Slobodan Maldini: "Građani drugog reda", Večernje novosti, 30. januar 2016.

Dnevnik zabluda

Građani drugog reda

Piše Slobodan Maldini

Nedavno sam pročitao informaciju da su na preporuku Ministarstva obrazovanja Japana mnogi univerziteti u ovoj zemlji najavili izbacivanje humanističkih i društvenih nauka iz svojih akademskih programa. Ova redukcija nastala je na osnovu zahteva Tokija da se univerziteti u Japanu fokusiraju na discipline "koje treba da bolje odgovore potrebama društva", a to su tehničke i informatičke nauke. Međutim, ono što je krajnje zabrinjavajuće jeste namera srpskih vlasti da minimalizuju ili upotpunosti ignorišu ulogu naših umetnika u društvu. Kao nikada do sada, umetnici su skrenuti na društvenu marginu, a njihov rad je potcenjen do te mere da država utiče na autorska prava umetnika i ukida im nacionalne penzije. Da li su umetnici u Srbiji građani drugog reda?

U Skupštini je predloženo tumačenje odredbe Zakona o autorskim i srodnim pravima po kojoj se "ne može smatrati kao autorsko delo svaka rutinski izrađena fotografija, koja se pojavljuje i preuzima u elektronskom obliku, bez obzira da li je originalna duhovna tvorevina autora". Ovim tumačenjem otvorena su vrata praksi po kojoj bi se sve fotografije mogle smatrati "rutinskim" i ne bi imale autorsku zaštitu. Da bi zaštitili autorska prava, profesionalni fotografi bili bi primorani da pred sudovima dokazuju "umetničku vrednost" svojih fotografija. Ovakav nonsens, jedan od najvećih u evropskoj i domaćoj praksi, pokreće široku polemiku. Jer, stav da je fotografija "javno dobro" onemogućava fotografe da zaštite autorska prava, a s druge strane podstiče širenje piraterije. Jer, savremena fotografija je digitalni medijum, a u njenom nastajanju uključena su i autorska prava nosilaca licenci softvera za njenu izradu, obradu i dr. Konačno, dolazi se do šire oblasti digitalne umetnosti koja uključuje grafike, filmove, pa čak i knjige.

Paralelan proces koji razara našu umetnost jeste ukidanje nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos našoj kulturi, koje je predviđeno Predlogom izmena i dopuna Zakona o kulturi. Ovim predlogom, ukidaju se tzv. nacionalne penzije vrhunskih umetnika. Iako je u prvim izjavama ministra kulture najavljena samo njihova "privremena suspenzija", ova odluka duboko je degradirajuća za naše umetnike, posebno za one koji stvaraju vrhunska i međunarodno priznata dela u krajnje društveno nedopustivim uslovima, na rubu egzistencije. Iako su do sada umetnici - nosioci nacionalnih penzija u velikom broju slučajeva birani sramotno, po kriterijumu njihovih bliskih veza sa aktuelnom vlašću a ne prema umetničkoj vrednosti životnog dela, ne znači da ovaj vid pomoći umetnicima treba ukinuti. Tim pre, jer ovo doživotno mesečno primanje i dalje dobijaju sportisti koji su po pravilu materijalno obezbeđeni, a što ne treba dovoditi u pitanje. Ali, kultura i umetnost danas više nisu važne ovoj državi, štaviše, nepotrebne su.

Slobodan Maldini: Ukleta kolekcija, Večernje novosti, 23. januar 2016.

