Slobodan Maldini: Zeleni grad na vodi ("Večernje novosti, 28. jun 2014)

DNEVNIK ZABLUDA

Piše: Slobodan Maldini

ZELENI GRAD NA VODI

Danski arhitektonski studio BIG dobio je 335 miliona dolara vrednu nagradu na konkursu "Obnova putem dizajna" za izradu projekta kojim treba da zaštiti i poveća otpornost donjeg dela Menhetna od budućih olujnih udara mora i unese novi ekološki kvalitet u lokalnu urbanu zajednicu. Predstavnici Departmana za stanovanje i urbani razvoj Šaun Donovan, gradonačelnik Njujorka De Blasio, guverner Endru Kuomo, senator Čarls Šamer i predstavnik Rokfeler fondacije Zia Kan nedavno su predstavili ovaj projekat kao jedan među šest predloga zaštite američkih gradova od sve jačih vremenskih nepogoda koje pogađaju SAD. Grupa BIG je odabrana između šest finalista višegodišnjeg takmičenja deset multidisciplinarnih dizajnerskih timova i ukupno 148 međunarodnih učesnika na arhitektonskom konkursu.

"Pobednički predlozi su zaista transformativni i služe kao model za način kako može da bude zaštićena regija i samim tim bude ekološki i ekonomski otpornija", istakao je sekretar žirija Šaun Donovan. Konkurs uliva nadu da će inspirisati druga javno - privatna partnerstva za podsticanje inovacija na ovu temu i u drugim delovima zemlje i sveta. Arhitektonsko - urbanističko rešenje Menhetna pripremiće ovaj deo Njujorka za eventulanu nadolazeću prirodnu katastrofu.

Projekat grupe BIG ne samo da štiti grad od poplava i oborinskih voda, već pruža socijalne i ekološke prednosti za zajednicu i podstiče pozitivan stav javnog mnjenja. Tim predviđa tri segmenta koji samostalno pružaju zaštitu od poplava. Svaki urbani segment sadrži fizički diskretnu zaštitu koja ga izoluje od poplave u susednim područjima. U isto vreme, svaki sadrži mogućnost za integrisano i društveno planiranje. Segmenti funkcionišu zajedno kako bi zaštitili i unapredili grad, ali mogu da funkcionišu i samostalno.

Predloženo rešenje izrađeno je u saradnji sa lokalnim, gradskim i državnim učesnicima. Ono je fleksibilno i moguće je da bude integrisano u postojeće projekte. U intenzivnom procesu sa zajednicom, projekat je otkrio činjenicu da dobro osmišljen sistem zaštite od poplava može da donese višestruke koristi: očuvanje stambenog prostora, poboljšanje urbanih prostora, nova radna mesta. Jer, klimatske promene su problem koji delimo svi. U arhitektonskom timu BIG smatraju da koristi od ulaganja u zaštitu od ovih promena treba da podele svi.

Slične projekte zaštite od poplava treba uraditi i u Srbiji. Nastale štete su prevelike i nenadoknadive da bismo ih ignosrisali. Potrebno je uraditi urbanističke planove zaštite područja koja su potencijalno ugrožena od poplava, klizišta, vetra i drugih nepredvidivih negativnih uticaja. Treba izraditi urbanističke planove rekonstrukcije i zaštite gradova, saobraćajnica, privrednih i poljoprivrednih površina. Taj posao nije mali, ali Srbija ima ljudske potencijale da to uradi.

Slobodan Maldini: Vreme stručnjaka, "Večernje novosti", 21. jun 2014

DNEVNIK ZABLUDA

VREME STRUČNJAKA

Piše Slobodan Maldini

Nedavno mi je jedan kolega arhitekta saopštio novost da je ušao u drugi krug konkursa za prijem u radni odnos pilota civilnog vazduhoplovstva. Mada znam da poseduje letačku dozvolu sportskog pilota, ova vest me je nasmejala. Na moje pitanje da li oseća odgovornost u nameri da se bavi poslom koji ne zna, on mi je spremno odgovorio da u principu nema razlike između pilotiranja i vođenja nekog preduzeća, grada, ili same države. "Ako se pojedinci usuđuju da vode grad od dva miliona stanovnika, zašto bi meni smetalo da konkurišem za mesto pilota putničkog aviona?"

