Friday 22 September 2017

Metla, Večernje novosti, 22. septembar 2017.




Dnevnik zabluda

Metla

Piše Slobodan Maldini

Ako želimo da dobijemo utisak o nekoj zemlji, njenom razvoju i nivou kulture, dovoljno je da odemo u njenu prestonicu. Ulice glavnog grada su ogledalo države i na njima se vidi sve: prosperitet, bogatstvo, kultura, ekonomija, ljudi, dometi društvenog uređenja, bitne osobine i karakteristike društva i vlasti. Nedavno je gradonačelnik Beograda Siniša Mali izneo iznenađujući podatak da grad danas vodi više od 1.000 gradilišta. Hvaleći ovo postignuće, predstavio je svoju novu ambiciju kojom "cilja" cifru od 1.500 gradilišta. Ovako impozantnim rezultatima teško koja svetska prestonica danas može da se pohvali. Jer, sama šuma 1.000 gradilišnih kranova koja se "nadvija" nad gradom dovoljna je da građanima i posetiocima Beograda ulije strahopoštovanje prema vlasti i veru u svetlu budućnost.

Posle dužeg vremena, odlučio sam da izađem iz svog predgrađa i prošetam centrom Beograda. Iako sam odavno navikao na urbanistički rusvaj mog tipično balkanskog okruženja - naselja Bežanija u kojem su pomešani uticaji socijalnog stanovanja, romskog kartonskog slama i rasulo sklepane pijace, što zajedno podseća na haotične ambijente gradskih kvartova Indije - bio sam zapanjen centrom naše prestonice. Možda sam previše očekivao, moguće da sam prestrog u opažanjima, ili ne vidim istu sliku grada koju vide naši političari?

Od najvećeg gradskog autobuskog stajališta, prljavog Zelenog venca do centra grada put vodi kroz prostore koje je moguće videti jedino u filmovima žanra apokalipse. U podzemnim prolazima koji decenijama nisu oprani ni ljudski čišćeni obitavaju spodobe, prosjaci, ulični preprodavci, džeparoši, narkomani. Gradska stepeništa su polomljena, trotoari izrovani i zapušteni, ulice zatrpane smećem i višedecenijski starim, napuštenim gradilištima koja danas predstavljaju mesta skupljanja beskućnika. Jad i beda prisutni su na svakom koraku. Raspadnute, grafitima izmazane i starim izbornim plakatima izlepljene fasade i podzemni prolazi u strogom centru su poslednje mesto gde bi pešak želeo da se zadrži. Pokretna stepeništa uništena, zidovi ruinirani i urinirani. Nekada velelepni tržni centri oko Terazija danas su razvaline u koje niko ne zalazi, zapušteni, pusti, neodržavani, prljavi. Blokovi u podmostovlju Karađorđeve ulice i dalje propadaju. Sliku raspadnutosti upotunjuju haotično, bespravno, šupama nadzidane zgrade. Svuda uokolo prisutna je neverovatna apokaliptična atmosfera koja danas privlači jedino strane filmske kompanije, jer sličnih prostora u Zapadnom svetu danas više nema.

Pokušao sam da pronađem onu "šumu" od 1.000 kranova, ali nisam uspeo. Odavno sam prestao da verujem u bajke, pa i one sa građevinskim kranovima. Ali, u ovakvoj atmosferi beznađa, nisam siguran da bi kranovi bilo šta promenili. Pre svega, potrebno je grad oprati i očistiti. A za to je dovoljna dobra metla.


Fotografija: Sa ulica Beograda, lična arhiva

No comments:

Post a Comment