Betoniranje spomenika kulture, Večernje novosti, 17. novembar 2017.

Dnevnik zabluda

Betoniranje spomenika kulture

Piše Slobodan Maldini

Zaprepašćeni građani koji su reagovali na nedavno asfaltiranje Skadarlije, dobili su uveravanja vlasti da će ova čuvena beogradska boemska četvrt ponovo zasijati svojom originalnom kaldrmom. Po njima, asfalt je podloga na koju će biti vraćena "autentična" turska kaldrma?! Na sličan način, beogradski "Monmartr" -Kosančićev venac vraća svoj izgubljeni sjaj. Pored ova dva, nekoliko starih kulturno-istorijski značajnih objekata i celina u novije vreme dobijaju nov i neočekivano izmenjeni izgled. Ove arhitektonske transformacije podstiču pitanja koliko savremena tehnološka rešenja i materijali utiču na autentičnost ambijenta i degradiraju karakter istorijskih arhitektonskih objekata i zaštićenih kompleksa?

Odnedavno je obnova Golubačkog grada, jedinstvene srednjovekovne tvrđave u Nacionalnom parku Đerdap na Dunavu, poprimila neočekivani tok. Suprotno prvobitnom projektu rekonstrukcije i zaštite autorke Marije Jovin, izrađeno je novo rešenje po kojem ovaj zaštićeni istorijski kompleks treba da dobije karakteristike savremenog poslovnog objekta. Jer, u njegovom središtu predviđena je gradnja modernog aneksa sa fasadom u staklu, uz obrazloženje da je za novu namenu potrebno obezbediti više svetla?! Na kulama i bedemima obijene su stare spojnice čime su uništeni stari izgled, vidljivost fazi gradnje, kasnijih popravki i doziđivanja. Još očekujemo da nekom padne na pamet da zidove kula omalteriše i oboji "u skladu sa savremenim trendovima!"

Još jedna obimna građevinska rekonstrukcija nedavno je privukla pažnju građana. To su građevinski radovi zaštite, restauracije i prezentacije česme Mehmed paše Sokolovića na Beogradskoj tvrđavi investitora grada Beograda i finansijera Turske agencije za saradnju i koordinaciju. Radi rekonstrukcije turske česme, bagerima je izvršeno masivno uništavanje kamenih platoa tvrđave, surovo betoniranje velikih površina istorijskog jezgra i njihovo pretvaranje u ulice i prilazne rampe. Iako smo navikli na devastiranje naših spomenika kulture, ovakav obim uništenja odavno nismo imali. Kalemegdanska tvrđava je donedavno bila zaštićena do te mere da je popisan bukvalno svaki kamen na njoj i nikakva intervencija koja bi promenila njen autentičan izgled nije dozvoljena.

Poražavajuće je da uništenje naših spomenika kulture vrši "elita" arhitektonske struke. Već godinama viđamo primere nestručnog razaranja gradskih istorijskih fasada, nepismene dogradnje srednjovekovnih manastira, čak uvođenje klima uređaja u srednjovekovne i barokne crkve. Ali, ovakvu brutalnost nad našim najznačajnijim spomenicima kulture još nismo videli. Da li to znači da ćemo na Kalemegdanu uskoro imati i asfaltirane parkinge, magacine, ili će na Golupcu možda neki strani investitor doći na ideju da u strukturu spomenika "udene" tržni centar, poput onog u Rajićevoj?

Na fotografiji: "Rekonstrukcija" na Kalemegdanu, foto arh. Dragan Bobić

Spomenici i politika, Večernje novosti, 10. novembar 2017.

Dnevnik zabluda

Spomenici i politika

Piše Slobodan Maldini

U senci skandala na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću zbog sramne prevare od članova žirija koji su dodelili prvu nagradu protivno konkursnim uslovima, promakao je bitan događaj u spomeničkoj kulturi. U Beogradu je otkriven spomenik majoru JNA Milanu Tepiću stradalom u ratu 1991. Ne želeći da preda hrvatskim snagama skladište oružja kod Bjelovara, on je aktivirao eksploziv, uništivši vojni objekat i žrtvujući život. Spomenik je izazvao oštre reakcije Hrvatske, a situaciju je opisao Ivica Dačić kao "ludilo" i "antisrpsku histeriju" u Zagrebu, podsećajući na prošlogodišnje podizanje spomenika ustaši Miri Barešiću u hrvatskom mestu Drage. Barešić je atentator na jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića, osuđen u Stokholmu na doživotni zatvor. Spomenik Tepiću doveo je do najdubljeg zahlađenja odnosa Hrvatske i Srbije, što je kulminiralo otkazivanjem već upućenog poziva Aleksandru Vučiću da poseti Hrvatsku. Slučaj kritikuje i nemački list "Frankfurter Algemajne cajtung", iako nikada nije pisao o brojnim spomenicima nemačkim vojnicima palim u oba svetska rata, podignutim u Nemačkoj. Ali, koja je uloga spomeničke umetnosti u međunarodnoj politici i zašto je moguće da ona dovede do međudržavne krize?

