Slobodan Maldini: NATO i arhitektura

Dnevnik zabluda

NATO i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je donesen Zakon o potvrdi Sporazuma Vlade Srbije i NATO o saradnji u oblasti logističke podrške. Zakon je donet u vreme kada na globalnoj sceni Rusija jača svoj uticaj i vojno prisustvo na Bliskom Istoku i okreće se Srbiji kao jedinom preostalom savezniku u Istočnoj Evropi. Na osnovu ovog Sporazuma, pripadnici NATO snaga dobili su diplomatski imunitet, pristup svim državnim, vojnim i privatnim objektima, oslobođenje od poreza i carina. Zakon je opravdan potrebom zaštite preostalih Srba na Kosovu. Tamo su Srbi etnički očišćeni za vreme NATO agresije 1999., kada su snage ove vojne alijanse bombardovale Srbiju. Agresija je okončana Kumanovskim sporazumom, potpisanim u mestu poznatom po istorijskoj Kumanovskoj bici, gde je srpska vojska 1912. porazila Tursku armiju i time označila kraj turske vladavine na Balkanu. Tokom razaranja Srbije od NATO snaga poginulo je više od 2.500, a ranjeno oko 12.500 ljudi.

Nakon NATO agresije, SAD su na Kosovu izgradile kamp Bondstil, najznačajniju i najsavremeniju vojnu bazu u Jugoistočnoj Evropi. Nakon što su napustili kompleks zgrada Ambasade u centru Beograda, Amerikanci su na mestu gde su u bombardovanju srušili zgradu Maršalata Vojske Jugoslavije na Dedinju, sagradili najmoćniji obaveštajni centar na Balkanu. Uz centar nalaze se i kasarna za američke marince, skladišta i radionice.

Usled NATO bombardovanja, arhitektonski fond u Srbiji doživeo je neverovatna razaranja. U bombardovanju su uništene: infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture. Srušena su 44 mosta, više od 150 objekata visokogradnje - stambenih i javnih objekata, ne računajući privatne zgrade i kuće, i dr. Spomenuću samo neka poznatija, istorijski vredna arhitektonska dela.  U Beogradu su stradali monumentalni objekti najznačajnijih srpskih arhitekata: Palata Vlade Srbije Nikolaja Krasnova, zgrada Generalštaba Nikole Dobrovića, Zgrada komande vazduhoplovstva Dragiše Brašovana, zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova Ivana Antića, televizijski toranj na Avali Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića, Palata društveno političkih organizacija Mihaila Jankovića, Hotel "Jugoslavija" arhitekata Mladena Kauzlarića, Lavoslava Horvata i Kazimira Ostrogovića i mnogi drugi. Kakvo je stanje ovih arhitektonskih objekata danas? Zgrada Generalštaba, iako zaštićen spomenik kulture, nalazi se u procesu rušenja. Zgrada komande  vazduhoplovstva  rekonstruisana je po originalnim planovima. Avalski toranj  je ponovo izgrađen. Zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova i hotel "Jugoslavija" i dalje čekaju na konačno arhitektonsko rešenje. Nanetu a nenaplaćenu štetu koju je zemlja pretrpela mnogi analitičari procenjuju u visini trocifrenih iznosa milijardi dolara. Do danas, za ovu agresiju nijedan predstavnik NATO pakta nije odgovarao.

Slobodan Maldini: Dve pobede, Večernje novosti, 20.februar 2016.

Dnevnik zabluda

Dve pobede

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su u Skupštini Srbije postignute dve pobede na polju kulture i umetnosti. Prvo, poslanici Skupštine nisu usvojili autentično tumačenje Zakona o autorskim i srodnim pravima, kojim je trebalo da bude uveden termin "rutinski izrađene fotografije", kojim se fotografija ne smatra autorskim delom. Posle upornog insistiranja fotografskih i novinarskih udruženja poslanici Skupštine odazvali su se na njihov apel i shvatili značaj autorstva. Drugo, nije usvojen predlog za ukidanje dodele nacionalnih penzija zaslužnim umetnicima. Iako je ukidanje ovih priznanja bilo predviđeno u izmenama Zakona o kulturi, Odbor za kulturu i informisanje je prihvatio amandmane vladajuće stranke kojima se ne ukidaju priznanja za vrhunski doprinos u kulturi, odnosno, nacionalne penzije. Nakon ove dve postignute skupštinske pobede, naši umetnici mogu da predahnu. Ali, koja je prava slika stanja u našoj umetnosti i koliko u našem društvu zaista vrede umetnici?

