Slobodan Maldini: Arhitektura za prirodne katastrofe, "Večernje novosti", 24. maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

ARHITEKTURA ZA PRIRODNE KATASTROFE

Piše: Slobodan Maldini

Nedavne poplave koje su zadesile region Centralnog Balkana su nas upozorile na neophodnost strateških programa zaštite koje država treba da sprovede da bi dugoročno sačuvala narod i imovinu. Nauk koji smo izvukli iz teške situacije je da je neophodno sprovesti odgovarajuće urbanističko planiranje i arhitektonsko projektovanje koje će uzeti u obzir ekstremno teške situacije koje mogu da nastanu usled meteoroloških i drugih prirodnih ekstrema. Kako da se zaštitimo od prirodnih katastrofa: poplava, zemljotresa, olujnih vetrova?

Mogućnost događanja prirodnih katastrofa treba ugraditi u zakone. Urbanističkim planovima neophodno je izmestiti stambene i industrijske objekte sa potencijalno ugroženih površina. Potrebno je napraviti banku podataka svih moguće ugroženih područja i mesta i na njima predvideti posebne uslove za projektovanje. To uključuje: izgradnju odbrambenih sistema od plavljenja na ugroženim područjima, izgradnju sistema zaštite klizišta i zaštite od erozije. Na mestima gde su saobraćajnice izložene vetru, kao u Vojvodini, treba planirati sadnju zaštitinih zelenih pojasa. U stambenim naseljima koja su izložena podzemnim vodama, treba planom predvideti njihovu zaštitu.

Međutim, pored planiranja mogućih katastrofa u budućnosti, treba uporedo izraditi akcione planove sanacije šteta i posledica dosadašnjih katastrofalnih događaja. Pored biohemijskog čišćenja poplavljenih područja, treba raditi na izradi sistema građevina namenjenih katastrofom ugroženih područja. Kako to rade u svetu?

U evropskim gradovima na rekama koja su izložena čestim plavnim talasima, izgrađeni su sistemi zaštite od poplava. Najčešće su to betonski bedemi "L" profila koji, iako lake konstrukcije, odolevaju pritisku velikih voda. Na betonskou podlogu pričvršćen je montažni zaštitini zid koji ima visinu 100-godišnjeg vodostaja. Mobilnu zaštitu daju i odbrambeni sistemi koji su napravljeni od gume ili plastike, u obliku kobasičastih elemenata, poput pneumatika. Kada se postave duž obale i napune vodom, predstavljaju praktično i jeftino, sigurno sredstvo zaštite. Kada opasnost prođe, ove mobilne barijere se isprazne i spakuju.

Za one koji su izgubili krov nad glavom postoje brojna arhitektonska rešenja. Interesantan je projekat grupe Dizajn Faktori, koja je dizajnirala plastične elemente za gradnju u obliku "Lego" kockica (na slici). U njihovu unutrašnjost moguće je usuti pitku vodu ili smestiti nekoliko kilograma zrnaste hrane. Kada se hrana upotrebi, elementi se napune zemljom i međusobno spajaju, poput "Lego" kockica, gradeći kuću. Jordanski arhitekta Abir Sekali projektovao je kuće načinjene od naborane strukture čija spoljna površina apsorbuje solarnu energiju i pretvara je u električnu, a sadrži na vrhu rezervoar za vodu. One omogućuju neophodne uslove za boravak ljudi.

Slobodan Maldini: Nacionalni stil u arhitekturi, "Večernje novosti", 17. maj 2014

DNEVNIK ZABLUDA

NACIONALNI STIL U ARHITEKTURI

Piše Slobodan Maldini

Srpska arhitektura razvijana je pod uticajima dominantnih stilova u svetu. Njih su srpski arhitekti preuzimali u originalnom ili prerađenom obliku i primenjivali u skladu sa uslovima koji su postojali kod nas. Međutim, u istoriji sprske arhitekture postoje autori koji su razvijali autentičan nacionalni stil zasnovan na srpskoj arhitektonskoj tradiciji i autentičnom vizantijskom stilu koji je prevladavao u srpskoj sakralnoj arhitekturi. Momir Korunović, Branko Tanazević i Aleksandar Deroko, razvili su vlastiti arhitektonski stilski izraz zasnovan na srpskim tradicionalnim istorijskim elementima.

Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevića (1876-1945) u Kosovskoj ulici u Beogradu iz 1908. predstavlja spoj secesije i srpsko-vizantijskog stila. Prilikom projektovanja Tanazević je eksplicitno koristio rečnik nacionalne istorijske stilske grupe u arhitekturi, tzv. Moravske graditeljske škole, koji je kombinovao sa elementima secesije. Aleksandar Deroko (1894-1988) je zastupao nacionalno istorijski stav u arhitekturi i zalagao se za razvoj nacionalnog stila inspirisanog ranohrišćanskim, vizantijskim i srpskim arhitektonskim spomenicima iz perioda srednjeg veka. Arhitektura Momira Korunovića (1883-1969) sadrži elemente nacionalnog stila u arhitekturi povezane sa idejama ekspresionizma.

Svakog leta na dan Sv. Konstantina i Jelene, maleno selo Bogava u opštini Despotovac održava sabor posvećen arhitekti Momiru Korunoviću. I mada je ovaj veliki arhitekta odavno zaboravljen u srpskoj prestonici, selo u kojem živi 500 stanovnika odaje pomen našem velikanu. Zbog čega je Korunovićeva arhitektura popularna u narodu?

Predstavnik nacionalnog stila, Korunović je projektovao građevine koje su sadržale nacionalan karakter. Njegovo najpoznatije delo je Pošta 2 u Beogradu, sa fasadom koju ukrašavaju stilski elementi srpske sakralne arhitekture. Korunović je projektovao nacionalnu arhitekturu: sokolske domove, crkve, spomenike. Međutim, nacionalna stilska karakteristika njegovih objekata vodila je njihovom rušenju. Spomen kosturnicu podignutu u slavu poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke 1912. (na slici) srušile su bugarske snage 1941. godine. Iste godine srušen je i njegov spomenik u Ramni. Čuvena palata Pošta 2, uništena 1944., posle rata definitivno je srušena. Korunovićeva crkva Ćirila i Metodija u Mariboru srušena je 1941. Njegova crkva Sv. Kirila i Metodija na ostrvu Visu (Hrvatska), srušena je 1963. povodom proslave 20-godišnjice Titovog dolaska na Vis, a na njenom mestu podignut je spomenik sa natpisom "Tuđe nećemo - svoje ne damo." Korunovićev Pirg Sv. Jovana Vladimira u manastiru Sv. Naum u Ohridu srušen je 1956. "jer se nije uklapao u kompoziciju hrama". Njegovo životno delo projektovano u nacionalnom stilu "Srpski panteon", nije realizovano.

Slobodan Maldini: Odlazak velikana, "Večernje novosti", 10 maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ODLAZAK VELIKANA

Austrijski umetnik, arhitekta, dizajner, teoretičar i laureat Prickerove nagrade Hans Holajn preminuo je 24. aprila ove godine, dvadeset pet dana nakon što je proslavio svoj osamdeseti rođendan. Holajna, koji je posebno poznat po svojim projektima muzeja uključujući Frankfurtski muzej moderne umetnosti i Vulkaniju u Overnji (na slici), opisao je Ričard Mejer kao arhitektu čije su "revolucionarne ideje imale veliki uticaj na stavove dizajnera i arhitekata". Davne 1955.  Holajn je naveo da "moramo da oslobodimo arhitekturu od zgrada", a 1967. je ponovio tezu da "arhitekti moraju prestati da razmišljaju samo o zgradama."