Po sadržaju međusobno neuporedivi, spomenici Tepiću i Barešiću nose političke poruke. Ali, iako izrađeni u figurativnom stilu, sa naglašenim fizionomijama dvojice predstavljenih likova, oni ne predstavljaju umetnost. Amaterski loš spomenik Tepiću rad je nepoznate vajarke početnice Katarine Tripković, što o spomeniku govori samo po sebi. Groteskan kip Barešiću izradio je Ivan Kujundžić, loš hrvatski vajar poznat po spomenicima Stepincu i ustaši Bušiću.

Bezidejni, prazni, bezlični, ali po političkim posledicama nimalo naivni, štaviše opasni, ovakvi spomenici ne poseduju kulturni sadržaj, već su prvenstveno sredstvo propagande. Slični su podizani u komunističkoj Jugoslaviji u stilu socijalističkog realizma, po uzorima preuzetim iz Sovjetskog Saveza. Na njima su državni vajari veličali političke vođe, borce s puškama, radnike sa alatima. Ali, za razliku od današnjih, dela nekadašnjeg socijalističkog realizma nosila su čvrste poruke, uzdizala novu državu i nosila emociju stradanja u Drugom svetskom ratu.

Bile su potrebne decenije da se jugoslovenski vajari otrgnu od socrealističkih okova. Spomenik partizanu NOB Stevanu ili Stipanu Filipoviću, narodnom heroju poreklom iz Opuzena u današnjoj Hrvatskoj, izradio je u Valjevu 1960. Srbin iz Hrvatske, izvanredan vajar Vojin Bakić u pročišćenom stilu, antropomorfnog motiva. Hrvatski pandan spomenika Filipoviću u njegovom rodnom mestu u Hrvatskoj izradili su 1978. vajari Miro Vuco i Stjepan Gračan, ali su ga Hrvati srušili 1991, zajedno sa Bakićevim spomenicima u Hrvatskoj, na Petrovoj gori i Blažuju kod Kamenske.

Na slici: Spomenik Milanu Tepiću, izvor: Večernje novosti

Klan streličara, Večernje novosti, 3. novembar 2017.

Dnevnik zabluda

Klan streličara

Piše Slobodan Maldini

Odmah nakon što su objavljeni rezultati anonimnog konkursa za izradu rešenja Spomenika Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu u Beogradu, izrečene su brojne kritike prvonagrađenog rada autora Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović. Potvrdu da u rešenju dvoje autora, kao i u postupku samog konkursa mnogo toga nije u redu dali su srpski istoričari umetnosti, analitičari, kritičari, a pre svega izuzetno veliki broj umetnika. Rad pod nazivom Strela "ubo" je mnoge ljubitelje umetnosti i podstakao na razmišljanje o tome gde se danas nalazi naša kultura.

Još pre nego što su kritičari iskazali svoj stav, oglasila se koautorka rada Biljana Srbljanović tekstom  "Strela u šupi" u kojem svoj i Bajićev rad upoređuje, ni manje ni više, sa Meštrovićevim spomenikom Pobedniku na Kalemegdanu! Tekst završava rečenicom: "Dok vi diskutujete o Vučiču, Vesiću, vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji." U odbranu Bajića skočio je i član žirija Vladimir Veličković, hvaleći u intervjuu listu "Danas" rad svog pulena kao i deset godina ranije, kada ga je kao selektor odabrao za predstavljanje Srbije na Bijenalu u Veneciji. Međutim, ovaj put Veličković naglašava da je konkurs bio anoniman, a da je na njega stiglo čak 40 radova, aludirajući na to da nije poznavao Bajićevo rešenje u trenutku žiriranja. Međutim, da li je sve baš tako? Koje su međusobne veze članova žirija i Bajićeve strele?