Nacionalne penzije dodeljivane su zaslužnim umetnicima od 2007. do 2013., kada su suspendovane zbog nedostatka novca. Na ovu odluku uticale su i kritike da postoji praksa dodele nacionalnih penzija folk pevačima, predstavnicima šunda i kiča. Iznos nacionalnih penzija je oko 360 evra, što je niže od prosečne zarade u Srbiji. Zbog neodgovornosti vlasti, oko 1.500 umetnika i dalje nema redovnu zdravstvenu zaštitu. Umetnička profesija je krajnje marginalizovana, a umetnici rade u neizdrživim uslovima. Oni koji su u srećnim vremenima uspeli da dobiju ateljee na Starom sajmištu, iseljeni su iz njih zbog ralizacije Memorijalnog kompleksa. Pre par godina kompanija "Luka Beograd" ponudila je 1.300 kvadrata skladišnog prostora na besplatno korišćenje umetnicima u cilju realizacije projekta "Soho u Beogradu". Protiv ove odluke odmah je stala tadašnja vlast koja je projekat zaustavila. Kada je devedesetih Beogradsko grafičko preduzeće (BIGZ) počelo da izdaje prostore u zgradi na Senjaku, u nju su se uselili umetnici. Oni su ovoj, nekada najvećoj štampariji na Balkanu (oko 20.000 kvm) udahnuli novi život i pretvorili je u našu najveću umetničku koloniju. 2007. zgrada je prodata na licitaciji po ceni višestruko nižoj od cene zemljišta na kojem se nalazi.

Malo je onih koji pamte srećna vremena u kojima su umetnici u Srbiji bili poštovani. Poznat je primer Petra Lubarde, kojem je za svrhu ateljea dodeljena reprezentativna vila na Dedinju (na slici) u blizini Titove rezidencije. Naime, 1957. jedna strana delegacija koja je došla u zvaničnu posetu Jugoslaviji, želela je da obiđe atelje čuvenog slikara. Lubarda, koji je stvarao u skromnom stanu, po Titovoj naredbi i hitnom postupku, preko noći je preseljen u velelepno zdanje. Da bi bila dočarana atmosfera i scenografija slikarskog ateljea, podovi vile su zbog posete delegacije umrljani bojama.

Slobodan Maldini: Plagijarizam, Večernje novosti 13. februar 2016.

Dnevnik zabulda

Plagijarizam

Piše Slobodan Maldini

U našoj savremenoj kulturi sve češće se susrećemo sa plagijarizmom. Ovaj vid sklonosti krađi ideja i nedopuštenom prisvajanju tuđe duhovne svojine često je prisutan na našoj kulturnoj sceni. Plagiraju se književni i drugi tekstovi, preuzimaju se tuđe ideje na polju dizajna i arhitekture, sve do bukvalnog prepisivanja delova ili celokupnih tekstova doktorskih disertacija i drugih naučnih radova. Iako tek odnedavno učestalo pronalazimo kritike koje se odnose na plagijarizam, on ima svoju dugu istoriju kod nas.

