Slobodan Maldini: Rusi i mi, Večernje novosti, 28. oktobar 2016.

Dnevnik zabluda

Rusi i mi

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su u Beogradu održani Dani Moskve, maniifestacija koja ima za cilj približavanje srpskog i ruskog naroda na poljima kulture i privrede. Tim povodom, Beograd je dobio ulicu ruskog arhitekte stila akademskog istorizma Nikolaja Krasnova, koji je nakon Oktobarske revolucije emigrirao iz Rusije i doselio se u Beograd, gde je bio istaknut graditelj. Ovi događaji su dobar povod da se podsetimo istorije rusko-srpskih kulturnih odnosa.

Rusija odavno ima ključnu ulogu na Balkanu. Nakon što su Turci 1688. godine spalili i napustili Sremske Karlovce, potpisan je 1699. godine Karlovački mir. Turska je posebno potpisala mir sa Rusijom u trajanju dve godine. Time je nastupila era ruskog uticaja na prostoru Vojne Krajine. Već 1726. u Sremskim Karlovcima otvorena je škola u kojoj je učitelj Rus Maksim Suvorov. 1733. tu dolaze profesori iz Rusije, sa Emanuelom Kozačinskim na čelu. Prvu slikarsku školu vodio je ruski slikar Jov Vasilijevič, kojeg je Arsenije IV Šakabenta doveo iz Rusije. Tokom 18. i početkom 19. veka u Vojvodini i srpskoj dijaspori Habzburške monarhije u dominantnoj upotrebi kod građanske klase je slavenosrpski jezik, veoma sličan ruskom. Početkom 19. veka pisac i naučnik Atanasije Stojković iz Rume postaje profesor na novootvorenom univerzitetu u Harkovu. Uz Gligorija Trlajića, Savu Petrovića, Đorđa Koritara, pripada grupi učenih Srba koje je carska Rusija pozvala da budu profesori na tom univerzitetu.

Nakon poraza Napoleona, Rusija je stekla izuzetno dobar položaj u Evropi i postala poštovana sila, što joj je omogućilo da uključi Srbiju u sve dogovore koje je sklapala sa Osmanskim carstvom. Podržavan od Rusije, knez Miloš Obrenović se izborio za Hatišerife, temeljne dokumente o autonomiji Srbije pod turskom vlašću koji su garantovali: slobodu veroispovesti, izbor starešina, nezavisnu upravu i dr, što je doprinelo oslobađanju Srba.

Posle Oktobarske revolucije, u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca stiglo je više od 50.000 ruskih izbeglica. Zahvaljujući kralju Aleksandru I Karađorđeviću, zagovorniku ideje panslavizma, zaštitniku i dobročinitelju ruske emigracije, na kulturološkoj mapi Kraljevine SHS zabeležena su imena čak 400 arhitekata, slikara, vajara, umetnika primenjenih umetnosti. Mnogi su u Srbiju stigli kao već afirmisani stvaraoci, projektanti poznatih građevina u Moskvi i drugim ruskim gradovima. Zaposlenje su odmah dobili u Ministarstvu građevine, u privatnim tehničkim biroima, čak u upravi Dvora. Oni su promenili izgled Beograda i načinili od njega prestonicu evropskog stila. Nakon završetka Drugog svetskog rata i nastanka komunizma, mnoge Ruse zadesila je teška sudbina. Brojni ruski umetnici nisu smeli da čekaju dolazak novih vlasti i odlučili su da posle Rusije i Jugoslavije potraže neku treću zemlju za život, uglavnom u Južnoj ili Severnoj Americi. (Na slici: Krasnov: Most kralja Aleksandra I)

Slobodan Maldini: Prekoobrazovani, ili: Zašto beogradski Arhitektonski fakultet daje prednost srednjoškolskom svedočanstvu u odnosu na sopstvenu univerzitetsku diplomu? Večernje novosti, 14. oktobar 2016.

Dnevnik zabluda

Prekoobrazovani

Ili: Zašto beogradski Arhitektonski fakultet daje prednost srednjoškolskom svedošanstvu u odnosu na sopstvenu univerzitetsku diplomu?