Dnevnik zabluda

Ukleta kolekcija

Agonija sa rekonstrukcijom Narodnog muzeja u Beogradu još traje. Ovo pitanje staro je decenijama, a stalna muzejska postavka zatvorena je za javnost 2003., zbog nepostojanja bezbednosnih uslova za izlaganje i čuvanje eksponata. Pominjano je da u prostorijama Narodnog muzeja temperatura leti dostiže i 50 stepeni, zbog čega mogu da nastupe trajne posledice po eksponate. U pokušajima da se muzej rekonstruiše, potrošeni su milioni. Muzejska zbirka je izmeštena i data na čuvanje austrijskoj kompaniji Kunsttrans, a projekt rekonstrukcije i proširenja muzeja poveren je arhitekti Milanu Rakočeviću. Radovi na rekonstrukciji predviđeni da započnu 2007., do danas nisu realizovani. Rakočevićev projekat je odbačen, a 2010. je odabrano novo, ambiciozno rešenje arhitekte Vladimira Lojanice, predstavljeno kao kvalitetnije u odnosu na prethodno. Međutim, ni novi projekat nije dobilo svoj epilog. Rok za rekonstrukciju pomeren je na 2012., oko muzeja su postavljene skele, da bi rok bio ponovo pomeren na 2014. U međuvremenu, po tužbi Kunsttransa i sudskoj presudi iz 2013. država je obavezana da plati ovoj kompaniji 2,5 miliona evra duga za skladištenje zbirke Narodnog muzeja. Nedavno, odustaje se od rekonstrukcije muzeja i ulazi u skroman program sanacije. Zbog svega, verovatno ćemo još čekati da zbirka Narodnog muzeja ugleda svetlost dana. Ali, da li je to jedini slučaj upropaštavanja koji je zadesio našu nacionalnu umetničku scenu?

U sastavu zbirke Narodnog muzeja među najvrednijima je kolekcija Eriha Šlomovića. Za vreme boravka u Parizu, ovaj Jevrejin iz Srbije je pred Drugi svetski rat došao u posed velikog broja remek dela francuskih slikara. Koristeći se poznanstvima sa francuskom slikarskom elitom i trgovcem umetnina Ambruazom Volarom, Šlomović je uspeo da formira najznačajniju kolekciju svetskih autora u Srbiji. U njoj su se nalazile slike Ronoara, Degaa, Matisa, Klea, Pikasa, Šagala. Više od 429 dela Šlomović je predstavio 1940. na izložbi u Zagrebu, a više od 190 dela pohranio je u sefovima pariske banke. Početkom Drugog svetskog rata jugoslovenski deo kolekcije sakrio je u selu Bačina kod Varvarina. U toku rata, Erih je ubijen. 31. decembra 1944. Erihova majka je pokušala da vozom prenese slike u Beograd, ali je poginula u željezničkoj nesreći. Erihova rođaka koja je preživela nesreću uspela je da iz voza spase neke slike, ali ne i Pikasove grafike, "kojima su vojnici palili vatru da se greju". 1949. kolekcija je predata Narodnom muzeju u Beogradu. Zbog dugovanja za zakup, 1980. su otvoreni Šlomovićevi sefovi u pariskoj banci, a pojedina dela u posedu banke prodata su 2010. na aukciji. Devedesetih su Volarovi naslednici podneli tužbu protiv Srbije tvrdeći da Narodni muzej nezakonito drži dela koje je svojevremeno Volar dao Šlomoviću na čuvanje... Burna istorija Narodnog muzeja se nastavlja. 

Slobodan Maldini: Legalizacija haosa, Večernje novosti, 16. januar 2016.

Dnevnik zabluda

Legalizacija haosa

Piše Slobodan Maldini

Kao i u mnogim drugim oblastima, u našoj arhitekturi ima previše ljudi koji se njome bave a da nisu za to kvalifikovani. Štaviše, oni sami misle da su u tome bolji od profesionalno školovanih arhitekata. Zbog ovoga, naša arhitektura je prepuna apsurda, a teško je nabrojati i opisati količinu gluposti koja tu postoji. Jer, istorija urbanističke prakse kod nas ujedno je i istorija kršenja urbanističkih zakona i pravila. U nizu dosadašnjih nelogičnosti nalazi se i nedavno usvojen Zakon o ozakonjenju nelegalno sagrađenih objekata. Iako bi ovaj zakon trebalo da stavi tačku na problem nelegalne gradnje, on sobom nosi niz posledica, među kojima je i nagrada onima koji su gradili suprotno zakonu. Iako se ovaj zakon ne bavi krivičnom odgovornošću, on abolira one koji su nezakonito gradili, a materijalni teret tog oproštaja svaljuje na one koji su radili u skladu sa zakonom.