Još početkom dvehiljaditih, nakon smene vlasti, nekolicina političara na visokim položajima privukli su pažnju javnosti kada su skoro preko noći  postali doktori nauka, iako do tada nisu bili poznati po svojim naučnim radovima, niti su bili akademski visoko rangirani stručnjaci. Petnaest godina kasnije, po ovom pitanju nije se mnogo promenilo. I danas su neki predstavnici vlasti suočeni sa kritikama zbog prisutnog plagijarizma u njihovim ekspresno dobijenim akademskim doktorskim zvanjima. Međutim, plagijarizam mnogo češće srećemo na polju umetnosti, a posebno u arhitekturi. Poznat je slučaj profesorke beogradskog Arhitektonskog fakulteta koja je zbog plagijarizma u doktorskoj disertaciji bila primorana da ode u drugu akademsku sredinu, u Novi Sad. Ali, pored naučnih i drugih radova, plagijarizam je sveprisutan u arhitektonskom projektovanju, a kopije poznatih arhitektonskih projekata moguće je videti skoro na svakom arhitektonskom konkursu. Pomenuću samo neke među njima.

Na najznačajnijem arhitektonskom konkursu u našoj novijoj istoriji, projektu Centra za promociju nauke u Beogradu, 2010. je nagrađen projekat  Austrijskog arhitekte Volfganga Čaperela. Ovaj rad plagira opštepoznati koncept Šarp centra u Torontu (na slici), građevine uzdignute na kosim stubovima britanskog arhitekte Vila Alsopa, koji je 2004. dobio najviša svetska priznanja. Na istom konkursu, slovenački tim Sadar-Vuga plagirao je projekat grupe Fluid Moušns arhitekti iz Irana za zgradu sinepleksa u Teheranu. Na konkursu za beogradski tipizirani kiosk 2011. pojavio se rad arhitekata Miloša Radoičića i Aleksandre Đukić koji je plagijat projekta kioska u Londonu britanskog arhitekteTomasa Hetervika. Na konkursu za pijacu "Senjak" idejno rešenje biroa PC Art plagira detalje projekta njujorškog Haj lajn parka, autora Džejmsa Kornera i tima Diler Skofidio + Renfro. Na konkursu "100 hotela širom Srbije" 2008. prvonagrađeni tim u sastavu: Jeftić, Sabolović i Kaćanski plagirali su projekat Sociopolis 2 u Valensiji španskog arhitektonskog biroa ACTAR. Na nedavno završenom konkursu za Memorijalni centar Donja Gradina u Republici Srpskoj drugonagrađen je rad arhitektonskog biroa Polis iz Banja Luke, koji je izrađen prema ideji projekta Muzeja u Dandiju, norveške arhitektonske grupe Snoheta iz 2010. 

Slobodan Maldini: Botovi, Večernje novosti, 6. februar 2016.

Dnevnik zabluda

Botovi

Piše Slobodan Maldini

U poslednje vreme gotovo svakodnevno nailazim na pojam "botovi". Ovaj pojam je svakodnevno prisutan na internetu, u dnevnoj štampi, na javnim događajima kao što je nedavno održano Evropsko prvenstvo u vaterpolu, na konferencijama za štampu, na nastupima poznatih ličnosti i političara. Botove u Srbiji mnogi opisuju kao grupu, "ešalon" organizovanih internet hakera koji rade za jednu partiju u nameri uticanja na i kreiranja javnog mnjenja, kritikovanja političkih protivnika ili veličanja aktuelne vlasti. Za ove "izuzetno dobro plaćene momke" tvrdi se da su veoma uticajni, dobro organizovani i istovremeno aktivni na brojnim društvenim poljima. Pored rada na internet mreži, oni su članovi upravnih odbora, komisija i nadzornih grupa. Ukratko, nalaze se na svim dobro plaćenim pozicijama u društvu, sa kojih je moguće vršiti snažan uticaj na javnost. Ali, ko su u stvari botovi i kakva je njihova uloga u srpskoj kulturi komunikacije i informacije?

