Politika i arhitektura, Večernje novosti, 31. maj 2019. godine

Dnevnik zabluda

Politika i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Odgovarajući na primedbe Odeljenja jezika i književnosti SANU i predsednika Akademije arhitekture Srbije povodom gradnje žičare na Kalemegdanu, zamenik gradonačelnika Beograda nedavno je kritikovao ove dve institucije. Nije se složio sa tvrdnjama iz SANU, a Akademiju arhitekture Srbije opisao je kao "nevladinu organizaciju jednog čoveka koji je nesrećan što nije ušao u Akademiju, pa sebi dodelio da bude privatni akademik." Ali, šta ovaj stav prvog čoveka Beograda govori o stanju arhitekture u Srbiji?

Ne iznenađuje što se problemima arhitekture i zaštite nasleđa bave književnici SANU, dok Odeljenje likovne i muzičke umetnosti kojem pripada arhitektura, ćuti. Jer, u SANU su arhitekte neopravdano zapostavljene. Među ukupno četiri akademika, samo su dvojica istaknuti srpski stvaraoci, treći, dopisni član je anoniman, a inostrani član je Austrijanac koga arhitektura u Srbiji malo zanima. Za razliku od SANU, Akademija arhitekture Srbije u članstvu ima trideset eminentnih arhitekata, uključujući i trojicu članova SANU, a među njima preovlađuju univerzitetski profesori, zbog čega apsolutno ne stoji kvalifikacija gradskog čelnika da se tu radi o "nevladinoj organizaciji pojedinca koji voli da sebe naziva akademikom". Međutim, kakve su veze beogradskih političara i ovog strukovnog udruženja građana?

I pored vrhunskih arhitekata koji su oblikovali izgled savremenog Beograda, u Akademiji arhitekture Srbije ima i onih koji nikada nisu bilo šta sagradili, niti se dublje razumeju u građevinarstvo. Ali, ima i onih nekadašnjih predstavnika i učesnika u projektima gradskih vlasti. Iz krugova Akademije arhitekture Srbije potekao je i član žirija na konkursu za Beogradsku filharmoniju, gde je nagrada dodeljena autorski upitnom arhitektonskom rešenju, da bi se pritom postavilo pitanje: "Da li je sve bilo paravan za izgradnju šume solitera u zaštićenom području kulturnog nasleđa, Bloku 13?" Akademija arhitekture Srbije imala je svog predstavnika i u komisiji Ministarstva kulture, igrajući nametnutu ulogu u oduzimanju reprezentativnosti jedinom nezavisnom strukovnom udruženju arhitekata da bi ono bilo preusmereno drugom, režimu bliskom, zbog čega su mnogi arhitekti samostalni umetnici ostali bez zdravstevog osiguranja, u redovima Biroa za zapošljavanje. Ali, ova institucija je prešla svaku meru kada je počela da ugrožava projekat turističke gondole na Kalemegdanu.

Arhitektura je veran odraz politike, a neki arhitekti su njene puke sluge. Jer, bez ispunjavanja želja vlastodržaca, nema građenja. Po principu "pristao sam, biću sve što hoće", u srpskoj arhitekturi nema toliko lošeg i nemoralnog zadatka kojeg se za novac neće latiti i najugledniji arhitekta. Na surovom tržištu politike, arhitekti su potrošna roba manipulatora. Kada su potrebni oni su tu, a kada nisu - nestaju.

Na slici: Projekat stanice Kalemegdanske gondole, izvor: internet

Pravoslavlje i masonerija, Večernje novosti 24. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Pravoslavlje i masonerija

Piše Slobodan Maldini

U kripti beogradskog Hrama Svetog Save predstavljena je knjiga podgoričkog arhitekte Andrije Markuša "Njegoš kao arhitekta" o kojoj je govorio mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije Radović. Tim povodom, obnovljeno je pitanje: da li je Njegoš zaista istaknut arhitekta, budući da je po njegovoj želji 1851. sagrađena samo mala crkva Svetog Petra Cetinjskog na vrhu Lovćena, u kojoj je sahranjen?

