Misao o svetu i životu iskazana kroz arhitekturu, časopis "Arhitekta" #3, autor prof.dr.arh. Dragana Vasilski

Misao o svetu i životu iskazana kroz arhitekturu – Slobodan Maldini

Ø  Gotovo da ne postoji žanr arhitekture u kome niste prisutni. Vi ste arhitekta, teoretičar arhitekture, pisac, umetnik, vizionar. Svuda sa iskonskom potrebom za otkrivanjem novog, težnjom za ukidanjem granice između života i umetnosti, kao putokazom ka duhovnom ispunjenju. Da li postoji neka oblast stvaranja koja vas ispunjava više od ostalih?

Moja je sreća, ali često i veoma opterećujuća osobina da sam prisutan na planu arhitektonskog projektovanja, teorije arhitekture, umetnosti, pa čak i književnosti. Tokom proteklih nekoliko decenija, a naročito poslednjih nekoliko godina, napisao sam desetak književnih dela. Nikada nisam imao osećaj da sam književnik, međutim, u pojedinim periodima pisanje osećam kao opsesiju, nešto što moram da uradim. Jednostavno, sednem za računar, a iz mene izlaze rečenice. Sećam se, prvu knjigu "Zimska priča" napisao sam potpuno nesvesno. Jednostavno, svako jutro sam sedao za računar i sa znatiželjom čekao da vidim šta će se dogoditi - kakav sadržaj će da "izleti" iz mene. Danas, pisanje je moja opsesija, koja me povremeno obuzima i ne da mi da se od nje otrgnem. Jednostavno, knjigu moram da napišem. Ne pišem je zbog čitalaca, niti sebe, već jedino zato što imam osećaj da to moram da uradim. Međutim, postoji i druga oblast stvaranja koja me ispunjava celog života. To je muzika. Još u mladosti, pohađao sam muzičku školu, gde sam svirao klavir. Danas, često komponujem, upotrebljavajući mnogobrojne prednosti koje nam pruža tehnologija proizvodnje zvuka. Svoje koncerte postavljam na Jutjubu. Međutim, već par godina želja mi je da sminim svoj klavirski koncert improvizacija. Za to do danas nisam obezbedio tehničke uslove.

Ø  Ko je Vaš uzor, ko je najviše uticao na Vaš rad? Ili smatrate da pravi umetnik treba da bude uvek sam svoj (ponekad i sam protiv svih), da sledi svoju misao iskovanu u kovačnici duše mladosti, bori se za istinu i čovekovo pravo?

Pokušavam da stvaram izvan poznatih uzora. Međutim, uvek se izvanredno osećam kada prepoznam u delima velikuh stvaralaca, bilo da su to arhitekti, muzičari ili multimedijalni umetnici, snažnu krativnu energiju. Ovakvu inspiraciju čestvo dobijam iz kultura Istoka, pre svega tradicije filozofije hinduizma i posebno tibetanskog vađrajana budizma. U prostorima hinduizma i budizma uvek se izvanredno osećam i neprestano žalim što se ovim filozofijama nisam okrenuo kada sam bio mnogo mlađi. Jer, ljudski vek je prekratak da bi neko mogao da ozbiljnije zaroni u kulturu Istoka. Da sam mlađi, sigurno bih otišao da živim u Indiji, na izvoru svetske civilizacije. U tom pogledu, mene Zapad ne interesuje. Pre petnaestak godina počeo sam da proučavam hrišćanstvo, zatim sam uronio u budizam, a poslednjih desetak godina iniciran sam civilizacijskim vrednostima hinduizma. Napisao sam i objavio knjigu "Rečnik duhovnosti" na engleskom jeziku, koja obuhvata oko 5.500 pojmova sadržanih u svim značajnijim svetskim religijama.

Ø  U umetničkom delu usavršavanje jedinstva apstrakcije čistog ja i konkretne stvarnosti odvija se zahvaljujući neprestanom sudaru opšteg i posebnog. Metafizika je muzika ideja, smatrao je Platon. Da li Vam poznavanje različitih (prvenstveno istočnjačkih) kultura pomaže da umetnost koristite kao sredstvo da spoznate i izgradite samog sebe?