Odmah nakon donošenja ovog zakona, neke opštine su otišle još dalje u podržavanju urbanističkog haosa. Skupština Beograda usvojila je odluku o određivanju spratnosti po zonama, na osnovu koje je omogućena legalizacija objekata sa više spratova nego što je dozvoljeno. Grad je podeljen na pet zona, u kojima je dozvoljena gradnja jedne ili dve etaže više od predviđene spratnosti objekata zakonskim planskim aktom. Na primer, u zaštićenoij zoni Knez Mihailove ulice, Kosančićevog venca (na slici), Dedinja ili starog jezgra Zemuna, dozvoljeno je prekoračenje zakonske spratnosti za jednu etažu, dok je na drugim područjima grada dozvoljeno prekoračenje od čak dve etaže. Ova odluka gradskih vlasti pokreće spiralu urbanističkog nasilja koja ima nesagledive posledice.

Zgrade legalizovane ili sagrađene u skladu sa ovom Odlukom nisu projektovane u skladu sa ostalim važećim zakonima u građevinarstvu. Zbog spratnosti, ovi objekti ne mogu da zadovolje statičke i protivpožarne propise, zakonsku regulativu koja definiše parkiranje vozila, propise o snabdevanju električnom energijom, vodom, grejanje objekata. U urbanističkom pogledu, haos se nastavlja povećanjem gustine stanovanja, opterećenjem saobraćaja, nedostatkom osvetljenosti i provetrenosti urbanističkih celina. I tu nije kraj. Jer, oni koji su pomilovani iako su kršili zakon gradeći po dve etaže više od dozvoljenog, kršiće ga i dalje. Ovaj put, imaćemo po četiri etaže više od dozvoljenog, čime će grad doživeti svoje konačno poslamljivanje. Na ovoj odluci zarađuju milione evra preduzimači koji su svojom neodgovornošću doprineli urbanističkom haosu. Ali, njom će teško biti zadovoljni stanovnici grada. Da citiram jednog građanina koji je za papreni iznos kupio stan u elitnom kraju oko Hrama svetog Save: "Došao sam kolima kući, kasno uveče. Sat i po sam kružio po kvartu tražeći mesto za parkiranje. Pred jutro, rešio sam da se iselim izvan centra, u Kaluđericu."

Slobodan Maldini: Dve nagrade, Večernje novosti, 9. januar 2016.

Dnevnk zabluda

Dve nagrade

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su dodeljene dve prestižne nagrade za izvedene arhitektonske objekte u 2015. godini. Nagradu "Ranko Radović" dobio je projekat sportske dvorane Prve osnovne škole u Obrenovcu arhitekte Jovana Mitrovića (na slici). Druga, Godišnja nagrada Udruženja arhiteka Srbije za najuspešnije delo iz svih oblasti arhitekture realizovano u protekloj godini dodeljena je autorskom timu Mihaila Timotijevića i Miroslave Petrović Balubdžić za objekat Muzej ugljarstva - Regionalni centar industrijskog nasleđa - Senjski rudnik. Bez obzira što je arhitektonska aktivnost u Srbiji proteklih godina značajno redukovana i što je broj kvalitetnih arhitektonskih objekata mali, nagrađeni objekti ulivaju optimizam da još uvek postoji ono što se naziva dobrom arhitekturom kod nas.