Hronika ove kapele sadrži poruke značajne ne samo za Srpsku pravoslavnu crkvu, već i istoriju srpstva. Duže od veka lome se koplja oko te, naizgled beznačajne crkvice sagrađene da bi u njoj počivale kosti preminulog srpskog pravoslavnog Vladike, "jednog od najvećih stubova pravoslavnog roda srpskog". Podignuta kao rotonda, nalik cetinjskoj Tablji i crnogorskoj kapi koju je nosio Njegoš, crkvica je inspirisala i čuvenog Frenka Lojda Rajta, kojeg je supruga Olgivana, unuka Marka Miljanova, dovela jednom prilikom na Jezerski vrh.

Kapelu su 1916. srušili Austrijanci, a u Beč je poslat telegram sadržine: "Pao je Lovćen, bastion srpstva". Njegoševe kosti su ekshumirane, ali je izgradnja novog austrijskog spomenika na Lovćenu osujećena porazom u ratu. Unuk kralja Nikole Petrovića Njegoša, kralj Versajske Jugoslavije mason Aleksandar Karađorđević hteo je  da na Lovćenu 1925. podigne mauzolej po projektu masona Ivana Meštrovića, ali su ga u tome sprečili Arhijerejski Sabor i Sveti Sinod, pa je Njegoševa kapela obnovljena po planovima Rusa Nikolaja Krasnova. Kralj vitez je 1934. u Beogradu dinamitom digao u vazduh srednjovekovni grad na Avali Žrnov i tu sa masonskim simbolom - čekićem u ruci - postavio kamen temeljac Meštrovićevog Spomenika Neznanom junaku.

1969. Papa Pavle VI tražio je da se Njegoš skloni sa Lovćena, a da se u mauzolej smeste kosti Lucije Crnogorke, "koja je prešla u pravu Hristovu veru". Što nije uspeo Papa, uradio je 1974. mason Broz. On ruši crkvu, uklanja pravoslani krst sa Jezerskog vrha i tu podiže Meštrovićevo "masonsko strašilo". Umesto Njegoševog simbola pravoslavlja koji se nalazio na grbu Crne Gore, danas se u pečatu crnogorskih Akademije i Univerziteta nalazi Meštrovićev mauzolej, koji neki smatraju masonskim obeležjem.

Za vladavine Aleksandra, arhitektura Beograda obiluje masonskim simbolima. Kralj je 1932. inicirao obnovu Hrama Svetog Save angažujući poznate beogradske masone, koju je prekinuo Drugi svetski rat. 2001. obnova Hrama je nastavljena, a radovima je rukovodio ministar vera i među masonima visokopozicioniran Vojislav Milovanović. Kao na Meštrovićevom mauzoleju na Lovćenu, i danas u Hramu na Vračaru mnogi prepoznaju diskretno postavljene masonske simbole, čak i stubove na ulazu poistovećuju sa masonskim Boazom i Jakinom. Isti poznavaoci vide jasan simbol masonstva ispred samog ulaza u SANU, u obliku piramide, podignute 1995.

Na slici: Njegoševa kapela i Meštrovićev mauzolej, lična arhiva

Kapitalistički realizam, Večernje novosti, 17. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Kapitalistički realizam

Piše Slobodan Maldini

Arhitektura se uvek razvijala pod uticajem politike i aktuelnih društvenih kretanja. Neposredno vezana za politički milje, ona nikada nije služila isključivo zadovoljenju osnovnih potreba za uređenim prostorom, već je i sredstvo izražavanja moći političke elite. U Srbiji, arhitekturu su uvek pratile nesuglasice, ograničenja, besmisleni kompromisi, odsustvo realnosti. Domaći vladari upotrebljavali su je da pokažu političku snagu i učvrste svoje nerealne ambicije. U tome su pravili krupne, nepopravljive greške.

