Slobodan Maldini: Minimalizam u arhitekturi, "Večernje novosti", 22. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

MINIMALIZAM U ARHITEKTURI

Minimalizam je stav u arhitekturi da se najmanjom mogućom upotrebom elemenata arhitektonske kompozicije i materijala postižu maksimalni kompozicioni i estetski efekti. Suštinu minimalizma čine oštrina primarnih elemenata (linija, ivica, površina i sl.) i suptilne teksture i boje. Nastavak je i proizvod modernističkog i ranijih stilova, kao što su počeci pokreta arts end krafts. Začeci minimalizma su u radovima Vilijama Morisa (1834–1896) koji je utemeljio modernističke principe i u dizajn uneo „totalan umetnički rad“. Ipak, za minimalizam kakav se održao do danas, najzaslužniji je Ludvig Mis van der Roe (1886–1969), najznačajniji predstavnik tog stila u arhitekturi. Njegov minimalistički kredo manje je više primenjen je u dizajnu kroz reduktivističke tendencije. U nameri da ostvari ekstremnu jednostavnost, nastojao je da maksimalizuje osećanje protoka prostora među zonama u enterijeru, kao i povezanost spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. To se vidi u Paviljonu u Barseloni (1929) i u kući Farnsvort u Planou, SAD (1945–1951). U oba primera, redukovanje detalja nije lični čin već izraz sjedinjenja arhitekture i prirode. Promena u interpretaciji stila dogodila se kad su minimalizam kao stav prihvatile mnoge arhitekte u svetu: Tadao Ando, Antoan Predok, Džon Pauson (objavio 1998. knjigu Minimalizam), Alberto Kampo Baeca i dr., koji su tražili ravnotežu između arhitekture i prirode kroz strogu jednostavnost forme, površine i detalja.

U savremenoj srpskoj arhitekturi minimalizam je prisutan u radovima vrlo malog broja autora. Njihovi radovi nastali su prvenstveno kao individualan estetski pristup, a potom i kao likovni stav autora, prihvaćen od investitora. Izražajan enterijer na ivici između minimalizma i Libeskindovog manira ostvario je Stevan Žutić na projektu salona nameštaja Kamerih u Baru (2010). Prefinjenom upotrebom sirovih materijala i ogoljenih oblika ostvario je atraktivan prostor. Među retkim delima minimalističkog izraza je "Kuća na ravnom bregu" u Mokrinu (2011) grupe arhitekata "Autori" iz Beograda. Ova prva od pet planiranih kuća na imanju ima odnos prema arhitektonskoj baštini kroz jednostavnu geometriju i strukturu. Porodična kuća "L" Branislava Mitrovića, Ognjena Krašne i Jelene Perović (2012, na slici) je izvanredan primer minimalističke arhitekture. Svedene osnove, prečišćene arhitekture do nivoa osnovnih geometrijskih oblika, ova kuća predstavlja smelo arhitektonsko rešenje koje suprotstavlja dva ekstrema: zatvoren atrijumski prostor i koncept otvaranja prema prirodnoj okolini, odnosno, "uvođenje" prirode u unutrašnjost arhitektonskog objekta. Projektanti su upotrebili samo tri osnovna graditeljska materijala: beton, staklo i keramiku. Kuća izražava minimalistički koncept koji arh. Mitrović objašnjava kao: svođenje, svođenje i svođenje.

Slobodan Maldini: Pešačke zone i umiranje centra, "Večernje novosti", 15. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

PEŠAČKE ZONE I UMIRANJE CENTRA

Nedavno je Hamburg predstavio urbanistički plan prema kome će u narednih 20 godina da postane grad pešaka. Predložena je izgradnju tzv. "zelene mreže" pešačkih i biciklističkih staza koje će da povežu postojeće saobraćajnice i obezbede sigurno kretanje stanovnika bez učešća automobila. Nakon realizacije plana, biće upotpunosti eliminisana upotreba automobila u gradu, a on će postati zelenije, zdravije i prijatnije mesto za život.

Iako radikalan u Hamburgu, ovaj princip godinama primenjuju mnogi gradovi. Arhetipski primer grada bez kolskog saobraćaja je Venecija, koja je podignuta na brojnim ostrvima lagune povezanim kanalima. Zermat u švajcarskim Alpima je grad bez automobila već proteklih trideset godina. Među istaknutim primerima gradova bez automobila su Činkve Tere u Italiji, Gent u Belgiji ili stari grčki grad Rodos, gde ulazak automobila fizički nije moguć. Interesantan je primer gradića Vobana kod Frajburga u Nemačkoj, gde se osnovni  prevoz odvija biciklom. Ovo mesto povezano je sa centrom Frajburga tramvajem, a stambene četvrti projektovane su duž tramvajske trase, sa distancama prilagođenim pešacima.

