Dijalog o Kosovu i kulturno nasleđe

Dnevnik zabluda

Dijalog o Kosovu i kulturno nasleđe

Piše Slobodan Maldini

Predsednik Aleksandar Vučić pozvao je na unutrašnji dijalog o Kosovu. Otvaranje ove važne društvene teme neki su protumačili kao "novi realizam" u oblikovanju odnosa između Srbije i Kosova, a drugi to smatraju još jednom "neuobičajenom idejom i nepostojećom stvari". Pre svega, treba insistirati na dijalogu o Kosovu i Metohiji, a ne o Kosovu. Jer, srpska autonomna pokrajina nosi naziv Kosovo i Metohija. Svoju protivpravnu tvorevinu Albanci nazivaju srpskim imenom Republika Kosovo, a taj naziv nema ni dodira sa albanskim jezikom. Ime Kosovo potiče od slovenske reči kos, imena vrste crne ptice na srpskom jeziku. Kosovo je takođe naziv mnogih mesta u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji. Reč koju su Albanci prisvojili za ime svoje samoproklamovane države je srpska i već kao takav, naziv Republika Kosovo ukazuje na svoj srpski izvor. Metohija znači "zemlja pod upravom manastira", a naziv potiče od grčke reči "metoh" - naseobina monaha. Iako ne postoji pravni akt kojim je reč Metohija zvanično izbačena iz naziva, tzv. vlada Kosova upotrebljava isključivo srpsku reč Kosovo. Dakle, prvo treba započeti dijalog o Kosovu i Metohiji. Ali, šta treba obuhvatiti tim dijalogom na polju kulture?

Bez obzira na različite strateške ciljeve: razgraničenje ili održavanje zamrznutog konflikta, neophodno je ostvariti trajno sačuvanje srpske i svetske kulturne baštine na teritoriji pokrajine. Na Kosovu i Methohiji postoji oko 1300 evidentiranih lokaliteta, objekata, mesta ili prostornih celina koje pripadaju korpusu srpskog kulturnog blaga. Činjenica da je srpsko kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji deo svetske kulturne baštine, objektivno govori o njegovoj neprocenjivoj vrednosti i obavezujuća je, naročito za Srbiju. Drugo, naša kulturna dobra na Kosovu i Metohiji neodvojivo su vezana za Srpsku pravoslavnu crkvu, pa prema tome i za teritorije koje su u njenom vlasništvu. Kao što je Sveta Gora Atoska eksteritorijalna jedinica Grčke države i kao takva ima priznat suverenitet, tako treba insistirati na uspostavljanju eksteritorijalnosti područja u vlasništvu SPC na Kosovu i Metohiji. Da podsetim: eksteritorijalnost je stanje oslobađanja od nadležnosti lokalnog prava, nastalo obično kao rezultat diplomatskih pregovora. Može se primeniti na fizička mesta kao što su strane ambasade, vojne baze stranih država, ali i na područja pod vlasništvom i upravom crkve, svetska kulturna dobra i nacionalnu kulturno-istorijsku baštinu. Međutim, šta kažu katastarske knige? Srpska crkva, država i pojedinci, uknjiženi su vlasnici 58,79 odsto teritorije Kosova i Metohije. Imovina srpske pravoslavne crkve, srpske države, društvena i privatna, obuhvata 641.071 hektara od ukupno 1.090.410. Po Rezoluciji 1244, državnom i društvenom imovinom upravlja UNMIK, ali mu nije dato pravo da njom i raspolaže.

Na fotografiji: manastir Visoki Dečani

Urbanizam kasarni, Večernje novosti, 11. avgust 2017.