Piše Slobodan Maldini

Srbija danas ima veliki problem u stalnom povećanju broja prekoobrazovanih. Radi se o stanoništvu čije je obrazovanje prevazišlo nivo prosečno školovanih i preraslo potrebe, čime su se svrstali u grupu koja nema vidljivu i direktnu svrhu u nisko razvijenim društvima poput našeg. Društveni problem prekoobrazovanih proučavao je Ričard B. Frimen, američki ekonomista i profesor Univerziteta Harvard. Tokom karijere on se suočavao sa oštrim napadima zbog svoje knjige "Prekoobrazovani Amerikanac" iz 1976. u kojoj piše da će američko tržište rada imati ogromne izazove jer će morati da zapošljava milione visokoobrazovanih građana sa diplomama i doktoratima, koji su nastali tokom haj tek buma devedesetih. U knjizi "Paradoks gluposti" Andre Spajs i Mats Alveson zaključuju da se u poslovnom okruženju ne isplati biti pametan, već treba potpuno isključiti mozak i raditi rutinski. Po autorima ove knjige, za poslovni uspeh najbitnije je izgledati dobro, lepo se odevati i ponašati.

Prekoobrazovani su sve brojnija društvena grupa u Srbiji. Sistem obrazovanja u kojem je visoko školstvo svima dostupno doveo je do velikog broja prekoobrazovanih, čije znanje ovde nije primenjivo. Oni sa traženim diplomama, kao lekari specijalisti, odlaze na Zapad gde odmah dobijaju posao. Na taj način iz zemlje se odliva neverovatno vredan kapital, a država koja je ulagala u te ljude, praktično poklanja svoju investiciju razvijenom Zapadu. S druge strane, postoje profesije koje nisu potrebne ni u zemlji niti inostranstvu. To su uglavnom umetnička i društvena zanimanja. Tokom niza godina, sretao sam ove prekoobrazovane, talentovane ljude iz Srbije na raznim poslovima. U Rimu, u lokalnom baru upoznao sam šankera doktora filozofije, u Njujorku taksistu poznatog umetnika, u Nemačkoj u samoposluzi radi bivši univerzitetski profesor. Svi oni pobegli su iz zemlje za "boljom" budućnošću. U Beogradu sam pronašao našeg poznatog slikara na radnom mestu baštovana u ambasadi strane zemlje. I sâm sam nakon diplomiranja otvorio "zidarsko-fasadersku radnju", za šta je dovoljno osnovno školsko obrazovanje.

Paradoksalno, u Srbiji postoji fakultet koji ne priznaje sopstvenu diplomu. Pre nekoliko godina, poslao sam prijavu Arhitektonskom fakultetu u Beogradu na konkurs za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu "saradnika u nastavi za UŽU NAUČNU, odnosno umetničku oblast vizuelne komunikacije i arhitektonska grafika". Priložio sam cv sa svojih desetak objavljenih stručnih knjiga i desetinama objavljenih stručnih tekstova i projekata. Sa fakulteta su me pozvali telefonom da mi saopšte da je moja prijava odbačena "jer ne ispunjavam uslove konkursa". Razlog je što nisam student fakulteta. Na moje ironično pitanje da li bih možda mogao da se formalno ponovo upišem na fakultet, odgovorili su mi da je upisni rok prošao.

Slobodan Maldini: Prekoobrazovani, ili: Zašto beogradski Arhitektonski fakultet daje prednost srednjoškolskom svedošanstvu u odnosu na sopstvenu univerzitetsku diplomu? Večernje novosti, 14. oktobar 2016.

Dnevnik zabluda

Prekoobrazovani

Ili: Zašto beogradski Arhitektonski fakultet daje prednost srednjoškolskom svedošanstvu u odnosu na sopstvenu univerzitetsku diplomu?

