Žuta arhitektura, Večernje novosti, 26. oktobra 2018.

Dnevnik zabluda

Žuta arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Danas se često susrećemo sa pojmom "žuta štampa", koji opisuje novinarstvo sklono senzacionalizmu, sklandalu i preterivanju, u nameri prodavanja što više primeraka novina. Slično "žutom novinarstvu", termin "žuta arhitektura" koristi se u svrhu osude one arhitekture, urbanizma ili graditeljstva uopšte tretiranih na neprofesionalan ili neetički način. Sve češće smo svedoci "žute arhitekture" u našoj sredini. Ona je predstavljena "investitorskim urbanizmom", odnosno, zadovoljavanjem sumanutih želja biznismena za uvećanjem profita nasuprot potrebama građana da žive u humanim, pristojnim ljudskim uslovima. Međutim, postoje primeri gde arhitekti javno kritikuju neprihvatljiva rešenja investitorskog urbanizma, a pritom sami svesno učestvuju u cirkusu "žute arhitekture".

Nedavno su na naslovnim stranama čak dva nedeljna lista objavljene fotografije dvojice intervjuisanih predstavnika srpske arhitektonske scene. U listu "Nedeljnik" predstavljen je akademik Milan Lojanica kao "jedan od najvećih živih srpskih arhitekata", a u listu "Vreme" mr. Bojan Kovačević kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". Koje poruke šalju naslovne strane dva tiražna srpska nedeljnika?

Naš "najveći živi arhitekta" fotografisan je ispred svog "remek dela": tržnog centra "Rajićeva" u Knez Mihailovoj ulici. Da podsetim, trgovački kompleks izraelskog investitora podignut je na prostoru - muzeju, zaštićenom kulturnom dobru. Tokom, osamdesetih, u vreme kada je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Kulture Beograda bila beskompromisna Aleksandra Banović, tu nije bilo dozvoljeno ni pomeranje vrata na izlogu prodavnice, a kamoli gradnja novih objekata. Ovaj tržni centar poznati režiser Goran Marković svojevremeno je nazvao "urbanističkim monstrumom... koji se širi kao tumor među kućama koje predstavljaju kulturnu baštinu, prošlost staru nekoliko milenijuma." Iznenađujuće, u intervjuu "Nedeljniku", autor inostranog tržnog centra "žali se" na kolonizaciju naše zemlje, u kojoj  "još nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi?"

Na naslovnoj strani nedeljnika "Vreme" predstavljen je arhitekta Bojan Kovačević ispred kula Beograda na vodi, kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". On kritikuje "nepopravljive greške" u urbanizmu koje je načinila aktuelna vlast u Beogradu. U velikoj meri je u pravu. Međutim, ono što dovodi u zabludu brojne čitaoce nedeljnika "Vreme" i otvara sumnju u sve rečeno u ovom napisu, jeste činjenica da intervjuisani arhitekta nije predstavljen na verodostojan način. Uvidom u javne podatke Agencije za privredne registre jasno je da se ne radi ni o kakvoj "Akademiji" već o udruženju građana, a ne akademika, sa nazivom koji mnoge dovodi u zabludu, a čuveni arhitekta nije zakonski "predsednik Akademije", već registrovani zastupnik ovog udruženja.

Na fotografiji: Tržni centar "Rajićeva" i kule u Beogradu na vodi, lična arhiva

Intimni svet arhitekte, Večernje novosti, 12. oktobar 2018.

Dnevnik zabluda

Intimni svet arhitekte

Piše Slobodan Maldini

Poznatog arhitektu čiji je rad ovenčan brojnim nagradama Božidara Batu Jankovića (1931-2017) upoznao sam slučajno. Neočekivano, pozvao me je u svoj dom, gde mi je pokazao svoje arhitektonske projekte. Tog davnog popodneva u njegovom krovnom ateljeu uz Hram Svetog Save razgovarali smo o arhitekturi, putovanjima, filozofiji. Odmah smo pronašli zajedničku temu. Filozofije Istoka, hinduizam i budizam su interesovanja koja su nas spojila. Saznao da su njegova hodočašća na Istok za njega imala isti značaj kao i za mene, da su ga ispunila novim duhom i promenila mu život iz korena. Nakon ovog susreta, kontakt smo nastavili internet prepiskom.

