Dnevna doza mraka, "Večernje novosti" 28. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Dnevna doza mraka

Piše Slobodan Maldini

Nikada me nisu interesovali rijaliti programi. Televizijski žanr koji se bavi "gledanjem kroz ključaonicu u tuđe živote" i javnim prikazivanjem intime učesnika, za mene predstavlja perverziju i gubljenje vremena. Prvi put sam pronikao u suštinu rijalitija davnih sedamdesetih, gledajući uznemirujući film Sidnija Polaka "Konje ubijaju, zar ne?" Kasnije, pažnju mi je privukao rijaliti holandske organizacije "Mars jedan" koja je 2012. predložila slanje prvih ljudi na Mars i osnivanje ljudske kolonije, što bi bilo finansirano iz rijaliti programa na Crvenoj planeti. Na ovaj rijaliti bez povratka prijavilo se čak nekoliko kandidata iz Srbije!

Međutim, nisam pretpostavljao da će se rijaliti sve češće nametati mojoj pažnji - hteo to ja ili ne. Prelistavajući naslovne strane dnevnih novina, često nailazim na učesnike dva najveća srpska TV rijalitija, snimljene i u krajnje degutantnim, skaradnim seksualnim pozama. Da se ove scene događaju na ulici, prestupnici bi odmah bili žigosani, privedeni i kažnjeni. Ali, pred višemilionskim auditorijumom, akteri pornografije prenosa iz "javnih kuća", štaviše, potenciraju svoj životinjski nagon za parenjem, za šta su debelo plaćeni novcem gledalaca, moguće u odnosu na broj izvršenih snošaja? Neposredno uz fotografije Trampa, pa čak i Putina, naslovnice tabloida po pravilu su obasute fotografijama polusveta - obnaženih starleta rijalitija. Novine objavljuju njihovu "seksualnu stranost", ali i lako stečeno bogatstvo u rijalitiju. A narod sve to vari.

Javnosti se nedavno predstavio sam Veliki Brat, sagradivši za učesnike rijalitija "grad iz snova", sa sve zgradom Skupštine "moćnijom od prave" i kolekcijom umetnina "značajnijom od one iz nacionalnih muzeja". Duh iz boce rijalitija napustio je televizijske kulise i ušao u sam život, neočekivano i u politiku. Reagujući na kritike upućene od ministra kulture, Veliki Brat je objavio fotografiju raspojasanog ministra na jahti, sa čašom u ruci, a u priloženom saopštenju daje na znanje da postoji uvid u ličan, ali i "kompromitujući" sadržaj ministrovog računara na radnom mestu. Umesto podrške ministru, predsednica Vlade je izmestila temu rijalitija na plan političke borbe, optuživši vođu opozicije i medijsku kuću B92 da su prvi Srbiju zagadili rijalitijem, smestivši neprihvatljiv sadržaj u Pionirski park u Košutnjaku, namenjen obrazovanju dece! Rijaliti je nastavljen hajkom kolega na ministra, nadasve od Regulatornog tela za elektronske medije.

Rijaliti se nigde ne zabranjuje, pa ni u Srbiji. U demoktariji, svako ima pravo na slobodu izražavanja, pa čak i fotografisani travestit koji je na nedavnoj LGBT "Paradi ponosa" isključivo provocirao krstom i ikonom sveca odštampanom preko svojih genitalija?! Jer, u demokratiji svako ima pravo da izrazi mišljenje, pa čak i kada je ono društveno neprihvatljivo.

Na slici: Skupština u "Zadruzi 2", izvor: internet

Rušenje i sećanje, Večernje novosti, 21. septembar, 2018.

Dnevnik zabluda

Rušenje i sećanje

Piše Slobodan Maldini

Ironijom sudbine, u danima kada je u Galeriji Narodne banke Srbije na Slaviji otvorena izložba "Moderna Beograda - arhitektonska baština prestonice", u godini evropskog kulturnog nasleđa, srušen je najraniji objekat Moderne u arhitekturi Beograda, vila u Topolskoj ulici 15. koju je 1927. projektovao Milan Šlang. Radi interesa investitora, nestao je u nepovrat jedinstveni primer beogradskog arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Rušenje je obrazložio gradski sekretar za urbanizam Miloš Vulović rečima da je građevinsku dozvolu za izgradnju objekta na mestu srušene vile izdao po propisima, početkom jula, dok su Topolska i okolne ulice od Zavoda za zaštitu spomenika kulture zakasnelo stavljene pod zaštitu kao kulturno dobro po objavljivanju odluke u "Službenom glasniku", 15. avgusta.