Piše Slobodan Maldini

Srbija danas ima veliki problem u stalnom povećanju broja prekoobrazovanih. Radi se o stanoništvu čije je obrazovanje prevazišlo nivo prosečno školovanih i preraslo potrebe, čime su se svrstali u grupu koja nema vidljivu i direktnu svrhu u nisko razvijenim društvima poput našeg. Društveni problem prekoobrazovanih proučavao je Ričard B. Frimen, američki ekonomista i profesor Univerziteta Harvard. Tokom karijere on se suočavao sa oštrim napadima zbog svoje knjige "Prekoobrazovani Amerikanac" iz 1976. u kojoj piše da će američko tržište rada imati ogromne izazove jer će morati da zapošljava milione visokoobrazovanih građana sa diplomama i doktoratima, koji su nastali tokom haj tek buma devedesetih. U knjizi "Paradoks gluposti" Andre Spajs i Mats Alveson zaključuju da se u poslovnom okruženju ne isplati biti pametan, već treba potpuno isključiti mozak i raditi rutinski. Po autorima ove knjige, za poslovni uspeh najbitnije je izgledati dobro, lepo se odevati i ponašati.

Prekoobrazovani su sve brojnija društvena grupa u Srbiji. Sistem obrazovanja u kojem je visoko školstvo svima dostupno doveo je do velikog broja prekoobrazovanih, čije znanje ovde nije primenjivo. Oni sa traženim diplomama, kao lekari specijalisti, odlaze na Zapad gde odmah dobijaju posao. Na taj način iz zemlje se odliva neverovatno vredan kapital, a država koja je ulagala u te ljude, praktično poklanja svoju investiciju razvijenom Zapadu. S druge strane, postoje profesije koje nisu potrebne ni u zemlji niti inostranstvu. To su uglavnom umetnička i društvena zanimanja. Tokom niza godina, sretao sam ove prekoobrazovane, talentovane ljude iz Srbije na raznim poslovima. U Rimu, u lokalnom baru upoznao sam šankera doktora filozofije, u Njujorku taksistu poznatog umetnika, u Nemačkoj u samoposluzi radi bivši univerzitetski profesor. Svi oni pobegli su iz zemlje za "boljom" budućnošću. U Beogradu sam pronašao našeg poznatog slikara na radnom mestu baštovana u ambasadi strane zemlje. I sâm sam nakon diplomiranja otvorio "zidarsko-fasadersku radnju", za šta je dovoljno osnovno školsko obrazovanje.

Paradoksalno, u Srbiji postoji fakultet koji ne priznaje sopstvenu diplomu. Pre nekoliko godina, poslao sam prijavu Arhitektonskom fakultetu u Beogradu na konkurs za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu "saradnika u nastavi za UŽU NAUČNU, odnosno umetničku oblast vizuelne komunikacije i arhitektonska grafika". Priložio sam cv sa svojih desetak objavljenih stručnih knjiga i desetinama objavljenih stručnih tekstova i projekata. Sa fakulteta su me pozvali telefonom da mi saopšte da je moja prijava odbačena "jer ne ispunjavam uslove konkursa". Razlog je što nisam student fakulteta. Na moje ironično pitanje da li bih možda mogao da se formalno ponovo upišem na fakultet, odgovorili su mi da je upisni rok prošao.

Slobodan Maldini: Falsifikati, Večernje novosti, 7. oktobar 2016.

Dnevnik zabluda

Falsifikati

Piše Slobodan Maldini

U životu se svakodnevno susrećemo sa falsifikatima. U umetnosti oni su česti, a umetnici u Srbiji sve više shvataju njihov komercijalan značaj. Ideja iz koje se rađa umetničko delo javlja se jednom, a original je nezamenljiv. U nedostatku većeg broja originala i sami autori rado prave kopije, odnosno, falsifikuju sopstvena dela za koja postoji interesovanje na tržištu. Jer, danas niko ne pridaje značaj razlici između originala i falsifikata.

