"Kineska fontana", Večernje novosti, 16. jun 2017.

Dnevnik zabluda

"Kineska fontana"

Piše Slobodan Maldini

Tek pošto je puštena u rad fontana na najvećoj beogradskoj raskrsnici Slaviji, na internetu su se pojavili napisi u kojima se prikazuju slične fontane kineske proizvodnje koje se nude na prodaju preko globalnog kineskog trgovinskog internet sajta Alibabe. Osnovne karakteristike fontane kineskog proizvođača su iste sa beogradskom: to je "muzička, animirana, svetleća fontana" koja uz zvuke muzike "pleše", odnosno, mlazevi vode menjaju intenzitet, a sve to prate snažni svetlosni efekti u boji. Skeptici ukazuju na cenu kineske fontane koja je desetak puta niža od beogradske i pitaju se na šta je potrošen višemilionski iznos. Već nakon nekoliko dana od puštanja u pogon, pojavili su se cinični napisi u novinama gde se tvrdi da ova fontana curi. Ono što je vidljivo na prvi pogled je kvašenje područja oko fontane usled vetra koji nosi čestice izvan nje, zbog čega postoji bojazan da će vozači koji voze trgom, posebno motociklisti, biti mokri. Ali, zbog čega je stvoren toliki animozitet prema fontani na Slaviji?

Da podsetim. Na raspisan konkurs za urbanističko-arhitektonsko rešenje uređenja zone Trga Slavija sa fontanom stiglo je čak 70 radova, što je neočekivano mnogo obzirom na predodređenost rešenja koja je nametnuta konkursnim uslovima i ponižavajuće mali nagradni fond. Ali, čak i među obiljem ozbiljnih radova, nije izabrana prva nagrada. Po poznatoj praksi, konkursi se kod nas raspisuju samo da bi bila zadovoljena zakonska forma, a izvodi se već unapred pripremljeno arhitektonsko rešenje. Na taj način, učesnici arhitektonskih konkursa bivaju namagarčeni, a "iz senke" se izvlači nemušt arhitektonski projekat, po ukusu raspisivača konkursa. To rešenje nema karakteristike autorstva i originalnosti, već prati cilj raspisivača da za skupe pare građanima "proda šarenu lažu". I pored stotina arhitekata koji su se ozbiljno angažovali da postignu kvalitetno uređenje trga Slavija, "stručnjaci" iz konkursne komisije opredelili su se da bace milione na lošu cirkusku predstavu koja vređa osnovna estetska načela naših građana, štaviše ponižava ih, jer predstavlja jeftini kič.

Posmatrajući ruglo na Slaviji zamišljam koliko šansi je grad protraćio jer nije realizovao bar delić bogatstva ideja predstavljenih na "neuspelom" arhitektonskom konkursu. I zato, danas na Slaviji imamo fontanu kojoj se mnogi podsmevaju i rugaju, koja ometa odvijanje saobraćaja na trgu zato što onemogućava dobru vidljivost, zvukovima i svetlosnim efektima atakuje na čula vozača sprečavajući ih u bezbednoj vožnji, pa čak ih zaliva vodom. U pravu su stanari obližnjih zgrada kada se žale na buku zbog muzike sa fontane. U budućnosti, verovatno će se žaliti i vozači, zahtevajući normalne uslove za neometanu vožnju. Zbog svega, čudi me da još niko nije zatražio da ovo neestetsko ruglo grada bude uklonjeno.

Na fotografiji: fontana na Slaviji, foto Aleksa Stanković, Večernje novosti

Žene u arhitekturi, Večernje novosti, 9. jun 2017.

Dnevnik zabluda

Žene u arhitekturi

Piše Slobodan Maldini

U nedavno objavljenom intervjuu, poznata danska arhitektkinja Dorte Mandrup zalaže se za zaustavljanje trenda promovisanja "žena arhitekata" kroz izložbe ili izdvojene liste zaslužnih osoba. Ovim putem, smatra ona, sve je učestalije unižavanje vrednosti ženskog pola i karakterisanje žena kao građana druge klase. Napominjući da ne postoji pojam "muškog arhitekte", danska arhitektkinja naglašava: "ja nisam ženski arhitekta, već sam arhitekta!" I pored ovakvih stavova, često isticanih među poznatim svetskim arhitektkinjama, nedavno je u Beogradu osnovana nova strukovna organizacija u arhitekturi. Prepoznavši zajedničke teme ali i probleme u društvu, dvadeset četiri arhitektkinje udružile su se i formirale Žad - Žensko arhitektonsko društvo.

Činjenica je da su žene nedovoljno zastupljene u srpskim intelektualnim krugovima. Tokom duge istorije Srpske akademije nauka i umetnosti nije bilo ženskog predstavnika arhitektonske struke. Štaviše, u periodu tri decenije, do pre nekoliko godina, arhitekte je među 250 akademika predstavljao samo jedan - Ivan Antić. Do sada je samo jedna žena bila rektor Beogradskog univerziteta, a nikada dekan na Arhitektonskom fakultetu. Ali, postoje primeri poznatih i uspešnih žena arhitekata u srpskoj istoriji.

