Slobodan Maldini: Umetnici i inženjeri, "Večernje novosti", 25. april 2015.

Dnevnik zabluda

Umetnici i inženjeri

Piše Slobodan Maldini

Arhitektura je ujedno umetnost i tehnička disciplina. Arhitekte umetnici okupljeni su u Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Arhitekte inženjeri su po pravilu članovi podsekcija projektanata i izvođača Inženjerske komore Srbije, koja im izdaje licence bez kojih ne mogu da se profesionalno bave svojim poslom. Generacije srpskih arhitekata smatraju sebe umetnicima, ujedno potpisujući se kao diplomirani inženjeri arhitekture. Ali, postoje i oni koji sebe ne smatraju umetnicima, kvalifikujući arhitekturu kao disciplinu izvan i iznad umetnosti. Da li su arhitekti inženjeri ili umetnici?

Povodom realizacije projekta Beograd na vodi, jedna naša projektantska kuća objavila je konkurs za prijem arhitekata koji će razrađivati izvođačke projekte za ovaj posao. Odaziv je bio mali. Razlog: jako mali broj mladih novopečenih arhitekata zna da radi svoj posao. To i ne čudi, jer ako samo pogledamo programe master studija arhitekture, videćemo da u njima sve manje ima arhitektonskih sadržaja a mnogo više onih koje bi mogli da nazovemo konceptom (ili umetnošću). Za razliku od inženjerskih nauka koje su egzaktne, na polju koncepta sve je dozvoljeno, jer mašta nema granica.

Razgovarao sam sa nekoliko novoproizvedenih "mastera" u arhitekturi. Nije me iznenadilo što ne znaju kako se vrše statički proračuni, izračunavanja toplotne zaštite ili temeljenja zgrada, mada su ovo uobičajena znanja nekadašnjih generacija arhitekata. Začudilo me je što imaju veoma slabo znanje na planu funkcionalnog projektovanja arhitektonskih objekata i što ne znaju da izrade malo komplikovaniji izvođački projekat. Ali, šta je tome uzrok?

Poznat je slučaj našeg poznatog arhitekte - teoretičara, koji je diplomirao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu sa najnižom ocenom 6. Bio je to presedan nezapamćen u istoriji fakulteta. Međutim, bez obzira na to i zakon koji ne dozvoljava poslediplomske studije lošim diplomcima, on je potom i doktorirao. Danas u njegovoj biografiji na internetu piše: "najistaknutiji srpski istoričar arhitekture". Drugi poznati slučaj je profesorke beogradskog Arhitektonskog fakulteta za koju je utvrđeno da je plagirala svoj doktorat, zbog čega je "zamoljena" da ode. Umesto da vrati doktorsku titulu, zaposlila se na Odeljenju za arhitekturu u Novom Sadu, gde već deceniju vodi katedru i radi kao mentor mladim doktorantima. Do danas, "proizvela" je brojne generacije doktora arhitekture - umetnika ili inženjera, svejedno. Ovi slučajevi nisu usamljeni. Ako bi danas neko pokušao da napravi reviziju diploma i doktoratura, otvorio bi Pandorinu kutiju. U međuvremenu, možda je najlakše ostaviti arhitektima da po osećanju i sopstvenom izboru sebe smatraju za inženjere ili umetnike, u zavisnosti od situacije i potrebe. (Fotografija: Novi Batersi, S. Maldini).

Slobodan Maldini: Grad i kolaps, "Večernje novosti", 18. april 2015.