Dnevnik zabluda

Urbanizam kasarni

Piše Slobodan Maldini

Godine 1972. dugnuto je u vazduh modernističko stambeno naselje Pruit-Ajgo u Sent Luisu, SAD. Ovaj primer sledili su mnogi gradovi. Bilo je to odbacivanje koncepta izgradnje bezličnih, uniformnih blokova zgrada u kojima niko ne želi da živi. Taj surov urbanistički model, razvijen od modernista na Zapadu, posle Drugog svetskog rata prihvatile su mnoge zemlje, među kojima i one u Istočnom bloku. Njihov socrealistički urbanizam sadržao je masovnu proizvodnju jednoličnih, jeftinih arhitektonskih objekata, što je zadovoljavalo potrebe velikog broja beskućnika. Međutim, koncept se u svetu pokazao neodrživim. Jer, stanovnici su napuštali ove "mašine za stanovanje". Posleratnom izgradnjom Novog Beograda podignuta je najveća "spavaonica" na Balkanu, a mišljenja korisnika nehumanih blokova sačuvana su u i danas u popularnim imenima brutalnih novobeogradskih zgradurina: "Šest kaplara", "Konzerve", "Besne gliste", "Kineski zid", "Kifla", "Četiri idiota". Početkom osamdesetih, srpski arhitekti postmodernisti suprotstavili su se surovom urbanizmu uniformnih blokova Novog Beograda izrađenim po uzoru na modele koji su svojim đubrištima od arhitekture prepunili svet. Za novu generaciju arhitekata, urbanizam nije bio gradnja za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za ljude sa dušom, humana alternativa zastarele nakaradne utopije. Međutim, skoro pet decenija kasnije, svedoci smo povampirenja stare, odavno odbačene urbanističke zablude.

Objavljeni su rezultati konkursa za satelitski grad na Makiškom polju u Beogradu. Prva nagrada dodeljena je radu docenata Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Dragana Marčetića i Milana Maksimovića. Već na prvi pogled, jasan je povratak autora na nehumanu urbanističku koncepciju koja je odavno sahranjena u Sent Luisu. Umesto savremenih urbanističkih modela koji se danas primenjuju u svetu, Beograd je na Makišu dobio najtvrđu varijantu socrealističkog urbanizma. Teško da će ovaj, odavno odbačen koncept brutalnih blokova karakterističnih za posleratnu masovnu proizvodnju, zadovoljiti savremene zahteve stanovnika, ali i investitora. "Mašine za stanovanje" su odavno napuštene na Zapadu, a model posleratnog socrealističkog planiranja zamro je kod nas, pa čak i u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka. Umesto što nam dvojica autora "podmeću" odavno prevaziđen urbanistički koncept, trebalo je da se mnogo više pozabave dostignućima svojih nekadašnjih profesora u periodu '70-tih i '80-tih, posebno čuvene Beogradske škole stanovanja, koja je ostavila i svetle primere. Njihovo bezidejno, bledo, šuplje, morbidno rešenje razočaravajuće je čak i za investitore laike, poput Bogoljuba Karića, koji je tu zamislio svoj novi blistavi Singapur, a ne gomile jednoličnih kasarni. Umesto Grada budućnosti, dobili smo bedan primer propalog, odavno napuštenog urbanističkog bezumlja.

Na fotografiji: Prvonagrađeno rešenje grada na Makiškom polju

Političari i stručnjaci, Večernje novosti, 4. avgust 2017.

Dnevnik zabluda

Političari i stručnjaci

Piše Slobodan Maldini

Nedavno sam učestvovao u razgovoru na temu "Politika, struka i nauka u arhitekturi". Učesnik u dijalogu, naš ugledni istoričar arhitekture, podsetio me je na nedavni intervju koji je dao prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić poznatom novinaru i uredniku Milomiru Mariću. U tom intervjuu Dačić je govorio o zgradi Generalštaba. Naime, američki predsednik i biznismen Donald Tramp izrazio je želju da izgradi hotel na mestu bombardovane vojne zgrade. Za tu lokaciju spreman je da plati 70 miliona dolara. Kao i pre deset godina, Tramp je je voljan da u Beograd uloži veliki novac. Ali, kako je rekao Dačić, ovoj retkoj poslovnoj prilici suprotstavio se "neki muzej" koji kaže da na tom mestu treba sagraditi zgradu istog oblika kao što je prethodna, ali to nije moguće. Na to je Marić napomenuo da je zgradu Generalštaba "projektovao Brašovan".

