Slobodan Maldini: Kultura na vodi, "Večernje novosti", 28. februar 2015.

Dnevnik zabluda

Kultura na vodi

Piše Slobodan Maldini

Mnoge svetske prestonice nalaze se na obalama velikih reka, jezera ili mora. Amsterdam je grad koji je nikao i razvija se na kanalima, Sankt Peterburg i Venecija svoj razvoj zahvaljuju bogatstvu vodenih površina, Berlin i Pariz svoj kulturni život vezali su za reke. Beograd je grad na dve reke i kao takav ima izuzetan, retko povoljan geografski položaj. Vekovima je grad pokušavao da se približi obalama i premesti jezgro uz reke.

Savamala je beogradsko gradsko naselje južno od Kalemegdanske tvrđave i naselja Kosančićev venac, duž desne obale reke Save. Prvobitno, ovim imenom nazivao se i prostor Terazija, sve do Slavije i ulice Kneza Miloša. Danas se pod ovim imenom podrazumeva prostor oko Karađorđeve ulice, pored obale Save. Prednosti ovog dela grada rano je primetio knjaz Miloš izdavši naredbu da svi koji žele da se na savskoj obali bave trgovinom, moraju tu i da se nasele. Ubrzo, država je tu podigla dućane koje je besplatno ponudila trgovcima. Smatra se da je knjaz Miloš bio prvi beogradski urbanista koji je baš u Savamali želeo da izgradi novi srpski centar grada. Potencijale Savamale primetio je i Luka Ćelović koji je, obogativši se, odlučio da se ne seli u centar, već da centar grada dovede u Savamalu. Nakon Drugog svetskog rata, ovaj deo grada gubi svoj urbani karakter.

Prednosti Savamale prvi su primetili umetnici. Prvi pokušaj aktiviranja ovog gradskog područja načinjen je početkom 1980-tih, kada su se pojedini članovi beogradskog udruženja arhitekata i umetnika "Sintum"  uselili u napušteno krilo nekada prestižnog hotela "Bristol" u Karađorđevoj ulici (na slici). U zapuštenom hotelu živeli su i radili mnogi naši poznati stvaraoci: Dušan Tešić, Mustafa Musić, Milovan De Stil Marković. Prvu izložbu arhitektonskih projekata u skvotiranom urušenom hotelu održala je grupa "MEČ" (u sastavu: Musić, Maldini i Žutić) zajedno sa tadašnjim gradonačelnikom Beograda, Bogdanom Bogdanovićem. Izložbu su tada videli i čuveni austrijski arhitekta Boris Podreka i ikona svetske arhitekture Aldo Rosi. Pod nazivom "Reanimacija Karađorđeve ulice" zajednica umetnika "Sintum" je  1984. u "Bristolu" organizovala okupljanje stvaralaca. Na ovoj "najvećoj žurci svih vremena" bilo je preko 1.000 srpskih umetnika. Predstavljena je nova buduća urbana scena Savamale, koja će sadržati novoizgrađene hotele, šetališta uz reku, koncertne dvorane, galerije, prodajne salone umetnina.

Danas se preko puta hotela "Bristol" nalazi izložbena postavka - maketa budućeg Beograda na vodi. Međutim, to nije onaj grad o kojem su maštali beogradski umetnici. Novi centar Beograda na vodi osmislili su predstavnici biznisa i stranog kapitala. Njihov cilj nije podizanje umetničkog, kulturnog jezgra grada, već profit. Nekadašnji učesnici kultune revolucije Savamale danas su samo nemi posmatrači događanja u njoj.

Slobodan Maldini: Odbrojavanje u kulturi, "Večernje novosti", 21. februar 2015.

Dnevnik zabluda

Odbrojavanje u kulturi

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je Ministarstvo kulture postavilo na Muzej savremene umetnosti u Beogradu sat koji radi unazad. On "odbrojava" vreme do dana kada će muzej ponovo početi sa radom. Da podsetim: u toku je građevinska rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti, a za to vreme on je izvan funkcije. Ova institucija kulture ne radi već osmu godinu. Zgrada muzeja je od 2007. prazna, jer ne ispunjava funkcionalne uslove, a realizaciju ovog projekta pratila je nestašica novca. Ista je situacija i sa Narodnim muzejem, a u slično je i sa zgradom Muzeja grada Beograda, koji već decenijama očekuje preseljenje u nov prostor.

