Slobodan Maldini: Kultura protesta, Večernje novosti, 28. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura protesta

Piše Slobodan Maldini

Narodni protesti su sastavni deo naše istorije i kulture. Srbi su se borili protiv vekovne turske dominacije, sa završnicom u Prvom i Drugom srpskom ustanku, koji su nakon 1815. doveli do stvaranja Kneževine Srbije. Na severnim teritorijama protivili su se mađarskoj dominaciji, što je je kulminiralo Srpskom revolucijom 1848. i stvaranjem Vojvodstva Srbije. Protest protiv antisrpskih stavova mladog Vinstona Čerčila iskazao je vojvoda Tankosić  1903. kada je budućem premijeru Britanije udario šamar tokom posete aristokrate Beogradu. Tankosića je austrougarska vlada smatrala odgovornim za Sarajevski atentat 1914., a posledice njegovih postupaka osećamo i danas. U istoriji nije zabeležen sličan građanski protest protiv fašizma, kao u Beogradu 27. marta 1941.

Posle Drugog svetskog rata, kultura protesta je promenjena. Studentske proteste 1968. pratila su javna predavanja i koncerti. Devedesetih su građani mirnim šetnjama izražavali neslaganje sa vlašću. Ali, da su protestanti napušteni od svojih vođa bilo je poznato već  kada su neki lideri tadašnjih protesta zamenili ulicu odlaskom u zemlje - poreske rajeve. "Revolucionari" iz devedesetih, danas ne idu na ulice. Oni su bogati biznismeni, pripadnici džet seta.

Nedavno su u Beogradu održani mitinzi na kojima su građani izrazili nezadovoljstvo zbog lošeg stanja u našem urbanizmu. I dok su donedavno proteste redovno organizovale političke organizacije, ova okupljanja građana organizovana su izvan njihovog uticaja. Da li je to znak da je kultura protesta u Srbiji ušla u novu fazu, kada građanima nisu potrebni političari ni partije da izraze svoje nezadovoljstvo?

Urbanističke institucije u Srbiji danas su neme, a strukovna udruženja se ponašaju kao da žive u drugoj zemlji, u kojoj je sve potaman. Akademija nauka se stidljivo javlja ponekim dopisom, a Akademija arhitekture je otupila oštricu kritičkog mača nakon što su neki njeni bučni članovi angažovani da rade za aktuelnu vlast. Doskorašnji opozicionari, preko noći postali su saučesnici u procesu čiji su bili najveći kritičari. I tu nije kraj. Zbog  svega ovog, naši gradovi danas su ružni i neprimereni, a njihovi razvojni planovi su tempirane bombe jer nisu rađeni zbog interesa stanovnika, već  interesa sitnog i "krupnog" kapitala. Novosagrađene zgrade u Beogradu danas su u proseku za dva sprata više nego što je planovima dozvoljeno, a urbani prostori su degradirani do dna humanosti življenja.

Da li patkica umetnika Florentijna Hofmana (na slici) koja je maskota protesta protiv projekta Beograda na vodi još uvek ima čisto lice? Imaće ga sve dok je bezazlena i ne predstavlja značajniju pretnju interesima moćnika. Ali, onog trenutka kada se među protestante - idealiste uvuku političari, patkica više neće imati svoju svrhu. Biće samo zaboravljeni simbol kulture protesta kod nas.

Slobodan Maldini: Kulturocid, Večernje novosti, 21. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Kulturocid

Piše Slobodan Maldini

Izraz kulturocid označava aktivnosti koje za posledicu imaju nestanak ili uklanjanje svih ili određenih elemenata kulture u jednom gradu, regiji ili državi. Stekao je popularnost zbog povezanosti s izrazom genocid. Izrazi sličnog karaktera su urbicid i ekocid. Urbicid opisuje uništenje jednog grada i onemogućavanje normalnog života njegovih građana. Ekocid za posledicu ima naglu promenu i uništenje prirodne okoline, zbog koje tu izumire sav život. Izraz kulturocid takođe označava sistematsko uništavanje kulturnih spomenika, književnih i drugih tekstova ili folklornog nasleđa. Nad jednom zemljom ili etničkom zajednicom kulturocid sprovode druge zemlje ili predstavnici politike, ideologije i vere drugog naroda, u nameri uništenja tragova kulture njene nacije. Kulturocid je i cenzura javnih medija, spaljivanje knjiga, uništavanje arhiva i bibliotečke građe od kulturnog značaja.