Ako analiziramo našu svakodnevicu, zapanjićemo se saznanjem da živimo u stvarnosti koja obiluje falsifikatima. Čim ustanemo, obučemo ili obujemo falsifikat nekog odevnog brenda. Mnogima je poznato da instant kafa koju ujutro pijemo nije ni nalik onoj "pravoj", koju piju u Evropi. Ona je loš falsifikat, namenjen srpskom tržištu. Kada kupimo u pekari "bavarsku" kiflu, znamo da ona to nije, jer pekar nikada nije bio u Bavarskoj niti je video pravu Bavarsku kiflu. Kada sednemo u automobil, svesni smo da su servisirani delovi u njemu često falsifikati, ugrađeni kao "zamenski", jer su  jeftiniji. Kad uključe računar, mnogi podižu "piratski" operativni sistem i rade na "piratskim programima". Jer, kada bi na pr. arhitekti godišnje obnavljali sve programe na kojima rade, trebalo bi da plate desetine hiljada dolara, što je realno nemoguće. Domaća muzika koju slušamo često sadrži falsifikate. Naši popularni pevači kopiraju tuđe hitove, a plaćaju kompozitorima da ih prerade, pa i školovanim pevačima da ih otpevaju umesto njih. Za novac, nepismenim starletama po porudžbini pišu bestselere iskusni književnici. Neukima, doktorate izrađuju nezaposleni intelektualci. Prema svojim potrebama, neke države različito interpretiraju i falsifikuju istorijske činjenice.

Ali, postoje i perfidni falsifikati intelektualne svojine. Pre par godina pisao sam knjigu po porudžbini Udruženja Arhitekata Srbije. Prikupio sam fotodokumentacionu građu o svim dobitnicima Velike nagrade arhitekture koju dodeljuje ovo udruženje. Intervjuisao sam laureate, fotografisao njihova dela na terenu i skenirao projekte. Kada sam predao materijal predstavniku udruženja, on je pred mene postavio uslov. Naime, da bi mi platili za urađen posao, tražio je da se odreknem autorstva nad radom. Kao razlog, naveo je konstataciju da sam "uvredio" Arhitektonski fakultet, zbog čega ne mogu da budem isplaćen kao autor knjige(!) I zaista, setio sam se da sam pre nekoliko godina, nakon završenog intervjuja za dnevne novine, na pitanje za mišljenje o beogradskom Arhitektonskom fakultetu odgovorio da je nastava na njemu na nivou srednje škole. Nisam pretpostavljao da će moj odgovor biti shvaćen kao uvreda. Pošto sam se pod prinudom odrekao autorstva isplaćen sam, a moje delo je potpisao meni nepoznat "autor", čime je ono postalo u suštini - falsifikat. (Na slici: kesa za đubre Luj Viton)

Slobodan Maldini: Oktobarski salon, "Večernje novosti", 30. septembar 2016.

Dnevnik zabluda

Oktobarski salon

Piše Slobodan Maldini

Otvoren je 56. Oktobarski salon. Pod nazivom "Ljubavni zanos" preuzetim od francuske ljubavne pesme, ovogodišnja likovna manifestacija istražuje "umetnosti u društvenom i političkom kontekstu, suprotstavljajući njene  humane estetske vrednosti i daleko manje benigne sile moći i kontrole." Ovaj koncept upućuje na kritičan stav umetnosti, prvenstveno prema društvu i politici, a potom ističe i njene humane vrednosti. Ove godine, likovni salon organizovan je pod rukovodstvom Dejvida Eliota, britanskog kustosa, doskorašnjeg direktora Muzeja savremene umetnosti u Istambulu, umetničkog direktora Prvog međunarodnog bijenala savremene umetnosti u Kijevu i Četvrtog Moskovskog bijenala mlade umetnosti.

Na ovogodišnjem Oktobarskom salonu, domaćoj publici predstaviće se plejada stranih umetnika i nekoliko srpskih autora koji žive i rade pretežno u inostranstvu. Na Salonu su prisutni mladi autori iz Gruzije, Turske, Libana, Nemačke, Holandije, Švedske, Srbije... Među poznatim umetnicima, nalaze se i još uvek neafirmisani umetnici, debitanati, o čijim delima za sada nije moguće pronaći trag u likovnoj kritici, literaturi i medijima. Pored državnih institucija Skupštine grada Beograda, Ministarstva kulture i Kulturnog centra Beograda, organizaciju Oktobarskog salona podržali su: Gete institut, Austrijski kulturni forum, Švedski komitet za finansiranje međunarodnih programa vizuelnih i primenjenih umetnosti (IASPIS) i zastupnici finske savremene umetnosti (Frame).