Nakon što je 1936. izgradio Berlinski olimpijski stadion - čudo retrogradne estetike Trećeg Rajha - nacistički arhitekta Verner Marh pozvan je u Beograd da na Kalemegdanu podigne srpski mamutski Panteon sa Olimpijskim kompleksom ispod gradske tvrđave. Realizaciju ovog političkog projekta osujetili su predstavnici Kluba arhitekata iz Beograda na čelu  sa arhitektom Brankom Maksimovićem. Tada je čuveni arhitekta novosadske Banovine Dragiša Brašovan isključen iz strukovnih događanja, samo zato što je podržao ovo Marhovo rešenje. Posle rata, država je i dalje uticala na likovne umetnosti i arhitekturu, a pod patronatom Partije razvijen je stil socijalističkog realizma. Umesto nacističkih, na delu su bili sovjetski estetski uzori u kojima je veličana uloga socijalističke revolucije i komunističke partije. Tadašnji socijalistički realizam sastojao se u sveopštem nekritičkom, neselektivnom divljenju prema svemu onom što je dolazilo iz SSSR-a.

I danas savremenu srpsku arhitekturu karakterišu dirigovana estetika državne elite, projekti diktirani po ukusu političara ignoranata, investitorski urbanizam koji isključivo udovoljava potrebama kapitala. Kao u posleratnoj fazi socrealizma, razvijena je u Srbiji pseudoarhitektura novog stila kapitalističkog realizma, lažnog estetizma koji neuspelo imitira uzore preterano bogatih društava, u kojima međutim i dalje vladaju feudalni zakoni. U stanju katatonije, srpskom arhitekturom haraju neznanje, sila, bezakonje, nebriga za humanost prostora, estetika kiča, ekološka i etička erozija. Projektima sa lažnim sjajem domaćem puku servira se bolivudska slika "dolče vita elite" koju siromašnima i robovima u pelenama za fabričkim mašinama serviraju pripadnici ružičastog sveta. Savremena arhitektura u Srbiji ostala je bez arhitekata, ona je samodovoljna, apstraktna bajka o lažnom društvenom progresu preneta iz sveta glamura u simbole moći Zapada: gigantske tržne centre i apartmane u nehumanim kulama građenim "ni na nebu ni na zemlji". Gutajući domaće tržište, arhitektura dirigovanog estetizma gomila sirove replike odavno promašenog kapitalističkog realizma, a bezobzirni inostrani arhitekti služe u Srbiji da zadovolje glad opskurnih biznismena i bolesne ambicije domaćih političara u igri u kojoj se rasipa novac osiromašenog naroda.

Na slici: Beograd na vodi, izvor: internet

Negativna selekcija, Večernje novosti, 10. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Negativna selekcija

Piše Slobodan Maldini

Negativna selekcija je svesno biranje i pomaganje lošijeg kandidata na štetu boljeg, dajući prednost etički i stručno nekvalitetnim osobama ili grupama. U njoj, podobnost se meri pripadnošću političkoj partiji ili korumpiranošću učesnika u selekciji, suprotno vrednostima vrhunski profesionalnih protivkandidata. Negativna selekcija postoji svuda: u školovanju, zapošljavanju, među univerzitetskim profesorima, ministrima i akademicima. Za posledicu ima moralno, profesionalno i ekonomsko uništenje društva.

Razarajuća negativna selekcija posebno je izražena u kulturi. Primeri su bezbrojni, a pomenuću njih nekoliko. U senci javnog nezadovoljstva Aje Jung uprkos tome što njen privatni projekat Beogradskog festivala igre dobija od Ministarstva kulture godišnje 100.000 evra, objavljeni su rezultati konkursa ovog ministarstva i Sekretarijata za kulturu Beograda za dodelu sredstava za programe u kulturi. Oni govore o našem društvu više nego mnoge stručne analize. Stotine kandidata prijavilo se na konkurs za finansiranje kapitalnih izdavačkih poduhvata. Podsmevajući im se, za mizeran prosečan iznos dodeljenih 300.000 dinara po projektu, što su dva niska bruto mesečna lična dohotka, raspisivač je tražio finalizirana i printovana kapitalna dela koja je, prema njegovim kriterijumima, trebalo da tokom više godina izrade timovi visokokvalitetnih stručnjaka! Ali i u toj konkurenciji, žiri Ministarstva sastavljen od ljudi koji teško da iza sebe imaju ijedno poznato kapitalno izdavačko delo, dodelio je sredstva čak za tri projekta članova istog žirija! Zbog ovoga, u svetu bi slični konkursi bili bespogovorno poništeni.