Nagrada Ranko Radović nosi ime po rano preminulom arhitekti, profesoru i osnivaču departmana za arhitekturu u Novom Sadu. Iako nije merilo najboljih arhitektonskih ostvarenja, ona  može da ukaže na stanje u našoj arhitekturi. Ovogodišnji nagrađeni rad predstavlja domet naše savremene arhitektonske produkcije. Tu nije reč o velikom kompleksu ili velelepnoj arhitekturi, već o skromnoj dogradnji fiskulturne sale u školi u Obrenovcu. Ukopavanje sprotske sale u teren, čime je dobijen izuzetno niski gabarit, doprinelo je estetski kvalitetnoj arhitekturi. U funkcionalnom smislu, postavlja se ozbiljno pitanje logičnosti ukopavanja školskog objekta u zemlju na području nedavno teško poplavljenog Obrenovca. Fasadna obloga projektovana u formi "tarabe" možda ima svoje funkcionalno opravdanje, jer "štiti" stakleni zid sale od spoljašnjih uticaja. U estetskom i stilskom pogledu, to je samo još jedan u nizu arhitektonskih objekata na našoj sceni koji su obloženi rešetkastim strukturama (ili brisolejima, "tranzenama" i sl.), a koje bih nazvao jednostavnim izrazom "tarabizam". Međutim, bez obzira na nedostatke, autor je uspeo da realizuje čist, savremen, jednostavan i možda jeftin arhitektonski objekat, vrednog likovnog izraza.

I drugi, nagrađeni rad Udruženja arhitekata Srbije, predstavlja karakterističan primer novih tendencija u našoj arhitekturi. Dogradnja u istorijski datom arhitektonskom kompleksu načinjena je upotrebom jednostavne kubične forme objekta, uz upotrebu materijala koji predstavljaju arhitektonski kontrast. Na fasadi objekta  primenjena je "estetika grubog, zarđalog lima", što je zajedno sa "tarabizmom" još jedan omiljen i čest modni arhitektosnki detalj koji je dospeo na naše tlo sa decenijskom zadrškom u odnosu na slične primere u svetu. Međutim i takav, objekat ima izvanredne likovne karakteristike, pre svega enterijera, koji je projektovan u jednostavnom, minimalističkom maniru, očišćen svakog nepotrebnog detalja. Očigledno, autori su se rukovodili maksimom "manje je više" nemačkog arhitekte Misa van der Roja.

Slobodan Maldini: Ideologija i umetnost, Večernje novosti 26. decembar 2015.

Dnevnik zabluda

Ideologija i umetnost

Piše Slobodan Maldini

Umetnost i ideologija če često prepliću. Umetnici koji su živeli u vremenu i društvu u kojem je ideologija bila dominantna, stvarali su pod njenim uticajem. Veza umetnosti i ideologije u velikom broju slučajeva uticala je na biografije stvaralaca, a životni putevi umetnika koji su stvarali u doba u kojem je ideologija bila osnov, često su imali nepredviđen kraj. Opisaću sudbine trojice naših ideološki različitih umetnika.

Slikar i grafičar, Đorđe Andrejević Kun (1904-1964), sin grafičkog majstora iz Vroclava, završio je štamparski zanat u Beogradu, nakon čega je nastavio da uči slikarstvo. Bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe. 1945. radi kao šef odseka za umetnost u Ministarstvu prosvete, a od 1950. je član SANU.

Slikar, likovni kritičar i arhitekta Branko Popović (1882-1944) završio je Tehnički fakultet u Beogradu. Studirao je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Izlagao je na izložbama u Parizu, Londonu, Veneciji. Kao učesnik u Balkanskim ratovina ranjen je kod Kumanova, a za hrabrost u Prvom svetskom ratu dobio je francuski orden Legije časti. Zagovornik demokratije, 1941. učestvovao je u izradi "Srpskog civilnog plana" sa srpskim intelektualcima (Čajkanovićem, S. Stefanovićem i dr.). Iste godine biva zatvoren u logor na Banjici. Uspeo je da se izvuče i vrati na funkciju dekana Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Srećan i ozaren zato što je dočekao oslobodioce, na dan ulaska partizana u Beograd 1944. Popović je uhapšen od nove vlasti. Prema jednom svedočenju, islednik je počeo da vređa Branka, koji je zbog toga ustao i udario mu šamar. Islednik je zatim izvadio pištolj i ubio ga. Popovićevima je konfiskovana kuća u Knez Mihailovoj 24, a supruga sa decom je izbačena na ulicu. U kuću se odmah uselio Brankov dugogodišnji "prijatelj" Đorđe Andrejević Kun. U novom stanu, Kun je priredio prijem za tada ugledne slikare, na kojem se pohvalio da "piju iz čaša Branka Popovića".