Još jednom su finansijski interesi i investitorski urbanizam odneli pobedu nad dugoročnim interesima društva da sačuva sećanje na svoju kulturnu istoriju. I ponovo je arhitektonska struka bila inertni, nemi i nemoćni posmatrač događaja na koji ne može da utiče. A ova nenormalna situacija toliko često se ponavlja, da je postala uobičajenom. Podsetiću samo na nekoliko eklatantnih primera. Povodom pretnje rušenjem kompleksa Generalštaba Nikole Dobrovića arhitektonska struka tek je sporadično i bezvoljno pokušala da se umeša u ovaj slučaj. Nedavno je, uz "asistenciju struke" srušena istorijski vredna zgrada "Ikarus" arhitekte Franje Jenča na Novom Beogradu. Zgrada nove Ambasade Nemačke u ulici Kneza Miloša niče na mestu srušenog arhitektonskog dragulja Bogdana Ignjatovića. Nakon rušenja čuvene benzinske stanice "Dejton" arhitekte Marija Jobsta na Novom Beogradu sagrađena je arhitektonski loša pumpa, koja ne zavređuje pažnju. Kompleks istorijski vrednih palata nekadašnje ambasade SAD na frontu ulice Kneza Miloša sa vilom koju je projektovao Jovan Simeonović, preko noći je srušen. Nedaleko, uništen je još jedan biser arhitekture Beograda:  zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, poznatog slovenačkog arhitekte Ludviga Tomorija...

Proteklih nekoliko godina objavio sam više od 300 tekstova - vapaja za očuvanjem kulturnog nasleđa. Nijednim nisam uspeo nešto bitno da promenim. Paradoksalno, na njih su negativno reagovali arhitekti. Zbog kritike gradnje urbanističkog gorogana na Mostarskoj petlji, profesorka Arhitektonskog fakulteta me je, tako, upozorila da bih mogao da "završim u gepeku", a nakon teksta "Betoniranje Gardoša", nekadašnja asistentiknja istog fakulteta obasula me je mafijaški brutalnim pretnjama. Posle mojih analiza propalog konkursa za Beogradsku filharmoniju, član žirija konkursa predsednik Akademije arhitekture Srbije krajnje je neprimereno reagovao.

Na fotografiji: Vuća u Topolskoj 15, pre rušenja, lična arhiva

Kosovska inicijativa, Večernje novosti 14. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Kosovska inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U intenziviranju napora za iznalaženje rešenja kosovskog Gordijevog čvora Srbija je pokrenula političku inicijativu u cilju oslobođenja od hipoteke prošlosti i okretanja budućnosti neopterećene problemima. U naporima da unaprede ekonomiju područja Kosova i Metohije na kojima žive i rade Srbi, političarima se pridružuju privrednici, a Srpska pravoslavna crkva zauzela je tvrd stav očuvanja celovitosti granica srpske južne pokrajine. Jasno je da vreme ne ide za račun Srba u pokrajini, pa ni u Centralnoj Srbiji, koja je svakom godinom pustija za oko 35.000 stanovnika. Vremenom, politika se menja, privrednici se sele za profitom, a Crkva je odavno izgubila moć na Kosovu i Metohiji. Ali, ono što je izvesno i vekovno nepromenljivo je nacionalna istorija, sadržana u spomenicima kulture.