Rano u svojoj karijeri, Holajn je izgradio reputaciju projektujući male objekte, uključujući prodavnicu svetiljki u Beču široku samo 4 metra. Bio je protagonista postmodernog stila u arhitekturi, koji je uključivao slobodno mešanje elemenata iz prošlosti sa futurističkim materijalima i dizajnom. U svom ranom manifestu 1963., Holajn je napisao: "forma ne sledi funkciju", čime se suprotstavio stogodišnjoj maksimi Luisa Salivena da "forma sledi funkciju". Na ovoj maksimi obrazovane su generacije arhitekata, uključujući Losa, Le Korbizjea, Gropijusa, Alta, van der Roea, Ritvelda. Nasuprot svojim prethodnicima, Holajn je verovao da su zbivanja u tehnologiji i na planu umetničkog izražavanja dovela do novog doba, kada je "čovek gospodar nad beskonačnim prostorom."

Iako je tokom 1950-tih i 1960-tih živeo u SAD, u ovoj zemlji imao je malo posla. 1972. dobio je prvu nagradu za relativno skroman projekat ulaza u metro stanicu u Minhenu. Projektovao je muzeje u Firenci, Kairu, Teheranu, kao i u blizini Dizeldorfa, gde je bio profesor od 1967. do 1976. Kasnije, vodio je Institut za dizajn na Akademiji primenjenih umetnosti u Beču i bio gostujući profesor na nekoliko univerziteta u SAD.

Imao sam veliku čast da izlažem zajedno sa Hansom Holajnom. Bilo je to na Pariskom bijenalu, najznačajnijoj svetskoj izložbi arhitekture, 1985. godine. Holajn je tada izlagao izvanredan projekat muzeja u Menhengladbahu. Zajedno sa Pajhlom i grupom Kop Himelblau bio je predstavnik austrijske grane evropskog postmodernizma, nasuprot italijanskoj, koju su predstavljali Rosi, Portogezi, Mendini. Postmodernizam američkog pravca na izložbi promovisao je Geri, japansku arhitekturu Ando, švajcarsku Bota, špansku Moneo. Mlada Hadidova tada nije imala realizovan objekat, već je predstavila svoje aksonometrije.

Odlaskom Holajna polako nestaje sa scene generacija koja je načinila najveći prevrat i promenu u arhitekturi u drugoj polovini 20. veka. Buntovan, beskompromisan, originalan postmodernistički izraz izneli su na svetsku scenu velikani tzv. "nove arhitekture" i "arhitekture nove estetike". Njihova dela nisu bila velika po proporcijama već po snazi ideja i arhitektonskog stava.

Slobodan Maldini: Nagrade u arhitekturi, "Večernje novosti", 3. maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

NAGRADE U ARHITEKTURI

Udruženje arhitekata Srbije dodelilo je Veliku nagradu za životno delo arhitekti Božidaru Jankoviću. Laureat nagrade, doajen naše arhitekture, rođen je 1931. godine. Od 1957. zajedno sa generacijskim kolegama (M.Naslasem, A. Stjepanovićem, kasnije B. Karadžićem i Lj. Jovanović) radi u grupi koja aktivno učestvuje na arhitektonskim i urbanističkim konkursima. Tokom 1960-tih i 1970-tih zajedno sa grupom dobitnik je brojnih nagrada na arhitektonskim konkursima. Autor je većeg broja nagrađivanih realizovanih radova, među kojima su: Fakultet dramskih umetnosti na Novom Beogradu (sa arh. A.Stjepanovićem); stambeni objekti u bloku 22 na Novom Beogradu sa pratećim objektima (škola, dečije ustanove, centar MZ) i parternim uređenjem (sa B.Karadžićem i A. Stjepanovićem); stambeni objekti u bloku 23 na Novom Beogradu (na slici), takođe sa pratećim objektima i parternim uređenjem (sa B. Karadžićem i A.Stjepanovićem); Filozofski fakultet u Novom Sadu (sa A. Stjepanovićem i Lj. Jovanović). Početkom 70-tih izradio je projektnu dokumentaciju za stambenu grupaciju  u naselju Alipašino polje u Sarajevu, prema kojoj je izgrađeno oko 2000 stanova.