Dnevnik zabluda

Grad i kolaps

Piše Slobodan Maldini

U toku je realizacija projekta Beograd na vodi. Uporedo, odvija se kampanja protiv ovog urbanističkog razvojnog plana našeg glavnog grada. Možda je ovaj projekat za ekonomiste opravdan, ali je za urbaniste neprihvatljiv. Međutim,  pored poziva da se tu ništa ne gradi, arhitektonska struka do danas nije ponudila alternativno rešenje. Najbučniji protivnici Beograda na vodi tvrde da će budući gradski kvart izazvati opšti urbani haos. Ovi apokaliptičari tvrde da je saobraćajna mreža Beograda na vodi nedovoljna da primi novo opterećenje, a da će komunalna infrastruktura kolabirati povećanjem broja stanovnika na Savskom amfiteatru. Ali, da li su ove prognoze tačne i da li treba da se plašimo budućnosti Beograda?

Pogledajmo kako danas funkcionišu svetske metropole i gradovi zemalja koje su ekonomski neuporedivo razvijenije od Srbije. Prema statistikama, najopterećaniji su gradovi u Japanu, SAD i Zapadnoj Evropi. Njujorški Menhetn je svojevrsni  poslovni centar svetske elite (na slici) koji danas funkcioniše u urbanističkom i komunalnom pogledu besprekorno. Na njegovoj površini od 59 kv.km  živi 1,63 miliona stanovnika, odnosno, 27. 500 stanovnika po kvadratnom kilometru. Na ukupnoj površini Beograda na vodi od 1,77 kv.km živeće 40.000 stanovnika, što je gustina 22.600 stanovnika po kvadratnom kilometru. Na Menhetnu radi oko 2.100.000 radnika, među kojima 1.350.000 tu ne žive, već dolaze sa strane. Dnevno na ovom području boravi 2,9 miliona ljudi i oni funkcionišu bez problema. Svi oni godišnje tu potroše preko 70 milijardi dolara.

Železnička stanica Šinđuku u Tokiju je tokom 2007. godine imala rekordni dnevni prosečni promet od 3,64 miliona putnika i svo vreme funkcionisala je besprekorno. Londonska stanica Čapman džankšn dnevno primi oko 2.000 vozova, a tokom špica tuda prođe oko 180 vozova na sat, a stane 117. I ona funkcioniše bez problema. Stanica u dvomilionskoj Nagoji u Japanu dnevno primi  1,1 milion posetilaca koji se upute u taj grad, a u cirišku Glavnu stanicu stigne više od 2.700 vozova na dan. Njujorškim Bruklinskim mostom dnevno prođe oko 120.000 vozila i on ne predstavlja usko grlo čak ni u špicu. Beogradskim Brankovim mostom svaki dan prođe 90.000 vozila bez problema, a Gazela je projektovana za dnevni kapacitet od 200.000 vozila.

Beograd nema problem sa Savskim amfiteatrom. Pravi problem je u gradskim područjima pokrivenim planovima. Haos je u okruženju Hrama sv. Save, na potezu između Bulevara kralja Aleksandra i Dimitrija Tucovića, Lekinom brdu, Mokrom lugu, Altini, Kaluđerici. Novobeogradske zelene površine i parkove otimaju građevinski preduzimači i tu grade tržne centre i solitere. Iako su za sva ova naselja odavno  izrađeni i usvojeni urbanistički planovi, na njima decenijama vlada opšti urbani kolaps i rasulo. A za to do danas još niko nije odgovarao.

Slobodan Maldini: Uskrs, "Večernje novosti", 11. april 2015.

Dnevnik zabluda

Uskrs

Piše Slobodan Maldini

Uskrs je najveći hrišćanski praznik kojim se slavi Hristovo vaskrsenje, odnosno, radost zbog konačne pobede sina Božjeg nad smrću i progonstvom, dobra nad zlom. Na Veliki petak farbaju se uskršnja jaja, najčešće crvenom bojom koja ima simboličko značenje Isusove krvi. Velika subota se provodi u molitvi i tišini.

U srpskoj istoriji i našem narodu zabeleženo je nekoliko Uskršnjih praznika koji su ostavili dubok i neizbrisiv trag. Mnogima od nas još uvek je u svežem sećanju Uskrs 1999. godine koji smo proveli u osećanju patnje i straha. Ovaj, devetnaesti dan NATO bombardovanja obeležili su stravični napadi iz vazduha na sve veće gradove tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. I tog dana upotrebljene su kasetne bombe, zabranjene po svim konvencijama međunarodnog humanitarnog prava. Korišćena je zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom, a ljudske žrtve pale su na Kosovu i u Nišu.