U prvom momentu mislio sam da se radi o nekakvoj suptilnoj šali dvojice inače vrlo obaveštenih i upućenih sagovornika. To me je navelo da zaključim da je arhitektonska struka pala na niske grane, kada se njom sprdaju visoki predstavnik političkog establišmenta i ugledni novinar. Međutim, ubrzo sam shvatio poraznu činjenicu: da drugi najobavešteniji čovek u Srbiji misli da se zaštitom spomenika kulture u našoj zemlji bave muzeji, a da jedan među najobaveštenijim našim novinarima zaista misli da je Dragiša Brašovan autor remek dela najvećeg arhitekte modernizma u regionu, Nikole Dobrovića!

Jasno je da su političari neupućeni i nestručni, zbog čega od njih ne treba tražiti da preuzmu odgovornost za posledice katastrofalnih grešaka u urbanizmu. Teško ćemo pozivati političare na odgovornost zbog pogrešnih odluka gradnje Beograda na vodi, garaže na Studentskom trgu, kula kod Palate "Srbija", fontane na trgu "Slavija", "Singapura" na Makiškom polju. Ali, kako se ponašaju stručnjaci i pripadnici sveta nauke i to oni elitni, članovi akademija i naučnih institucija? Nedavno je jedan poznavalac arhitekture pojedine predstavnike Akademije arhitekture nazvao velikim štetočinama našeg urbanizma. I pored aktivne uloge u kritikovanju koncepta Beograda na vodi i zahtevima za ostavkom neukog beogradskog urbaniste, zbog lične koristi pojedini članovi ove akademije zajedno sa nekim pripadnicima drugih strukovnih institucija: Udruženja arhitekata Srbije, Arhitektonkog fakulteta u Beogradu, u saradnji sa političarima sprovode duboko pogrešne odluke u našem urbanizmu. Iako su najugledniji akademski predstavnici, oni gaze osnovna načela struke i preuzimaju vodeću ulogu u uništavanju kulturnog i drugog dobra na elitnim beogradskim lokacijama i kulturno važnim područjima ostalih gradova u Srbiji. Na nesreću, ostale naučne institucije koje bi morale da se oglase i osude te pogrešne odluke, ostaju neme. Jer struku, pa i nauku, odavno je zaposela politika.

Na fotografiji: Trampov hotel i kula u Bakuu, Azerbejdžan

Singapur na Makišu, Večernje novosti, 28. jul 2017.

Dnevnik zabluda

Singapur na Makišu

Piše Slobodan Maldini

Nedavno mi je zapala za oko gromoglasna informacija: "Beograd konačno dobija metro!" Naime, predstavljen je master plan saobraćajne strukture Beograda kojim je utvrđen prioritet u razvoju grada izgradnjom metroa. Međutim, ono što me je posebno začudilo jeste informacija da bi prva linija metroa trebalo da ide od Makiškog polja do Mirijeva. Makiško polje je pusto, nenaseljeno područje pod njivama, značajno udaljeno od centra grada. Ovaj prostor je vekovima odolevao urbanizaciji jer se nalazi na široj teritoriji Makiša koja prema urbanističkim planovima sadrži funkciju vodoizvorišta grada i kao takvo je zaštićena od gradnje. Ali, zašto bi metro spajao ovu pustaru sa gradom?

Upravo su objavljeni rezultati Urbanističko-arhitektonskog konkursa dela Makiškog polja. "Sive eminencije žirija" na beogradskim konkursima, tandem Milutin Folić i njegov savetnik Nebojša Minjević dodelili su prvu nagradu Draganu Marčetiću i Milanu Maksimoviću. Isti konkursni žiri nedavno je dodelio ovim istim autorima - docentima Arhitektonskog fakulteta - prvu nagradu za projekat Beogradske filharmonije koji je grubi plagijat zgrade Opere u Oslu. Ono što je tada dvojicu plagijatora izdvojilo od ostalih učesnika konkursa, jeste drskost da u neposrednoj blizini Palate "Srbije", na zaštićenom području kulturnog dobra, projektuju četiri monstruozne 35-tospratne kule! Ali da podsetim, pre objave Makiškog konkursa predsednik Udruženja arhitekata Srbije Igor Marić i predsednica Društva arhitekata Beograda Vesna Cagić Milošević smelo su potpisali Konkursnu dokumentaciju gde se omogućuje izgradnja neverovatnih 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije predviđeno. Ali, šta je zapravo Makiš?