Internet bot, poznat takođe kao veb robot ili jednostavno bot je softverska aplikacija koja pokreće automatizovane operacije na internetu. Tipično, botovi obavljaju poslove koji su jednostavni i strukturalno se ponavljaju, po mnogo višoj stopi nego što bi to mogao da radi sam čovek. Najveća upotreba botova je u tzv. "veb spajderingu", u kojem oni na automatizovan način pribavljaju, analiziraju i podnose informacije veb servera za nečije potrebe. Za razliku od automatizovanih botova, botovanje kod nas je kulturni fenomen u kojem anonimni zastupnici jedne politike zavaravaju javno mnjenje plasirajući određene kanalisane informacije, u nameri stvaranja određene slike u društvu. Ova zloupotreba, koja se ranije odvijala samo u dnevnim listovima, danas je još prisutnija u sajber prostoru. Botovi su organizovani kao armija, a aktivni su na internetu, javnim skupovima, političkim kampanjama, sa ciljem uticanja na javno mišljenje i stvaranje pogrešne slike o nekoj pojavi ili fenomenu u društvu. Ova manipulacija na polju informacija danas je dostigla toliki nivo intenziteta da je teško poverovati u bilo koju informaciju koja se plasira u javnosti. Zbog toga, u savremenoj kulturi informacija važno je prepoznati delovanje botova. Njihova glavna karakteristika je da po komandi, u grupama napadaju neistomišljenike na internetu i drugim javnim informacionim prostorima. Oni su brojni i organizovani. Njihova namera je da kreiraju javno mišljenje po svojim pravilima, ukinu dijalog i zatvore medije za one koji drugačije misle. Zbog svega, botove treba shvatiti ozbiljno. Ignorisanje, ćutanje i izbegavanje rasprave sa botovima možda donesu mir pojedincu, ali su uvod u nešto još strašnije, a to je prepuštanje vladavine prostorom interneta i šire organizovanoj i agresivnoj grupi koja preuzima ulogu Velikog brata u rijalitiju naše informacione kulture danas.

Slobodan Maldini: "Građani drugog reda", Večernje novosti, 30. januar 2016.

Dnevnik zabluda

Građani drugog reda

Piše Slobodan Maldini

Nedavno sam pročitao informaciju da su na preporuku Ministarstva obrazovanja Japana mnogi univerziteti u ovoj zemlji najavili izbacivanje humanističkih i društvenih nauka iz svojih akademskih programa. Ova redukcija nastala je na osnovu zahteva Tokija da se univerziteti u Japanu fokusiraju na discipline "koje treba da bolje odgovore potrebama društva", a to su tehničke i informatičke nauke. Međutim, ono što je krajnje zabrinjavajuće jeste namera srpskih vlasti da minimalizuju ili upotpunosti ignorišu ulogu naših umetnika u društvu. Kao nikada do sada, umetnici su skrenuti na društvenu marginu, a njihov rad je potcenjen do te mere da država utiče na autorska prava umetnika i ukida im nacionalne penzije. Da li su umetnici u Srbiji građani drugog reda?

U Skupštini je predloženo tumačenje odredbe Zakona o autorskim i srodnim pravima po kojoj se "ne može smatrati kao autorsko delo svaka rutinski izrađena fotografija, koja se pojavljuje i preuzima u elektronskom obliku, bez obzira da li je originalna duhovna tvorevina autora". Ovim tumačenjem otvorena su vrata praksi po kojoj bi se sve fotografije mogle smatrati "rutinskim" i ne bi imale autorsku zaštitu. Da bi zaštitili autorska prava, profesionalni fotografi bili bi primorani da pred sudovima dokazuju "umetničku vrednost" svojih fotografija. Ovakav nonsens, jedan od najvećih u evropskoj i domaćoj praksi, pokreće široku polemiku. Jer, stav da je fotografija "javno dobro" onemogućava fotografe da zaštite autorska prava, a s druge strane podstiče širenje piraterije. Jer, savremena fotografija je digitalni medijum, a u njenom nastajanju uključena su i autorska prava nosilaca licenci softvera za njenu izradu, obradu i dr. Konačno, dolazi se do šire oblasti digitalne umetnosti koja uključuje grafike, filmove, pa čak i knjige.