I zaista, u svojoj odluci moj prijatelj se ne razlikuje od nekih naših "stručnjaka", "ekonomista", "doktora nauka" i univerzitetskih profesora. Nakon što su novinari osporili originalnost doktorata ministra Stefanovića i validnost engleskog doktorata Miće Jovanovića, rektora našeg "najstarijeg i najvećeg" privatnog univerziteta "Megatrend", gospodin rektor je za vikend odleteo privatnim avionom u London u nameri da "pronađe" svoju izgubljenu doktorsku diplomu. Ovi nedavni događaji pokrenuli su medijsku lavinu koja bi mogla da "proguta" stotine lažnih doktora nauka, pre svega naših univerzitetskih profesora, ali i polotičara. U isto vreme, novinari su "ulovili" novog beogradskog gradskog arhitektu Folića u krajnje sumnjivom predstavljanju sopstvene radne biografije. Pored stotina doktora nauka i međunarodno renomiranih beogradskih arhitekata, ovaj mladi i nedovoljno iskusni kolega postavljen je na najodgovorniju funkciju u gradu sa koje treba da vodi urbanizam megalopolisa. Ubrzo su novinari predstavili i okruženje ovog prvog arhitekte Srbije: izvesnu Staniju, starletu poznatu po nedavnoj izjavi da joj je šeik  iz Dubaija poklonio - ostrvo. U međuvremenu, povodom odluke Ministarstva prosvete da im  prepolovi sredstva namenjena za "Srpsku enciklopediju", oglasili su se i naši akademici. Najavljujući gašenje Enciklopedije, oni kritikuju državu zbog zanemarivanja kulture. Preko noći raspadaju se i državne izdavačke kuće, jer su im zakonom ukinuti statusi monopolista. 

Nemam ništa protiv mladih, niti onih koji nemaju doktorsku titulu. Jer, doktorska zvanja stiču se decenijama, a ne preko noći. Ali, pre nego što preuzmu odgovornost za posao za čije obavljanje je potrebna kompetencija, mladi treba da uče i steknu iskustvo. Nemam ništa ni protiv jadikovki srpskih akademika i državnih izdavača. Međutim, neki naši univerziteti, SANU i državni izdavači danas su institucije komercijalne prirode, a državna pomoć im dođe više kao bakšiš. Gradski službenici su ionako preplaćeni za posao koji (ne)obavljaju, a štete koje nam nanose su nenadoknadive. Krajnje je vreme da se upitamo: zbog čega im država uopšte uplaćuje novac? Srbija ionako ima višak doktora nauka koji, ne žaleći se, rade po Evropi kao kelneri i kućne pomoćnice.

Slobodan Maldini Venecijanski bijenale i arhitektura, "Večernje novosti", 14. juni 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

VENECIJANSKI BIJENALE I ARHITEKTURA

Piše Slobodan Maldini

Ovogodišnji Venecijanski bijenale "zaobišao je savremenu arhitekturu i nema ništa sa dizajnom", izjavio je kustos bijenala holandski arhitekta Rem Kolhas. "Želeo sam da se odvojim od savremene arhitekture, jer mislim da bijenale arhitekture postaje vrlo sličan umetničkom bijenalu, čime gubi svoju oštrinu... Ovogodišnja postavka nema ništa sa dizajnom", dodaje Kolhas, pozivajući se na izložbu "Elementi arhitekture" koja čini centralni deo bijenala. "Nula. To je jedno od  zadovoljstava izložbe jer danas je arhitektura zamagljena umetnošću isto kao što je zamagljena dizajnom."