Knjigocid je kulturocid nad knjigama. U operaciji pod imenom "Strašni sud" koju je naredio Hitler, u bombardovanju Beograda izgorela je Narodna biblioteka Srbije (na slici). Potvrđeno je da je Narodna biblioteka bila Nemcima prioritetni cilj. Krivicu za stradanje srpske kulturne baštine okupatorske vlasti su sveli u okvire domaće neodgovornosti. Devedesetih je u Hrvatskoj uništeno 2,8 miliona "nepodobnih knjiga". Tamošnje Ministarstvo kulture je zatražilo od škola i biblioteka "čišćenje" literature po etničkom principu. Uništavane su knjige na ćirilici, ekavici, knjige srpskih autora i izdavača, "sumnjivih" Hrvata leve literature i dr.

Poseban oblik kulturocida je osuda sećanja, postupak zabrane sećanja i proterivanja iz javne uspomene. Ova vrsta kulturocida zabeležena je u našoj istoriji velikim brojem primera. U nameri da se ugasi svest o utemeljivaču Srpske pravoslavne crkve, po naredbi Sinan Paše Beogradskog, 1594. spaljene su mošti svetog Save. Nekoliko vekova kasnije, 1946. pogubljen je i pokopan na do danas nepoznatoj lokaciji Draža Mihailović, armijski general i ministar vojske Kraljevine Jugoslavije. U operaciji "Milosrdni anđeo" NATO bombardovanja Srbije 1999. birani su ciljevi nacionalnog značaja, a korišćen je osiromašeni uranijum, sredstvo koje ima višedecenijski razorni karakter. Tada uništena zgrada Generalštaba u Beogradu bila je najreprezentativniji predstavnik moderne arhitekture na Balkanu...

Kulturocid koji je danas kod nas na delu je veoma složen i opasan. On podrazumeva ignorantski odnos države prema kulturnim dobrima opravdan ekonomskim motivima. Muzeji ne rade, nacionalne muzejske zbirke su pokradene, privatni fakulteti imaju prednost nad državnim, pozorišta zamiru, mediji bukvalno razaraju osnovne ljudske vrednosti. Naše društvo sve više obuzimaju kič i šund. Usled neodgovarajućeg obrazovanja i nemanja kulturnih sadržaja, na delu je opšta "kretenizacija" stanovništva.

Slobodan Maldini: Rušitelji, Večernje novosti, 14. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Rušitelji

Piše Slobodan Maldini

Bespravno rušenje niza kuća u Savamali, na mestu budućeg Beograda na vodi, izazvalo je snažne reakcije javnosti. Savamala, tradicionalno mesto okupljanja umetnika i humanitarnih organizacija, ostala je bez svog urbanog jezgra. Sâmo rušenje, koje se odigralo 25. aprila, ne bi možda privuklo toliku pažnju, koliko uznemirava način na koji je ono izvršeno. Naime, ono je sprovedeno tokom noći, od strane maskiranih osoba u fantomkama, koji su za vreme te akcije lišavali slobode kretanja i fizički zlostavljali svakog ko se zatekao na tom mestu. Ono što posebno uznemirava građane je odsustvo zainteresovanosti državnih organa za ovaj slučaj, pre svega policije, a zatim i Skupštine grada Beograda. Niko nije toliko naivan da poveruje u saopštenje gradonačelnika da nije obavešten i da se nije raspitivao o slučaju ovog rušenja. Svima je poznato ko od rušenja ima interes, zbog čijeg interesa je i kako je ono organizovano. Međutim, ono što užasava je činjenica da se vraćamo u vreme za koje smo mislili da je u nepovrat ostalo za nama. Podsetiću na nekoliko poznatih primera rušenja iz naše novije istorije.