Poslednji je momenat kada Srbija može nešto konkretno da učini na Kosovu i Metohiji i zadrži uticaj na terenu. A to je moguće samo na polju očuvanja kulturnog nasleđa. Predlažem realizaciju dva značajna projekta: rekonstrukciju istorijskog kompleksa manastira Svetih arhangela i pripadajuće tvrđave Višegrad u kanjonu reke Prizrenske Bistrice kod Prizrena, i revitalizaciju manastira Pećka patrijaršija izgradnjom kompleksa koji sadrži Muzej srpske pravoslavne crkve i rezidenciju patrijarha. Realizacija ovih projekata, podržana od velikih sila i Evropske unije, treba da obnovi i na duži rok učvrsti prisustvo kulture Srbije u Peći i Prizrenu.

Kompleks manastira Svetih arhangela iz 14. v, spomenik kulture od izuzetnog značaja, zajedno sa manastirskim utvrđenjem Višegrad iz 12. v. predstavlja jedinstvenu srednjovekovnu ambijentalnu celinu na Balkanu. Citadelu na brdu i donji grad utvrdio je car Dušan, unutar kojeg je podigao svoju zadužbinu. U sastavu kompleksa nalaze se tri crkve: ona posvećena svetim Arhangelima i dve svetom Nikoli. Manastir su 1615. srušile Osmanlije, a materijal sa ruševine iskorišćen je za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Obnovljeni kompleks spalili su i opljačkali 1999. pripadnici OVK. Danas je više nego neophodno izvršiti celovitu rekonstrukciju tri crkve i celog utvrđenja Višegrad: Gornjeg i Donjeg Grada.

Manastir Pećka patrijaršija kod Peći je vekovni centar autokefalne srpske patrijaršije, jedinstveno svetilište koje je za vreme turske okupacije čuvalo nadu u opstanak Srba. Tu su podignuti temelji srpskog nacionalnog identiteta. Od osnivanja u 13. veku do danas, ovaj spomenik kulture ima za cilj da održi srpsku kulturnu tradiciju. Danas je neophodno revitalizovati kompleks Pećke patrijaršije i dopuniti ga novim sadržajima, među kojima su: Muzej Srpske pravoslavne crkve i Patrijaršijski dvor koji će da bude stalna, a u najmanjem letnja rezidencija patrijarha Srpske pravoslavne crkve i mesto redovnog okupljanja i zasedanja Svetog arhijerejskog sinoda.

Na slici: rekonstrukcija kompleksa Sv. Arhangela, Prizren, autor: Andrija Todosijević, izvor: www.behance.net

Mutni stadioni, Večernje novosti, 7. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Mutni stadioni

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević predložio da gradski Poslovno-sportski centar "Vojvodina", čuveni "Spens", bude srušen. Jer, ovaj sportski kompleks izgrađen 1981. povodom 36. svetskog prvenstva u stonom tenisu površine 85.000 kvadratnih metara, dugo posluje sa gubicima, dostiglim čak 80 miliona evra. Prvi čovek Novog Sada predlaže da na mestu srušenog simbola grada bude sagrađen manji, funkcionalniji i ekonomičniji urbanistički centar.

Kao asistent koautora kompleksa "Spens" profesora Živorada Jankovića i Branka Bulića, početkom osamdesetih pratio sam realizaciju ovog, ali i drugih sportskih kompleksa, verujući u njihovu budućnost. Jankovićev sportski centar "Gripe" u Splitu, gde su odigrane Mediteransko igre 1979, nekadašnji gradonačelnik Željko Kerum je 2010. predložio da bude srušen zbog neprofitabilnosti, a centar "Skenderija" istog autora u srcu Sarajeva za sada odoleva zahtevima za rušenjem u cilju gradnje arapskog "Malog Dubaija". 2010. predstavljen je plan portugalskog arhitekte Marija Sua Kaja novog stadiona Crvene Zvezde na mestu srušenog starog, sa šoping centrom i hotelom, a 2013. objavljen je plan rušenja "Marakane" i Stadiona JNA i izgradnje zajedničkog kompleksa novcem britanske kompanije "Mejs".

Nedavno je zbunjujuće predstavljen najnoviji projekat srpskog "Nacionalnog stadiona" kod Ostružnice što je u stvari kopija prvonagrađenog rada stadiona "Arena" u Banjaluci na davnom konkursu iz 2009, autora "Omni strukture" iz Moskve! Nije jasno zbog čega je uz projekat banjalučkog stadiona objavljeno ime španske kompanije "Fenvik Iribaren Arhitekts" umesto svarnog projektanta ovog objekta? I zbog čega se javnosti predstavlja projekat banjalučkog kao naš "Nacionalni stadion", navodno duplo većeg kapaciteta?