Mene su oblikovale istočnjačke kulture. Međutim, prvu snažnu inicijaciju izvornih kultura Zapada doživeo sam od svog profesora i mentora Bogdana Bogdanovića krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Uporedo sa Bogdanovićevim uticajem, nesvesno sam primao uticaje kultura Istoka, pre svega budizma. Kao mlad, bio sam opčinjen zen budizmom, ali sam pre petnaestak godina, nakon što sam upoznao svog korenskog lamu, pažnju preneo na tibetanski budizam. Kroz ova dva osnovna uticaja formirana je moja današnja ličnost.  

Ø  Govorimo o vremenskom intervalu od grupe MEČ, čiji ste bili član, pa do danas. Da li imate osećaj da ste u istoj sredini ili ne? Kako biste danas definisali arhitektonsku misao?

Grupa MEČ je bila aktivna prvih godina osamdesetih. Tada grupa mladih, smelih i avangardnih umetnika, MEČ ipak iza sebe nije mnogo toga ostavila. Danas su poznate instalacije grupe u beogradskom SKC-u i na Knez Mihailovoj ulici. Godine 2015. inicirao sam organizovanje retrospektivne izložbe grupe MEČ u Beogradu. Ove godine su obezbeđena sredstva za predstavljanje grupe MEČ u organizaciji beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Izložba će biti održana u aprilu 2018. godine, a pratiće je publikacija za koju pišu tekstove: kustoskinja izložbe Biljana Tomić, slovenački arhitekta Jurij Kobe, hrvatski profesor arhitekta Nikola Polak, Ljiljana Blagojević i Miško Šuvaković. Tim povodom sam izdao svoj separat - knjigu "Sasvim obična priča" u kojoj opisujem period rada u grupi MEČ.

Ø  U javnosti ste prisutni kao savest jedne profesije. Da bismo nešto videli, moramo nešto znati, ili kako bi Korbizije rekao: Za oči koje vide. Vaša enciklopedijska informisanost, istančani osećaj za uzročno-posledični odnos među pojavama, poznavanje trenutnih dešavanja i stanja u društvu, kroz tekstove u Vašoj kolumni Dnevnik zabluda u Večernjim novostima, pobuđuju interesovanje za svet u kome živimo. I naglašavaju društvenu ulogu koju arhitekte imaju... 

Kolumna "Dnevnik zabluda" je nastala slučajno, kada sam za dnevni list "Večernje novosti" napisao kratak kritički tekst. Sve se kasnije izrodilo u niz tekstova koje objavljujem u Kulturnom dodatku ovog dnevnog lista, gde kritikujem i analiziram zablude na našoj kulturnoj pozornici, a pre svega na polju arhitekture. Do danas, nije mi ponestalo tema, naprosto, zato što su gluposti sastavni deo naše svakodnevice, njih ne manjka. Za proteklih pet godina, objavio sam oko 250 kritičkih tekstova. Nažalost, ni za jedan jedini tekst "Večernje novosti" mi nisu isplatile honorar. Tako je to u Srbiji...

Ø  Obrađujete teme koje nisu samo u domenu arhitekture, već kulture uopšte. Karl Andre (Carl Andre) bi rekao: Umetnost je ono što mi stvaramo, kultura je ono što je nama učinjeno (Art is what we do. Culture is what is done to us). Vaši tekstovi odišu večitom ljudskom težnjom da se kreira bolji svet za sve nas.

Da. Ja sam nepopravljivi, naivni optimista.  Postoji jedna stara tibetanska poslovica koja kaže: "Mržnja i loše misli su kao da držite u rukama vreli žar, a očekujete da vas on ne isprži." Dakle, potrebno je ostaviti za sobom prošlost, sve ono što ne možete promeniti i okrenuti se sadašnjem trenutku. Jer, život nije prošlost, jer se njoj ne možemo vratiti. Takođe, život nije ni budućnost, jer u njoj ne znamo šta će se dogoditi. Život je sada, ovaj trenutak, i kao takvog, treba ga ceniti. Teško da ćemo moći da kreiramo bolji svet - ako ne pokušamo. Setimo se samo činjenice da je najveću imperiju u istoriji sveta srušio jedan jedini čovek, i to bez ispaljenog metka. Bio je to Mahatma Gandi.

Ø  Obavezno pitanje za kraj: da li postoji nešto još nerečeno, neistraženo, čiji nagoveštaji pobuđuju novo interesovanje?