U sećanju ostaje još jedan prvoslavni Usksrs, 1944. godine. Tih jutarnjih časova beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bio neuobičajeno veći broj ljudi nego tokom ostalih dana za vreme okupacije. Beograđani su proslavljali veliki praznik. Tog dana, savezničke vazdušne snage nekoliko puta su bombardovale Beograd. Na čelu napada bila je američka 15. vazduhoplovna jedinica, a u njemu je učestvovalo preko 600 velikih bombardera iz kojih je izbačeno više od 1.500 tona bombi. Tom prilikom prouzrokovane su brojne civilne žrtve. Poginulo je 1.200 građana a preko 5.000 je povređeno. Srušeno je tadašnje porodilište u Krunskoj ulici, a 200 ljudi je poginulo na Bajlonijevoj pijaci. Pogođeni su: Narodno pozorište, Željeznička stanica i pošta, pijaca Zeleni venac, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečja bolnica...  

Ovogodišnji Uskrs obeležava prenošenje Svetog ognja sa groba Isusa Hrista iz jerusalimskog Hrama Vaskrsenja Hristovog u beogradski Hram Svetog Save. Prema verovanju,  Blagodatni oganj predstavlja pojavu Duha Svetoga i potvrdu Hristovog vaskrsenja. Praznično bogosluženje Velike Subote i priziv Svetog ognja zajedno služe Pravoslavna crkva u Jerusalimu, Srpska pravoslavna crkva i Jermenska apostolska crkva. Bogosluženju prisustvuju i sveštenici Koptske i Sirijske pravoslavne crkve i predstavnici franjevačkog reda Rimokatoličke crkve.

Hram vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu (na slici) podignut je 325. godine na brdu Golgota, unutar zidina Starog Jerusalima, na Svetoj zemlji. Smatra se centrom hrišćanskog sveta. Hram svetog Save u Beogradu jedna je od najvećih pravoslavnih crkava u upotrebi u svetu. Po površini i zapremini to je najveća pravoslavna crkva na svetu. Sagrađen je po projektima koje je 1926. izradio Bogdan Nestorović zajedno sa Aleksandrom Derokom. Novosagrađeni hram je 1985. posvećen, a 2004. završena je fasada.

Slobodan Maldini: Crno-bela arhitektura, Večernje novosti, 4. april 2015.

Dnevnik zabluda

Crno - bela arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Otvoren je Salon arhitekture. Ova, nekada najznačajnija nacionalna izložba arhitekture, urbanizma i enterijera, 37. godinu za redom predstavila je najnovija ostvarenja domaćeg savremenog graditeljstva.

Na ovogodišnjem Salonu mogli su da učestvuju oni autori koji su bili spremni da plate kotizaciju. Onima koji to nisu, bila je uskraćena mogućnost da predstave svoja najnovija dela. Međutim, oni koji su platili svoje učešće na Salonu ovaj put nisu imali tu šansu da svoje arhitektonske objekte predstave na način na koji žele. Na ovogodišnjem Salonu nijednom učesniku nije data mogućnost autorske umetničke prezentacije svog dela. Naime, o trošku autora organizator je štampao njihove eksponate onako kako je hteo, u kvalitetu koji je sam odabrao. I tu nije bilo prostora za diskusiju. Ne tako davno arhitekti su, kao svuda u svetu, angažovali fotografe da na najbolji način izrade fotografije njihovih dela. Jer, umetnički fotografi imaju znanje i sredstva da predstave arhitekturu i ostvare visoko kvalitetan grafički utisak. Izloženi radovi su grafički bezizrazni, u opštem pogledu - slabi.