Paralelan proces koji razara našu umetnost jeste ukidanje nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos našoj kulturi, koje je predviđeno Predlogom izmena i dopuna Zakona o kulturi. Ovim predlogom, ukidaju se tzv. nacionalne penzije vrhunskih umetnika. Iako je u prvim izjavama ministra kulture najavljena samo njihova "privremena suspenzija", ova odluka duboko je degradirajuća za naše umetnike, posebno za one koji stvaraju vrhunska i međunarodno priznata dela u krajnje društveno nedopustivim uslovima, na rubu egzistencije. Iako su do sada umetnici - nosioci nacionalnih penzija u velikom broju slučajeva birani sramotno, po kriterijumu njihovih bliskih veza sa aktuelnom vlašću a ne prema umetničkoj vrednosti životnog dela, ne znači da ovaj vid pomoći umetnicima treba ukinuti. Tim pre, jer ovo doživotno mesečno primanje i dalje dobijaju sportisti koji su po pravilu materijalno obezbeđeni, a što ne treba dovoditi u pitanje. Ali, kultura i umetnost danas više nisu važne ovoj državi, štaviše, nepotrebne su.

Slobodan Maldini: Ukleta kolekcija, Večernje novosti, 23. januar 2016.

Dnevnik zabluda

Ukleta kolekcija

Agonija sa rekonstrukcijom Narodnog muzeja u Beogradu još traje. Ovo pitanje staro je decenijama, a stalna muzejska postavka zatvorena je za javnost 2003., zbog nepostojanja bezbednosnih uslova za izlaganje i čuvanje eksponata. Pominjano je da u prostorijama Narodnog muzeja temperatura leti dostiže i 50 stepeni, zbog čega mogu da nastupe trajne posledice po eksponate. U pokušajima da se muzej rekonstruiše, potrošeni su milioni. Muzejska zbirka je izmeštena i data na čuvanje austrijskoj kompaniji Kunsttrans, a projekt rekonstrukcije i proširenja muzeja poveren je arhitekti Milanu Rakočeviću. Radovi na rekonstrukciji predviđeni da započnu 2007., do danas nisu realizovani. Rakočevićev projekat je odbačen, a 2010. je odabrano novo, ambiciozno rešenje arhitekte Vladimira Lojanice, predstavljeno kao kvalitetnije u odnosu na prethodno. Međutim, ni novi projekat nije dobilo svoj epilog. Rok za rekonstrukciju pomeren je na 2012., oko muzeja su postavljene skele, da bi rok bio ponovo pomeren na 2014. U međuvremenu, po tužbi Kunsttransa i sudskoj presudi iz 2013. država je obavezana da plati ovoj kompaniji 2,5 miliona evra duga za skladištenje zbirke Narodnog muzeja. Nedavno, odustaje se od rekonstrukcije muzeja i ulazi u skroman program sanacije. Zbog svega, verovatno ćemo još čekati da zbirka Narodnog muzeja ugleda svetlost dana. Ali, da li je to jedini slučaj upropaštavanja koji je zadesio našu nacionalnu umetničku scenu?

U sastavu zbirke Narodnog muzeja među najvrednijima je kolekcija Eriha Šlomovića. Za vreme boravka u Parizu, ovaj Jevrejin iz Srbije je pred Drugi svetski rat došao u posed velikog broja remek dela francuskih slikara. Koristeći se poznanstvima sa francuskom slikarskom elitom i trgovcem umetnina Ambruazom Volarom, Šlomović je uspeo da formira najznačajniju kolekciju svetskih autora u Srbiji. U njoj su se nalazile slike Ronoara, Degaa, Matisa, Klea, Pikasa, Šagala. Više od 429 dela Šlomović je predstavio 1940. na izložbi u Zagrebu, a više od 190 dela pohranio je u sefovima pariske banke. Početkom Drugog svetskog rata jugoslovenski deo kolekcije sakrio je u selu Bačina kod Varvarina. U toku rata, Erih je ubijen. 31. decembra 1944. Erihova majka je pokušala da vozom prenese slike u Beograd, ali je poginula u željezničkoj nesreći. Erihova rođaka koja je preživela nesreću uspela je da iz voza spase neke slike, ali ne i Pikasove grafike, "kojima su vojnici palili vatru da se greju". 1949. kolekcija je predata Narodnom muzeju u Beogradu. Zbog dugovanja za zakup, 1980. su otvoreni Šlomovićevi sefovi u pariskoj banci, a pojedina dela u posedu banke prodata su 2010. na aukciji. Devedesetih su Volarovi naslednici podneli tužbu protiv Srbije tvrdeći da Narodni muzej nezakonito drži dela koje je svojevremeno Volar dao Šlomoviću na čuvanje... Burna istorija Narodnog muzeja se nastavlja. 