Janković je istaknuti predstavnik tzv. "Beogradske škole stanovanja", prepoznatljive po karakterističnom funkcionalističkom odnosu prema osnovi stana i do detalja razrađenoj arhitekturi. Njegovi arhitektonski objekti, iako građeni pre više od četiri decenije, danas su u boljem fizičkom stanju od mnogih zgrada koje su građene niz godina kasnije. Ovo govori ne samo o kvalitetu autora, već i o karakteristikama arhitekture i kvalitetu gradnje kod nas u periodu poslednjih decenija prošlog veka.

Arhitekta Janković je 46. dobitnik Velike nagrade Udruženja. Ovako dugu tradiciju dodele nagrade u arhitekturi kod nas imala je poznata "Borbina nagrada". U saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije, nagrada je ustanovljena 1965., na godišnjicu kada je 1922. u Zagrebu štampan prvi broj lista "Borba". Narednih decenija, nagrađivana su najznačajnija ostvarenja nastala na području nekadašnje Jugoslavije. Tradiciju jugoslovenske nagrade za arhitekturu lista "Borba" nastavile su 1992. "Večernje novosti". Teško je nabrojati brojne dobitnike nagrade, a među njima su: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i mnogi drugi. Zajedno sa promenama koje su se dešavale na području naših prostora, menjala se i nagrada. Sa nivoa prostora bivše Jugoslavije, preneta je na teritoriju Srbije i Crne Gore. Od 2007. do 2013. dodeljivana je predstavnicima srpske arhitekture, uključujući i njihove objekte realizovane  izvan Srbije. Zbog nedostatka sredstava, duga tradicija je prekinuta. Prvi put u istoriji nagrade, ove godine nije dodeljena.

Slobodan Maldini: "Arhitektonski crtež", tekst u "Večernjim novostima", 26. aprila 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ARHITEKTONSKI CRTEŽ

"Crtanje je poezija koja se vidi bolje nego što se oseti. Poezija je crtež koji se oseti a ne vidi.", napisao je  Leonardo da Vinči. Le Korbizje je rekao: "Radije volim crtanje nego razgovor. Crtanje je brže i ostavlja manje prostora za laži."

Nedavno je u beogradskom Domu omladine otvorena izložba "Arhitektura na "marginama"" u organizaciji autorskog tandema Gavrilović/Stojanović, na kojoj su predstavljeni arhitektonski crteži 41 autora. Svoje radove prikazali su su arhitekti iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Francuske.

Crtež je "produžetak čovekove ruke". Kao takav je i "produžetak čovekovog duha". Crtežom se umetnik izražava koristeći ovaj medijum da prenese informacije, odnosno svoju energiju na okolinu: ljude oko sebe, posmatrače ili one koji koriste crteže da bi po njima gradili. U arhitekturi, crtež je neophodan medijum putem kojeg se prenose ideje, stavovi, opredeljenja. Njime arhitekti predstavljaju drugima svoje misli, a arhitektonski projekti nastali iz ovih prvobitnih skica prenose informacije putem kojih se oblikuje prostor.

               

Ljudi su crtežom izražavali svoja osećanja, počev od vremena prvobitnih pećinskih zajednica, kasnije u dobu staroegipatskih hijeroglifa pa sve do savremenih  grafita ispisanih na zidovima predgrađa metropola. Kao forma, crtež se razvijao, menjao i prilagođavao uslovima i stepenu razvoja društva. Tokom istorije kulture, umetnici su dostizali savršenstvo izraza u crtežu. Veliki majstori italijanske renesanse po pravilu bili su prvenstveno dobri crtači, a potom i arhitekti, slikari, vajari, pisci. Crtež je doživeo neverovatnu transformaciju u doba apstraktne umetnosti, kada je linija postala krajnje svedeno umetničko pismo. I kao takav, crtež je ostao nezamenljivo sredstvo umetničkog izražavanja.