Ali, jasno je da će ovaj megalomanski kompleks koštati građane Srbije neverovatnih 150 miliona evra, što je na pr. svojevremeno bila početna cena prodaje JAT-a. U poređenju sa novcem u budžetu 2018. za sve projekte i ustanove u kulturi u Srbiji u iznosu oko 62 miliona evra, zapanjuje veličina ove nepotrebne investicije. Angažovanje stranaca kao što su španski projektanti na srpskom nacionalnom stadionu mimo javnih arhitektonskih konkursa je katastrofalno, jer pored hiljada domaćih, vlast se odlučuje da poverenje ukaže stranim arhitektima. Budući stadion ima megalomanski kapacitet 60.000 gledalaca, što je za Srbiju nezamislivo. I pored desetak glomaznih, neisplativih stadiona u Beogradu i dva fudbalska centra u Pazovi i Ovči, što nemaju ni najbogatije zemlje, gradi se nov, preskup fudbalski gorogan. Dok naši fudbalski klubovi grcaju u dugovima a stadioni i sportski kompleksi poput novosadskog SPENS-a čekaju da budu srušeni zbog nerentabilnosti, izgradnja ove rupe bez dna - predimenzionisanog i neisplativog hrama fudbala na njivama u okolini Beograda - nema opravdanje.

Na fotografiji: Stadion "Arena" u Banjaluci (levo) i "Nacionalni stadion" u Ostružnici (desno), izvor: lična arhiva

Paja Patak i "Epohalni imaginarijum"

Dnevnik zabluda

Paja Patak i "Epohalni imaginarijum"

Piše Slobodan Maldini

Nakon pisanja "Novosti" povodom izložbe "Kraj i početak" umetničke grupe "Dimenzija", iz izloga srpskog Kulturno informativnog centra u srcu Pariza uklonjena je po nalogu Ministarstva kulture skulptura Mikija Mausa i Paje Patka "Iznad duge" autora Milorada Miće Stajčića, zbog neprimerenog sadržaja. Diznijevi junaci izrađeni su u pozi homoseksualnog polnog čina i to ispod plakata srednjovekovne freske Belog anđela iz manastira Mileševe. Originalno delo sadrži i dugu, simbol i zastavu LGBT pokreta, na ovoj izložbi izostavljenu. Premeštanje skulpture na sprat galerije izazvalo je povike nezadovoljnika da se radi o "tvrdoj" cenzuri. Ali, neodgovornoj kustoskinji izložbe Kseniji Marinković pa i Ministarstvu, promaklo je nešto mnogo važnije. Podsetiću na slučaj iz 1992, kada je u Santa Monici u Kaliforniji postavljena skulptura svetski čuvenog Denisa Openhajma pod nazivom "Virus" koja sadrži likove Paje Patka i Mikija Mausa. Po njenom otkrivanju, Openhajmu je stiglo pismo od kompanije "Dizni" sa zahtevom da svoju skulpturu "odmah ukloni i uništi", jer nije ovlašćen da koristi likove Mikija ni Paje. Uz pismo, stigao je i papreni odštetni zahtev.

Srpska umetnost često se suočavala sa protivzakonitom upotrebom intelektualne svojine i neprimerenim umetničkim delima. Na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji, autor izložbe Branko Stanojević neovlašćeno je izložio tuđu intelektualnu svojinu: mural nekadašnjih studenata arhitekte Bogdana Bogdanovića, izostavivši imena autora. Ružna slika poslata je na Bijenalu u Veneciji 2015, kada je Ivan Grubanov izložio "Ujedinjene mrtve nacije", već viđene 2009. u delu Dejva Kola "Zastave sveta". Na istom Bijenalu 2009. Zoran Todorović je bizarnim radom "Toplina", ćebadima od ljudske kose po uzoru na onu pravljenu u nacističkim koncentracionim logorima, poslao svetu pogrešnu sliku o Srbiji.