Pod nazivom "Osnove", bijenale prikazuje arhitekturu onakvom kakva se nalazi u sadašnjoj situaciji a spekuliše o njenoj budućnosti. Sastoji se od tri međusobno spojene izložbe: "Elementi arhitekture" i "Upijanje modernosti 1914-2014", obe u Đardinima i "Monditalija", koja se održava u Arsenalu. Na izložbi "Elementi arhitekture" predstavljeni su arhitektonski stilski elementi zgrada, uključujući stepenice, tavanice, liftove i VC-e (na slici). Sam Kolhas je izjavio da ga je izložba iznenadila u smislu da je pokazala ono u arhitekturi koje je njemu ostalo nepoznato ili ono o čemu nikada do danas nije razmišljao. Kolhas je uvek bio zainteresovan za uticaj tehnologije na arhitekturu, pisao je o liftovima i klima uređajima. U tom smislu, on smatra da pokretne stepenice, na primer, nikada nisu registrovane u ideologiji i teoriji arhitekture, što je dovelo do toga da sami arhitekti jednostavno izgube sposobnost da razmišljaju o celokupnom repertoaru ove umetnosti. Izložba treba da podstakne na razmišljanje o istoriji svakog arhitektonskog elementa. Kao što je klasična arhitektura bila zasnovana na antičkim stubovima i vencima, savremena arhitektura je zasnovana na proizvodima tehnologije, kao na pr. stepeništima i liftovima.

Kolhasov stav govori o današnjoj opredeljenosti arhitektonskih teoretičara i autoriteta. Novo vreme razlikuje se od onog pre tridesetak godina. Kada sam i sâm učestvovao na "Trećoj međunarodnoj izložbi arhitekture" u sastavu Venecijanskog bijenala 1985. pod rukovodstvom Paola Portogezija, arhitektura je tada predstavljena istorijskim, a ne tehnološkim elementima. Pred učesnike su postavljeni konkretni zadaci koji su sadržali intervencije na istorijskim lokacijama u gradovima Veneta: u Veneciji, Padovi, Palmanovi. Tadašnji učesnici na izložbi predstavljali su svoje projekte rekonstrukcija trga Prato dela Vale u Padovi, venecijanskog mosta Akademiija, Merkata di Rialto, čuvene vile Farseti, Pjace Badoer. Izlagači su sa ushićenjem i ljubavlju projektovali u kulturno tradicionalnim istorijskim urbanističkim sredinama. Za razliku od današnje arhitekture koja veliča liftove i pokretne stepenice, tadašnja postmoderna je crpela ideje u bogatoj istoriji arhitekture.

Slobodan Maldini "Gradovi i parkiranje", "Večernje novosti, 7. jun 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

GRADOVI I PARKIRANJE

Piše Slobodan Maldini

Već godinama pokušavam da nagovorim jednog prijatelja koji živi u centru Beograda da me poseti tokom vikenda na imanju izvan grada. I uvek dobijam isti odgovor: ne može da vozi svoj automobil, jer kad se vrati neće više imati mesto da ga parkira. Navodno, svaki njegov odlazak automobilom bio je stres, jer više nije mogao da pronađe mesto za parkiranje. Na kraju se odlučio da kupi "Smart", jer ovaj automobil može da parkira bilo gde. Borba za parking mesto u centru grada je bespoštedna. Napuštanje mesta kažnjava se dugoročnom nemogućnošću parkiranja. Skrovitih slobodnih mesta za parkiranje sve je manje i ona su sve udaljenija od centra grada. Lično sam, u potrazi za praznim parking mestom završio na Kalemegdanu, na dnu vodom ispunjenog šanca ispod Leopoldove kapije i Zoološkog vrta. Ništa bolja situacija nije u Novom Sadu. Svaki slobodni pedalj zemljišta pretvoren je u gradski parking koji se naplaćuje po satu.

U nameri da pomognu vozačima, beogradski gradski oci su pre nekoliko godina organizovali akciju "Parkiraj i bicikliraj". Ideja je da vozači parkiraju vozila na novobeogradskoj strani Save i nastave posetu gradu električnim biciklima.Iako praktična i originalna, ova ideja nije zaživela. Na parkingu kod hotela "Kraun plaza" mesecima trunu bicikli čekajući svoje korisnike, koji se retko odlučuju da u centar dođu biciklom. Jer, isti problem bezbednog parkiranja čeka i bicikliste.