U današnjoj arhitekturi kod nas, crtež je godinama zapostavljan. Polako ali sigurno, potisnut je od strane novih tehnoloških rešenja koja su našla primenu u arhitektonskom projektovanju. Arhitekti danas koriste računare i softver da bi postigli željeni cilj - izrazili svoju ideju i predstavili projektovan arhitektonski objekat. U našoj savremenoj arhitekturi crtež je gotovo zaboravljen. Retki su arhitekti koji slobodnoručno skiciraju svoje arhitektonske objekte, a još su ređi oni koji arhitektonske projekte rade ručno, putem crteža. U poplavi kompjuterske grafike i 3D računarskog modelovanja crtež je nestao sa scene. Mladi arhitekti polako zaboravljaju na ovaj način izražavanja.

Zbog toga su izložbe poput ove veoma značajne. One treba da ožive svest arhitekata o neophodnosti ove zaboravljene tehnike umetničkog izraza i pokažu prednosti crteža nad savremenim tehnološkim rešenjima grafičkog izražavanja. Jer, mašina nikada ne može da izrazi autentičnu ideju arhitekte - autora, predstavljenu na najneposredniji način putem crteža.

OBRAZOVNI TURIZAM I EROZIJA VREDNOSTI

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

OBRAZOVNI TURIZAM I EROZIJA VREDNOSTI

Dugi niz godina naše društvo potresa opšta erozija vrednosti na svim poljima, naročito u kulturi. Obzirom da ne postoje osnovni uslovi za razvoj, kultura je podložna svim vrstama negativnih uticaja. Degradacija je genelaran proces, a negativni primeri su brojni. Pokušaću u analizi da se ograničim samo na eroziju obrazovanja  u arhitekturi kao najširoj i najuticajnijoj oblasti u umetnosti.

Proteklih godina svedoci smo procesa hiperprodukcije arhitekata i stručnjaka srodnih oblasti. Za razliku od susednih država gde je broj akademskih obrazovnih ustanova usklađen sa potrebama i opštim stanjem razvoja društva, kod nas postoji neumereni rast broja stručnjaka obrazovanih u ovim oblastima. Samo u Beogradu postoji bar pet visokoškolskih ustanova na polju arhitekture, a njima se pridružuju fakulteti u Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru. Svake godine u našoj zemlji završi školovanje preko hiljadu mladih arhitekata i urbanista. Ovoliki broj novoobrazovanih stručnjaka sigurno nije potreban. Međutim, koliki je nivo stručnosti i kvaliteta mladih arhitekata kod nas?

Nakon analize stanja nameće se poražavajući zaključak.  Naši  stručnjaci danas nisu na nivou nekadašnjih akademski obrazovanih građana. Tome doprinose brojni razlozi. Dotaći ću samo neke od njih. Opšti nivo obrazovanja u Srbiji je nizak. Diplome kod nas često ne predstavljaju rezultat studijskog rada, već su posledica pukog vremena provedenog na fakultetu. Prepisivanje naučnih radova je uobičajeno. Poznat je primer profesorke koja je u svojoj disertaciji prepisala tekstove iz knjige čuvenog američkog teoretičara. Nakon nekoliko godina knjigu tog autora sa Zapada prevela je i objavila domaća izdavačka kuća, zbog čega su nastali problemi. Drugi univerzitetski profesor godinama je mentor doktorantima u oblasti urbanizma, bez obzira što je po obrazovanju iz sasvim druge struke - građevinski inženjer.

Studiranje i doktoriranje arhitekture u Srbiji skuplje je nego u Zapadnoj Evropi. Zato se mnogi odlučuju da akademsko zvanje dobiju izvan granica zemlje. Nije mali broj onih koji diplomu prestižnog svetskog univerziteta kupuju preko interneta. Ova mogućnost je daleko jeftinija od studiranja u Srbiji, a kupcu donosi diplomu nekog poznatog univerziteta sa Zapada, koja je kod nas cenjena i redovno prihvatljivija od domaće. Poznati su slučajevi "vikend doktora nauka", koji do zvanja dolaze na tzv. "turističkim  kursevima" u letnjim kampovima van zemlje koje organizuju poznati svetski univerziteti. Sa ovako stečenim "prestižnim zvanjem", oni lako dolaze do mesta univerzitetskog profesora u Srbiji. Danas imamo hiperprodukciju ovako nastalih "doktora nauka" koji su do titule došli studirajući kod nekompetentnih mentora u Srbiji ili boravkom u turističkoj poseti kampu nekog svetskog univerziteta zvučnog imena. 