Strela je simbol koji međusobno povezuje predstavnike žirija sa prvonagrađenim radom. Članovi žirija Veličković i Dušan Otašević rado upotrebljavaju strelu. U jednoj slikarskoj fazi Veličković slika strele na platnima, dok Otašević izlaže u Galeriji SANU 2015. skulpturu u obliku strele. Ali, tu se veze ovih umetnika ne prekidaju. Članovi žirija Veličković, Otašević i arhitekta Boris Podreka ujedno su i članovi SANU, tačnije, Odeljenja likovnih umetnosti u koje su pre nekoliko godina bezuspešno pokušali da "uguraju" i mlađanog Mrđana Bajića. Na kraju, Bajić i Otašević su stalni članovi odbora fondacije "Vladimir Veličković", ispred koje zajedno sa njenim osnivačem Veličkovićem već deceniju žiriraju i dodeljuju svake godine nagrade za crtež "Vladimir Veličković". U svakoj normalnoj zemlji, samo ovo saznanje bilo bi dovoljno da se poništi bestidni rezultat ove sramne prevare na "međunarodnom" konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću. Jer, u konkursnim uslovima piše, a i svima je jasno da učesnik na konkursu ne može biti lice ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa članovima žirija. Podsetiću da je žiri napustio prof. Čedomir Vasić. Međutim, žiri nije napustio njegov predsednik arhitekta Boris Podreka, bez obzira na očiti sukob interesa, jer je angažovan da izradi projekte uređenja Studentskog trga, što je u svetu nezamislivo.

Na slici - "Streličari": Veličković, Otašević i Bajić





P.S.

Iako u raspisu konkursa stoji, citiram:

"Учесник на конкурсу не може бити лице које је непосредно ангажовано на припреми и спровођењу Конкурса, односно уколико је у сродству или непосредно сарађује са истим, као ни лице које је у управи или је запослено код органа који расписује Конкурс." 

http://www.dab.rs/.../Konkurs%20za%20spomen%20obelezje...

konkursni žiri je prvu nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na činjenicu da je on, zajedno sa dva člana žirija: Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem neposredno sarađuje.

Naime, Mrđan Bajić, Vladimir Veličković i Dušan Otašević zajedno i neposredno sarađuju u Savetu fondacije "Vladimir Veličković", ispred kojeg žiriraju i dodeljuju nagrade za crtež iz ovog fonda. Ova neposredna saradnja ne traje kraći vremenski period, već čak oko deset godina. Prema tome, ne postoje ni pravni ni formalni uslovi da Mrđan Bajić može da bude učesnik po propozicijama ovog konkursa.

Dokazi za ovu tvrdnju su brojni. Hronološki sam naveo samo neke internet adrese na kojima se vidi Bajićeva neposredna saradnja sa članovima žirija Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem kao stalnog i dugogodišnjeg člana Saveta fondacije "Vladimir Veličković":

http://www.rts.rs/.../nagrada-za-crtez-vladimir...

http://www.designed.rs/.../nagrada_za_crtez_vladimir...

http://www.politika.rs/.../Nagrade-za-crtez-iz-Fonda...

http://www.blic.rs/.../izlozba-laureata-nagrade.../bt55vtn

http://www.blic.rs/.../laureati-nagrade-za-crtez.../79w9jbf

http://www.politika.co.rs/.../Vladimiru-Sekulicu-nagrada...

https://www.facebook.com/galerija.haos/posts/602027309984316

Bijenale u Veneciji 2007: selektor Vladimir Veličković, izlagač Mrđan Bajić, pisac u katalogu Biljana Srbljanović

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:198329-Davno-zakazano-putovanje

Kriva strela, Večernje novosti, 27. oktobar 2017.

Dnevnik zabluda

Kriva strela

Piše Slobodan Maldini

Kada su  prominentni svetski skulptori Klaes Oldenburg i njegova supruga Kosje van Brugen izradili 2002. u San Francisku skulpturu velikih razmera "Kupidonova strela", nisu mogli da pretpostave da će njihova ideja "skulpture-strele" biti obnovljena čak petnaest godina kasnije, u Beogradu. Na nedavno završenom konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću na krovu buduće podzemne gradske garaže beogradskog Studentskog trga, pobedili su skulpturom pod nazivom "Strela" vajar Mrđan Bajić i dramska spisateljica Biljana Srbljanović, autorka "zvučne instalacije", sa timom. Poput dela Oldenburga i van Brugenove, njihova "ideja" je oblikovana kao strela velikih razmera, postavljena na javnom gradskom prostoru. Prema uzoru iz San Franciska, skulptura ima parabolično zakrivljeno postolje, iz kojeg se u ravnoj liniji uzdiže štap strele. Svetski doajeni zamislili su svoje delo kao simboličnu predstavu Erosa koji je odapeo strelu u zemlju u nameri da je oplodi. Međutim, Đinđićeva penisoidna strela odapeta je iz zemlje, tačnije iz dubine podzemne garaže, prema nebu. Ona je u bazi polomljena, pa nevešto skrpljena zarđalim flahovima, koji je "vezuju" za tlo, onemogućujući je da "uzleti"!?