Hroničan nedostatak parking mesta dovodi do dugoročnog zamiranja jezgra gradova. Više niko ne postavlja pitanje da li je neki sadržaj u centru, već da li tu postoji parking. Život grada polako se seli prema periferiji. Međutim, kakva je situacija sa saobraćajem izvan centra grada?

Ako vas put nanese u prigradska naselja u istočnom delu naše prestonice, brzo ćete shvatiti da se nalazite u mega faveli. I tu više nije reč o problemu parkiranja, već o mnogo širem, problemu fizičkog prolaska automobilom kroz uske ulice. Naravno, ovde niko nije vodio računa o saobraćaju, pa su problemi mnogo veći od onih u gradu. Mimoilaženje je moguće jedino na uskim raskrsnicama, a parkiranje na ulici fizički nije moguće. Naravno, u ovakvom "mediteranskom" urbanizmu uskih ulica i život je mediteranski, miran i opušten. U ove delove grada ionako retko ko sa strane zalazi. Međutim, kako problem saobraćaja rešavaju na Mediteranu?

U Italiji centre starih gradova svakodnevno zatvaraju za motorni saobraćaj. Jednostavno, gradovi nemaju prostorni kapacitet da prime veliki broj motornih vozila. Ljudi su se preorijentisali na skutere i motocikle. Istovremeno, ulice su postale mesto života. Na njima se građani okupljaju, druže, sede u kafeima, a deca se bezbrižno igraju na ulici. Uz pomoć mediteranskog mentaliteta, u Italiji su od nastalog saobraćajnog problema napravili urbanističku i socijalnu prednost. 

Slobodan Maldini: REKE, EKOLOGIJA I ARHITEKTURA, "Večernje novosti", 31. maj 2014

DNEVNIK ZABLUDA

REKE, EKOLOGIJA I ARHITEKTURA

Piše Slobodan Maldini

Kada se srpski kralj Uroš 1. Nemanjić oženio Jelenom Anžujskom (sredinom 13. v.), svojoj nevesti je iskazao ljubav tako što je zasadio jorgovane dolinom toka reke Ibar. Srbija je dobila Dolinu jorgovana dugu oko 30 kilometara koja se prostire od Kraljeva prema jugu, sve do srednjovekovnog grada Magliča . U čast Jelene Anžujske, početkom maja tu se održavaju "Dani jorgovana", tokom kojih se posetiocima predstavljaju lepote Ibra.

Zapadno od Ibra nalazi se dolina reke Lim. Iako izvanredne prirodne lepote, reka je dugo bila deponija otpada. Ako biste zimi putovali dolinom Lima, pažnju bi vam privukli milioni plastičnih kesa i drugog smeća zakačenog na granama drveća na obalama. Ovakvo stanje trajalo je godinama.

Nedavno sam dobio informaciju o akciji čišćenja smećem zatrpanog korita reke jednog našeg planinskog mesta. Proteklih decenija rečno korito je punjeno otpadom, sve do momenta dok reka nije promenila tok. Akciju čišćenja finansirala je Vlada prijateljske strane države.  Dovežena je mehanizacija, angažovani su radnici i volonteri. Za nekoliko dana iz zatrpanog korita reke izvađene su stotine tona otpada: šut, stari šporeti, nameštaj i drugo smeće. Realizacijom ekološkog programa reka je očišćena, njene obale su uređene a malo mesto je promenilo svoj godinama zapuštan izgled. Nekoliko meseci nakon ove uspešne akcije, strana država koja je finansirala čišćenje uputila je delegaciju svojih privrednika kako bi im pokazala ne delu pozitivan primer nedavne realizacije ekološkog projekta. Međutim, kada su došli na lice mesta, ugledali su stari prizor: korito reke bilo je ponovo zatrpano smećem. Odmah nakon čišćenja, seljani su po staroj navici nastavili da bacaju kabasto i drugo smeće u reku. Ovaj grubi primer predstavlja samo jedan u nizu događanja na obalama naših reka.

