrovića i 2015, nakon njegovog neformalnog sastanka sa gradonačelnikom Beograda, što je izazvalo bes akademika. Tada mu je mlađi kolega ispred SANU bezobzirno uputio Otvoreno pismo optuživši ga za "nanošenje velike štete inicijativi SANU u njenom zalaganju za sprečavanje realizacije projekta Beograd na vodi".

2013. na izložbi povodom šezdesetogodišnjice ULUPUDS-a čiji je Mitrović suosnivač, odbijena je realizacija moje inicijative da mu se Udruženje oduži posebnim priznanjem, neposredno pred dodelu te nagrade. Mitrovićevo ime nije se tada našlo ni u uvodnom tekstu kataloga izložbe. Rezignirano mi je rekao da se radi o osveti kustoskinje izložbe zbog njegovog davnog teksta u "Politici", gde je kritikovao projekat kuće za slona u Beogradskom zoo vrtu "u koju ni slon neće da uđe." Pitao sam ga da li mu "Politika" plaća za tekstove u kolumni, a on je odgovorio da mu "ne plaćaju, ali zapisuju dug". Požalio mi se da su njegovo remek-delo novobeogradski hotel "Putnik" upropastili lošom nadgradnjom, a Bivetu u Vrnjačkoj banji uništili. Iako je povodom knjige "Arhitektura Beograda 1950-2012" u izdanju "Službenog glasnika" 2012. dobio Nagradu Vukove zadužbine, rekao mi je da je izdavač ceo tiraž uništio "u rezance" i prodao kao staru hartiju, jer nije imao profit. Da bi spasao primerke knjige preostale u knjižarama, Mitrović ih je kupovao, pa poklanjao prijateljima. Poslednji udarac primio je letos od asistenta Arhitektonskog fakulteta koji je pod pseudominom Pijanista bizarnim đubretom od grafita zagadio fasadu "Geneks" kula poznatu po muralima čuvenog Lazara Vujaklije. Toliko o velikanu. I našem društvu.

Na slici: Vujaklijin mural i grafiti Pijaniste na "Geneks kulama", lična arhiva/foto Tanja Anić

Biseri arhitekture, "Večernje novosti", 4. januar 2019.

Biseri arhitekture

U poplavi gradnje koja se dogodila u 2018. godini, na arhitektonskoj sceni Srbije nametnuli su se kapitalni projekti iza kojih prvenstveno stoje državne strukture. Intenziviranje gradnje dovelo je do velikih promena u urbanizmu naših gradova, posebno u prestonici. Ali, teško da ijedan kapitalan projekat ove vrste može da bude uvršten u listu pet najznačajnijih. Prvenstveno zbog toga što se radi o velikim i nepopravljivim urbanističkim promašajima koji će imati višedecenijske reperkusije na našu arhitekturu, a zatim jer se radi o sveprisutnom investitorskom urbanizmu kod kojeg moćnici kroje planove, protivno interesima građana. Međutim, u moru loših, moguće je otkriti nekoliko vrednih arhitektonskih bisera.

Veliku nagradu Trijenala arhitekture Društva arhitekata Niša dobio je projekat "Branković mauntin resort" na Staroj Planini, arhitektonskog biroa "Alterno inc." i autora Đorđa Kitića, Dušana Nikolića, Ivane Veličković, Mirjane Nikolić i Dejana Knežića. Apartmansko naselje smešteno u prirodnom okruženju izgrađeno je prirodnim materijalima, jednostavnim formama, uklopljeno u prirodu.

Nagradu "Milan Zloković" Asocijacije srpskih arhitekata za najbolje ostvarenje u protekloj godini dobilo je idejno arhitektonsko-urbanističko rešenje hotela u kanjonu reke Jinša, u selu Jača Jiao u Kini, autora Ivane Damjanović i Milutina Cerovića. Autori su uspeli da ostvare arhitektonsko rešenje koje se uklopilo u postojeći prirodni pejzaž, upotrebivši prirodne materijale kamen i drvo.

Enterijerom Direktorata civilnog vazduhoplovstva u Skadarskoj ulici u Beogradu arhitekta Dejan Babović je načinio ozbiljan pomak u dizajnu i opremanju unutrašnjeg prostora, upotpunivši ga smelim kontrastima svetlosti i senke i živim bojama.

Na polju restauracije i konzervacije istorijskih arhitektonskih celina zaštićenih kulturnih dobara izdvaja se projekat rekonstrukcije i dogradnje manastira Tvrdoš kod Trebinja u Republici Srpskoj arhitekte prof. Petra Arsića. Sa izvanrednim poznavanjem istorijskog arhitektonskog jezika, autor je uspeo da projektuje kompleksnu mikrourbanističku istorijku celinu.

U povećanom interesovanju umetničkih krugova u SAD za kulturnu ostavštinu zemalja nekadašnje Jugoslavije, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) priređena je izložba "Prema utopiji betona: Arhitektura u Jugoslaviji 1948-1980". Na njoj su predstavljena izuzetna dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije, među kojima i ona Bogdana Bogdanovića, Ivana Štrausa, Borisa Magaša, Edvarda Ravnikara. Bili su to arhitekti koji su ostavili snažan i neizbrisiv trag na ovim prostorima.

Na fotografiji: Branković mauntin resort, Stara planina, lična arhiva