Muzej savremene umetnosti u Beogradu projektovali su 1960. godine arhitekte Ivanka Raspopović i Ivan Antić. Gradnja ovog antologijskog zdanja trajala je 5 godina, što je mnogo kraće od današnje građevinske rekonstrukcije. Muzej je otvoren 1965. godine, a projekat je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda. Koliko je nekada bila intenzivna gradnja objekata kulture u Srbiji govore sledeći podaci: 1968. u Srbiji je evidentirana potreba za izgradnjom čak 4.433 doma kulture. Tokom 1967. podignuto je 26 novih domova, a 1968. godine 24. Prosečni troškovi izgradnje jednog doma kulture u ono vreme bili su izuzetno niski. Prema dinamici izgradnje iz 1967. i 1968., za naredne dve godine bilo je moguće ostvariti cilj da svako naselje sa preko 5000 stanovnika ima svoj dom kulture. Tada izgrađeni objekti kulture projektovani su po svetskim standardima i sadržali su pored velike sale za pozorišne i filmske projekcije, galeriju, biblioteku i učionice za održavanje predavanja. Bili su to gradski centri kulture u zatvorenom prostoru.

1970-tih Beograd je dobio brojne zgrade koje su projektovali poznati arhitekti: Filozofski fakultet (Svetislav Ličina), Saobraćajni fakultet (Dejan Nastić), Društveni centar Banovog Brda (Zoran Petrović, Momčilo Pavlović, Aleksandar Radojević). U istom periodu studenti su dobili rekonstruisano zdanje Kulturnog centra u zgradi Oficirskog doma (Zoran Petrović) i Kulturni centar u novobeogradskom Studentskom gradu (Milan Mitrović, na slici). Novobeogradski kulturni centar i danas je funkcionalno napredan objekat. Oblikovan je kao kompleks više arhitektonskih objekata, a sagrađen primenom tada savremenih konstruktivnih dostignuća i najkvalitetnijih građevinskih materijala. Poput mnogih arhitekata koji su tada bili pozvani da rade za državu, arhitekta Mitrović je projekte uradio bez autorskog honorara.

Danas je nemoguće zamisliti da naše društvo postavi pred sebe ovako zahtevan razvojni plan u kulturi. Postojeći domovi kulture su zapušteni, a za njihovu rekonstrukciju novca nema. Nema ga ni za njihovu eksploataciju niti za plate zaposlenih. Mnogi objekti kulture u Srbiji svoja vrata zatvaraju, a njihovi prostori prenamenjuju se za kafiće i prodavnice.

Slobodan Maldini: Srpski dizajn, "Večernje novosti", 14. februar 2015.

Dnevnik zabluda

Srpski dizajn

Piše Slobodan Maldini

Brend je zaštitni znak, vrsta ili tip jednog proizvoda. On je zajednička oznaka za sve informacije o tom proizvodu. U stvaranju brenda najznačajniju ulogu imaju dizajneri. Kada se danas govori o brendovima u Sbiji, ono što privlači pažnju jesu domaću autohtoni i tradicionalni proizvodi. Među njima danas nema poznatog ajvara, jer su taj brend preuzeli Slovenci. Postoji mali broj tradicionalnih proizvoda koji su još uvek zadržali domaće karakteristike. Među njima su: šljivovica, šljiva, opanak. Savremene brendove primili smo sa Zapada.