Makiš je izvor vode Beograda. Hiljadama godina, tu se nalazi veliko podzemno jezero pijaće vode. Na nesreću, 2004. Ministarstvo zdravlja je degradiralo ovaj prostor, smanjivši zaštitnu zonu oko izvorišta za čak 1.160 hektara. Stručna analiza kvaliteta zaštite vodoizvorišta nije urađena, već se do danas manipuliše odlukom Ministarstva zdravlja kako "zaštitna zona može da bude smanjena". Poslednjih godina sprovode se brutalno rasparčavanje zemljišta i pripreme za nebuloznu izgradnju. U isto vreme kada država uzima kredit Evropske banke da bi uložila u Makiško vodoizvorište, radi se na hiperurbanizaciji ovog područja, koja će uništiti ovo jedinstveno vodoizvorište. Ono što zabrinjava, jeste sličnost "Beograda na vodi" i novog urbanog centra na Makišu, koji je međutim deset puta veći od prostora Beograda na vodi. Povodom svega, kontroverzni biznismen Bogoljub Karić nedavno je izjavio da će na lokaciji na Makišu izgraditi - novi Singapur!

Da li to znači da će u budućnosti Beograđani piti tehničku vodu? Ili ćemo prisustvovati ekspanziji biznisa u proizvodnji pijaće vode?

Fotografija: Panorama Singapura, izvor Vikipedija

Urbanistički teror, Večernje novosti, 21. jul 2017.

Dnevnik zabluda

Urbanistički teror

Piše Slobodan Maldini

Iako samo na teritoriji Beograda postoji više od 500 lokacija gde su investitori počeli da zidaju zgrade, a onda zbog bankrota ili nepoštovanja urbanističkih planova prekinuli radove, sve više smo zatrpani novim projektima koji na brutalan način menjaju naš urbani prostor. Ovim neprihvatljivim prostornim koncepcijama koje nam servira surovi biznis naši gradovi gube istorijski karakter, kulturna dobra nestaju u nepovrat, a stanovnici ostaju bez humanog mesta za život. Opštoj klimi urbanističke degradacije doprinosi pogrešna politika koja je zasnovana isključivo na ekonomskim, a zanemaruje humane vrednosti. Posebnu odgovornost nosi arhitektonska struka, čiji predstavnici uporno ćute. Međutim, da li je i koliko održivo ovo stanje urbanističkog terora?

Tokom istorije, bili smo svedoci brojnih primera megalomanskih arhitektonskih projekata. Mnogi nisu realizovani zato što je iza njih stajala nerealna ideja, ali i zbog ekonomske bede koja nije mogla da iznese ove preskupe i neostvarive želje. 1938. autor Hitlerovog Olimpijskog stadiona u Berlinu Verner Marh izradio je projekat Sportskog polja na Donjem Kalemegdanu. Kompleks je sadržao stadion kapaciteta 50.000 gledalaca, plivački stadion za 15.000 gledalaca, zatvoreno plivalište i prateće objekte. Predvideo je izgradnju Panteona, Etnografskog muzeja i pratećih objekata na Gornjem gradu Kalemegdanske tvrđave. Panteon je oblikovao po uzoru na Veliku halu u Berlinu, arhitekte Alberta Špera. Međutim, ovaj neprimereni projekat nikada nije ostvaren.