Uvek kada se probudim, slavim novi dan. U isto vreme, slavim i nove ideje. Ideje se rađaju na najrazličitije načine, na neočekivanim mestima, danju ili noću. Trenutno me zaokuplja priprema na pisanju knjige u kojoj opisujem 112 tehnika meditacije. Radi se o poznatoj tantri Viđanabairava, koja u formi razgovora između Šive i Šakti opisuje suštinu ljudskog uma. A ljudski um je nepregledna riznica tajni, do danas najmanje istražena.

Zahvaljujem Vam gospodine Maldini na ovom razgovoru.

Dve njujorške izložbe, Večernje novosti, 2. februara 2018.

Dnevnik zabluda

Dve njujorške izložbe

Piše Slobodan Maldini

U Njujorku, u Ujedinjenim nacijama, otvorena je izložba "Jasenovac - pravo na nezaborav. Ekspertska grupa istoričara iz sedam zemalja GH7 priredila je prvu izložbu o holokaustu u Jasenovcu nakon Drugog svetskog rata. Direktor postavke je Prof. dr. Gideon Grajf, svetski priznat poznavalac nacističkih logora Aušvic, Majdanek, Jasenovac i Zonderkomandose. U vreme kada se sve više pojavljuju slučajevi revizije i rehabilitacije nacizma i fašizma, ova izložba ukazuje na neophodnost negovanja kulture sećanja na pale žrtve genocida i holokausta. Predstavlja podršku naporima Unicefa za zaštitu prava dece. Jer, tokom Drugog svetskog rata, jedino mesto u Evropi gde su se nalazili specijalizovani logori za ubijanje dece, bila je Hrvatska. Zajedno sa logorima za decu u Sisku i Jastrebarskom, Jasenovac je bio poprište pogroma najnevinijeg dela stanovništva. U procesu "pročišćenja Hrvatske nacije", u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je od aprila 1941. do maja 1945. ubijeno više od 73.316 dece srpske, romske i jevrejske nacionalnosti. Prema zvanično objavljenim podacima, samo u Jasenovcu, ustaše su pobile na najstrašnije načine 19.544 devojčica i dečaka, dok prema podacima Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, u ovom ozloglašenom logoru je ubijeno preko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, među kojima 110.000 dece. Pogrom nad nehrvatskim stanovništvom u NDH, nepoznat u istoriji po brutalnosti, danas se smatra strašnijim od genocida, a savremena pravna ni moralna terminologija ne poznaju primerenu kvalifikaciju za ovakvu neljudskost.

U senci izložbe o Jasenovcu prošla je najava druge značajne izložbe. U njujoškom Muzeju moderne umetnosti od sredine jula 2018. do sredine januara 2019. biće održana izložba "Prema utopiji betona: arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980." Izložba istražuje teme urbanizacije velikih razmera, tehnologije u svakodnevnom životu, konzumerizma, spomenika i memorijalizacije, kao i globalni doseg jugoslovenske arhitekture. Izložba uključuje više od 400 crteža, modela, fotografija i filmskih traka iz arhiva gradova, porodičnih kolekcija i muzeja iz cele regije. Obuhvata radove istaknutih jugoslovenskih stvaralaca uključujući Bogdana Bogdanovića, Juraja Najdharta, Svetlanu Kanu Radević, Edvarda Ravnikara, Vjenceslava Rihtera i Milicue Šterić. Kroz skulptorsku unutrašnjost Bijele džamije u Sarajevu do metabolističke rekonstrukcije zemljotresom razrušenog gradskog jezgra Skoplja japanskog arhitekte Kenza Tangea i izgradnje Novog Beograda, izložba predstavlja jedinstvenu arhitekturu Jugoslavije u njenoj specifičnoj višeznačnoj pojavi. Izložba je priređena u organizaciji Martina Stierlija, glavnog kuratora za arhitekturu i dizajn Muzeja i gostujućeg kustosa Vladimira Kulića, profesora na Školi arhitekture Univerziteta Atlantik na Floridi.

Na fotografiji: Spomenik u Jasenovcu Bogdana Bogdanovića, izvor: Večernje novosti

Revitalizacija baštine na Kosovu i Metohiji, Večernje novosti, 26. januara 2018.