U ne tako davnoj prošlosti, Srbija je imala i svetski poznate industrijske brendove. Jedan među njima bio je antologijski automobil "Jugo". Spartanski ogoljen, bio je napravljen na jednostavan način, da služi osnovnoj svrsi - prevozu. U SAD reklamiran je kao vozilo toliko jeftino da je moglo da bude kupljeno od jedne plate. I baš zbog svojih mana i nedostataka, naš "Jugo" pojavio se u nekoliko holivudskih filmova, među kojima je najpoznatiji "Umri muški sa osvetom" iz 1995. u kojem glavnu ulogu igra Brus Vilis. Pored svetske "slave", ovaj automobil obeležio je jedan srećan period u našoj istoriji.

Osim poljoprivrednih proizvoda i možda naoružanja, Srbija danas nema mnogo toga da ponudi svetu. Većina proizvoda, pa samim tim i brendova, uvezeno je iz razvijenih zemalja: Kine i Zapada. Izuzeci su naši mozgovi. Oni nas konstantno i neumoljivo napuštaju i odlaze u razvijen svet. Među njima važnu ulogu igraju industrijski dizajneri. Kod nas malo poznati, mnogi su stekli svetsku slavu. Pomenuću nekoliko njih. Milan Simić Mika (1960) živi i radi u Parizu gde je tokom proteklih 15 godina dobio najznačajnija francuska priznanja za inovativan dizajn lampi i predmeta za svakodnevnu kućnu upotrebu. Njegova silikonska rukavica "X-rej"(na slici) proizvodi se na svim kontinentima, ali ne i u Srbiji. Marko Luković tvorac je futurističkog koncepta automobila "Pežo Munster" koji je dobio nagradu proizvođača "Pežo" i predstavljen je na Frankfurtskom salonu automobila 2001. Nikola Knežević (1973) dizajnirao je stolice, elektronske uređaje, lampe. Nosilac je priznanja kompanija "Braun"i "LG", a njegov dizajn poznat je u Japanu, Koreji, Italiji. Dušan Nešić (1963), svetski afirmisan dizajner lampi, nosilac je nagrada na takmičenjima u Koreji i SAD. Vladimir Urošević (1977) dizajnira elekronske uređaje, alate i opremu. Vladimir Zagorac (1980) oblikuje elektronske uređaje, kuhinjske baterije, kućnu opremu i nameštaj. Branka Blasius (1978), dizajner i proizvođač savremenog autorskog nameštaja, živi i radi Berlinu. Svoje proizvode izlagala je u Kelnu i Milanu. Nakon neuspelog pokušaja pokretanja proizvodne linije u Srbiji, izradu nameštaja preselila je u Poljsku. Zasluge dizajnera u razvoju privrede su velike, a naše društvo napokon mora da ih prepozna.

Slobodan Maldini: Srpsko-ruski neimari, "Večernje novosti", 7. februar 2015.

Dnevnik zabluda

Srpsko-ruski neimari

Piše Slobodan Maldini

Često je pisano o ruskim arhitektima koji su nakon Oktobarske revolucije izbegli u Srbiju, gde su ostavili istorijski važan trag. Povodom obeležavanja 65-to godišnjice postojanja Arhiva Jugoslavije nedavno je u zgradi arhiva u Beogradu otvorena izložba dokumenata "Nikolaj Krasnov - ruski neimar Srbije". Nikolaj Petrovič Krasnov (1864-1939) bio je jedan od naših najznačajnijih arhitekata, predstavnik akademskog istorizma u srpskoj međuratnoj arhitekturi. Nakon Oktobarske revolucije došao je 1922. godine u Beograd na poziv Saveza ruskih inženjera i tehničara. U Srbiji je realizovao veliki broj izvanrednih građevina, među kojima su: zgrada Ministarstva finansija Kraljevine Jugoslavije, palata Ministarstva šuma i ruda, zgrada Arhiva Srbije, projekti pozorišta Manjež - danas Jugoslovensko dramsko pozorište, Most kralja Aleksandra I, Dom narodne skupštine.