Slobodan Maldini: Legalizacija haosa, Večernje novosti, 16. januar 2016.

Dnevnik zabluda

Legalizacija haosa

Piše Slobodan Maldini

Kao i u mnogim drugim oblastima, u našoj arhitekturi ima previše ljudi koji se njome bave a da nisu za to kvalifikovani. Štaviše, oni sami misle da su u tome bolji od profesionalno školovanih arhitekata. Zbog ovoga, naša arhitektura je prepuna apsurda, a teško je nabrojati i opisati količinu gluposti koja tu postoji. Jer, istorija urbanističke prakse kod nas ujedno je i istorija kršenja urbanističkih zakona i pravila. U nizu dosadašnjih nelogičnosti nalazi se i nedavno usvojen Zakon o ozakonjenju nelegalno sagrađenih objekata. Iako bi ovaj zakon trebalo da stavi tačku na problem nelegalne gradnje, on sobom nosi niz posledica, među kojima je i nagrada onima koji su gradili suprotno zakonu. Iako se ovaj zakon ne bavi krivičnom odgovornošću, on abolira one koji su nezakonito gradili, a materijalni teret tog oproštaja svaljuje na one koji su radili u skladu sa zakonom.

Odmah nakon donošenja ovog zakona, neke opštine su otišle još dalje u podržavanju urbanističkog haosa. Skupština Beograda usvojila je odluku o određivanju spratnosti po zonama, na osnovu koje je omogućena legalizacija objekata sa više spratova nego što je dozvoljeno. Grad je podeljen na pet zona, u kojima je dozvoljena gradnja jedne ili dve etaže više od predviđene spratnosti objekata zakonskim planskim aktom. Na primer, u zaštićenoij zoni Knez Mihailove ulice, Kosančićevog venca (na slici), Dedinja ili starog jezgra Zemuna, dozvoljeno je prekoračenje zakonske spratnosti za jednu etažu, dok je na drugim područjima grada dozvoljeno prekoračenje od čak dve etaže. Ova odluka gradskih vlasti pokreće spiralu urbanističkog nasilja koja ima nesagledive posledice.

Zgrade legalizovane ili sagrađene u skladu sa ovom Odlukom nisu projektovane u skladu sa ostalim važećim zakonima u građevinarstvu. Zbog spratnosti, ovi objekti ne mogu da zadovolje statičke i protivpožarne propise, zakonsku regulativu koja definiše parkiranje vozila, propise o snabdevanju električnom energijom, vodom, grejanje objekata. U urbanističkom pogledu, haos se nastavlja povećanjem gustine stanovanja, opterećenjem saobraćaja, nedostatkom osvetljenosti i provetrenosti urbanističkih celina. I tu nije kraj. Jer, oni koji su pomilovani iako su kršili zakon gradeći po dve etaže više od dozvoljenog, kršiće ga i dalje. Ovaj put, imaćemo po četiri etaže više od dozvoljenog, čime će grad doživeti svoje konačno poslamljivanje. Na ovoj odluci zarađuju milione evra preduzimači koji su svojom neodgovornošću doprineli urbanističkom haosu. Ali, njom će teško biti zadovoljni stanovnici grada. Da citiram jednog građanina koji je za papreni iznos kupio stan u elitnom kraju oko Hrama svetog Save: "Došao sam kolima kući, kasno uveče. Sat i po sam kružio po kvartu tražeći mesto za parkiranje. Pred jutro, rešio sam da se iselim izvan centra, u Kaluđericu."