Sedamdeset godina kasnije, 2010. austrijski arhitekta Volfgang Čaperel projektovao je kompleks Centra za promociju nauke u novobeogradskom Bloku 39. Iako predstavlja sirovi plagijat "Šarp centra" u Torontu britanskog arhitekte Vila Alsopa, na ovaj projekat "zgrade ni na nebu ni na zemlji" naseo je arhitektonski žiri. Teško da bi iko u svetu odabrao za izvođenje ovo neracionalno, sumanuto rešenje, koje su izabrali naši "stručnjaci". Nakon bačenih miliona evra u projekte, ova skupa i iracionalna investicija je napuštena. Zajedno sa nebuloznim projektom utihnula je i ideja o izgradnji pratećeg naučnog kompleksa, najvećeg na Balkanu.

Brojni su slučajevi kada preterana ambicija moćnika pokušava da se izrazi na polju arhitekture, a ovi neprimereni arhitektonski projekti po prirodi su osuđeni na neuspeh. Trku za urbanističkom dominacijom kod nas vode Arapi na projektu "Belgrejd voterftont", čija kula treba da bude visoka čak 168m. Nedavno su se u nadmetanje po visini uključili Jevreji kulama "Belgrejd skajlajn", među kojima je i ona koja će možda nadvisiti Arapsku. Ali, učešće u ovoj trci "iz pozadine" najavljuje domaći preduzetnik Bogoljub Karić svojim "Tesla gradom", urbanim kompleksom na Makiškom polju, gde je po programu izgradnje dozvoljena čak neograničena spratnost!

Na slici: Projekat na Kalemegdanu, Verner Marh

Treća inicijativa, Večernje novosti, 14. jul 2017.

Dnevnik zabluda

Treća inicijativa

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je završen prvi krug javnog konkursa za izradu likovnog rešenja spomenika Zoranu Đinđiću na prostoru Studentskog trga u Beogradu. Spomenik je pozicionirao austrijski arhitekta Boris Podreka, postavivši ga na mesto na kojem ga je moguće videti iz pravca Trga Republike i Kalemegdana. Ovaj arhitekta, kojeg gradski urbanista Milutin Folić predstavlja kao "jednog od najvećih arhitekata današnjice" ujedno je i predsednik žirija konkursa. Budući da se radi o dvostepenom konkursu gde je među 40 prispelih radova u drugi krug odabrano 6, neću komentarisati prispele projekte. Na osnovu onoga što sam video, nema spektakularnog rešenja, koje do sada već nije u svetu realizovano. Međutim, ovaj konkurs otvara neka stara pitanja o odnosu vlasti i spomeničke kulture.

Paradoksalno je da današnja vlast, kojoj je Đinđićeva Demokratska stranka opoziciona, podiže spomenik ubijenom političaru. Nažalost, dok je bila na vlasti, Demokratska stranka je ovu jedinstvenu šansu propustila. Umesto spomenika nekadašnjem srpskom premijeru, Boris Tadić je 2011. u beogradskom Tašmajdanskom parku otkrio spomenik nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana i komunističkom vođi Hejdaru Alijevu, kojeg istoričari nazivaju "poslednjim diktatorom savremenog sveta". Nakon što je prethodni predsednik Srbije Tomislav Nikolić 2014. otkrio spomenik ruskom caru Nikolaju II Romanovu u beogradskoj ulici Kralja Milana ruskih skulptora, kritizeri su to maliciozno predstavili znakom približavanja Srbije "statusu ruske gubernije". Današnji predsednik Aleksandar Vučić pred sobom ima plan o podizanju spomenika Stefanu Nemanji na mestu Generalštaba, na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine.

Međutim, jedna inicijativa do danas nije ostvarena. Radi se o podizanju replike Spomenika kralju Aleksandru Prvom Jugoslovenskom i Petru Prvom Srpskom koji je u Parizu podigla Francuska u čast Kraljevini Srbiji posle pobede u Prvom svetskom ratu 1918. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju čak sedam ljudskih figura, sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar Prvi, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar I i maršal Francuske Franše d'Epere. Spomenik je 1936. izradio francuski skulptor Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica Diren, a arhitekta je bio Anri Šajo. Prvu inicijativu o podizanju replike spomenika u Beogradu pokrenuo je arhitekta Milan Pališaški, obavestivši predsednika Tadića o njoj. Drugu inicijativu pokrenuo sam ja na stranama Večernjih novosti 2014, pred 100. godišnjicu početka Prvog svetskog rata. Povodom 100. godišnjice završetka Prvog svetskog rata 2018, po treći put pokrećem ovu inicijativu i pozivam predsednika Vučića da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike ovog spomenika u Beogradu. Mojoj inicijativi pridružuje se i grupa srpskih vajara koji žive i rade u Parizu.