Dnevnik zabluda

Revitalizacija baštine na Kosovu i Metohiji

Piše Slobodan Maldini

Proteklih dana bili smo svedoci teške tragedije u Severnoj Kosovskoj Mitrovici, kada je ubijen istaknuti srpski političar Oliver Ivanović. Ovaj događaj otvorio je novo preispitivanje odnosa Srbije prema južnoj pokrajini. U političkom pogledu, sve je teže napraviti bitniji iskorak u odnosu na duboki zastoj u odnosima Srbije i jednostrano proglašene Republike Kosovo i njenih mentora sa Zapada. Ali, tamo gde zastane politika, kultura postaje moćno sredstvo stabilizacije odnosa i realizacije opštih i državnih interesa. Jer, ona obuhvata celokupno društveno nasleđe, uključujući i obrasce mišljenja, osećanja, delovanja društvene zajednice. Ona je moćna poluga koja pomera prepreke nastale usled ograničenja politike i nepostojanja bezbednosti. Kada postoji pretnja sigurnosti, veoma je značajno prisustvo kulture, koja ima preventivnu i revitalizujuću ulogu, čuvajući ugrožene vrednosti društva.

Kosovski konflikt je u osnovi nastao usled decenijskog zanemarivanja kulture i obrazovanja. Kultura je danas najbitniji činilac prevencije društvenih sukoba, posebno na međunacionalnom planu, a njenu osnovu čine stalna saradnja i obrazovanje. U stanju dugotrajnog međuetničkog sukoba na Kosovu i Metohiji i istorijskih različitosti koje nije moguće lako prevazići ni pomiriti, kultura je oblast u kojoj je lakše načiniti brze i konkretne pomake. Ona privlači pozitivnu pažnju konfrontiranih naroda i međunarodne zajednice.

Za Srbiju je danas veliki izazov korenita revitalizacija i unapređenje kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Ona podrazumeva aktiviranje bastiona srpske kulturne istorije, posebno onih koji su uključeni u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom Uneska i danas su mesta snažnog srpskog prisustva u južnoj pokrajini. Prema Vankuverskoj deklaraciji Ujedinjenih nacija iz 1976. "Svaka zemlja ima pravo da bude suveren naslednik kulturnih vrednosti stvorenih tokom svoje istorije i dužnost joj je da ih sačuva kao sastavni deo čovečanstva." Dakle, očuvanje i revitalizacija više od 1.300 crkava, manastira i drugih objekata, lokaliteta i prostornih celina koje čine kulturno nasleđe srpskog naroda na Kosovu i Metohiji nije samo pitanje srpskog opredeljenja i politike. Ono je istorijska obaveza Srbije, ali i obaveza svetske zajednice. Na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine nalaze se srpski spomenici na Kosovu i Metohiji: Pećka patrijaršija, Gračanica, manastir Visoki Dečani, crkva Bogorodice Ljeviške. U bližoj budućnosti, trebalo bi da postanu stožeri širećeg srpskog kulturnog prisustva u pokrajini. Ovi centri kulture treba da prime odgovarajuće sadržaje: muzeje srpske istorije i umetnosti, biblioteke, galerije i radionice, konake za smeštaj većeg broja posetilaca. Srpska crkva to ne može sama da uradi, već nosilac ovih promena treba da bude država.

Na slici: manastir Visoki Dečani, izvor Večernje novosti

Kulturna baština, Večernje novosti, 19. januar 2018.

Dnevnik zabluda

Kulturna baština

Piše Slobodan Maldini

Slovenija je Srbiji nedavno uputila zahtev kojim potražuje više od 300 umetničkih dela i istorijskih predmeta iz zbirki srpskih muzeja, zvaničnih rezidencija i državnih ustanova. Ova apsurdna lista sastavljena je na osnovu jednostranog viđenja da su autori tih dela Slovenci ili da je Slovenija zemlja njihovog porekla. Na listi se nalaze i tridesetak dela iz zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, bez obzira što muzej poseduje kompletnu dokumentaciju koja potvrđuje legalno vlasništvo. Tu su i portret srpske slikarke Nadežde Petrović autora Slovenca Ivana Grohara, original jugoslovenskog filma "Bitka na Neretvi", zapisi "Filmskih novosti", poštanska kočija, čak i lokomotiva iz 1884. iz Železničkog muzeja u Beogradu! Svoj zahtev Slovenija temelji na Sporazumu o pitanjima sukcesije iz 2001, iako je rok za isticanje potraživanja istekao pre 12 godina.