Napadači u fantomkama naoružani automatskim oružjem izvršili su 2002. godine napad noću na sedište preduzeća "Difens" u Zemun Polju. Nakon maltretiranja osoblja, postavili su veći broj eksplozivnih naprava. Posle toga, napadači su čuvarima i stanarima koji žive u okolini rekli da beže jer će sve dići u vazduh. Tek drugog dana posle eksplozije, policija je uradila uviđaj.

Godine 2007. poznati beogradski slikar je za praznik izašao iz svog ateljea u Kosovskoj ulici i otišao u obližnju crkvu Svetog Marka da zapali sveće. Kada se vratio, užasnuo se videvši da mu je kuća srušena. Obavešten je smelom tvrdnjom da je za vreme njegovog boravka u crkvi "usleg jakog vetra pao fasadni zid, što je izazvalo rušenje kuće". Slikar je bio u sporu sa investitorom koji je namerio da na mestu njegovog ateljea sagradi višespratnicu. Na lokaciji srušene kuće sagrađena je zgrada za izdavanje, neprimerene spratnosti i očajne arhitekture. Godinama, ova ružna osmospratnica u staklu stoji zapuštena i neuseljena.

Rebel haus je naziv beogradskog skvota u Dobračinoj, nedaleko od Trga Republike. Ovu jednospratnu kuću iz 1884., koja je bila na listi spomenika kulture, kupio je 1989. poznati biznismen. Nekoliko godina pokušavao je kuću da adaptira i preuedi, ali bez uspeha, jer nije dobijao saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. U kuću se 2003. bespravno useljavaju skvoteri - studenti i aktivisti koji su vodili kampanju za besplatno obrazovanje, da bi ih ubrzo proterali beskućnici i narkomani. Tokom nekoliko godina kuća je devastirana, a 2007. je zapaljena. Pre nego što su došle vatrogasne ekipe, kuća se srušila. Danas je na tom mestu sagrađen bezlični devetospratni soliter u staklu.

Slobodan Maldini: Nagrada "Milan Zloković", Večernje novosti, 7. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Nagrada Milan Zloković

Piše Slobodan Maldini

Najznačajnija nagrada za arhitekturu u bivšoj Jugoslaviji bila je  Savezna nagrada za arhitekturu dnevnog lista Borba. Nagrada je ustanovljena 1965. u saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije. Najbolji izveden arhitektonski objekat je biran u svakoj od šest republika, a potom je žiri birao najznačajnije arhitektonsko delo na saveznom nivou. Među brojnim dobitnicima nagrade su: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i drugi.

Glavni i odgovorni urednik lista Borba Manojlo Vukotić, sa arhitektima Ivanom Štrausom iz Sarajeva, Vjenceslavom Rihterom iz Zagreba i nekoliko srpskih arhitekata, 1992.promenio je naziv i način izbora laureata za Borbinu nagradu. Poziv za učešće na konkursu tada su dobili kandidati sa područja Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Srbije. Predstavnici žirija bili su naši eminentni arhitekti. Tokom 2001. i 2002. Borbina nagrada nije dodeljena, a nakon prekida tradicije, instituciju nagrađivanja u arhitekturi preuzima kompanija Novosti. Zajedno sa našim poznatim arhitektima, i sam sam više godina bio član žirija ove nagrade, po pozivu profesora Ive Antića. 2013. nagrada je ugašena.