Beograd je podignut na dve najveće reke u regionu. Vodotokovi  su regulisani, a grad je utvrđen sigurnosnim nasipima. Pre nekoliko nedelja, šetao sam uzvodno obalom Save. Sa zaprepašćenjem sam konstatovao neverovatne nedavne građevinske promene u zelenom pojasu duž reke. Obale beogradskih reka odnedavno doživljavaju svojevrstan urbanistički bum. One su danas velika gradilišta. Budući da su vezovi za splavove odavno popunjeni, novi talas gradnje zahvatio je priobalja. U kratkom roku sagrađen je prvi niz kuća na obalama dužine oko 20 kilometara. Potom je izgrađen i drugi a u toku je "urbanizacija" i trećeg niza stambenih kuća duž obale reke. Sva tri niza nalaze se u plavnom pojasu, između obale i protivpoplavnog nasipa. Kuće su izgrađene čvrstim materijalima, koje dovoze teški kamioni jedinom saobraćajnicom - vrhom nasipa. Zbog prilaska građevinske mehanizacije, na pojednim mestima nasipi su privremeno probijeni... Krajnje je vreme da se u ovo područje urbanističkog haosa uvede red.

Slobodan Maldini: Arhitektura za prirodne katastrofe, "Večernje novosti", 24. maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

ARHITEKTURA ZA PRIRODNE KATASTROFE

Piše: Slobodan Maldini

Nedavne poplave koje su zadesile region Centralnog Balkana su nas upozorile na neophodnost strateških programa zaštite koje država treba da sprovede da bi dugoročno sačuvala narod i imovinu. Nauk koji smo izvukli iz teške situacije je da je neophodno sprovesti odgovarajuće urbanističko planiranje i arhitektonsko projektovanje koje će uzeti u obzir ekstremno teške situacije koje mogu da nastanu usled meteoroloških i drugih prirodnih ekstrema. Kako da se zaštitimo od prirodnih katastrofa: poplava, zemljotresa, olujnih vetrova?

Mogućnost događanja prirodnih katastrofa treba ugraditi u zakone. Urbanističkim planovima neophodno je izmestiti stambene i industrijske objekte sa potencijalno ugroženih površina. Potrebno je napraviti banku podataka svih moguće ugroženih područja i mesta i na njima predvideti posebne uslove za projektovanje. To uključuje: izgradnju odbrambenih sistema od plavljenja na ugroženim područjima, izgradnju sistema zaštite klizišta i zaštite od erozije. Na mestima gde su saobraćajnice izložene vetru, kao u Vojvodini, treba planirati sadnju zaštitinih zelenih pojasa. U stambenim naseljima koja su izložena podzemnim vodama, treba planom predvideti njihovu zaštitu.

Međutim, pored planiranja mogućih katastrofa u budućnosti, treba uporedo izraditi akcione planove sanacije šteta i posledica dosadašnjih katastrofalnih događaja. Pored biohemijskog čišćenja poplavljenih područja, treba raditi na izradi sistema građevina namenjenih katastrofom ugroženih područja. Kako to rade u svetu?

U evropskim gradovima na rekama koja su izložena čestim plavnim talasima, izgrađeni su sistemi zaštite od poplava. Najčešće su to betonski bedemi "L" profila koji, iako lake konstrukcije, odolevaju pritisku velikih voda. Na betonskou podlogu pričvršćen je montažni zaštitini zid koji ima visinu 100-godišnjeg vodostaja. Mobilnu zaštitu daju i odbrambeni sistemi koji su napravljeni od gume ili plastike, u obliku kobasičastih elemenata, poput pneumatika. Kada se postave duž obale i napune vodom, predstavljaju praktično i jeftino, sigurno sredstvo zaštite. Kada opasnost prođe, ove mobilne barijere se isprazne i spakuju.