Emancipaciji srpske arhitekture doprinela je Jelisaveta Načić. Studije arhitekture završila je 1900. na Tehničkom fakultetu u Beogradu, postavši prva žena arhitekta u Srbiji. Ostvarila je plodnu karijeru izgradivši veliki broj značajnih arhitektonskih objekata, među kojima prvu srpsku bolnicu za tuberkulozne bolesnike na Vračaru i crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Jovanka Bončić - Katerinić rođena je u Nišu. Nakon sedam semestara studija na Univerzitetu u Beogradu, diplomirala je 1913. na Višoj tehničkoj školi u Darmštatu, postavši 13 godina posle Načićeve prva žena u istoriji Nemačke koja je stekla diplomu inženjera.

Nauprot nekadašnjim slavnim arhitektkinjama, neke predstavnice arhitektonske struke danas ističu da su profesionalno "zapostavljene". Predsednica Ženskog arhitektonskog društva Eva Vaništa Lazarević poznatija je kao zastupnica interesa stranih preduzimača i ćerka čuvenog slikara, nego kao profesorka Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Druga članica ovog društva, Vesna Cagić Milošević, ćerka profesora beogradskog Arhitektonskog fakulteta, danas je nedovoljno poznata na mestu profesora istog fakulteta. Možda je najveći trag ostavila kao predsednica Društva arhitekata Beograda kada je nedavno potpisala Program Urbanističkog konkursa dela Makiškog polja, prema kojem je predviđena izgradnja monstruoznih 856.800 m2 stambenih zgrada na prostoru gde prema važećem planu nije predviđena stambena gradnja. Sa ukupno 4 miliona kvadratnih metara izgrađene površine, biće to novi "Beograd na vodi", čak dva puta veći od svog prethodnika!

Na fotografiji: Jovanka Bončić Katerinić na naslovnoj strani Berlinskih ilustrovanih novina, 1913.

Muzej poraza, Večernje novosti, 2. juni 2017.

Dnevnik zabluda

Muzej poraza

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je ministar kulture najavio "konačan" završetak rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. To isto je uradio i njegov prethodnik, koji je na zgradu muzeja postavio časovnik koji otkucava sate i minute do otvaranja. Sat je otkucao, a prethodni ministar razbarušene kose ipak se nije očešljao, iako je obećao da će to učiniti ukoliko muzej ne bude završen u roku. Ali, kakva je sudbina rekonstrukcije muzeja?

Današnja zgrada Narodnog muzeja u Beogradu nije projektovana da bude muzej. Po projektu Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića davne 1903. sagrađena je zgrada Uprave fondova državne hipotekarne banke, u koju je 1952. smešten Narodni muzej. Nevolje sa prostorom kulminirale su dvehiljaditih, kada je ukazano na ugroženost zbirki zbog loše klimatizacije koja zbog besparice nije rekonstruisana decenijama. Muzej je zatvoren 2003, a naručen je projekt rekonstrukcije od Milana Rakočevića, tadašnjeg profesora Arhitektonskog fakulteta. Pojedini predstavnici arhitektonske struke tada su ukazivali da je projekat vredan milion evra preveliko finansijsko opterećenje za društvo koje nema para da popravi klima uređaje muzeja. Promenom čelnika Narodnog muzeja ovaj izrađen i plaćen projekat je odbačen, a izrada novog je poverena tada mladom talentovanom arhitekti Vladimiru Lojanici. "Zlobnici" su ukazivali na neiskustvo ovog sina poznatog akademika SANU, a u tom poslu videli su "pipke" arhitekata akademika koji su bili u komisiji za izbor projekta. Zbog nepostojanja uslova za smeštaj eksponata u depou muzeja, čuvanje ugroženog nacionalnog blaga povereno je inostranoj kompaniji. U međuvremenu, već plaćeni projekat Vladimira Lojanice je napušten kao preskup i neostvariv.

Narodni muzej potresaju brojne afere. Nedavno je italijansko tužilaštvo pokrenulo istragu zbog osam slika srednjovekovnih italijanskih majstora Ticijana, Tintoreta i Karpača koje se, navodno, bespravno nalaze u muzeju. Naime, slike su se, posle Drugog svetskog rata, našle u savezničkom sabirnom centru u Minhenu i trebalo je da budu vraćene vlasnicima. Kontroverzni antikvar Ante Topić Mimara, koji je u to vreme pri vojnoj misiji FNRJ u Berlinu učestvovao u pravljenju spiska umetničkih dela tokom rata oplačkanih i odnetih iz naše zemlje, ove slike je preneo u Jugoslaviju.

Milionski vredan zlatni Avarski pojas u vlasništvu Muzeja Srema, dat Narodnom muzeju na restauraciju, Muzej je godinama odbijao da vrati, zbog čega se sumnja da je vraćena jedna od napravljenih replika, a da je original nestao. Druga, neprocenjiva germanska fibula (broš) je posle iskopavanja takođe poslata na konzervaciju u Narodni muzej, gde je ukradena. Otkrivena je u sastavu zbirke njujorškog Metropoliten muzeja. Danas, neki tvrde da je pravi razlog zatvaranja Narodnog muzeja veliki broj falsifikata koji se nalaze u njegovim fundusima.