Desimir Žižović Buin (1920-1966), samouki slikar i strip crtač, završio je četiri razreda škole. U vreme Drugog svetskog rata bio je pripadnik kraljevske otadžbinsk vojske, gde je ilustrovao listove "Mladi Ravnogorac" i "Ravnogorski borac". Kada su ga partizani zarobili, navodno, streljanja ga je pomilovao Đorđe Andrejević Kun. Posle oslobođenja, 1944. Buin je u Kunovoj radionici izrađivao portrete Tita i Staljina. Autor je edicije "Mirko i Slavko", stripa o dečacima- partizanima koji se bore protiv "naivnih i glupih Nemaca" (na slici). Sa 200.000 štampanih primeraka po jednoj epizodi, bio je to najtiražniji strip u Jugoslaviji. U ovom kultnom komunističkom blokbasteru partizani su pobili više Nemaca nego što ih je kročilo u našu zemlju, ali nisu ubili nijednog četnika. Sam Buin je izjavio da su "Mirko i Slavko" nastali po uzoru na grafike Đorđa Andrejevića - Kuna.

Slobodan Maldini: Anatomija urbanizma

Dnevnik zabluda

Anatomija urbanizma

Piše Slobodan Maldini

Institucija konkursa u arhitektonskom i urbanističkom projektovanju kod nas je zaboravljena. Ne sećam se kada je poslednji put bio objavljen neki urbanistički konkurs. Gradovi u Srbiji se razvijaju na osnovu urbanističkih planova koje donose državne institucije, bez konkursa i učešća strukovnih organizacija. Pritom, ne postoje alternativna rešenja na osnovu kojih bi bilo moguće izvršiti analizu kvaliteta izrađenih urbanističkih planova. Nekada su organizovani konkursi za projektovanje svakog pojedinačnog bloka na Novom Beogradu. Danas, na projekte utiču investitori, namećući svoj interes ispred društvenog. Ali, kakva je anatomija stanja u našem urbanizmu?

Ako analiziramo proces urbanističkog planiranja kod nas, uočavamo karakteristike koje odvajaju praksu planiranja od potreba društva. Nije nepoznato da je urbanističko planiranje kod nas u suštini realizacija interesa pojedinaca i grupa investitora, a da malo ima veze sa stvarnim potrebama stanovnika. Počev od izrade generalnih planova, sve do planova detaljne regulacije, jasno je da oni ne zastupaju interese građana. Generalni urbanistički planovi se ne sprovode po principu potrebe razvoja gradova, već po logici kapitala investitora. U cilju sprovođenja te logike, ograničavaju se pojedine zone gradnje i njihovo moguće širenje, dok se u drugim zonama predviđaju objekti neumereno velike površine i spratnosti. Cilj takvog planiranja je špekulisanje građevinskim zemljištem u svrhu ostvarenja povoljne poslovne situacije za račun preduzimača. Prilikom izrade regulacionih planova, u njima sve manje učestvuju građani, ali su istovremeno u tom procesu redovni "savetodavci" investitori, koji se pojavljuju u urbanističkim zavodima gde sufinansiraju izradu planova. Naravno, to im omogućuje da povećaju vrednost zemljišta čiji su vlasnici ili potencijalni kupci i tako ostvare visok profit.