Kao i na prethodnim, među organizatorima ovogodišnjeg salona ne nalaze se imena dva najveća nacionalna i istorijski najznačajnija udruženja umetnika: Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). Sam ovaj podatak veoma zabrinjava, jer jasno govori o stanju likovne kulture u kojem se nalazi naše društvo. Njega karakterišu: neznanje, netrpeljivost, ignorantski odnos prema vrednostima, zapostavljenost, nestručnost. Nije jasno zbog čega više od decenije ne postoji mesto ULUS-a i ULUPUDS-a u organizaciji i učešću u programima Oktobarskog salona? Da podsetim, "Udruženje likovnih umetnika u Beogradu" nastalo je pre čak 97 godina, 1919, a u redovima udruženja nalazili su se najznačajniji likovni umetnici Srbije. Od 1944. godine "Udruženje likovnih umetnika u Beogradu" obnovilo je rad pod novim nazivom "Udruženje likovnih umetnika Srbije". Danas je to najbrojnije umetničko udruženje u Srbiji, koje obuhvata više od 2000 članova i raspolaže likovnim  paviljonom "Cvijeta Zuzorić" (na slici), najreprezentativnijim kod nas. Nažalost, decenijski zapostavljano, zatirano od društva, ovo udruženje umetnika sa tradicijom koju ima malo koja zemlja u svetu, danas je u toliko jadnom stanju da nema sredstva da svoj likovni paviljon na Kalemegdanu, okreči.

Slobodan Maldini: S one strane ulice, "Večernje novosti", 23. septembar 2016.

Dnevnik zabluda

S one strane ulice

Piše Slobodan Maldini

Letos sam sreo starog prijatelja. Kolega sa fakulteta, odavno se odselio u SAD, gde je izgradio karijeru arhitekte. Iznenadio sam se pošto mi je na pitanje čime se trenutno bavi odgovorio da je angažovan na realizaciji kule u Beogradu na vodi. Na mestu konsultanta, plaćen je 350 dolara na sat. Kada sam napomenuo da iznos koji on na projektu u Srbiji dobije za sat, ovde predstavlja prosečno mesečno primanje, nije se iznenadio. Spremno je odgovorio: "Ja sam s one strane ulice." Ovaj stih pevao je osamdesetih dr. Nele Karajlić, pevač grupe "Zabranjeno pušenje", opisujući devojke "s one strane ulice". One su lepe, bogate, moćne, ali nedostupne dečacima iz predgrađa koji o njima mogu samo da sanjaju.

"Kulu Beograd" u Beogradu na vodi (na slici) projektovao je američki arhitektonski biro "Skidmor, Ovings i Meril" za lanac luksuznih hotela Sent Redžajs, pa ne treba da iznenadi što moj kolega iz Amerike dobro zarađuje radeći ovde honorarno. Uostalom, nikoga danas ne čudi što autoputeve u osiromašenoj Srbiji grade Kinezi i Azerbejdžanci, pruge rekonstruišu Rusi, što su Most na Adi projektovali Slovenci, gradili pod nadzorom Amerikanaca Austrijanci, Slovenci, Nemci, Švajcarci, Kinezi, a materijal uvožen čak iz Japana. Ne iznenađuje ni činjenica da sve to plaća siromašan srpski narod. Graditeljska aktivnost u Srbiji je nešto poput nedavnog obećanja koje je Donald Tramp izneo u kampanji da će SAD sagraditi zid prema Meksiku, a to će da plati sam Meksiko. Iznenađuje što u Srbiji, zemlji Tesle, Pupina i Đokovića, iako ima sposobnih koji mogu da pomognu da se ova situacija promeni, u današnjim okolnostima to nije moguće. Na kraju, ni Tesla ni ostali nisu uspeli ovde, već su svoju nadmoć nametnuli teškim radom u inostranstvu.