Pored principa isključenja kolskog saobraćaja, u upotrebi je i princip izgradnje pešačke zone, dela centra grada namenjenog pešacima. Prva pešačka zona nastala je 1953. u Holandiji u Roterdamu. U Kopenhagenu je 1962. glavna trgovačka ulica Stroget pretvorena u pešačku. Tokom 1970-tih došlo je do masovnog pretvaranja kolskih ulica u središnjim delovima gradova u pešačke. Ovaj način planiranja centra usvojio je i Beograd. Prva pešačka zona u Beogradu realizovana je 1980-tih kada je Knez Mihajlova ulica zajedno sa okolnim zatvorena za kolski saobraćaj.  U manjim gradovima Srbije ovaj proces se dogodio 1990-tih i posle 2000.

Međutim, pored pozitivnih efekata, gradovi sa pešačkim zonama suočili su se sa dugoročnim problemima. Poznati primer je širenje pešačke zone u Kopenhagenu, koje je 1980-tih dovelo do odumiranja pojedinih delova centra grada. Sličnu sudbinu doživljava Beograd. Zona Knez Mihajlove ulice danas daleko je od živog gradskog jezgra. Mnogi lokali se zatvaraju, a centralne funkcije se sele, velikim delom prenete na novobeogradski Tržni centar Ušće na levoj obali Save. Ovaj dugoročan trend potvrđuju mnogi primeri trgovačkih centara u starom gradu koji danas zjape prazni. Nekada elitni pešački centar "Čumićevo sokače", sa najskuplje prodavanim prostorom, danas je napušten. Tržni centri poput tzv. "Staklenca" na Trgu Republike, "Milenijuma" u Knez Mihajlovoj, "Kalemegdana" u Nikole Spasića ili "Siti pasaža" na Obilićevom vencu godinama tavore, prateći tendenciju zamiranja centra grada. Istovremeno, centralne funkcije preuzimaju prostori povezani kolskim saobraćajem, kao što su novobeogradski centri "Ušće", "Delta siti" ili "Merkator".

Slobodan Maldini: Izbori i arhitektonski konkursi, "Večernje novosti", 8. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

IZBORI I ARHITEKTONSKI KONKURSI

Pre isteka mandata, doneta je odluka o raspuštanju Skupštine i raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, iako je Kabinet predsednika Vlade izabran jula 2012. godine, a rekonstruisan septembra 2013. Pored pozitivnih ekonomskih kretanja, kada raste zaposlenost a spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, ukazala se potreba za raspisivanjem izbora. Ovo će koštati građane 1,14 milijardi dinara. Ukoliko će doprineti bržem razvoju Srbije, izbori su dobrodošli. Međutim, da li i na drugim poljima razvoja države građani i stručna javnost imaju mogućnost izbora i pravo glasa?

Arhitektura i urbanizam značajno učestvuju u razvoju društva. Prostorni i urbanistički planovi projektuju budućnost svake zemlje. Na njima se vide mogućnosti razvoja ali i ograničenja koja mogu negativno da utiču na zajednicu.  Ovim planovima društvo se opredeljuje za put kojim će se razvijati, odnosno za svoju budućnost. Rezultati realizacije urbanističkih planova su konačni, dugoročni i nepopravljivi, jer arhitektura ne trpi kratkoročna rešenja. Eventualne greške imaju trajnu reperkusiju na stanovništvo.

Predlaganje, donošenje i realizacija ovih dugoročnih planova kod nas se sve manje vrše uz prisustvo i učešće stručne javnosti. Poslednji primer je politička odluka da se u Beogradu gradi "Grad na vodi", nakon čega je usledila izrada urbanističkih projekata od strane nepoznatih autora i njihovo prezentovanje političarima kao konačnog rešenja. Da li je moglo drugačije? U demokratskim zemljama, naročito u društvenom sistemu kojem teži naša zemlja  gde se demokratskim izborima prevremeno proverava podrška koju aktuelna vlast ima u narodu, trebalo je primeniti isti princip i na arhitekturu. Urbanističko rešenje novog centra Beograda moralo je da bude izabrano na javnom, međunarodnom, transparentnom konkursu. Na njemu bi sigurno učestvovali mnogi svetski poznati stručnjaci i timovi, sa rešenjima neuporedivo kvalitetnijim u poređenju sa sadašnjim projektom nepoznatog autora. Takođe, investicija od 2,8 milijardi evra za koju se očekuje da bude uložena u izgradnju "Grada na vodi", mogla je da bude proverena putem transparentne međunarodne licitacije. Možda bi na taj način bila obezbeđena mnogostruko viša sredstva?