Krajem 2016. prestao sam da dobijam Batina pisma. Leta 2017. došao sam u atelje preminulog Bate sa željom da ponovo vidim njegove arhitektonske projekte. Ali, umesto njih, tamo sam otkrio neverovatan likovni materijal koji je arhitektu otkrivao u sasvim novom svetlu - kao umetnika - crtača i slikara! Sa žaljenjem, shvatao sam da ovaj izuzetno nadareni umetnik za života čak ni svojim najbližim prijateljima nije dao priliku da se upoznaju sa njegovim umetničkim delom koje razotkriva intimistu - fantazmagoričara - liričara - nadrealistu - pesnika - filozofa, Božidara Jankovića.

Usledile su nedelje u kojima sam uranjao u fantastični Jankovićev opus. Iznenađen prefinjenim umetničkim izrazom, analizirao sam njegove minuciozne crteže i slike uobličivši lik meni do tada nepoznatog umetnika. Taj lični, misaoni svet, pretočen u crteže i slike, čuvao je stari arhitekta u dubinama ormara svoga ateljea, ne pokazujući ga nikome.

Teško je dati sažeti opis likovnog dela Bate Jankovića. Obrazovan kao arhitekta, nije pripadao krugu slikara ni grafičara, zbog čega je, možda, svoje intimno likovno stvaralaštvo držao zaključano, daleko od pogleda svih, pa i onih najbližih. Nikada nije priredio samostalnu izložbu, niti je pokušao da javno predstavi svoj stvaralački opus. A on je vredan pažnje. Njegova raskošna likovna zaostavština iznenadila je i one njemu izuzetno bliske. Malo ko je mogao da pretpostavi da je Batin intimni umetnički svet toliko snažan da ga u likovnom smislu predstavlja na likovnoj sceni kao izuzetno zrelog stvaraoca, razvijanog u složenom procesu, tokom niza decenija. Batini crteži i slike nastajali su počev od šezdesetih pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih godina je autor profilisao sopstveni stil likovnog izraza. Iz crteža, u koje je posvećeno i istrajno pretakao posebne događaje iz svog života, odišu umetnikova seta, unutrašnja preispitivanja, sumnje, razočarenje. Njegove slike nose breme strahova, bol, vapaj duše zarobljene u unutrašnjem svetu iz kojeg se i ne trudi da izađe. Jankovićevi radovi vibriraju suspregnutom uzdrhtalošću, u nekima bolno odjekuju jecaji, krik... Na sreću, danas su oni dostupni i širokoj publici.

Noć arhitekture, Večernje novosti, 5. oktobar 2018.

Dnevnik zabluda

Noć arhitekture

Piše Slobodan Maldini

Kada sam nedavno primio pozivnicu za događaj na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu pod nazivom "Noć arhitekture" sa temom "Paviljon Srbije na Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji", pomislio sam da se radi o kritici ovogodišnje postavke predstavnika Srbije u Veneciji na čelu sa Brankom Stanojevićem koji je izložio delo nekadašnjih studenata Bogdana Bogdanovića pod svojim autorskim imenom, ne navodeći njegove tvorce. Pogrešio sam. Povodom obeležavanja "Svetskog dana arhitekture" Međunarodne unije arhitekata, Arhitektonski fakultet je organizovao kontradogađaj "Noć arhitekture", sa noćnim programom koji uključuje i "svečani" prijem novoupisanih brucoša na fakultet, što više liči na prijem u nekakvu "večernju školu"!? Koju poruku je moguće pročitati iza nesvakidašnjeg koncepta koji se na fakultetu odvija noću?