Sekretarijat za kulturu Beograda finansirao je projekte prosečno iznosima manjim od dve bruto plate! Ali, među njima pojedini projekti odskaču neuporedivo višim dodeljenim sredstvima. Preduzeće Vizuelno d.o.o. dobilo je 2,65 miliona za četiri projekta. Neuporedivo visoke svote dodeljene su Love and Brands d.o.o, pod kojim imenom posluje kafeterija za projekat opskurnog naziva Fire, pa čak i prodavnici klavira Piano land d.o.o. Ali, šta karakteriše najplaćeniju firmu Vizuelno d.o.o? Pod nazivom Serbian construction guide nedavno je objavila građevinski vodič Srbije, na čijoj je naslovnoj strani predstavljen biznismen i političar Bogoljub Karić ispred projekta svog "Tesla grada". Radi se o bezobzirnoj zamisli mega sitija na zaštićenom beogradskom vodoizvorištu Makiš. U objavi Makiškog konkursa 2017, tadašnji predsednik Udruženja arhitekata Srbije i tadašnja predsednica Društva arhitekata Beograda potpisali su Konkursnu dokumentaciju kojom se omogućuje nezakonita izgradnja neverovatnih 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije predviđeno! Na ovu zloupotrebu javno tužilaštvo nije reagovalo, a konkurs nije poništen.

Na fotografiji: Strana iz časopisa Serbian construction guide - Tesla City, izvor internet

Nepoštovanje umesto pijeteta, Večernje novosti, 3. maj 2019.

Dnevnik zabluda

Nepoštovanje umesto pijeteta

Piše Slobodan Maldini

Odavno se susrećemo sa pokušajima revizije istorije. Neki "istoričari" u Hrvatskoj poturaju lažne tvrdnje da je ustaški koncentracioni logor Jasenovac, najmonstruoznija fabrika smrti u Evropi u Drugom svetskom ratu, bio radni logor. U knjizi Igora Vukića "Radni logor Jasenovac" zasnovanoj na "verodostojnim iskazima bivših logoraša i naučnoj i publicističkoj literaturi", mesto gde je počinjen nečuveni genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima predstavljeno je centrom u kojem su "radili najviše Hrvati, te nešto manje muslimana i Srba." Na ustaški logor Jastrebarsko, jedini namenjen isključivo deci u fašističkom delu Evrope, gde su skapavala "pravoslavna paščad, šizmatici i deca četničko-komunističkih bandita" danas jedva podseća skulptura majke sa mrtvim čedom u krilu, podignuta na gradskom groblju. Ali, Jastrebarsko je 2013. proglašeno gradom prijateljem dece, a na ulazu u mesto postavljena je koloritna tabla sa natpisom "Grad jastrebarsko - prijatelj dece!"

Naši susedi menjanju istoriju, izbacujući ono što smeta iskrivljenoj, ulepšanoj slici koju stvaraju o sebi. Jer, svako suočavanje sa svojom ružnom prošlošću, boli. Zato je treba što pre zaboraviti, promeniti. Baš zbog nedostojnog odnosa prema istoriji Srba, Roma i Jevreja na teritoriji Hrvatske, nije mi jasan odnos nas samih prema žrtvama sopstvenih naroda, u sopstvenoj zemlji, danas. Hrvatski izvori objavili su vest da je, prvi put u zabeleženoj istoriji (!) u objektu kompleksa nekadašnjeg nacističkog logora Sajmište u  Beogradu, otvorena predškolska ustanova "Savsko obdanište". Na panou nad ulazom u nekadašnji koncentracioni logor danas piše "Mesto gde će se vaše dete osećati sigurno i voljeno"! U Ministarstvu prosvete potvrdili su da ovaj dečji vrtić može da počne s radom "jer su ispunjeni uslovi za obavljanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja". Prema hrvatskim izvorima, kroz logor Sajmište prošlo je oko 100.000 zatvorenika, a tu je direktno ubijeno njih 48.000, što je prema nekim računicama iz Hrvatske, više nego u Jasenovcu.