Za one koji su izgubili krov nad glavom postoje brojna arhitektonska rešenja. Interesantan je projekat grupe Dizajn Faktori, koja je dizajnirala plastične elemente za gradnju u obliku "Lego" kockica (na slici). U njihovu unutrašnjost moguće je usuti pitku vodu ili smestiti nekoliko kilograma zrnaste hrane. Kada se hrana upotrebi, elementi se napune zemljom i međusobno spajaju, poput "Lego" kockica, gradeći kuću. Jordanski arhitekta Abir Sekali projektovao je kuće načinjene od naborane strukture čija spoljna površina apsorbuje solarnu energiju i pretvara je u električnu, a sadrži na vrhu rezervoar za vodu. One omogućuju neophodne uslove za boravak ljudi.

Slobodan Maldini: Nacionalni stil u arhitekturi, "Večernje novosti", 17. maj 2014

DNEVNIK ZABLUDA

NACIONALNI STIL U ARHITEKTURI

Piše Slobodan Maldini

Srpska arhitektura razvijana je pod uticajima dominantnih stilova u svetu. Njih su srpski arhitekti preuzimali u originalnom ili prerađenom obliku i primenjivali u skladu sa uslovima koji su postojali kod nas. Međutim, u istoriji sprske arhitekture postoje autori koji su razvijali autentičan nacionalni stil zasnovan na srpskoj arhitektonskoj tradiciji i autentičnom vizantijskom stilu koji je prevladavao u srpskoj sakralnoj arhitekturi. Momir Korunović, Branko Tanazević i Aleksandar Deroko, razvili su vlastiti arhitektonski stilski izraz zasnovan na srpskim tradicionalnim istorijskim elementima.

Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevića (1876-1945) u Kosovskoj ulici u Beogradu iz 1908. predstavlja spoj secesije i srpsko-vizantijskog stila. Prilikom projektovanja Tanazević je eksplicitno koristio rečnik nacionalne istorijske stilske grupe u arhitekturi, tzv. Moravske graditeljske škole, koji je kombinovao sa elementima secesije. Aleksandar Deroko (1894-1988) je zastupao nacionalno istorijski stav u arhitekturi i zalagao se za razvoj nacionalnog stila inspirisanog ranohrišćanskim, vizantijskim i srpskim arhitektonskim spomenicima iz perioda srednjeg veka. Arhitektura Momira Korunovića (1883-1969) sadrži elemente nacionalnog stila u arhitekturi povezane sa idejama ekspresionizma.

Svakog leta na dan Sv. Konstantina i Jelene, maleno selo Bogava u opštini Despotovac održava sabor posvećen arhitekti Momiru Korunoviću. I mada je ovaj veliki arhitekta odavno zaboravljen u srpskoj prestonici, selo u kojem živi 500 stanovnika odaje pomen našem velikanu. Zbog čega je Korunovićeva arhitektura popularna u narodu?

Predstavnik nacionalnog stila, Korunović je projektovao građevine koje su sadržale nacionalan karakter. Njegovo najpoznatije delo je Pošta 2 u Beogradu, sa fasadom koju ukrašavaju stilski elementi srpske sakralne arhitekture. Korunović je projektovao nacionalnu arhitekturu: sokolske domove, crkve, spomenike. Međutim, nacionalna stilska karakteristika njegovih objekata vodila je njihovom rušenju. Spomen kosturnicu podignutu u slavu poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke 1912. (na slici) srušile su bugarske snage 1941. godine. Iste godine srušen je i njegov spomenik u Ramni. Čuvena palata Pošta 2, uništena 1944., posle rata definitivno je srušena. Korunovićeva crkva Ćirila i Metodija u Mariboru srušena je 1941. Njegova crkva Sv. Kirila i Metodija na ostrvu Visu (Hrvatska), srušena je 1963. povodom proslave 20-godišnjice Titovog dolaska na Vis, a na njenom mestu podignut je spomenik sa natpisom "Tuđe nećemo - svoje ne damo." Korunovićev Pirg Sv. Jovana Vladimira u manastiru Sv. Naum u Ohridu srušen je 1956. "jer se nije uklapao u kompoziciju hrama". Njegovo životno delo projektovano u nacionalnom stilu "Srpski panteon", nije realizovano.