Nedavno je održan arhitektonski konkurs za rekonstrukciju lutkarskog pozorišta "Pinokio" u Beogradu, u organizaciji Asocijacije srpskih arhitekata. Za ukupan fond nagrada 3.000 evra, koliko iznosi dnevnica mog prijatelja konsultanta na projektu kule Beograda na vodi, borilo se čak 19 srpskih arhitektonskih timova. Njih 9 poslalo je svoje projekte bez pretenzije na nagrade, izvan konkursnih uslova. Da bi napravio kvalitetan konkursni projekat, autorskom timu je potrebno bar mesec dana rada. Konkurs košta. Košta izrada projekta, makete, 3d modela, animacija. Košta štampanje panoa, prezentacija. Na ovom konkursu 19 timova je radilo danima. Svesni realnosti u današnjoj arhitekturi Srbije, učesnici konkursa ne očekuju da budu primereno plaćeni, već im je želja da pomognu rekonstrukciju dečjeg pozorišta. Jer, značaj zadatka i podrška deci, nadmašuju njihovu potrebu za novcem.  Uostalom, nezaposleni arhitekti u Srbiji odavno mogu samo "iz daljine" da posmatraju događanja "s one strane ulice", gde bogati stranci kroz prizmu svog profita kroje budućnost naše zemlje.

Slobodan Maldini: Korporativna umetnost, Večernje novosti, 16. septembar 2016.

Dnevnik zabluda

Korporativna umetnost

Piše Slobodan Maldini

U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena je izložba "Nova religija" engleskog umetnika Dejmijena Hersta. Ovaj autor koji mrtve životinje postavlja u staklene vitrine i bazene sa formalinom (na slici), najskuplji je umetnik današnjice. Za izložbu, Ministarstvo kulture Srbije je izdvojilo 1,1 milion dinara, trećinu iznosa koji se godišnje izdvaja za sve programe ovog muzeja.

Otvaranje izložbe pratio je incident. Grupa predvođena nekadašnjim direktorom Muzeja savremene umetnosti Vojvodine umetnikom Živkom Grozdanićem Gerom usprotivila se izložbi jer predstavlja "igru kapitala i tržišta, kao što ni Dejmijen Herst nije ništa više nego preduzetnik u kulturi, koji rukuje milionskim iznosima..." Oni su pozvali javnost "da se udruži i kaže NE korporativnoj kulturi." Ovu temu nedavno pominje Mario Vargas Ljosa opisujući je kao "monumentalnu obmanu, suptilnu zaveru planetarnog karaktera u kojoj su galerije, muzeji, ugledni kritičari, specijalizovani časopisi, kolekcionari, profesori, mecene i besramni trgovci vremenom sklopili sporazum da prevare jedni druge, da prevare pola sveta..." Ali, šta je korporativna kultura i ko su njeni predstavnici u srpskoj umetnosti?

Na čelu elite srpskih umetnika nalazi se Marina Abramović, slavna performerka. Njen video u kojem se "ispoveda" magarcu, prikazanom na Venecijanskom bijenalu 2011, Ministarstvo kulture je otkupilo za 100.000 dolara i dalo ga vojvođanskom muzeju. Za vlastiti njujorški institut Marina prikuplja milionske donacije, ali i dalje u njemu zaposleni rade volonterski. Nezadovoljna isplatom, okomila se na svog sponzora hip-hopera Džej-Zija, tvrdeći da "ju je on iskoristio". Primivši ček, odmah mu se izvinila. Povodom učešća na Venecijanskom bijenalu 2011, performeru Raši Todosijeviću je za rad sa stilizovanim nacističkim simbolima svastikom i orlom isplaćeno 150.000 evra, a delo je predato Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Nakon bijenala, komesar Rašine izložbe u Veneciji Živko Grozdanić Gera je revoltiran napustio mesto direktora muzeja, da bi u vlastitom kompleksu zgrada kod Vršca sagradio privatan Muzej savremene umetnosti. U muzeju-vinariji posetioci mogu da mezete, degustiraju i kupe Gerina vina.

Jednom prilikom, na pitanje o prodajnim cenama slika u Parizu, nedavno preminuli slikar Ljuba Popović je odgovorio da su vrednosti njegovih platana tamo oko 3.000 evra. Na iznenađenje prisutnih, rekao je da su to tržišne i realne cene u pariskim galerijama. Drugi član Mediale, ostareli Peđa Ristić, izgradio je oko 100 crkava za prebogatu Srpsku pravoslavnu crkvu. Najčešće neplaćen, ili je plaćen mizerno - jedva da preživi, jer "malo se ima"... Nedavno sam zamolio Rašu Todosijevića da mi za potrebe objavljivanja u mojoj novoj knjizi internetom pošalje jednu fotografiju sa njegove izložbe. Zatražio je honorar 3.000 evra.