Već su izrečene brojne kritike u odnosu na raspisivača konkursa - aktuelnu vlast - za koju mnogi s razlogom tvrde da nije kredibilna ni pozvana da podiže spomenik svom nekadašnjem velikom idejnom i ideološkom protivniku. Međutim, podsetiću da je ovu šansu propustila partija ubijenog premijera, čak i u vreme kada je bila na vlasti. Umesto Đinđiću, predsednik Boris Tadić podigao je spomenik Hejdaru Alijevu, po kredibilnim istoričarima diktatoru Azerbejdžana, u vreme kada se Biljana Srbljanović, živeći u Bakuu, obrušila na "Amnesti internešenel" zbog optužbi upućenih protiv režima Azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva, sina Hejdarevog.

Neverovatna je brojnost autora na konkursu koji su, zajedno sa pobednicima, pogazili lični dignitet i autoritet pristavši da budu deo "neprevaziđenog cirkusa" oko projekta "rekonstrukcije Đinđićevog Studentskog trga." A pobedničko rešenje je sve drugo osim simbol života i stradanja Zorana Đinđića. Ova bleda replika moskovskog socrealističkog Spomenika osvajačima svemira iz 1964. ima sasvim drugo značenje. Za predstavnike aktuelne vlasti, Bajićeva "strela" je statistički znak: strelica - simbol razvoja društva nakon što je isti prekinut u nedavnoj prošlosti u kojoj je dominirao lik ubijenog premijera. Zajedno sa današnjom vlasti, u ružičastu društvenu paradigmu uklopili su se univerzitetski profesor Bajić i eks političarka Srbljanović. Poput nekih članova žirija konkursa - akademika SANU - i Bajić je prošao miloševićevsku i postmiloševićevsku fazu, u kojoj je u svoj "Yugomuzej" uvrstio umetničku instalaciju "Odelo u kojem je Slobodan Milošević poslednji put video Kosovo"!?

Na fotografiji: Oldenburgova i Bajićeva strela i Spomenik u Moskvi.

Velika kristalna skulptura, Večernje novosti, 13. oktobar 2017.

Dnevnik zabluda

Muzej savremene umetnosti

Piše Slobodan Maldini

Onakav kakvog poznajemo danas, Muzej savremene umetnosti u Beogradu osnovan je 1958. kada je doneta Odluka o osnivanju Moderne galerije, nacionalne ustanove koja treba da prati razvoj i skuplja dela jugoslovenske i srpske savremene umetnosti. Koncepciju i fizionomiju muzeja načinio je Miodrag B. Protić, njegov inicijator i upravnik.

Godine 1959. doneta je odluka da za potrebe Moderne galerije bude podignuta nova zgrada na Novom Beogradu, na ušću reke Save u Dunav.  Ubrzo, raspisan je arhitektonski konkurs, a 1960. izabran je pobednički rad autora arhitekata Ivanke Raspopović i Ivana Antića. U obrazloženju žirija istaknuto je da se konkursu ne mogu pripisati naročito veliki rezultati, da je približno jedna trećina pristiglih radova potpuno bezvredna, dok su ostali predlozi uglavnom solidne studije izrađene na bazi poznatih i oprobanih rešenja. Zapaženo je i da oni koji su probali da izbegnu konvencionalne puteve pri tom nisu ostvarili realan kreativan doprinos. Prvonagrađeni rad, međutim, ocenjen je kao "nešto više od dobrog i korektnog funkcionalnog rešenja, od ispravne primene sistema osvetljenja do preglednog vođenja kretanja posetilaca". Žiri takođe naglašava "svežu, originalnu, iznijansiranu prostornu koncepciju unutrašnjosti", kao i "interesantne mogućnosti sa plastično razigranim masama" u spoljašnjem oblikovanju, primećujući "najzad, i malo bizarne, kristalaste forme krovova".