Ova izložba otvara temu odnosa srpske i ruske arhitekture. Malo je pisano o srpskim arhitektima koji rade u Rusiji i ostalim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza i o uticaju srpske arhitekture na njihovo neimarstvo. Kao što su nekada ruski arhitekti dolazili u našu prestonicu, na isti način su mnogi srpski arhitekti otišli da rade u Rusiji tokom perioda raspada Jugoslavije i ratova koji su vođeni na ovim prostorima. Nažalost, do danas nije napravljena nijedna ozbiljnija studija o izvanrednim dostignućima srpskih arhitekata na prostorima bivšeg Sovjetskog saveza. Mnogi među srpskim arhitektima koji su tamo ostavili vredna arhitektonska ostvarenja zapostavljeni su ili su potpuno nepoznati u svojoj matici.

Iz dugačkog spiska srpskih arhitekata - neimara koji su značajni trag ostavili na tim prostorima, izdvojiću samo njih nekoliko.  Milorad Knežević (1939) je srpski arhitekta koji je realizovao veliki broj kapitalnih objekata  u Moskvi i Sočiju, među kojima su Biznis centri "Čajka Plaza" u Moskvi i "Sputnik" u Sočiju . Antonieta Alderete - Babović (1964) projektovala je enterijer Centralne banke Ruske federacije u Moskvi, rekonstrukciju aerodroma Domodedovo u Moskvi. Svetislav Martinović (1956) i Bogdan Slavica (1956) izgradili su nekoliko kapitalnih objekata u Sibiru, poslovni centar "Surgutneftgaz" u Surgutu, hotel "Samotlor" u Nižnjevartovsku. Milan Rakočević (1946) projektovao je sportski kompleks "Kura" u Azarbejdžanu, kompleks "Vorobjeva gora" u Moskvi. Milorad Radulović (1966) projektovao je veliki broj kapitalnih objekata u Rusiji i Azarbejdžanu, među kojima su i najveći izložbeni centar u regionu "Expo centar", Baku, Azarbejdžan, palata "Buta"(na slici) i sportska arena u Bakuu. Dejan i Ivo Otašević radili su na rekonstrukciji koncertno-kongresne dvorane u Kremlju, objektu od nacionalnog značaja za Rusku federaciju koji se nalazi unutar zidina Kremlja. Dela ovih autora danas zaslužuju posebnu pažnju.

Slobodan Maldini: Kritičari i kritizeri, "Večernje novosti", 31. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Kritičari i kritizeri

Piše Slobodan Maldini

U našoj književnoj kritici poznat je odgovor Jovana Skerlića Vladislavu Petkoviću Disu koji ga je pozvao da i sam piše poeziju: "ja nisam kvočka da mogu da snesem jaje ali znam koje je mućak". Međutim, za razliku od književnih, arhitektonski kritičari treba da znaju "da snesu jaja", odnosno, da reše problem. To znaju samo oni retki.

Ali, postoji i druga grupa, kritizeri, koji kritikuju i utiču na usvajanje planova a pritom nisu sposobni da predlože niti sprovedu rešenja za postojeće probleme. Oni kritiziraju da bi skrenuli pažnju na sebe, a ne na problem. Oni su nedorasli poslu, retrogradni i kontraproduktivni. Njihovi stavovi mogu da dovedu do konfuzije, jer o aktuelnim problemima često šire glas koji je nejasan javnosti i nerazumljiv struci. Po pravilu, kritizeri nikada nisu napisali neko stručno delo, niti su projektovali kvalitetan arhitektonski objekat. Što su problemi značajniji, veći je broj kritizera koji se njima bave. Tome doprinose i same stručne institucije, jer o istim problemima ćute. Kritizeri su aktivni u opštinama, komisijama za urbanizam, upravnim odborima - svuda gde se donose važne odluke za planiranje i urbanizam gradova. Njih plaćaju interesne grupe i lobiji da bi ostvarivali  njihove ciljeve. Nasuprot, kritičare niko ne plaća. Oni trpe zbog svojih ubeđenja i stavova. Njih društvo neće da stručno angažuje, niti zaposli. To je  i logično, jer oni nikada neće zastupati stav koji je nastao iz interesa grupa i pojedinaca, već onaj koji je prema njihovom profesionalnom shvatanju ispravan.