Hrvatska od Srbije potražuje srpsku kulturnu baštinu iz manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj koja je spasena od uništenja, najviše tokom operacija "Oluja" i "Bljesak". Na hrvatskoj listi nalaze se oko 1.000 srpskih kulturnih dobara. Ali, bezbrojna dela koja predstavljaju svedočanstva o srpskom postojanju, Hrvatska je iskorenila u nepovrat, kao ona iz miniranih i spaljenih Vladičanskog dvora i crkve u Pakracu. Ono što nije spaseno donošenjem u Srbiju, uništeno je ili nestalo u ratnom vihoru, kao na primer 7.000 ikona, bogoslužbene knjige i obimna arhivska građa. Tokom poslednjeg rata, u Hrvatskoj su spaljene jedinstvene srpske crkve brvnare u Rastovcu i Donjoj Rašenici kao i u Buzeti kod Gline sa početka 18. v, sve pod zaštitom Unesko-a. Konačna lista razorenih srpskih crkava je duga, a prati je neprocenjiva galerija srpskih pravoslavnih ikona iz perioda od 15. do 20. veka.

Istu sudbinu već je jednom doživela srpska kulturna baština u ustaškom pogromu Nezavisne države Hrvatske za vreme Drugog svetskog rata. Tada su srpske crkve na teritoriji NDH opljačkane do golih zidova i spaljene, među kojima i manastiri na Fruškoj Gori. I pored brojnih posleratnih zahteva da se oteta kulturna dobra vrate u Srbiju, u velikoj meri to nije učinjeno, a najveći deo tih bogatstava zadržan je u Hrvatskoj.

Na hiljade starih srpskih rukopisa, retkih knjiga, relikvija, umetničkih dela i dokumenata nalaze se danas u bespravnom posedu izvan Srbije. Ovo kulturno blago krasi strane muzeje, biblioteke i privatne zbirke, istovremeno iščezavajući iz kolektivne srpske svesti. Srbija nikada nije imala nacionalnu instituciju čiji je jedini zadatak da traga za neporocenjivom kulturnom baštinom izvan zemlje. Nasuprot velikim nacijama koje imaju ustanove za istraživanje i prikupljanje nacionalnog blaga van matice, Srbija nema specijalizovano telo koje proučava srpsko kulturno blago u inostranstvu, zbog čega ono nestaje u nepovrat.

Na slici: Crkve u Buzeti i Donjoj Rašenici, lična arhiva

Genocid u kulturi, Večernje novosti, 12. januar 2018.

Dnevnik zabluda

Genocid u kulturi

Piše Slobodan Maldini

U toku su završni radovi na rekonstrukciji beogradskog Narodnog muzeja. Posle 15 godina pauze, ova među našim najstarijim muzejskim institucijama ove godine ponovo će otvoriti vrata ljubiteljima umetnosti. Prilikom posete gradilištu muzeja, premijerka Ana Brnabić je ocenila da je to što je Narodni muzej zatvoren već 15 godina, vrsta "kulturnog genocida". Decenijama tokom kojih su zatvoreni najznačajniji beogradski muzeji, generacije naših mladih nisu imale priliku da se sretnu sa artefaktima srpske kulturne istorije, zbog čega je nastala nenadoknadiva praznina u obrazovanju nacije. Nasuprot drugim zemljama u kojima se posebna pažnja polaže na kulturni razvoj, Srbija je u proteklim decenijama zabeležila neverovatan civilizacijski zastoj. Neuporedivo sa lošim stanjem u našoj kulturi, druge nacije se prema obrazovanju i kulturnom nasleđu odnose sa dužnim poštovanjem. Na primer, ruska kulturna prestonica Sankt Peterburg ima oko 250 aktivnih muzeja i više od 4.000 zaštićenih spomenika kulture, što je vredno divljenja. Ali, kako se danas odnosimo prema sopstvenoj kulturi?