Zgrada na Novom Beogradu projektovana je kao ogromna skulptura, sastavljena od geometrijskih formi u jedinstvenu kompozicionu strukturu. Osnovni volumen zgrade oblikovan je kao poliforman kristal, koji se linijama vezuje za prirodnu okolinu prostora novobeogradskog Ušća. Završena je 1965, po projektu koji se razlikuje od rešenja iz 1959. Umesto ranije predviđene opeke, fasada je obložena venčačkim sivim mermerom. U unutrašnjosti, realizovana je ideja kaskadno postavljenih nivoa i ostvareni prostori različitih visina, unutar kojih je moguće smestiti različite formate dela. Kompoziciju objekta opisao je arhitekta Oliver Minić kao "apstraktnu, transcendentnu, nastalu prema matematičkim zakonima."

Malo je poznato da je inicijalni muzej savremene umetnosti u Beogradu postojao pre njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA), koji je otvoren u novembru 1929. godine, četiri meseca nakon otvaranja muzeja u Beogradu. Iako mnogi smatraju da je njujorški MoMA prvi u svetu, on je ipak osnovan nakon beogradskog. Prvi Muzej savremene umetnosti osnovao je knez Pavle Karađorđević i on je otvoren 1929. u Beogradu. Kolekcija je predstavljena u Konaku kneginje Ljubice, a potom je muzej premešten u Novi dvor. Nastao u doba socijalizma, današnji Muzej savremene umetnosti verovatno nikad ne bi izgledao tako "nov i moderan", da je u svoju zvaničnu istoriju uključio i istoimenu predratnu ustanovu.

Na fotografiji: Konkursni crtež I. Antića i I. Raspopović

Inostrani rušitelji, Večernje novosti, 6. oktobar 2017.

Dnevnik zabluda

Inostrani rušitelji

Piše Slobodan Maldini

Blok nekadašnje ambasade SAD koji se nalazio između beogradskih ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Vojvode Milenka, ovih dana prima novi izgled. Na tom prostoru strani investitor gradi luksuzni stambeni kompleks. Kada su izraelske kompanije "Josi Avrahami" i "Almogim hodings" najavile rušenje kompleksa ambasade, objavljeno je da će poštovati arhitektonsku vrednost ovog prostora koji uživa zakonom definisanu zaštitu kao deo istorijske celine "Stari Beograd". Na zaprepaštenje građana, celokupan kompleks istorijski vrednih palata na frontu ulice Kneza Miloša, sa čuvenom vilom koju je projektovao Jovan Simeonović, preko noći i bez objašnjenja je srušen!?

U ulici Kneza Miloša nedaleko od nekadašnje Ambasade SAD, za potrebe gradnje nove ambasade Nemačke srušena je arhitektonski izuzetno vredna zgrada čuvenog beogradskog arhitekte Bogdana Ignjatovića. Arhitektonsku struku iznenadio je neverovatan ignorantski odnos investitora - nemačkog Ministarstva spoljnih poslova - koje se potcenjivački oglušilo da odgovori na apele za sačuvanje Ignjatovićevog arhitektonskog dragulja, pa čak i da predstavi javnosti novo arhitektonsko rešenje. Danas se na tom mestu gradi bleda, arhitektonski loša, bezvredna zgrada.

Nedaleko u istoj ulici, srušen je još jedan biser arhitekture Beograda:  zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, poznatog slovenačkog arhitekte Ludviga Tomorija. Bez poštovanja vrednog arhitektonskog nasleđa, izraelska kompanija AFI Jurop tu gradi monstruozan, nehuman kompleks tri stambeno-poslovne kule gigantskih razmera poznat po popularnom nazivu "Tri prsta". Projekat ne sadrži bilo kakav respekt prema urbanističkom istorijskom nasleđu grada. Zajedno sa prethodna dva, ovaj kompleks je definitivno uništio istorijski vrednu ambijentalnu celinu poslednje beogradske avenije i pretvorio je u arhitektonsko vašarište opskurnih interesa stranaca, bez ikakvog sluha za kulturne vrednosti naše prestonice. Ali, ovaj obrazac rušenja kulturnih dobara nije nov.