Odavno je jasno da se nad našom arhitekturom nadvio mrak, zbog čega događaj "Noć arhitekture" predstavlja signal o teškom stanju u našem graditeljstvu. Jer, gradovi su nam zasuti amaterskim, divlje i "na svoju ruku"građenim objektima, bez učešća arhitekata i građevinskih dozvola. Nemilice se upropašćuju kulturna dobra, a loše urbane intervencije uništavaju i ono malo preostalih istorijski vrednih građevina. U arhitekturi i urbanizmu vlada rasulo, opšti raspad. Ali, šta je sa Arhitektonskim fakultetom, koji u mraku jadnog stanja u našoj arhitekturi, organizuje program simboličnog naziva "Noć arhitekture"?

Prema javno izrečenom mišljenjima nekadašnjih profesora fakulteta, današnja situacija tamo je mračna, zabrinjavajuća, a slična je i na nekim drugim akademskim institucijama. Proces uklanjanja eminentnih članova iz redova akademske zajednice stari autoritet sa fakulteta opisuje kao "patološku akademsku zavist i svest o sopstvenim intelektualnim ograničenjima". Zabrinjavajuće je veliki broj profesora koji su ovo akademsko zvanje dobili na neprimeren način, uključujući i nekadašnjeg dekana fakulteta Vladimira Maka. Često se ističe slučaj profesorke Nađe Kurtović-Folić koja je, uhvaćena u plagijarizmu opštepoznate knjige istoričara arhitekture sa Berklija Spire Kostova, primorana da iz Beograda pređe na fakulet u Novom Sadu, gde mimikrirana, već deceniju radi i kao mentor doktorandima! Zbog ovakvih slučajeva, univerzitetskim profesorima, ali i arhitektima u Srbiji uopšte, obesmišljeni su kompetentnost i autoritet. U ovako jadnom stanju struke, kapitalne objekte u zemlji kroje stranci, a obrazovaniji domaći arhitekti beže u inostranstvo. Arhitektonska i druge oblasti i akademske institucije u Srbiji su u totalnom rasulu, zagađene u srži, a u talogu onoga što nam je ostalo snalaze se jedino manipulatori i beskrupukozni ignoranti. I zato, nije čudo što se "akademski" programi, poput "Noći arhitekture", odvijaju u vreme kada većina istinskih akademskih autoriteta - spava.

Na slici: Plakat za "Noć arhitekture" u Beogradu

("Večernje novosti", 5. oktobar 2018)

Dnevna doza mraka, "Večernje novosti" 28. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Dnevna doza mraka

Piše Slobodan Maldini

Nikada me nisu interesovali rijaliti programi. Televizijski žanr koji se bavi "gledanjem kroz ključaonicu u tuđe živote" i javnim prikazivanjem intime učesnika, za mene predstavlja perverziju i gubljenje vremena. Prvi put sam pronikao u suštinu rijalitija davnih sedamdesetih, gledajući uznemirujući film Sidnija Polaka "Konje ubijaju, zar ne?" Kasnije, pažnju mi je privukao rijaliti holandske organizacije "Mars jedan" koja je 2012. predložila slanje prvih ljudi na Mars i osnivanje ljudske kolonije, što bi bilo finansirano iz rijaliti programa na Crvenoj planeti. Na ovaj rijaliti bez povratka prijavilo se čak nekoliko kandidata iz Srbije!

Međutim, nisam pretpostavljao da će se rijaliti sve češće nametati mojoj pažnji - hteo to ja ili ne. Prelistavajući naslovne strane dnevnih novina, često nailazim na učesnike dva najveća srpska TV rijalitija, snimljene i u krajnje degutantnim, skaradnim seksualnim pozama. Da se ove scene događaju na ulici, prestupnici bi odmah bili žigosani, privedeni i kažnjeni. Ali, pred višemilionskim auditorijumom, akteri pornografije prenosa iz "javnih kuća", štaviše, potenciraju svoj životinjski nagon za parenjem, za šta su debelo plaćeni novcem gledalaca, moguće u odnosu na broj izvršenih snošaja? Neposredno uz fotografije Trampa, pa čak i Putina, naslovnice tabloida po pravilu su obasute fotografijama polusveta - obnaženih starleta rijalitija. Novine objavljuju njihovu "seksualnu stranost", ali i lako stečeno bogatstvo u rijalitiju. A narod sve to vari.