Ovu tradiciju nastavlja Asocijacija srpskih arhitekata (ASA). Na inicijativu Zorana Manevića i Miloša Stankovića ustanovljena je Nagrada Milan Zloković, imenovana po čuvenom arhitekti. Poput Borbine nagrade, ASA  nagrađuje dela nominovana od udruženja arhitekata iz Srbije i zemalja regiona. I ovogodišnja nagrada ASA svedoči o političkim stavovima udruženja arhitekata naših suseda. Prošle godine, Udruženje hrvatskih arhitekata je, posle premišljanja, u poslednjem trenutku nominovalo svog kandidata, ali je odbilo učešće u žiriranju. Ove godine odbilo je u načelu saradnju sa srpskim udruženjem arhitekata. 

Bošnjaci  iz Sarajeva su prošle godine formalno predložili neprerezentativnog kandidata, a ove godine su „preskočili učešće“. Crnogorski savez arhitekata nije se odazvao, a poziv je prihvatio Arhitektonski forum iz Podgorice. Rumuni su se i ove godine pridružili konkursu, a njihov predstavnik žirija je ovogodišnju nagradu dodelio arhitektima B. Ademiju i B. Zećiriju za Kuću 2B u Skoplju. Izuzetno interesovanje za izložbu pokazali su predstavnici makedonskih arhitekata, koji su nagradu dodelili srpskim autorima V. Đokiću, Z. Lazoviću, D. Milanoviću i dr. za konkursni projekat zgrade u Gramšijevoj ul. na Novom Beogradu (na fotografiji).

Nagrada Milan Zloković najavljuje stvaranje nove balkanske osovine u arhitekturi na liniji Beograd-Bukurešt-Skoplje-Podgorica, ostavljajući po strani od početka ravnodušnu slovenačku i ove godine nezainteresovanu hrvatsku strukovnu organizaciju, koja je okrenuta Zapadu.

Milan Mirković: Savremena srpska arhitektura kroz slučaj grupe MEČ

http://perpetuum-m.blogspot.rs/2016/04/savremena-srpska-arhitektura-kroz.html

Savremena srpska arhitektura kroz slučaj grupe MEČ

U petak, 22. aprila 2016. godine, u sklopu ovogodišnjeg Salona arhitekture u galeriji Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu održana je tribina pod naslovom "Slučaj grupe MEČ", koja je za predmet imala delo ove avangardne arhitektonske grupe, ali više odjeke tog dela koji među teoretičarima arhitekture i umetnosti traju do danas. Nažalost, posle grupe MEČ Srbija više nije imala arhitektonske grupe koje bi izazvale pažnju iole širih krugova javnosti, a avangardna arhitektura u Srbiji danas praktično ne postoji...

Grupa MEČ počela je sa radom krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a osnovali su je arhitekti Mustafa Musić (1949- ), Dejan Ećimović (1948-2002) i Marjan Čehovin (1950- ), kojima su se ubrzo pridružili i Stevan Žutić (1954- ) i Slobodan Maldini (1956- ). Iako se sastav grupe tokom godina menjao, okosnicu su uvek činila ova petorica arhitekata, sa Musićem kao nezvaničnim liderom. Početkom osamdesetih godina grupa dospeva u prvi plan srpske i jugoslovenske umetničke javnosti, za ono vreme prilično smelim urbanim instalacijama koje su na suptilan način kritikovale učmalost arhitektonske scene ogrezle u socrealizam, što je protumačeno kao otvoreni napad na celo državno ustrojstvo zbog čega je grupi zabranjivan rad, članovi su hapšeni, po nalogu vlasti su im rušena izvedena dela, grupa je prozvana kao antidržavni element u zvaničnom glasilu KPJ "Komunist", a išlo se toliko daleko da je očigledno partiokratski orijentisano naučno-nastavno veće Arhitektonskog fakulteta u Beogradu predlagalo (srećom, neuspešno) da im se zvanično oduzmu diplome ove visokoškolske ustanove...