Na fotografiji: Spomenik kralju Aleksandru Prvom i Petru Prvom u Parizu, lična arhiva

Predatorski urbanizam, Večernje novosti, 7. juli 2017.

Dnevnik zabluda

Predatorski urbanizam

Piše: Slobodan Maldini

Prema Zapadnoj klasifikaciji, urbanizam je moguće posmatrati unutar dve ekstremne grupe. Prvoj pripada tzv. "strvožderski", dok je u drugoj "predatorski urbanizam". Radi se o preotimanju kontrole nad javnim prostorima od strane moćnih investitora. Iako na Zapadu ove dve kategorije koegzistiraju u simbiozi, za nas su one razarajuće. Ali, među političarima kod nas vlada svest da je ovakav urbanizam nada našeg razvoja. Zato, Srbiju grade špekulanti, koristeći stanje u kojem naša slaba ekonomija vapeći za kapitalom ustupa tržište, nacionalna blaga, najkvalitetniji prostor i urbane resurse po bagatelnim uslovima svakom ko pokaže nameru da realizuje bilo kakav urbanistički projekat.

Zato ne čudi što je naša zemlja "premrežena" urbanističkim projektima stranih investitora, neselektivno prihvaćenim, po principu "daj šta daš i to odmah". Međutim, većina njih ništa ne daje već uzima, prodajući naš prostor nama samima. Tako, plaćamo skupu cenu sopstvene neorganizovanosti i nemanja ni malih početnih iznosa kapitala neophodnog za posao. Neselektivno smo primili nepoznate strane investitore i dozvolili im gradnju, čak i na površinama koje su zaštićena kulturna dobra. Strani predatori nameću nam svoje monstruozne projekte, grade izvan naših urbanisitičkih propisa, a na kraju sve to plaćamo mi. Istovremeno, na hiljade naših arhitekata danas nema posla.

Nakon što su strane kompanije ovladale našim urbanim prostorom izbacivši iz igre naše stručnjake, strani arhitekti su preuzeli strateške pozicije u našem urbanizmu. Nedavno je predstavljen projekat bečkog arhitekte Borisa Podreke za rešenje ruševina na prostoru Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu razorene u šestoaprilskom bombardovanju Beograda. Podreka je izložio svoju "genijalnu ideju" da na prostoru ruševine ništa ne gradi! Zanemarivši činjenicu da ostaci ove građevine nisu arheološko nalazište niti kulturno blago, Podreka se prema njima ophodi na neadekvatan način. Zaista, ne znam ko će "uživati" u Podrekinim "našminkanim" temeljima predratne zgrade?

Međutim, ono što zabrinjava jeste činjenica da zbog neozbiljnog i površnog koncepta bečkog arhitekte propuštamo istorijsku priliku da konačno rešimo prostor Narodne biblioteke. I dok je nedavno sproveden javni konkurs za projekat Gradske galerije na Kosančićevom vencu, ovaj put za mnogo značajniji arhitektonski objekat koji ima istorijski nacionalni značaj, odluku o "ne diranju" ruševine donosi strani arhitekta, mimo javne provere. Ova lokacija zahteva javni konkurs i mnogo širi izbor arhitektonskih rešenja. Tim pre što su nagrade na arhitektonskim konkursima kod nas mizerno male, a donose obilje ideja velikog broja učesnika. U poređenju sa skupim angažovanjem stranih arhitekata, fond nagrada na našim konkursima je niži od iznosa reprezentacije i njihovih putnih troškova.

Na fotografiji: Rešenje prostora ruševine biblioteke na Kosančićevom vencu, arhitekta Boris Podreka