Javnosti se nedavno predstavio sam Veliki Brat, sagradivši za učesnike rijalitija "grad iz snova", sa sve zgradom Skupštine "moćnijom od prave" i kolekcijom umetnina "značajnijom od one iz nacionalnih muzeja". Duh iz boce rijalitija napustio je televizijske kulise i ušao u sam život, neočekivano i u politiku. Reagujući na kritike upućene od ministra kulture, Veliki Brat je objavio fotografiju raspojasanog ministra na jahti, sa čašom u ruci, a u priloženom saopštenju daje na znanje da postoji uvid u ličan, ali i "kompromitujući" sadržaj ministrovog računara na radnom mestu. Umesto podrške ministru, predsednica Vlade je izmestila temu rijalitija na plan političke borbe, optuživši vođu opozicije i medijsku kuću B92 da su prvi Srbiju zagadili rijalitijem, smestivši neprihvatljiv sadržaj u Pionirski park u Košutnjaku, namenjen obrazovanju dece! Rijaliti je nastavljen hajkom kolega na ministra, nadasve od Regulatornog tela za elektronske medije.

Rijaliti se nigde ne zabranjuje, pa ni u Srbiji. U demoktariji, svako ima pravo na slobodu izražavanja, pa čak i fotografisani travestit koji je na nedavnoj LGBT "Paradi ponosa" isključivo provocirao krstom i ikonom sveca odštampanom preko svojih genitalija?! Jer, u demokratiji svako ima pravo da izrazi mišljenje, pa čak i kada je ono društveno neprihvatljivo.

Na slici: Skupština u "Zadruzi 2", izvor: internet

Rušenje i sećanje, Večernje novosti, 21. septembar, 2018.

Dnevnik zabluda

Rušenje i sećanje

Piše Slobodan Maldini

Ironijom sudbine, u danima kada je u Galeriji Narodne banke Srbije na Slaviji otvorena izložba "Moderna Beograda - arhitektonska baština prestonice", u godini evropskog kulturnog nasleđa, srušen je najraniji objekat Moderne u arhitekturi Beograda, vila u Topolskoj ulici 15. koju je 1927. projektovao Milan Šlang. Radi interesa investitora, nestao je u nepovrat jedinstveni primer beogradskog arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Rušenje je obrazložio gradski sekretar za urbanizam Miloš Vulović rečima da je građevinsku dozvolu za izgradnju objekta na mestu srušene vile izdao po propisima, početkom jula, dok su Topolska i okolne ulice od Zavoda za zaštitu spomenika kulture zakasnelo stavljene pod zaštitu kao kulturno dobro po objavljivanju odluke u "Službenom glasniku", 15. avgusta.

Još jednom su finansijski interesi i investitorski urbanizam odneli pobedu nad dugoročnim interesima društva da sačuva sećanje na svoju kulturnu istoriju. I ponovo je arhitektonska struka bila inertni, nemi i nemoćni posmatrač događaja na koji ne može da utiče. A ova nenormalna situacija toliko često se ponavlja, da je postala uobičajenom. Podsetiću samo na nekoliko eklatantnih primera. Povodom pretnje rušenjem kompleksa Generalštaba Nikole Dobrovića arhitektonska struka tek je sporadično i bezvoljno pokušala da se umeša u ovaj slučaj. Nedavno je, uz "asistenciju struke" srušena istorijski vredna zgrada "Ikarus" arhitekte Franje Jenča na Novom Beogradu. Zgrada nove Ambasade Nemačke u ulici Kneza Miloša niče na mestu srušenog arhitektonskog dragulja Bogdana Ignjatovića. Nakon rušenja čuvene benzinske stanice "Dejton" arhitekte Marija Jobsta na Novom Beogradu sagrađena je arhitektonski loša pumpa, koja ne zavređuje pažnju. Kompleks istorijski vrednih palata nekadašnje ambasade SAD na frontu ulice Kneza Miloša sa vilom koju je projektovao Jovan Simeonović, preko noći je srušen. Nedaleko, uništen je još jedan biser arhitekture Beograda:  zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, poznatog slovenačkog arhitekte Ludviga Tomorija...