Žutić, Musić, Ećimović i Maldini pored instalacije postavljene
ispred SKC u Beogradu, 1980. godine

Iako arhitektonski reakcionari nisu uspeli u naumu da grupu MEČ formalno i faktički izbrišu sa graditeljske i umetničke scene, pred njenim članovima ostala su zatvorena mnoga vrata, ne samo na profesionalnom planu. Na prelazu iz osamdesetih u devedesete, u atmosferi koja nije trpela vizionare, grupa prestaje sa radom iako se nikad zvanično nije raspala. Čehovin emigrira u Australiju; Musić, Žutić i Maldini, i dalje profesionalno aktivni u Srbiji, danas ne uživaju ni delić stručnog ugleda koji zaslužuju; najtragičniju sudbinu doživeo je Ećimović, okončavši svoj život pred kraj 2002. godine. Monografija o grupi MEČ, na kojoj su sva petorica članova radila u tom trenutku, nikad nije završena.

Musić, Žutić, Maldini i Ećimović, 1980. godine

Slučaj grupe MEČ, do danas bez zvaničnog razrešenja i epiloga, ostaje u našim okvirima usamljen primer koji dokazuje da je moguće arhitekturom menjati svet i svest, čak i kod srpskog stada. Da je drugačije, vladajuće strukture ne bi doživljavale šačicu mladih ljudi, ma koliko progresivnih ideja, kao pretnju. Žalosno je to što se nakon primera koji je postavila grupa MEČ više niko nije usudio da arhitekturom prkosi establišmentu bilo struke bilo države, bar ne otvoreno, ali je još žalosnije što se od tada srpska arhitektura u globalu nije odmakla mnogo dalje od socijalističkih normativa površno uvijenih u tanku oblandu postmodernizma, a svako iole zapaženo delo savremenih tendencija ne uspeva da ispliva iz sigurnih voda konfekcionizma. Retki izuzeci pre se mogu smatrati anomalijom nego potvrdom bilo kakvog pravila.

Plakat koji je okarakterisan kao provokacija
Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, 1981. godine

Međutim, možda je najžalosnije od svega to što od slučaja grupe MEČ relevantne arhitektonske institucije samo cementiraju nazadnjački stav prema iole smelim pokušajima izvlačenja graditeljstva iznad pukog zanata, iako se danas na najbitnijim stručnim pozicijama srpskog građevinarstva nalaze upravo vršnjaci članova grupe, koji bi u nekom drugačijem društvu (u kojem se poltronstvo i slepo poštovanje diletantskog autoriteta ne smatraju za vrhunske vrline i osnovne preduslove za profesionalni uspeh) bili njihovi saborci i sledbenici njihovih ideoloških principa. Skoro tri i po decenije nakon zenita grupe MEČ srpska neimarska pozornica još uvek je plodno tle najviše za bajate i odavno prevaziđene koncepte.

Urbana instalacija "Crvenim klinom probi bele", Knez Mihailova ulica
u Beogradu, 1982. godine, uklonjena na prigovor SANU

Po svemu sudeći, srpsko graditeljstvo najverovatnije više nikad neće imati jednog Brašovana, Deroka, Dobrovića, Nestorovića, Bogdanovića, kao što neće imati ni Musića, Ećimovića, Čehovina, Žutića, Maldinija... Zato nikad neće manjkati neznalica na ključnim funkcijama i naravno sveznajućeg univerzalnog autoriteta iznad svih, nebitno kako se zvao, a na jedan glas koji kaže "može to i bolje" uvek će doći hiljadu koji će reći "može to i gore, dobro je i ovako". Uostalom, zašto unapređivati nešto što funkcioniše, makar to bilo i pomoću štapa i kanapa?