Pod nazivom "Epohalni imaginarijum" Tv Pink najavljuje "najveći projekat Željka Mitrovića u istoriji svetske televizije". Za rijaliti program "Zadruga 2", medijski magnat sagradio je "kneževinu" sa više od 100 luksuznih objekata, pozorištem, podzemnom pećinom, zoološkim vrtom. Na veštačkom zalivu učesnici će uživati u čak 40 luksuznih plovila, a voziće skupocene oldtajmere. Za ovu priliku Mitrović je dopremio iz Firence i Venecije "kolekciju od šest šlepera" kopija ali i "pojedine originale" umetnina, uključujući Ticijana, Rafaela, Goju i Leonarda, koje je izradilo čak 200 umetnika iz Evrope!?

Kultura oslikava bogatstvo, pamet i lepotu jednog naroda. Obraća se svim socijalnim nivoima, u svakom trenutku. Investicija u kulturu je ulaganje u optimizam, budućnost društva. U Francuskoj je, na primer, ulaganje u kulturu donelo više sredstava nego oblasti osiguranja, hotelijerstva i auto-industrije zajedno. Zašto bi kod nas bilo drugačije?

Na fotografiji: Beli anđeo iz Mileševe, Paja i Miki, lična arhiva

Trgovina teritorijom, Večernje novosti, 24. avgust 2018.

Dnevnik zabluda

Trgovina teritorijom

Piše Slobodan Maldini

U toku pokušaja razgraničenja sa srpskom južnom pokrajinom i pozivima za razgraničenje od Federacije BiH koji dolaze iz susedne Republike Srpske, objavljen je tender za prodaju imovine Poljoprivrednog kombinata "Beograd" (PKB). Po početnoj ceni 104,5 miliona evra investitorima je ponuđeno 16.785 hektara zemljišta, ali i imovina zavisnih društava PKB-a. Ova "poslovna transakcija" ne bi privlačila pažnju da se ne radi o preduzeću koje na teritoriji šire okoline Beograda gazduje na čak  300 kvadratnih kilometara, što je u poređenju sa površinom urbanizovane teritorije naše prestonice od 360 kvadratnih kilometara, tek nešto manje od nje. Pitanje je: da li treba kupcu PKB-a prepuštati kontrolu nad neverovatno velikom površinom gravitirajuće teritorije Beogradu i koji su rizici te prodaje?

Najveći rizik prepuštanja strateški značajne teritorije stranim ili domaćim privatnim vlasnicima je u neizvesnoj budućnosti te teritorije. Proteklih decenija, svedoci smo procesa tzv. konverzije zemljišta, gde se ono urbanističkim planovima prenamenjuje, odnosnom dobija novu, komercijalnu namenu. Potencijalnom vlasniku PKB-a već sada je jasno da mu se umesto nagomilavanja dugova od poljoprivredne proizvodnje više isplati preprodaja ili izgradnja teritorije. A najbolji "poslovni potez" je konverzija - "preko noći" pretvaranje poljoprivrednog u skupo gradsko građevinsko zemljište. Primere sličnih "planskih" konverzija - trgovine teritorijom - imali smo u pretvaranju zemljišta Beogradske luke u stambeno naselje ili Beogradskog željezničkog čvora u čuveni arapski Beograd na vodi. Generalnim urbanističkim planovima Beograd je ukidao privredne površine i pretvarao ih u stambeno-poslovne i trgovačke. Na mestima nekadašnjih fabrika i oranica danas niču komercijalni sadržaji: stanovi i šoping centri. Zašto bi bilo drugačije sa teritorijom PKB-a? U eri investitorskog i koruptivnog urbanizma, postoji opravdani strah da će naredni Generalni urbanistički plan "dokrajčiti" beogradsko poljoprivredno zemljište i komercijalizovati ga za strateške potrebe stranaca.

