Dnevnik zabluda
Urbanizam kasarni
Piše Slobodan Maldini
Godine 1972. dugnuto je u vazduh modernističko stambeno
naselje Pruit-Ajgo u Sent Luisu, SAD. Ovaj primer sledili su mnogi gradovi. Bilo
je to odbacivanje koncepta izgradnje bezličnih, uniformnih blokova zgrada u
kojima niko ne želi da živi. Taj surov urbanistički model, razvijen od
modernista na Zapadu, posle Drugog svetskog rata prihvatile su mnoge zemlje,
među kojima i one u Istočnom bloku. Njihov socrealistički urbanizam sadržao je
masovnu proizvodnju jednoličnih, jeftinih arhitektonskih objekata, što je
zadovoljavalo potrebe velikog broja beskućnika. Međutim, koncept se u svetu pokazao
neodrživim. Jer, stanovnici su napuštali ove "mašine za stanovanje".
Posleratnom izgradnjom Novog Beograda podignuta je najveća
"spavaonica" na Balkanu, a mišljenja korisnika nehumanih blokova sačuvana
su u i danas u popularnim imenima brutalnih novobeogradskih zgradurina:
"Šest kaplara", "Konzerve", "Besne gliste",
"Kineski zid", "Kifla", "Četiri idiota". Početkom
osamdesetih, srpski arhitekti postmodernisti suprotstavili su se surovom
urbanizmu uniformnih blokova Novog Beograda izrađenim po uzoru na modele koji
su svojim đubrištima od arhitekture prepunili svet. Za novu generaciju
arhitekata, urbanizam nije bio gradnja za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već
za ljude sa dušom, humana alternativa zastarele nakaradne utopije. Međutim,
skoro pet decenija kasnije, svedoci smo povampirenja stare, odavno odbačene
urbanističke zablude.
Objavljeni su rezultati
konkursa za satelitski grad na Makiškom polju u Beogradu. Prva nagrada
dodeljena je radu docenata Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Dragana
Marčetića i Milana Maksimovića. Već na prvi pogled, jasan je povratak autora na
nehumanu urbanističku koncepciju koja je odavno sahranjena u Sent Luisu. Umesto
savremenih urbanističkih modela koji se danas primenjuju u svetu, Beograd je na
Makišu dobio najtvrđu varijantu socrealističkog urbanizma. Teško da će ovaj, odavno
odbačen koncept brutalnih blokova karakterističnih za posleratnu masovnu
proizvodnju, zadovoljiti savremene zahteve stanovnika, ali i investitora.
"Mašine za stanovanje" su odavno napuštene na Zapadu, a model
posleratnog socrealističkog planiranja zamro je kod nas, pa čak i u zemljama
nekadašnjeg Istočnog bloka. Umesto što nam dvojica autora "podmeću"
odavno prevaziđen urbanistički koncept, trebalo je da se mnogo više pozabave
dostignućima svojih nekadašnjih profesora u periodu '70-tih i '80-tih, posebno
čuvene Beogradske škole stanovanja, koja je ostavila i svetle primere. Njihovo bezidejno,
bledo, šuplje, morbidno rešenje razočaravajuće je čak i za investitore laike,
poput Bogoljuba Karića, koji je tu zamislio svoj novi blistavi Singapur, a ne gomile
jednoličnih kasarni. Umesto Grada budućnosti, dobili smo bedan primer propalog,
odavno napuštenog urbanističkog bezumlja.
Na
fotografiji: Prvonagrađeno rešenje grada na Makiškom polju
No comments:
Post a Comment