Jasno je zašto o aktuelnim problemima u urbanizmu redovno ćute: Zavod za urbanizam, Zavod za zaštitu spomenika kulture, Inženjerska komora Srbije ili Arhitektonski fakultet. Oni zavise od budžeta ili milosti vlasti.  Državne institucije retko se oglašavaju kritikama. Tako se na pr. povodom projekta "Beograd na vodi", sa skoro dve godine zakašnjenja, ozbiljno oglasila samo jedna državna institucija - Srpska akademija nauka i umetnosti, koja je predstavila svoje primedbe. Neformalno udruženje Akademija arhitekture Srbije tokom protekle dve godine uputilo je brojne kritike ovog projekta, koje nisu imale većeg odjeka.

Kritičari su u urbanizmu dobrodošli jer ukazuju na probleme, analiziraju ih, predlažu njihovo alternativno rešenje i argumentima utiču na javnost i vlast da ta rešenja budu prihvaćena i realizovana. Kritizeri razgrađuju dostignuća kritičara, relativizuju probleme, zamenjuju teze i skrivaju od javnosti prave namere investitora. Oni su kontraproduktivni, dovode do pogrešnog pristupa rešavanju problema i usvajanja katastrofalno loših rešenja. Nažalost, kritizere nije moguće isključiti iz sistema odlučivanja. Oni se često sakrivaju iza državnih institucija. U tom slučaju, teško je opovrgnuti njihove stavove i ukazati na njihovo pogrešno delovanje.

Slobodan Maldini: Stara garda, "Večernje novosti", 24. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Stara garda

Piše Slobodan Maldini

Među arhitektima poznata je maksima: "da bi arhitekta bio za života čuven, on mora dugo da živi". Objašnjenje leži u tome da veliki arhitektonski projekti traju godinama, ako ne i decenijama, za koje vreme arhitekta uđe u starost. Međutim, za naše društvo karakteristično je nešto drugačije objašnjenje, a to je da ova sredina prihvata vrednosti zaslužnih pojedinaca tek nakon što oni preminu ili pred kraj njihovog uspešnog životnog puta.

Arhitekta Mihajlo Mitrović je nedavno objavio najznačajniju knjigu u životu "Arhitektura u svetu i kod nas". Knjiga na više od 500 strana velikog formata sadrži tekstove koje je Mitrović pisao u dnevnom listu "Politika" u istoimenoj rubrici kao njen najstariji, danas aktivni saradnik, počev od 1962. godine. Ono što je posebno značajno je da je Mitrović ovu knjigu objavio u svojoj 93. godini. I nije to jedina knjiga koju je ovaj doajen naše arhitekture objavio u svojim devedesetim godinama. Knjigu "Arhitektura Beograda 1950-2012" Mitrović je objavio 2012. godine, u svojoj 91. godini. I ova knjiga je izuzetno važna za srpsku arhitektonsku teoriju, jer predstavlja autorsku antologiju najznačajnijih beogradskih zdanja izgrađenih tokom poslednjih 60 godina. Iste godine, sa neverovatnom energijom, sagradio je svoje najnovije delo: stambenu zgradu u Takovskoj ulici br. 5 u Beogradu. Malo je arhitekata u svetu koji mogu da se pohvale tako značajnom profesionalnom aktivnosti u poznim godinama. Svetski poznati arhitekta Brazilac Oskar Nimajer pozvan je u svojoj 96. godini da projektuje "Galeriju serpentina" u londonskom Hajd parku, a bio je kreativno aktivan i u svojoj 100. godini.

U kulturnoj tradiciji našeg naroda postoji poslovica da "niko nije prorok u svojoj kući". Poput mnogih ostarelih velikana naše arhitekture, Mihajlo Mitrović do danas nije primio odgovarajuće stručno priznanje za rad. U 91. godini života doživeo je da bude predložen za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u grupi sa mnogo mlađima, pedesetogodišnjacima i da njegov izbor bude neuspešan. Kada sam 2010. predložio Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije da nagradi Mitrovića za celokupno stvaralaštvo, moj predlog je odbijen. Iste godine, ime Mitrovića, jednog od osnivača ULUPUDS-a, nije se našlo u uvodnom tekstu kataloga Arhitektonske sekcije Udruženja povodom 60-togodišnjice postojanja. On nije predavao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu. Nije uspeo da realizuje svoju doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon neuspelog pokušaja ovde, za upis na doktorske studije obratio se Fakultetu za arhitekturu Univerziteta u Ljubljani. Kao odgovor, proizveden je u počasnog doktora nauka. Od 1994. je suosnivač Akademije arhitekture Srbije, organizacije paralelne zvaničnim institucijama. I danas je njen aktivni predsednik.