I ove godine u žiriju Salona je arhitekta - stranac. Nemam ništa protiv internacionalizacije svake naše strukovne manifestacije. Ali, kada sam pokušao da se informišem o profesionalnim referencama ovog mladog, meni nepoznatog slovenačkog arhitekte koji je ocenjivao radove naših doajena, to nisam uspeo. Odavno su prošla vremena kada su gosti Salona arhitekture bile svetski poznate ličnosti, poput Borisa Podreke. Danas su druga vremena. Organizatoru je bilo teško da formira žiri koji je autoritativan za prestižnu izložbu arhitekture u istoj meri koliko je bilo teško da okupi kvalitetne autore na jednom mestu. U očaju da se ne nađe u problemu u kojem je danas Oktobarski salon, koji je iz nacionalne postao "elitistička" manifestacija, on je komercijalizovao ovu izložbu - na račun kvaliteta. Poput naših Muzeja savremene umetnosti ili Narodnog muzeja i Salonu arhitekture je potrebna temeljna rekonstrukcija. Ali, nju ne treba da izvrše političari po ugledu na Oktobarski salon, već sama arhitektonska struka. A u njoj postoje udruženja čiju reč treba čuti, pre svih Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije i Udruženje arhitekata Srbije.

Nagrađeni radovi Salona, poput dečjeg obdaništa koje arhitekturom više liči na zatvor (na slici), nisu odraz prave vrednosti arhitektonske produkcije u Srbiji. Ipak, nije sve tako crno. Salon arhitekture ima i svetlu tačku. To je prateća izložba "Crno na belo". Predstavlja radove autora među kojima su oni koji su našli "uhlebije" na beogradskom Arhitektonskom fakultetu: Branislava Mitrovića, Bratislava Gakovića, Mihaila Timotijevića, Marina Krešića, Zorana Lazovića, Dragana Stamenovića, Dragana Živkovića, Snežane Ristić i Boruta Vilda.

Slobodan Maldini: Arhitektonski konkursi, "Večernje novosti", 28. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Arhitektonski konkursi

Piše Slobodan Maldini

Arhitektonski projektantski konkursi su vrsta konkurencije u kojima organizacije ili dražave koje planiraju da izgrade nove zgrade ili komplekse pozivaju arhitekte da pošalju svoje predloge. Pobednički projekat bira nezavisna komisija stručnjaka arhitekata i predstavnika državne uprave. Konkursi se danas u svetu organizuju za generisanje novih ideja u arhitekturi, za stimulisanje javne debate povodom planirane izgranje, da se ostvari publicitet za novi arhitektonski projekat ili da se širem krugu arhitekata da mogućnost javnog izlaganja svojih ideja. U mnogim zemljama arhitektonski konkursi su zakonska obaveza za investitore.

Istorija arhitektonskih konkursa stara je više od 2000 godina. Izgradnja atinskog Akropolja bila je rezultat opsežnog takmičenja među graditeljima. Mnoge srednjovekovne katedrale u evropskim zemljama sagrađene su nakon sprovedenih nadmetanja na kojima su učestvovali poznati neimari. U doba renesanse, kroz ovaj oblik takmičenja prošle su gradnje svih značajnijih crkava. Poznati su konkursi za ukrašavanje ulaznih vrata na firentinskom Baptisterijumu ili za izradu plana bazilike Sv. Petra u Rimu. Arhitektonski konkursi su anonimni, što daje učesnicima mogućnost ravnopravnog učestvovanja na takmičenju, bez obzira na svoje ime, stručne reference ili reputaciju. Aktuelni konkurs za tri centralna trga u Beogradu (na slici) jedan je među retkima kod nas.