Slobodan Maldini: Zakoni, standardi i spratnost, "Večernje novosti" 5. april 2012.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ZAKONI, STANDARDI ISPRATNOST

U jednom razgovoru sa kolegom arhitektom slučajno sam saznao da je projektovao desetospratnu stambenu zgradu u centru Beograda. Budući da mi je poznato da je urbanističkim planovima tu ograničena spratnost stambenih objekata na 6 spratova, ovaj slučaj me je zaintrigirao. Pogledao sam arhitektonske planove. I zaista, projektovana zgrada je imala deset etaža. Međutim, i dalje je plan bio u granicama propisanih 6. Ostale etaže su nosile čudna imena, poput: visoko prizemlje, mezanin, da bi zgrada na vrhu imala tzv. "povučeni sprat", potom potkrovlje, a iznad njega tzv. "natkrovlje". Sve u svemu desetak punih etaža spakovanih u zakonom predviđenih 6.

Nakon ovog nesvakidašnjeg saznanja, prilikom svakog odlaska u centar grada počeo sam da brojim etaže novosagrađenih stambenih zgrada. Rezultati su bili iznenađujući: veliki procenat ovih zgrada sadrži tzv. "skrivene legalne etaže", odnosno njihova spratnost odudara od planskih urbanističkih standarda.

Svima poznato pravilo br. 1 u tzv. "ivestitorskom urbanizmu" jeste da je za zaradu na izgradnji nekretnina najbitnija lokacija. Drugo nepisano pravilo jeste da je zarada sadržana u stepenu u kojem se ta lokacija iskoristi. U ovom pravilu leži tajna "uspeha" novokomponovanih građevinskih preduzimača. Planovi se krše na sve načine. Na datoj lokaciji gradi se objekat koji svojim sadržajem i gabaritom izlazi van urbanističkog standarda. Za to se koriste arhitektonski oblici: erkeri (ispadi zgrade iznad trotorara na višim spratovima), dodatne etaže koje vizuelno ne ulaze u spratnost ("međuspratovi", "povučeni spratovi", "natkrovlja"), grade se prizemlja na dve etaže ("nisko" i "visoko prizemlje", odnosno galerija). Ove zgrade zauzimaju veći prostor nego što je to dozvoljeno, "gušeći" ionako pretrpano urbano tkivo. Ovakva arhitektura ne zadovoljava standardne potrebe stanovnika. Takvi objekti ne obezbeđuju minimalan broj parking i garažnih mesta, stanovi u njima nemaju dobru osunčanost, provetrenost, broj stanova na stepeništu je prevelik, površine stanova su neprimereno male, protivpožarni i sigurnosni propisi su neadekvatno primenjeni prilikom projektovanja.

Nakaradnoj arhitekturi doprinose i loši zakoni. Nakon što je dozvoljena nadgradnja starih objekata nadziđivanjem i pretvaranjem ravnih krovova u kose, mnogi arhitektonski objekti su nadzidani sa po jednom ili češće, više etaža (na slici). Sve ove zgrade prethodno su projektovane da nose određen broj etaža i nisu konstruktivno predviđene da budu nadgrađene. Njihovi temelji, građeni pre 50 i više godina, ne mogu da nose nov teret. Opterećenje jedne ili nekoliko nadzidanih etaža predstavlja tempiranu bombu za ove zgrade. A njih je u našim gradovima na hiljade. Ovakvi, zakonom nisko postavljeni urbanistički standardi daju zeleno svetlo građevinskim "preduzimačima" da krše pravila gradnje.