Proteklih nekoliko godina objavio sam više od 300 tekstova - vapaja za očuvanjem kulturnog nasleđa. Nijednim nisam uspeo nešto bitno da promenim. Paradoksalno, na njih su negativno reagovali arhitekti. Zbog kritike gradnje urbanističkog gorogana na Mostarskoj petlji, profesorka Arhitektonskog fakulteta me je, tako, upozorila da bih mogao da "završim u gepeku", a nakon teksta "Betoniranje Gardoša", nekadašnja asistentiknja istog fakulteta obasula me je mafijaški brutalnim pretnjama. Posle mojih analiza propalog konkursa za Beogradsku filharmoniju, član žirija konkursa predsednik Akademije arhitekture Srbije krajnje je neprimereno reagovao.

Na fotografiji: Vuća u Topolskoj 15, pre rušenja, lična arhiva

Kosovska inicijativa, Večernje novosti 14. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Kosovska inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U intenziviranju napora za iznalaženje rešenja kosovskog Gordijevog čvora Srbija je pokrenula političku inicijativu u cilju oslobođenja od hipoteke prošlosti i okretanja budućnosti neopterećene problemima. U naporima da unaprede ekonomiju područja Kosova i Metohije na kojima žive i rade Srbi, političarima se pridružuju privrednici, a Srpska pravoslavna crkva zauzela je tvrd stav očuvanja celovitosti granica srpske južne pokrajine. Jasno je da vreme ne ide za račun Srba u pokrajini, pa ni u Centralnoj Srbiji, koja je svakom godinom pustija za oko 35.000 stanovnika. Vremenom, politika se menja, privrednici se sele za profitom, a Crkva je odavno izgubila moć na Kosovu i Metohiji. Ali, ono što je izvesno i vekovno nepromenljivo je nacionalna istorija, sadržana u spomenicima kulture.

Poslednji je momenat kada Srbija može nešto konkretno da učini na Kosovu i Metohiji i zadrži uticaj na terenu. A to je moguće samo na polju očuvanja kulturnog nasleđa. Predlažem realizaciju dva značajna projekta: rekonstrukciju istorijskog kompleksa manastira Svetih arhangela i pripadajuće tvrđave Višegrad u kanjonu reke Prizrenske Bistrice kod Prizrena, i revitalizaciju manastira Pećka patrijaršija izgradnjom kompleksa koji sadrži Muzej srpske pravoslavne crkve i rezidenciju patrijarha. Realizacija ovih projekata, podržana od velikih sila i Evropske unije, treba da obnovi i na duži rok učvrsti prisustvo kulture Srbije u Peći i Prizrenu.

Kompleks manastira Svetih arhangela iz 14. v, spomenik kulture od izuzetnog značaja, zajedno sa manastirskim utvrđenjem Višegrad iz 12. v. predstavlja jedinstvenu srednjovekovnu ambijentalnu celinu na Balkanu. Citadelu na brdu i donji grad utvrdio je car Dušan, unutar kojeg je podigao svoju zadužbinu. U sastavu kompleksa nalaze se tri crkve: ona posvećena svetim Arhangelima i dve svetom Nikoli. Manastir su 1615. srušile Osmanlije, a materijal sa ruševine iskorišćen je za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Obnovljeni kompleks spalili su i opljačkali 1999. pripadnici OVK. Danas je više nego neophodno izvršiti celovitu rekonstrukciju tri crkve i celog utvrđenja Višegrad: Gornjeg i Donjeg Grada.

Manastir Pećka patrijaršija kod Peći je vekovni centar autokefalne srpske patrijaršije, jedinstveno svetilište koje je za vreme turske okupacije čuvalo nadu u opstanak Srba. Tu su podignuti temelji srpskog nacionalnog identiteta. Od osnivanja u 13. veku do danas, ovaj spomenik kulture ima za cilj da održi srpsku kulturnu tradiciju. Danas je neophodno revitalizovati kompleks Pećke patrijaršije i dopuniti ga novim sadržajima, među kojima su: Muzej Srpske pravoslavne crkve i Patrijaršijski dvor koji će da bude stalna, a u najmanjem letnja rezidencija patrijarha Srpske pravoslavne crkve i mesto redovnog okupljanja i zasedanja Svetog arhijerejskog sinoda.