U neposrednoj blizini istorijskog Spomen kompleksa Slobodište u Kruševcu, stratišta na kojem je nemački okupator za vreme Drugog svetskog rata streljao 1.642 Srba i Roma, uskoro počinje gradnja zabavnog parka Šarengrad. Nekada tradicionalna kruševačka kulturno-umetnička manifestacija "Svečanosti slobode" već je preinačena u novi događaj pod nazivom "Vidovdan", čime je i formalno prestalo obeležavanje Slobodišta kao mesta stradanja. Pored stratišta na padini Bagdale i najpoznatijeg dela čuvenog Bogdana Bogdanovića koje je nekada godišnje posećivalo i po 100.000 ljudi, nići će krajnje neprimereni zabavni sadržaj, još jedan u nizu onih koji nepoštovanjem umesto pijetetom, direktno vređaju osećanja malobrojnih koji se još uvek sećaju strahota kroz koje smo prošli u novijoj istoriji.

Na slici: Zapušten paviljon Sajmišta, lična arhiva

Đubrište, "Večernje novosti", 26. april 2019.

Dnevnik zabluda

Đubrište

Piše Slobodan Maldini

Prema oceni nekoliko svetski poznatih turističkih sajtova i organizacija, Srbija je svrstana u najbolje destinacije u svetu. Turisti su pozvani da posete našu zemlju i dožive njene jedinstvene prirodne lepote i kulturna dobra. Dobijanjem prestižnog statusa svetske turističke destinacije Srbija je drastično povećala prihod ostvaren u oblasti turizma. Izgradnji slike o našoj zemlji kao jednistvenoj oazi lepote doprinele su fotografije kulturnih i prirodnih dragulja: Kalemegdana,  jezera Uvac, Zaovinskog jezera, fruškogorskih manastira smeštenih u stoletnim šumama. Gotovo da nema turističkog kataloga bez fotografija ovih svetski jedinstvenih lepota.

Međutim, da li je Srbija turistički biser Evrope, ili je samo bedna slika đubrišta, devastacije, pogrešne urbanizacije, lošeg prostornog planiranja, neplanskog eksploatisanja i uništavanja svega što postoji: od jedinstvenih kulturnih dobara do retkih prirodnih lepota? Nasuprot lažnoj slici prelepe Srbije koju šaljemo u svet, alarmantno i šokirajuće deluju fotografije kojima je preplavljen internet, koje otrežnjujuće svedoče o neverovatno teškoj devastaciji prirodnih i kulturnih bogatstava Srbije. Na tim fotografijama nalaze se zaštićena nacionalna dobra pod opsadom građevinskih mašina poput šireg područja Kalemegdana, presušena korita najlepših jezera u Evropi u koja se klizištima urušavaju okolne šume, ili beživotne planine opustošene zbog divljačke seče stoletnih šuma. Alarmantno deluju podaci da je u Srbiji na delu uništavanje više od 500 reka, na hiljade potoka, zbog čega bespovratno ostajemo bez osnovnog životnog resursa - vode! Stanovnici Srbije izloženi su produženom dejstvu uranijuma iz NATO bombi, uvozimo hranu najnižeg mogućeg kvaliteta, genetski modifikovanu i opasnu po zdravlje, deca nam se igraju "otrovnim igračkama", postali smo deponija tehnološkog otpada, iz Evrope uvozimo automobile namenjene reciklaži...

Na planu urbanizma na delu je opšta devastacija gradskih prostora. Pod naletom beskrupuloznih investitora nestaju poslednje gradske humane oaze i parkovi, ruše se zakonom zaštićeni spomenici kulture da bi ustupili prostor tržnim centrima. Zbog bolesnih ambicija neukih političara i gladi moćnika za novcem, gradovi postaju smetlišta umesto da budu mesta pristojnog života. Ali, postoji nešto još opasnije od haotične dezurbanizacije. To je alarmantno uništenje kulture naroda, zbog čega se pretvaramo u mentalno đubrište. U carstvu rijalitija, pornografije, duhovnog nasilništva u svim društvenim sferama, od neprosvećenih do političara i akademika, padamo dramatičnom brzinom na civilizacijsko dno. Kao što je u ekološkom i urbanom smislu zemlja opustošena, razvoj kulture u Srbiji je degradiran, zaustavljen. Tome se treba suprotstaviti. I tu se više ne radi o novcu. Radi se o opredeljenju nacije za opstanak ili nestanak.