Kada je 1989. francuski biznismen poreklom iz Hrvatske Boris Vukobrat kupio vilu s kraja 19. veka na uglu beogradskih ulica Dobračine i Simine, susreo se sa problemom. Nadzidana 1927. po planu Đure Bajalovića bila je na spisku spomenika kulture, a rekonstrukcija je uslovljena vraćanjem objekta u izvorno stanje, što mu nije odgovaralo. Ruiniranu usled decenijske neupotrebe, ruševinu su naselili beskućnici i narkomani. Nakon što je objekat izgoreo u požaru 2007, vlasniku je dozvoljena gradnja prema izmenjenim uslovima zaštite. Ubrzo, nikla je nova, obnovljena "vila", sa rogobatno dograđenim aneksom - neprikladnom staklenom višespratnom kulom. Po istom "receptu", tada su "rekonstruisane" brojne stare palate u centru grada tako što su dograđene bezidejnim i istorijskom jezgru grada neprimerenim monstruoznim aneksima.

Na fotografiji: Kompleks nekadašnje ambasade SAD, izvor: Večernje novosti

Kolonizacija u kulturi, Večernje novosti, 29. septembar, 2017.

Dnevnik zabluda

Kolonizacija u kulturi

Piše Slobodan Maldini

Kolonizacija je globalan proces u kojem centralni sistem svetske moći dominira nad ostalima, pokoravajući ih i namećući se u svakom društvenom segmentu. Na ovaj način, silnici satiru male nacije i male kulture, uništavaju njihovo kulturno nasleđe i nacionalni identitet. Globalna kolonizacija se odvija na svim planovima: u privredi, finansijama, politici, vojsci i nacionalnoj bezbednosti, pa čak i u kulturi. Svedoci smo procesa u kojem je Srbija u velikoj meri kolonizovana. Jer, na našem tlu dominiraju inostrane fabrike, banke i trgovinski lanci u kojima se prodaju inostrane robne marke, stranci preuzimaju vlasništvo nad prirodnim resursima, oranicama, čak i vodom. Inostrana politika meša se u unutrašnju uslovljujući nam "ulazak u EU", prisutan je uticaj NATO-a, otimaju nam teritoriju i surovo diktiraju postupke naše vlasti i golom silom. Iako mnogi to ne žele da priznaju, Srbija je danas talac i kolonija svetskih moćnika. Ali, pogubno je što neokolonijalizam u Srbiji nije zaobišao ni oblast koja zaslužuje da bude toga pošteđena - kulturu.

I ove godine će najznačajniju likovnu manifestaciju Oktobarski salon, odrediti stranci. Kustosi Salona su Daniel (Francuska) i Gunar B. Kvaran (Island). Prošlog je bio kustos Dejvid Eliot (V. Britanija), a pretprošlog Austrijanac Nikolas Šafhauzen... U arhitekturi Srbije, na kapitalnim projektima angažovani su inostrani autori. Dobili smo neuračunljive projekte stranaca koji nemaju predznanje ni iskustvo rada u Beogradu: Zahe Hadid podno Kalemegdana, Danijela Libeskinda u dunavskoj luci, grupe Skidmor Ouvings i Meril na Kuli Beograd, Kalison RTKL, DVP i drugih na Beogradu na vodi, Jana Gela na parku "Ušće", Borisa Podreke na setu projekata u centru grada i dr.

Nedavno je u Beogradu otvorena robna kuća švedskog trgovinskog lanca nameštaja Ikea. Među 9.300 Ikeinih proizvoda koji se u njoj nalaze, po cenama višim od evropskih, tu su samo dva srpska. Domaći dizajn nameštaja i pokućstva predstavljen je na uvredljiv, potcenjivački način: drvenom oklagijom i daskom za sečenje mesa.

I pored brojnih srpskih međunarodno priznatih grafičkih dizajnera, vizuelno oblikovanje našeg nacionalnog dnevnog lista "Politika" izradio je zagrebački grafički dizajner iz SAD, predvodnik nedavno održanog "Prajda" Mirko Ilić. Nije jasna poruka koju prenosi naša vrhovna institucija u kulturi - Muzej savremene umetnosti u Beogradu - kada svoj zbornik štampa upotrebljavajući font (slova) intrigantnog naziva "Brioni" mladog hrvatskog tipografa Nikole Đureka i to naglašava u impresumu publikacije. Da li se radi o promociji ili nadmoćnoj dominaciji hrvatske kulture nad srpskom, ili je po sredi nešto treće? Opštepoznato je da je naš zapadni sused jedina zemlja na svetu koja sprovodi lingvicid nad tuđim jezikom - srpskim i našim ćiriličnim pismom.

Na fotografiji: Ikeina oklagija, katalog Ikee