Slobodan Maldini: Umetnost "na bacanje", "Večernje novosti", 17. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Umetnost "na bacanje"

Piše Slobodan Maldini

Nakon mog nedavnog teksta o tablama koje je Jozef Bojs poklonio 1974. beogradskom Studentskom kulturnom centru, dobio sam nekoliko pisama od naših poznatih umetnika. U jednom se tvrdi da Centar nema depo gde čuva umetničke vrednosti, a da su Bojsove table završile kod jednog "skupljača" umetnina iz Beograda. U pismu drugog umetnika navodi se da je jedna tabla, malo oštećena od požara, završila kod kolekcionara srpskog porekla u Njujorku. Međutim, mnogi među onima koji su se uključili u potragu za Bojsovim tablama smatraju da su one uništene kao đubre tokom proteklih politički burnih decenija. Zbog čega bi neko bacio umetnička dela?

Pre nekoliko dana požalio mi se likovni umetnik Dragan Papić da nije mogao da registruje automobil dok ne plati troškove kamiona gradske čistoće nastale pre nekoliko godina, zajedno sa zateznom kamatom.  Ali, zašto je ovaj umetnik napravio račun u Gradskoj čistoći? U svom stanu u centru Beograda Papić decenijama gradi svoj "Unutrašnji muzej". Na "buvljacima" kupuje predmete od kojih izrađuje umetnička dela. Muzej su do sada posetile mnoge značajne srpske ličnosti, a uvršten je u mapu beogradskih kulturnih destinacija. Pre nekoliko godina, kamion Gradske čistoće došao je po prijavi komšije da odnese Papićevo "nagomilano đubre" u hodniku i dvorištu zgrade. Posle intervencije iz Ministarstva kulture, kamion se ipak vratio prazan.

Pre tačno 30 godina posetio sam zajedno sa svojim mentorom Bogdanom Bogdanovićem i prijateljima doajena srpske arhitekture Aleksandra Deroka na 90-ti rođendan u njegovom stanu u Beogradu. Stari profesor nam je tada pokazao svoju kolekciju umetničkih dela. Među njima bila je i slika koju mu je poklonio Pablo Pikaso za vreme davnog druženja u Parizu. Kada je 1988. Aleksandar umro, njegova supruga je prodala stan za doživotnu negu. Nakon njene smrti, kolekciji slika gubi se trag. Ružnu sudbinu doživela je i zaostavština profesora arhitekte Milorada Pantovića. Ovaj student Le Korbizjea i Ozenfana čuvao je Le Korbizjeove originalne crteže i svoju prepisku sa svetski poznatim arhitektima. Kada je umro, naslednici su sve što se zateklo u kući kamionom odneli na gradsku deponiju. Poslednjih godina života vajarka Olga Jevrić izgubila je veliki deo svoje zaostavštine. Iz njenog ateljea na Starom sajmištu ukradeni su vredni artefakti. Lopovi su pronađeni. Međutim, odneti  predmeti i dokumentacija bili su već uništeni - bačeni u đubre, a na oko vredniji deo "plena" završio je - na buvljoj pijaci. Da mu zaostavština ne doživi sličnu sudbinu, arhitekta Bogdan Bogdanović ju je za života izneo iz zemlje i stavio na raspolaganje državi Austriji.

Nedavno je otvoren Legat Petra Lubarde. U obnovljenoj vili na Dedinju izloženo je njegovih 16 slika i 28 crteža. Od 57 slika na spisku legata pronađene su 24. Ostalih nema.