Urbanističko planiranje naših gradova odavno nije rukovođeno razvojem, već isključivo interesom preduzimača, a zatim i ličnim interesom onih koji odlučuju u tom procesu. Tu nema mesta za urbanistička pravila, već se radi isključivo o novcu. Da ne spominjem anatomiju kapitala onih koji proteklih decenija ulažu u gradnju kod nas. Do danas, još niko nije izvršio analizu naše novoizgrađene urbane strukture na način da je evidentirao hiljade "legalnih" objekata na kojima su premašena urbanistička ograničenja po spratnosti i površini. Ova analiza dovela bi do iznenađujućeg zaključka: da su urbanistička ograničenja u većini premašivali određeni investitori i arhitekti i da im je to dozvoljavano. Daljom analizom, utvrdila bi se njihova veza sa: vladajućim gradskim strukturama, komisijama za urbanizam i dr. Posebne veze oni imaju sa pojedinim političkim strankama, sve do pripadnosti uticajnim grupama moćnika koje ne priznaju urbanistička pravila. 

Slobodan Maldini: Beograd na obalama, Večernje novosti, 12. decembar 2015.

Dnevnik zabluda

Beograd na obalama

Piše Slobodan Maldini

U toku je realizacija najznačajnijeg urbanističko-arhitektonskog projekta naše prestonice, Beograda na vodi. Na tzv. Savskom amfiteatru koji obuhvata prostor desne obale reke Save na mestu pre njenog uliva u Dunav, treba da nikne novo urbano jezgro srpske metropole. Oko ovog projekta već nekoliko godina vode se polemike, a arhitekti bezuspešno pokušavaju da zaustave njegovu realizaciju, smatrajući ga neodgovarajućim i štetnim. Međutim, problem silaska Beograda na reke ne odnosi se samo na Savski amfiteatar i ne traje samo nekoliko godina, koliko traju pripreme za realizaciju Beograda na vodi. Ovaj problem obuhvata i levu obalu Save, kao i obale Dunava. Ali, zbog čega Beograd do danas nije "sišao" na obale reka i zašto Savski amfiteatar do danas nije urbanizovan?

Po završetku Drugog svetskog rata, umesto spuštanja starog gradskog jezgra na obalu Save, doneta je odluka o podizanju Novog  Beograda, na mestu ušća dve reke. Prvu urbanističku skicu Novog Beogrаdа urаdio je аrhitektа Nikolа Dobrović. Njegov rаd, zasnovan nа urbanističkim principimа arhitekte Le Korbizijea, poslužio je kаo osnovа zа rаspisivаnje urbanističkog konkursа. Godine 1946. Ministarstvo građevina je postavilo zahtev da centralna zona budućeg Novog Beograda bude planirana na Ušću, na mestu zgrade Centralnog komiteta, umesto na Savskom prospektu, kako je to predviđao Dobrovićev plan rekonstrukcije grada. Ova izmena promenila je celokupnu koncepciju urbanističke postavke Novog Beograda, čija veza sa starim gradom više nije bila urbanistička, već je zasnovana na povezanosti starog grada sa zgradom CK. Ponuđeni predlozi na konkursu za urbanističko rešenje Novog Beograda 1947. zadržali su mostove prema starom gradu, a njihovi pravci su se po prelasku reke prelamali u novu, ortogonalnu matricu. U tim uslovima, Savski amfiteatar je ostao prostor „između“ dve odvojene urbane strukture i nikada nije suštinski povezao Novi i stari Beograd. Zato do danas nije izgrađen.

1967. godine raspisan je konkurs pod ambicioznim nazivom "Beograd kao Njujork", koji je privukao medijsku pažnju. Među rešenjima prispeo je rad Stojana Maksimovića i Borka Novakovića. Oni su centar grada zamislili na futuristički način: u njega su smestili visoke nebodere, saobraćajnice na više nivoa, odvojene od pešačkih zona. Njihov projekat predstavljao je snažan kontrast u odnosu na istorijsko jezgro grada i nije korespondirao sa postojećom urbanom strukturom, već joj se nametao. 1975. godine Miloš R. Perović je sa saradnicima izradio urbanistički projekat Savskog amfiteatra u kojem su funkcionalno povezane obadve obale Save (na slici). I danas, to je celovito rešenje koje povezuje staro gradsko jezgro sa Novim Beogradom, kvalitetnije od novog plana Beograda na vodi. Šteta što je ova ideja povezivanja dve obale Save zaboravljena.