Na slici: Žičara na zakonom zaštićenom kulturnom dobru Kalemegdanu, izvor: internet

Crkve u plamenu, "Večernje novosti", 19. april 2019.

Dnevnik zabluda

Crkve u plamenu

Piše Slobodan Maldini

"Plamena gotika" (fr. flamboyant, u plamenu) je arhitektosnki stil kasne gotike nastao u 14. veku. Obeležen je obiljem kamene dekoracije u obličju krivih, vijugavih linija koje podsećaju na plamene jezičke i prenaglašeno dočaravaju iluziju ovih građevina kao da su zahvaćene vatrenom stihijom. Ideje starograditelja stila gotike da predstave monumentalna zdanja na ekspresivan način, u plamenu, nedavno su primile surovu realnu sliku. Ranogotička katedrala Notr Dam u istorijskom središtu Pariza, čija je gradnja započeta u 12. veku, devastirana je u nezapamćenom požaru. Ali, u novijoj istoriji, svet je često suočavan sa masivnim uništavanjem kulturno-istorijske baštine. Još uvek pamtimo miniranja iz 2001. kada su Talibani u Bamijanu u Avganistanu u prah pretvorili čuvene gigantske statue Bude. Mnogi u svetu i danas žale zbog nepovratnog razaranja i krađe nezapamćenih razmera jedinstvenih antičkih kulturnih dobara Iraka i Sirije od strane Islamske države i okupatora sa Zapada, koje se odigrava od početka 21. veka, do danas.

Iako su oči medija, koji preispituju mogući uzrok požara u Parizu, uprte u radove na rekonstrukciji katedrale, teško je isključiti sumnju u namerno paljenje ovog francuskog kulturnog i sakralnog bastiona. Ono što nije učinjeno tokom Francuske buržoaske revolucije ili Drugog svetskog rata, dogodilo se u 21. veku, uprkos visokom razvoju tehnologije i zaštite ovog nacionalnog simbola Francuske. Analitičari upozoravaju da su crkve u Francuskoj sve češće suočene sa podmetanjima požara, vandalizmom, skrnavljenjem i uništavanjem svetinja. U protekla tri meseca, u većem broju vrednih crkava u ovoj zemlji izlomljene su srednjovekovne statue, spaljena oltarska platna, a u jednom slučaju je na zidu hrama nacrtan krst ljudskim izmetom.

Poput francuskih, srpske i druge pravoslavne svetinje su poprišta apokaliptičkog uništenja - 2004. izgoreo je kompleks manastira Hilandar, a 2016. su čak četiri pravoslavna hrama spaljena baš za uskršnje praznike. Požar je progutao srpsku neogotičku Crkvu Svetog Save na Menhetnu, u središtu Njujorka, dok su na drugom kraju sveta, u Melburnu i Sidneju, zapaljene još dve pravoslavne crkve. Prethodno, veći broj srpskih hramova u Australiji bio je pod udarom ustaških ekstremista, u mržnji naruženi nacističkim simbolima i grafitima, među kojima i natpisima "Srbe na vrbe". Ali, najstrašniji pogrom u novije vreme zabeležen je marta 2004. na Kosovu, uprkos međunarodnoj zaštiti ove teritorije. U napadima Albanaca na Srbe uništeno je 35 srpskih crkava i manastira, među kojima i 18 spomenika kulture. Nedavni događaj u Parizu je opomena i nama i treba da promeni naš odnos prema nacionalnoj kulturnoj zaostavštini. Za jedan dan, Francuska je za rekonstrukciju katedrale skupila milijardu evra. Za svoje uništene spomenike, Srbija to ne može.

Na fotografiji: Hilandar u plamenu, foto: Zadužbina svetog manastira Hilandara