Iako duge istorije i potvrđene prednosti nad drugim oblicima odlučivanja, nije jasno zbog čega je danas u Srbiji institucija arhitektonskog konkursa zaboravljena. Ovakva nadmetanja raspisuju se kod nas za objekte bez značaja, sa simbolično malim nagradama. Kapitalni projekti, koji najviše utiču na promene urbanističke strukture u našim gradovima, najčešće se grade bez raspisanog konkursa. U tim slučajevima, realizuju se loše arhitektonske zamisli neukih autora. Donošenje odluke bez procedure konkursa ima brojne nedostatke, među kojima su: nepostojanje provere datog predloga, dublje analize, ni alternative prilikom izbora projekta namenjenog realizaciji. Arhitektonske i urbanističke projekte nastale bez konkurencije usvaja uski krug onih koji odlučuju o budućnosti naših gradova, a nisu stručni za donošenje tih odluka. Gubitkom institucije arhitektonskog konkursa, naša arhitektura izgubila je osnovno sredstvo vrednovanja arhitektonskih predloga, a struka je na najgrublji način isključena iz procesa donošenja bitnih - strateških rešenja planiranja i gradnje. Te odluke preuzeli su investitori. Ali, današnji  tzv. investitori u Srbiji su neupućeni. Pretpostavljajući brzu zaradu, oni se bave poslom o kojem ne znaju ništa. Štaviše, u "biznis"  izgradnje koji, pored znanja zahteva i ulaganje velikog kapitala, oni ulaze bez dinara, znajući da će njihove pogrešne poslovne poteze platiti građani.

Slobodan Maldini: Vreme destrukcije, "Večernje novosti", 21. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Vreme destrukcije

Piše: Slobodan Maldini

Nijedan projekat u novijoj urbanističkoj istoriji Beograda nije pokrenuo toliku buku među pripadnicima arhitektonske struke kao što je Beograd na vodi. Međutim, šira javnost se nije podelila niti opredelila svoj stav. Podelili su se urbanisti. Državne institucije koje su izradile ovaj urbanistički projekat i učestvovale u procesu njegovog usvajanja, ćute. Buku dižu arhitekti, članovi neformalnih i drugih strukovnih udruženja. Međutim, ona nema mnogo uticaja na realizaciju projekta, jer ne dopire do ušiju onih koji su projekat pripremili. Ona ostaje u krugovima grupa arhitekata. Štaviše, svakim danom pretvara se u sveopštu i sveobuhvatnu destruktivnu mržnju među klanovima koji imaju različita mišljenja, pa i između pojedinih doajena arhitekture, koji ne znajući kako da se opredele i da li uopšte da se opredele, pokušavaju na bilo kakav način da sebe pozicioniraju u sveopštem galimatijasu. Da li je sve to potrebno?

Ako analiziramo događanja oko projekta Beograd na vodi, jasno je da je na njemu naša struka pala na ispitu. I to zbog brojnih razloga. Pre svega, pokazala je da je nesposobna da se uhvati u koštac i reši jedan ozbiljan problem. Jer, ako i pokuša da se uključi u rešavanje tog problema, sama zapada u ćorsokak sopstvenog neznanja i nemoći. Ona obiluje pojedincima, čak uglednim ličnostima, koji međusobno imaju potpuno različita shvatanja problema i predlažu potpuno različita rešenja. Cela ova situacija stvorila je sveopšti haos među našim arhitektima i urbanistima koji je destruktivan i krajnje retrogradan. Unutar ovog haosa stvorene su čak grupe koje i ne znaju koja je suština problema, ali su spremne da ga rešavaju na ulici.

Bez obzira što u našoj arhitektonskoj struci postoje veoma kvalitetni pojedinci, u celini ona je danas dovedena na najniži nivo koji je moguće zamisliti. Zbog toga nije čudo da su mnoge značajnije i kapitalne urbanističke projekte u Srbiji izradili stranci. Pomenuću samo one najpoznatije. Prvi savremeni plan Beograda izradio je belgijski arhitekta Alban Šambon 1912. Nemački arhitekta Verner Marh izradio je 1940. planove Olimpijskog kompleksa na Donjem Kalemegdanu. Amerikanac Danijel Libeskind izradio je 2009. planove "Grada na vodi" na lokaciji Luke Beograd (na slici), a Iračanka koja radi u Londonu Zaha Hadid 2012. planove stambenog naselja ispod Kalemegdana. Nijedan od ovih projekata nije izgrađen. Jer, naša arhitektonska stručna sredina je u tolikoj meri destruktivna da ne dozvoljava realizaciju ijedne značajnije urbanističke zamisli.