Srbija je zemlja u kojoj decenijama opada broj stanovnika. Svake godine izgubimo jedan manji grad. Ali, zajedno sa ljudima, gubimo i teritorije. Procenjuje se da je više od 300.000 hektara obradivog zemljišta, uglavnom u Vojvodini, danas u vlasništvu samo nekolicine stranih i domaćih investitora. Oni su u procesu takozvanog lendgrebinga, odnosno "otimanja zemlje", kupili u bescenje većinu najkvalitetnijeg zemljišta u Srbiji. Danas srpsko tržište hranom kontrolišu i eksploatišu hrvatske "Idea" i "Merkator", belgijski "Delez", a odnedavno i nemački "Lidl". Ne bi me iznenadilo da na svom privatnom zemljištu u Beogradu kupljenom od PKB-a, za svoje strateške planove počne gradnju nekakvog "Drugog Beograda" strana kompanija, pa čak ni neka sa Kosova.

Na slici: Crveno obojena površina gazdinstava PKB, lična arhiva

Kakav je rezultat konkursa?

Dnevnik zabluda

Kakav je rezultat konkursa?

Piše Slobodan Maldini

Velikan naše moderne arhitekture Nikola Dobrović napisao je još 1946. sledeće: " Urbanizam i država imaju zajednički interes, ali uloga države je organizaciona, a arhitektura je ta koja ima viziju i daje sebi za pravo da određuje ulogu svima, pa i državi."

Danas od ovog stava nije ostalo ništa, jer u odnosu politike prema urbanizmu odavno ništa nije slučajno, niti se prepušta slučajnosti. Upravo zato, radi dobijanja najkvalitetnijeg urbanističko-arhitektonskog rešenja postoji institucija javnog i anonimnog konkursa. Međutim, da li su ova nadmetanja zaista anonimna, ili su samo "neophodno zlo" koje obezbeđuje nužnu podršku javnosti za neki društveno značajan projekat? Investitori koji imaju interes, ne ispuštaju kontrolu ni nad konkursom. Oni utiču i na sastav žirija, gde po pravilu sede "podobni" članovi koji realizuju odluke moćnika. Ali, koje smo konkurse nedavno imali i kakav je njihov rezultat?

Na dva konkursa za uređenje beogradskog trga "Slavija" dobili smo više dobrih rešenja, a političari su odabrali najlošije - tipsku tzv. "kinesku fontanu", što nijedan učesnik nadmetanja nije predložio. Nakon više konkursa i izrađenih projekata za rekonstrukciju Narodnog muzeja, usvojeno je vankonkursno rešenje malih intervencija, što nije ponudio nijedan učesnik na konkursima. Na nadmetanju za spomenik Zoranu Điđiću prva nagrada data je učesniku koji je prekršio konkursne uslove jer nije imao pravo da učestvuje na njemu. Konkurs za zgradu Beogradske filharmonije je propao zbog kršenja uslova zaštite područja kulture od sva tri nagrađena učesnika. Prvonagrađeni rad na konkursu za stambenu zgradu u Gramšijevoj ulici predložio je rušenje čuvene zgrade "Ikarus", a prvoplasiran rad za Gradsku galeriju na Kosančićevom vencu nezakonito je proširio objekat na tuđu imovinu. Takmičenje za nacionalni Spomenik Stefanu Nemanji iznedrilo je prvonagrađen rad sa ruskim, a ne srpskim nacionalnim simbolima. Na konkursu za urbanistički projekat područja Makiša, raspisivač konkursa je protivzakonito opredelio gradnju čak 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada!

Lista urbanističko-arhitektonskih celina projektovanih mimo javnih konkursa daleko je duža. Među njima su: rekonstrukcija ruševine Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, Studentskog trga, Gardoša, Muzeja savremene umetnosti, kompleksa Generalštaba, gradnje stambenog kompleksa na mestu nekadašnje Ambasade SAD, kompleksa "Belgrejd skajlajn", "Beogradske kule" i "Beograda na vodi", stambenog nakelja "K - distrikt" podno Kalemegdana, Nacionalnog stadiona u Surčinu, desetine šoping molova, stambeno-poslovni kompleksi i mnogi drugi. Bez obzira što su investitori nekih navedenih urbanističkih celina država, privatni strani ili domaći subjekti, proces urbanističko-arhitektonskog projektovanja morao je da prođe kroz institucije javnih konkursa.

Na slici: Kineska fontana sa internet prodavnice, izvor: www.alibaba.com