Većina muzeja u Srbiji, posebno u Beogradu, su u katastrofalno lošem stanju. Međutim, iako i dalje ne rade najznačajniji muzeji, naša prestonica zabeležila je veliki broj novoizgrađenih šoping centara, a posete muzejima danas zamenjuju odlasci u ove "hramove" potrošačke kulture. Srbija i dalje nema nacionalnu galeriju, operu, zgradu filharmonije. To je razumljivo, budući da je društvo siromašno i ne može da priušti kapitalne investicije u kulturi. Ali, nije jasno zašto se novac baca na nekulturu? Pored postojeće, novokupljena kičasta novogodišnja dekoracija koštala nas je čak 1,5 miliona evra, a novogodišnji program plaćen je 850.000 evra. Koncert folkera Ace Lukasa koštao je 50.000 evra, što je oko dvadeset puta veći iznos od onog koji država prosečno izdvaja za objavljivanje jednog kapitalnog dela u kulturi, u čijem stvaranju učestvuju desetine umnih ljudi u desetogodišnje dugom periodu. Poznato je da je podrška države u godišnjem budžetu za izdavanje časopisa u kulturi na nivou bakšiša folk pevačice u kafani. Takođe, opšte je poznato da je u Srbiji lakše dobiti bespovratna sredstva za kupovinu traktora, nego izdati kapitalno delno na polju umetnosti. Za avanturu pisanja i izdavanja kapitalnog dela, pored sizifovog rada moraćete da se zadužite do guše i budete spremni da uloženi novac nikada ne povratite.

I zato, danas nikoga ne čudi što umetnička udruženja tavore na ivici egzistencije, a umetnici svoja dela prilagođavanju sumnjivom ukusu onih koji se u umetnost ne razumeju, ali imaju novac da ih plate. Poražavajuće je što nameštenici koji u ime države usmeravaju finansijska sredstva namenjena kulturi, kriterijume formiraju na osnovu sumnjivih vrednosti, jasnih samo njima i njihovom političkom okruženju.

Na ilustraciji: Narodni muzej, stara fotografija

Urbanizacija obala, Večernje novosti, 5. januar 2018..

Dnevnik zabluda

Urbanizacija obala

Piše Slobodan Maldini

Verovatno ne postoji evropska prestonica koja je toliko snažno vezana za vodu kao što je Beograd. Nastao na ušću dve velike reke, sadrži oko 200 kilometara rečnih obala koje su skoro potpuno neiskorišćene. Na ovom saznanju kreiran je plan razvoja grada duž rečnih tokova. Međutim, danas smo suočeni sa brojnim opasnostima širenja Beograda uz reke.  

Nedavno se digla prašina povodom oslobađajuće presude nekadašnjem ministru privrede Predragu Bubalu za zloupotrebe pri prodaji državnih akcija u "Luci Beograd" preduzeću "Vorldfin" iz Luksemburga 2005, čime je država navodno oštećena za višemilionski iznos. Oko 200 hektara ekskluzivnog lučkog zemljišta na desnoj obali Dunava nekadašnja gradska vlast nije dala na licitaciju, ni sačekala sa usvajanjem urbanističkog plana po kojem će se luka izmestiti iz centra grada. Prenamenom zemljišta iz industrijskog u građevinsko pre licitacije, bio bi ostvaren izuzetno veliki prihod za budžet grada. Novi vlasnik je 2009. izradio planove budućeg "Grada na vodi" na 96 hektara zemljišta, od Toplane "Dunav" na Dorćolu do Pančevačkog mosta. Urbanistički kompleks sa kulom visokom 250 metara dizajnirali su  poznati inostrani arhitekti Danijel Libeskind i Jan Gel, bez javnog konkursa.

Zajedno sa lukom, preobražaj doživljava prostor železničkog čvora i Glavne stanice u Savskom amfiteatru preduzeća "Železnice Srbije", gde je na površini 90 hektara 2015. započeta granja "Beograda na vodi". Na osnovu leks specijalisa kojim je projekat definisan od posebnog značaja za Srbiju i Beograd, danas se tu gradi monstruozno urbanističko naselje koje će zauvek promeniti istorijsku sliku grada. Kontroverzni projekat nosioca posla iz Dubaija vredan 3,5 milijardi evra obuhvata dva miliona izgrađenih kvadratnih metara sa 168 m visokom kulom. Pripremne radnje urađene su po stranim projektima, uz isključenje konkurencije, bez javne licitacije i rasprave, nestručno vođene, a izgradnjom kompleksa definitivno se od građana otima obala reke.