Na slici: rekonstrukcija kompleksa Sv. Arhangela, Prizren, autor: Andrija Todosijević, izvor: www.behance.net

Mutni stadioni, Večernje novosti, 7. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Mutni stadioni

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević predložio da gradski Poslovno-sportski centar "Vojvodina", čuveni "Spens", bude srušen. Jer, ovaj sportski kompleks izgrađen 1981. povodom 36. svetskog prvenstva u stonom tenisu površine 85.000 kvadratnih metara, dugo posluje sa gubicima, dostiglim čak 80 miliona evra. Prvi čovek Novog Sada predlaže da na mestu srušenog simbola grada bude sagrađen manji, funkcionalniji i ekonomičniji urbanistički centar.

Kao asistent koautora kompleksa "Spens" profesora Živorada Jankovića i Branka Bulića, početkom osamdesetih pratio sam realizaciju ovog, ali i drugih sportskih kompleksa, verujući u njihovu budućnost. Jankovićev sportski centar "Gripe" u Splitu, gde su odigrane Mediteransko igre 1979, nekadašnji gradonačelnik Željko Kerum je 2010. predložio da bude srušen zbog neprofitabilnosti, a centar "Skenderija" istog autora u srcu Sarajeva za sada odoleva zahtevima za rušenjem u cilju gradnje arapskog "Malog Dubaija". 2010. predstavljen je plan portugalskog arhitekte Marija Sua Kaja novog stadiona Crvene Zvezde na mestu srušenog starog, sa šoping centrom i hotelom, a 2013. objavljen je plan rušenja "Marakane" i Stadiona JNA i izgradnje zajedničkog kompleksa novcem britanske kompanije "Mejs".

Nedavno je zbunjujuće predstavljen najnoviji projekat srpskog "Nacionalnog stadiona" kod Ostružnice što je u stvari kopija prvonagrađenog rada stadiona "Arena" u Banjaluci na davnom konkursu iz 2009, autora "Omni strukture" iz Moskve! Nije jasno zbog čega je uz projekat banjalučkog stadiona objavljeno ime španske kompanije "Fenvik Iribaren Arhitekts" umesto svarnog projektanta ovog objekta? I zbog čega se javnosti predstavlja projekat banjalučkog kao naš "Nacionalni stadion", navodno duplo većeg kapaciteta?

Ali, jasno je da će ovaj megalomanski kompleks koštati građane Srbije neverovatnih 150 miliona evra, što je na pr. svojevremeno bila početna cena prodaje JAT-a. U poređenju sa novcem u budžetu 2018. za sve projekte i ustanove u kulturi u Srbiji u iznosu oko 62 miliona evra, zapanjuje veličina ove nepotrebne investicije. Angažovanje stranaca kao što su španski projektanti na srpskom nacionalnom stadionu mimo javnih arhitektonskih konkursa je katastrofalno, jer pored hiljada domaćih, vlast se odlučuje da poverenje ukaže stranim arhitektima. Budući stadion ima megalomanski kapacitet 60.000 gledalaca, što je za Srbiju nezamislivo. I pored desetak glomaznih, neisplativih stadiona u Beogradu i dva fudbalska centra u Pazovi i Ovči, što nemaju ni najbogatije zemlje, gradi se nov, preskup fudbalski gorogan. Dok naši fudbalski klubovi grcaju u dugovima a stadioni i sportski kompleksi poput novosadskog SPENS-a čekaju da budu srušeni zbog nerentabilnosti, izgradnja ove rupe bez dna - predimenzionisanog i neisplativog hrama fudbala na njivama u okolini Beograda - nema opravdanje.

Na fotografiji: Stadion "Arena" u Banjaluci (levo) i "Nacionalni stadion" u Ostružnici (desno), izvor: lična arhiva