Prilikom ulaska u ovakav razvojni poduhvat, čak i zemlje sa mnogo razvijenijom ekonomijom i prostornim planiranjem daju planove na međunarodnu proveru. Na primer,  Nemačka je donoseći razvojni plan današnjeprestonice inicirala 1979. Međunarodnu izložbu graditeljstva Berlina, koja je imala cilj da definiše razvojne  arhitektonske i urbanističke planove tog grada. Povodom izložbe, do 1987. poznati svetski arhitekti podizali su kapitalne objekte Berlina (na slici). Bio je to najambiciozniji graditeljski poduhvat u evropskoj novijoj istoriji, a njegovi rezultati prisutni su i danas.

Slobodan Maldini: Arhitektura Sočija, "Večernje novosti", 1. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ARHITEKTURA SOČIJA

Uskoro počinju Zimske olimpijske igre u Sočiju. Preambiciozno organizovane, to su najskljuplje olimpijske igre u istoriji jer uložena sredstva u organizaciju iznose preko neverovatnih 50 milijardi dolara. Ova vrednost daleko je nadmašila početne procene od 12 milijardi dolara koje je 2007. godine dao sam Putin. Prema analitičarima, biće to Olimpijada čija je organizacija koštala Rusiju koliko i troškovi svih dosadašnjih zimskih olimpijskih igara.

Tim povodom je u Beogradu nedavno otvorena izložba "Arhitektura Sočija" u organizaciji udruženja samostalnih stvaralaca "Sinteza" i Ruskog doma iz Beograda. Na izložbi su predstavljena arhitektonska dostignuća ogromnih razmera i važnosti, kao što su dela skulpturalne arhitekture: olimpijski stadion Fišt, ledena dvorana Boljšoj (na slici), dvorane Ajsberg, Adler arena, Šajba, planinski centri Laura, Roza Hutor i dr. Potpuno nova infrastruktura (elektro, vodovodna, kanalizaciona), drumske i železničke saobraćajnice, renovirana luka i aerodrom omogućavaju Sočiju da u budućnosti funkcioniše kao svetski turistički centar. Poput Barselone i Torina, čije su urbana i ekonomska budućnost promenjene nakon održanih Olimpijskih igara, Soči će se upisati u listu svetskih prestonica koje svojim sadržajima privlače veliki broj turista.

Višegodišnja olimpijska groznica u Sočiju koja je najveći pomak načinila u arhitekturi i građevinarstvu, podseća nas na davnu 1984. kada je Jugoslavija bila domaćin Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu. Šta je od nekadašnjeg olimpijskog graditeljskog duha ostalo danas? Čini se da je olimpijski plamen Sarajeva odavno iščezao iz kolektivne svesti. Umesto da je Olimpijada doprinela razvoju grada i turizma u susednoj državi, čini se da su iza nje jedino ostali enormni troškovi i sportski objekti koji su se urušili usled nebrige i neodržavanja. Olimpijska dvorana Zetra je u fazi propadanja, KJP Skenderija opustošena, Ledena dvorana je trajno zatvorena zbog urušenog krova. Olimpijske planine se guše u smeću i neplanskoj gradnji. Bob staza je proglašena najlepšom napuštenom građevinom na svetu.

Vođen ambicijama čelnika, Beograd se dva puta neuspešno kandidovao za Letnje olimpijske igre: 1992. i 1996. Tu je 2009. održana 25. Letnja univerzijada. Ovim povodom sagrađen je Belvil, Olimpijsko selo sa 1850 stanova na površini od 15 ha. Zbog izgradnje ovog stambenog naselja, planom je povećana spratnost sa 6 na 13 etaža, a na tom presedanu je sagrađen brutalan blok u kojem danas malo ko želi da živi.

Nasuprot Sočiju i Beogradu, Kopenhagen ima ideju koja spaja ekologiju i sport. Do 2016. tu će biti izgrađena spalionica smeća-elektrana koja će proizvoditi energiju spaljivanjem otpada. Prema projektu Bjarke Ingels grupe, krov elektrane je pretvoren u skijalište za građane i goste, koje će raditi tokom cele godine.

Slobodan Maldini i Sofia Lancoš Maldini: Duhovni centar među oblacima

MEK LEOD GANĐ: SELO - SVETSKI DUHOVNI CENTAR

Piše: Slobodan Maldini, fotografije: Sofia Lacoš Maldini

Ovo selo u podnožju indijskih Himalaja već niz godina nosi epitet svetskog duhovnog centra. Predstavlja meku u koju dolaze duhovnici, umetnici i mnoge javne ličnosti u potrazi za unutrašnjim pročišćenjem. Inspiracija je pesnicima, književnicima, glumcima i svima onima koji tragaju za odgovorima na večna pitanja o životu i smrti, dobrom, ljubavi i miru.