Žutić, Musić i Maldini sa Aleksandrom Derokom
i Bogdanom Bogdanovićem, 1984. godine

Iako slučaj grupe MEČ ostaje otvoren, u Srbiji je na arhitekturu kao umetnost pečat stavljen odavno. Investitorska arhitektura, divlja i bespravna gradnja, samo su neki od rezultata sistema koji sputava autentičnu artističku ideju a nagrađuje mediokriziju, a nedavno rušenje zaštićene Komunalne banke u Novom Sadu i fantomski Beograd na vodi samo su trešnjice na šlagu na torti koja je duboko iznutra trula. Mada problemi savremene srpske arhitekture nisu nerešivi, njihova rešenja nisu u rukama arhitekata, a oni koji imaju moć da ih reše nemaju i znanje da ih prepoznaju, ali će uvek sebi dati za pravo da rešavanjem pitanja koja ni ne postoje stvaraju još problema, iznova i iznova...

Tribina u galeriji Muzeja primenjene umetnosti, 2016. godine:
Musić, Žutić, prof. Zoran Lazović i Maldini

(Fotografije iz arhive Slobodana Maldinija)

Slobodan Maldini: Dobar dizajn, Večernje novosti, 23. april 2016.

Dnevnik zabluda

Dobar dizajn

Piše Slobodan Maldini

Posle višedecenijskog čekanja, čuveni međunarodni koncern i najveći maloporodajni lanac nameštaja i komadnog pokućstva Ikea najzad je počeo izgradnju svog prvog prodajnog objekta u Srbiji. Konačno, u Bubanj potoku, 15 kilometara od centra Beograda, nići će savremena robna kuća nameštaja. Radovi na izgradnji ovog trgovinskog centra veličine 34.000 kvm biće završeni 2017. godine. Zbog dolaska Ikee u Srbiju naša zemlja ulaže milione evra, a najviše za izmeštanje naplatne rampe Bubanj potok i opremu građevinskog zemljišta. U ovom hipermarketu svetski poznatog švedskog dizajnerskog brenda, među hiljadama pretežno kineskih proizvoda relativno niske cene u odnosu na kvalitet, naći će mesto i dva proizvoda od drveta dizajnirana i izrađena upotpunosti u Srbiji. To su: oklagija i daska za sečenje.

Po oklagiju načinjenu u celosti od srpskog materijala, uz upotrebu "srpskog znanja i dizajna" mnogi "srećnici" će od sledeće godine ići u švedsku Ikeu, umesto da je kupe na brojnim domaćim seoskim vašarima. Međutim, za neke prisustvo ovog predmeta za kućnu upotrebu na policama Ikee ima iznenađujuće značenje. Domaći dizajneri i uopšte umetnici primenjenih umetnosti danas se pitaju: kako je moguće da Srbija nije u mogućnosti da ponudi švedskom dizajnerskom gigantu ništa drugo do drvenu oklagiju?

Firma "Bak" iz Beograda, koja se već dve decenije uspešno bavi proizvodnjom i dizajnom osvetljenja, dobila je za dizajn svetlosnih tela nekoliko najprestižnijih svetskih nagrada, o kojima mogu da sanjaju u svetu vodeće kompanije za dizajn. Srpski dizajner Dušan Nešić dobitnik je nagrade "Red Dot", najprestižnijeg priznanja koje se dodeljuje za dizajn proizvoda, za program svetiljki "Mediko" koje je Nešić dizajnirao za kompaniju "Bak". Istu nagradu Red dot koju dodeljuje Centar za dizajn u Esenu prošle godine dobio je srpski dizajner Damjan Stanković za konceptualan dizajn sata koji pokazuje vreme putem tečnosti (na slici). Naš poznati dizajner Marko Luković nagrađen je u konkurenciji 1.000 dizajnera iz celog sveta za svoju futurističku viziju elektromobila 2021. "Supersonik", na jednom od najznačajnijih planetarnih sajmova automobila koji se održava u Detroitu. Industrijski dizajner iz Užica Petar Vuković osvojio je nagradu na prestižnom američkom "Mišlen čelendž dizajn" konkursu dizajnom automobila kome točkovi mogu da se rotiraju vertikalno i horizontalno. Marijana Zarić i Jovan Trkulja dobitnici su nagrade na takmičenju "Svetska zvezda" u Sidneju za najbolju ambalažu...