Slobodan Maldini: Deklaracija na vodi, "Večernje novosti", 14. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Deklaracija na vodi

Piše Slobodan Maldini

Kada je knez Miloš davne 1837. predložio izgradnju železnice u Srbiji, pojavili su se skeptici koji su kritikovali ovu po njima lošu i nemoguću ideju. Međutim, uprkos protivnicima tehnološkog napretka Srbije, već 1856. sagrađena je kod nas prva pruga. Jer, ma koliko se tome suprotstavljali, progres je neminovan.

Nakon saopštenja SANU, prošle nedelje oglasila se i Akademija arhitekture Srbije svojom Deklaracijom kojom traži hitno obustavljanje projekta Beograda na vodi. Akademija je upozorila beogradske vlasti da će biti najdirektinije odgovorne za haos koji bi mogao da nastane realizacijom projekta "Beograd na vodi".  Ovo udruženje građana okuplja četrdesetak srpskih arhitekata i istoričara umetnosti među kojima su i univerzitetski profesori, ali i nekolicinu članova koji su u urbanizmu neiskusni i nemaju profesionalne reference. Međutim, svi oni zajedno predstavljaju ozbiljan intelektualni potencijal, čija reč treba da ima obavezujuću težinu. Njihovi stavovi su upozoravajući i alarmantni. Ali, šta hoće ovi članovi udruženja građana koji sebe nazivaju akademicima?

Pre nekoliko godina prisustvovao sam sastanku Akademije arhitekture Srbije na kojem je govor o beogradskom urbanizmu održao naš poznati urbanista. Sa predavanja sam kući otišao uznemiren i potrešen. Uznemiren zbog sadržaja apokaliptičnog političkog pamfleta o budućnosti urbanizma u Beogradu i Srbiji, a potrešen zbog defetizma struke kojoj i sam pripadam. Da se zaista i dogodilo sve ono što je ovaj zapenušali urbanista tada predviđao, danas bi u Srbiji besneo sablasni građanski rat, a svi mi bi umirali od gladi.

Pokušavajući da zaustave nezaustavljivi proces razvoja, eksperti iz Akademije su se sami uhvatili u zamku bavljenja politikom. Umesto u stručnu, krenuli su u opozicionu kampanju. Sa stručnog aspekta, njihova nekoliko godina zakasnela reakcija uliva nadu da je ovaj projekat ozbiljno shvaćen. Jer, porazno je da je u Srbiji danas udarna vest otvaranje fabrike koja zapošljava 20 ljudi, dok otpuštanja stotina prolaze neopaženo. Jasno je da Srbija nije obećana zemlja za ulaganje milijardi dolara, pogotovo u loš ili neizvesan projekat, poput Beograda na vodi. Ali, ako se čine napori da se takav projekat ostvari, Akademija ne treba da ga ruši, već da pomogne njegovu ispravnu realizaciju. Pošto želi da arbitrira u projektu, Akademija treba da podnese i teret odgovornosti za moguć neuspeh ove investicije. Zato, kritizerima iz Akademije arhitekture savetujem da učine napor i izrade svoj predlog urbanističkog plana Beograda na vodi. Taj plan treba da predstave i izlože sudu javnosti. Verujem u njihovu kompetentnost i iskreno zalaganje za budućnost beogradskog centra na Savi. Ubeđen sam da će njihov projekat biti vredan podrške javnosti i da će doprineti kvalitetnoj izmeni sadašnjeg plana Beograda na vodi.