Protivzakonito, decenijama je na delu urbanizacija šireg beogradskog priobalja. Duž Save i Dunava, u Beogradu je registrovano oko 2.000 građevinskih objekata na vodi, a veliki broj nije registrovan. Na prostoru obaloutvrde i korita reke zabranjenom za gradnju, čak i na mestima gde ne postoji neophodna infrastruktura: voda, struja, kanalizacija, podignute su na stotine kuća. Ali, umesto rušenja bespravno sagrađenih objekata, suočeni smo sa trendom podnošenja zahteva za legalizaciju. Njih podnose čak i vlasnici građevina podignutih na reni bunarima i nasipima, gde predstavljaju bezbednosnu pretnju. Nivo intenziteta kolskog saobraćaja na rečnim nasipima je dramatičan, a degradacija zaštitnog pojasa alarmantna. Zbog nelegalnom gradnjom uništenih nasipa i zagađenja reni bunara, danas je ugroženo više od 100 hiljada građana.

Na slici: "Grad na vodi" (levo) i "Beograd na vodi" (desno), lična arhiva

Redovi u kulturi, Slobodan Maldini, Večernje novosti, 4. januar 2018.

Kritičari "Novosti" izabrali najbolje filmove, pozorišne predstave i najupečatljivije događaje u protekloj godini

http://www.novosti.rs/…/kultura.71.html:704345-Kriticari-No…

REDOVI U KULTURI - Slobodan Maldini

Još uvek se sećamo nepreglednih redova iz doba devedesetih. Odlazak u samoposlugu bio je jedna vrsta lutrije, jer je bilo opštepoznato da su rafovi prazni, a da cene artikala rastu iz sata u sat. Danas su redovi prava retkost. Samoposluge su prepune, a kupci proređeni zbog nemaštine. Međutim, iako su snabdevene prodavnice daleko od nekadašnjih gužvi, danas smo svedoci pojave redova u kulturi. Nekoliko događaja tokom 2017. jasno govore o snažnoj potrebi naših građana za kulturnim sadržajima.

U pozorišnoj umetnosti, nedavno smo prisustvovali sceni koja je nekada pratila mnoga kulturna zbivanja. Nakon što je Jugoslovensko dramsko pozorište pustilo u prodaju karte za januarski repertoar po ceni samo 100 i 200 dinara, od rane zore ispred ulaza u pozorište formiran je red kojem se nije video kraj. Hiljade ljubitelja pozorišne umetnosti strpljivo su čekale da dođu do ukupno 12.000 raspoloživih ulaznica. Zbog velikog interesovanja publike, ovih dana mnoga beogradska pozorišta prestala su da primaju rezervacije za ulaznice i prodaju ih neposredno pred početak izvođenja. Predstavu "Olimp - u slavu kulta tragedije", kojom je otvoren ovogodišnji Bitef, prenosile su kamere RTS-a, a spektakularno finale predstave pratilo je više od 220.000 televizijskih gledalaca.

I muzička umetnost je u 2017. godini zabeležila uzvišene trenutke. Velika posećenost bila je prošlog leta na besplatnom koncertu Beogradske filharmonije, kada je na poljani kod Palate "Srbija" čak 20.000 ljubitelja došlo da sluša klasičnu muziku pod dirigentskom palicom maestra Zubina Mehte i Gabrijela Felca. Ovaj "Beogradski Vudstok klasične muzike" pokazao je glad Beograđana za klasičnim koncertnim repertoarom. Beogradska publika sa radošću očekuje koncert Mehte povodom obeležavanja 60 godina od prvog nastupa s Beogradskom filharmonijom, u martu 2018. godine.

Povodom nedavno održana dva koncerta Ive Pogorelića, pred biletarnicom Kolarčeve zadužbine videli smo dugačke redove ljubitelja ovog vrsnog pijaniste. Pogorelić je nastupao u Beogradu posle 28 godina, nakon čak deset godina pregovaranja. Pre koncerta, čuveni pijanista je u slavnoj fabrici klavira "Stenvej" u Hamburgu odabrao odgovarajući klavir koji je posle više od 20 godina kupljen za Kolarčevu zadužbinu.

Na planu likovne umetnosti, neviđeno interesovanje zabeleženo je za postavku u nedavno rekonstruisanom Muzeju savremene umetnosti na Ušću, kojeg je samo 24 časa nakon otvaranja besplatno obišlo više od 4.500 ljubitelja umetnosti, a narednih sedam dana je broj posetilaca bio oko 40.000, što je premašilo sva očekivanja, a čime se može pohvaliti malo koji muzej u svetu. Ponovo smo prisustvovali neviđenim redovima pred ulazom u ovaj hram kulture, kojem su posetioci hrlili čak i noću. Tokom najposećenije noći, muzejsku postavku je videlo više od 1.500 ljudi u periodu od ponoći do osam ujutro.