Jasno je da ovim srpskim elitnim primenjenim umetnicima zapravo i nije mesto u Ikei. Pogotovo ne u onoj koja promoviše Srbiju putem drvenih oklagija. Njima je mesto u svetski vrhunskim dizajnerskim istraživačkim centrima, gde će dati svoj vrhunski doprinos svetskom razvoju. Žalosno je što to mesto danas nije u Srbiji.

Slobodan Maldini: Kultura zaborava, Večernje novosti, 16. april 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura zaborava

Piše Slobodan Maldini

Iako je Jasenovac mesto najvećeg stradanja Srba, Roma i Jevreja u novijoj istoriji, gde je pogubljeno više od 800.000 ljudi, ove godine Srbi i Jevreji ne idu na komemoraciju u to Spomen područje. Zbog učestalih javno izrečenih stavova o revitalizaciji ustaštva, Jevrejske zajednice u Hrvatskoj odlučile su da bojkotuju komemoraciju žrtvama Jasenovca 22. aprila. Njima se pridružio Savez jevrejskih opština Srbije. Zatim je i Srpsko nacionalno vijeće odlučilo da ne dođe na ovaj skup. Ove odluke naroda koji su podneli najveća stradanja od vlasti Nezavisne države Hrvatske pokazuju svu ozbiljnost problema koji danas nastaju pod naletima aveti prošlosti. Jer, čak ni posle 75 godina, ne postoji jasan konsenzus stradalnika i krvnika o tome šta se zapravo dogodilo. Istorijske činjenice, zasnovane na dokumentima, fotografijama, izjavama očevidaca, danas blede iz sećanja mnogih, prepuštene su zaboravu.

Posle Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije podignuti su brojni spomenici sa ciljem očuvanja sećanja na ratne događaje i pale žrtve. Među njima, projektovan je 1960. godine i poznati Kameni cvet u Jasenovcu, rad arhitekte Bogdana Bogdanovića. Na mestu jasenovačkog logora koje je dugo vreme bilo jedino poprište masovnog zločina u Evropi koje još nije bilo obeleženo, Bogdanović je ostvario monumentalno apstraktno vajarsko delo. Ovaj spomenik u obliku betonskog cveta trebalo je da simbolizuje nežnost i lepotu, ponovno rađanje, nasuprot užasima koji su se tu dogodili. Autor je često naglašavao da njegov spomenik ne treba da bude izvorište sukoba naroda, već mesto na kojem treba, nakon užasa koji su se ovde dogodili, da zavlada pomirenje i prestanak nasleđivanja mržnje s kolena na koleno.

Malo je poznato da je prve spomenike Bogdanović projektovao zajedno sa mladim saradnicima Leonidom Šejkom i Peđom Ristićem, poznatim pripadnicima grupe Mediala. Već 1957., prilikom izrade rešenja za spomenik u Jajincima, rođena je ideja Bogdanovog čuvenog cveta kojeg je Ristić izvajao u glini, a Šejka postavio na teren. Krajem sedamdesetih, kao Bogdanovićev saradnik i sâm sam učestvovao u realizaciji nekih spomeničkih rešenja, kao na primer spomenika u memorijalnom parku Popina kod Trstenika. Sa njim sam obilazio njegove spomenike, međutim, nikada nismo otišli u Jasenovac. Bogdan je jednom prilikom izjavio da u Jasenovac ne ide jer ne može da izdrži atmosferu stratišta, čak da se tokom jedne posete pod težinom utiska toga mesta, onesvestio.

U međuvremenu, mesta sećanja su postala mesta zaborava. Prema hrvatskim izvorima, u toj zemlji je u periodu između 1990. i 2000. godine uništeno ili oštećeno čak 2.964 spomenička obeležja. I to nije slučaj samo tamo, već i u delovima Bosne i Hercegovine i na Kosovu. Nekada remek dela, danas su simboli koje mladi ne prepoznaju, a neki stariji ih se stide.