Mek Leod Ganđ se nalazi na severu Indije, u državi Himačal Pradeš, u blizini gradića Daramšale. Naselje je okruženo šumama himalajskih borova, kedrova i rododendrona, sa tri strane obgrljeno visokim vrhovima Himalaja, sa izvanrednim pogledom prema dolini Kangra. Dok se Daramšala nalazi u niziji, na nadmorskoj visini 1.300m, Mek Leod Ganđ je podignuto na prosečnoj visini 2.100m na planinskom vencu Dauladar, čiji je najviši vrh "Haniman Ka Tiba" visok 5.639m. Drugi naziv za ovo mesto "Mala Lasa" potiče od široke populacije Tibetanaca koja je tu nastanjena. U njemu se nalazi tibetanska Vlada u izgnanstvu.

Nekada naseobina, dobila je ime po Ser Donaldu Mek Leodu, guverneru Pendžaba, a sufiks Ganđ je uobičajena hindi reč za "susedstvo". Za vreme britanske vladavine u Indiji ovde su Britanci u prijatnoj klimi provodili užarena indijska leta. Britanski namesnik lord Eldžin (1862-63) bio je toliko očaran ovim mestom, da ga je predložio za letnju prestonicu Indije. Cela oblast je pretrpela veliko razaranje u zemljotresu 1904., kada je život izgubilo skoro 20.000 ljudi sa područja Kangre.

Nakon kineske invazije na Tibet 1959. Tenzin Gjatso - 14. Dalaj Lama izbegao je u Indiju. Indijska Vlada ponudila mu je utočište u Daramšali, gde je 1960. osnovana tibetanska Vlada u izbeglištvu, a Dalaj Lama se nastanio u Mek Leod Ganđu. Istovremeno, tu su osnovani budistički manastiri, a mesto su naselili izbegli Tibetanci. Tokom niza godina, ovo poznato selo je postalo važna turistička i hodočasnička destinacija, čiji značaj neprestano raste. Pored Tibetanaca, danas u njemu žive različiti narodi: Kašmirci (izbegli od nemira koji se događaju u Kašmiru), Evropljani i Amerikaci koji ovde volontiraju i naročito budistički sveštenici, koji potiču iz svih krajeva sveta. Snežnobeli vrhovi Himalaja iznad podsećaju stanovnike na daleki Tibet. Na ovu zemlju podsećaju i nasmejana lica Tibetanaca, budistički manastiri, svetilišta, molitvene zastavice i valjci,mantre uklesane u kamenju, budistički sveštenici u bordo odeći, tibetanska muzika, "pevajuće zdele" i drugi atributi tibetanskog budizma. Nadasve, tu su prebivalište Dalaj Lame i Hram kalačakre.

Mesto ima specifičnu atmosferu i izvanrednu prirodnu lepotu: kristalno jasno nebo po kome mnoštvo zlatnih orlova u svom letu dostižu visine okolnih vrhova, mirisne šume borova i rododendrona koji cvetajući u martu pretvaraju planinske padine u čaroliju crvenih tonova, tišinu i zvuke dalekih zvona. Sve ovo nije moguće lako opisati, već je potrebno jednostavno doživeti. Jer, to nije neobičan raj legendarne zamišljene doline Šangri La o kojoj je pisao Džejms Hilton, već deo realnosti fantastične Indije.

Sve češće, Mek Leod Ganđ je destinacija u koju dolaze slavni. U želji da osete atmosferu mira, budističke tradicije i nekadašnjeg života u Tibetu koji je na ovom prostoru ostao nepromenjen, mnoge svetski poznate ličnosti su ovde našle mesto svog duhovnog ispunjenja: Vojvoda od Gločestera, Vojvotkinja od Jorka, gospođa Miteran, glumci: Ričard Gir, Uma Turman, Goldi Hon, Pirs Brosnan, Demi Mur, Stiven Sigal, Harison Ford, kao i manekenke: Sindi Kraford, Kristi Tarlington. Među poznatim posetiocima su matematičar i psiholog Dejvid Mejer, Volf Zinger, direktor franfurtskog Instituta za napredne studije i Robert Turman, otac glumice Ume Turman i profesor Budizma u SAD.

Ričard Gir je prvi put privukao veću pažnju javnosti 2003. kada je zajedno sa Goldi Hon ponudio milion dolara vrednu donaciju za potrebe edukacije tibetanskih izbeglica. On je takođe pokrenuo fondaciju  "Zeleni Mek Leod Ganđ".

Slobodan Maldini: Virtuelni grad budućnosti, "Večernje novosti", 25. januar 2014.

Slobodan Maldini: Duhovni centar među oblacima, "Večernje novosti", 24. januar 2014.