Na slici: Narodni muzej, stara razglednica

Politika i arhitektura, Večernje novosti, 26. maj 2017.

Dnevnik zabluda

Politika i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je beogradski gradonačelnik hrabro izjavio "da se nije snašao u politici". Poznato je da je politika veoma značajna društvena nauka, sa svojim zakonitostima i pravilima. Iako to nije slučaj u Srbiji, politikom ne mogu se bave amateri. Međutim, nismo nikada čuli isto tako hrabru izjavu nekog političara da se nije snašao u urbanizmu i arhitekturi. Kao što neki olako shvataju politiku i ulaze u nju ne poznajući njene osnove, tako se političari olako upuštaju u vode arhitekture i urbanizma. Obzirom da je društveni uticaj političara nemerljivo veći u odnosu na uticaj arhitekata, njihovo neznanje oblasti arhitekture dovodi do teških posledica po celo društvo. Danas smo preplavljeni urbanističkim planovima i arhitektonskim projektima koje kreiraju neuki političari, nameću ih arhitektonskoj struci i na taj način menjaju izgled naših gradova. U tome im neretko "pomažu" opskurni investitori, zastupnici kapitala nepoznatog porekla, izaslanici stranih političkih i vojno-bezbednosnih grupacija koje sprovode nama još uvek nedovoljno poznate interese. A glavni cilj svega nije postizanje harmonije razvoja prostora i gradova i boljitka života njihovih stanovnika, već zauzimanje strateških geografskih područja i uspostavljanje brutalne dominacije nad narodima. Međutim, retko ko je postavio pitanje: "kako se naši arhitekti snalaze u arhitekturi?"

Poznato je da se naše najznačajnije strukovne institucije "ne mešaju u svoj posao", odnosno, ne oglašavaju u slučajevima kada je arhitektosnko-urbanistička struka ugrožena. Vrlo retko čujemo glas razuma iz akademskih institucija: Arhitektonskog fakulteta, SANU i drugih strukovnih udruženja, kao na primer:  Zavoda za urbanizam, Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Inženjerske komore, Udruženja arhitekata Srbije, Društva arhitekata Beograda. Umesto arhitekturom i urbanizmom, one se sve više bave politikom. Zaradi očuvanja finansijske sigurnosti koju im pružaju političari koji su na vlasti, te institucije sve češće učestvuju u sprovođenju stručno pogrešnih naloga političara: menjaju urbanističke planove, sprovode naloge "sa vrha" kojima upropaštavaju naš urbani prostor i uništavaju kulturno nasleđe. Ali, kako se u svemu "snalaze" arhitekti pojedinci?

Oni arhitekti koji imaju privilegiju da postanu deo "vladajućeg klana" dobijaju priliku da ponesu odgovornost u procesu u kojem vlast odlučuje o budućnosti naših gradova. Nažalost, u ovom postupku oni su samo "nužno zlo", "nazovi stručnjaci" koji treba da oblikuju odluke političara i "upakuju" ih u formu koja će imati izgled stručnog dokumenta. Za sitniš koji im se baca pred noge, oni su samo pioni u igri strategije njima nepoznatih sila. A onog trenutka kada postanu svesni svoje jadne uloge, bivaju lako odstranjeni iz političke igre moćnika koju neki nazivaju još i urbanizmom.

Investitori i njihovi savetnici, Večernje novosti, 19. maj 2017.

Dnevnik zabluda

Investitori i njihovi savetnici

Piše Slobodan Maldini

Povodom moje nedavno objavljene kritike arhitekture sumanute visine u centru Beograda jednog stranog investitora, javila mi se eminentna profesorka beograskog Arhitektonskog fakulteta. Predstavila se kao savetnica tog preduzetnika i zatražila razgovor na kojem bi dobila pojašnjenje mog teksta. Tokom našeg viđenja, postavila mi je tipično gangstersko pitanje: "Da li ste nekada bili u gepeku?" Iznenađen, odgovorio sam joj da mnogi među nama na neki način "žive u gepeku", koji oblikuje naša mišljenja, pa i ona o arhitekturi. Nakon ovog "razgovora", zapitao sam se ko su investitori koji kroje urbanizam naše prestonice i ko su njihovi "stručni savetnici"?

Teško je među današnjim investitorima pronaći one koji pripadaju miljeu poštovanih i kredibilnih privrednika. Tokom decenija privatizacije i prodaja na licitacijama, društvena imovina je budzašto dospela u ruke onih koji su imali novac. To ne znači da su je preuzeli i oni koji imaju nameru da je sačuvaju i nadgrade. Neretko, na licitacijama su se pojavljivali predstavnici sveta organizovanog kriminala, stranih interesnih službi, ukratko, oni koji su u preuzimanju državne imovine videli mogućnosti povećanja uticaja i zarade, posebno na polju građevinarstva. Na meti kupaca bili su mnogi značajni objekti, pa i oni koji su danas posebno vredni kao nekretnine. Svoje kriminalne "poslovne principe" novi "urbanistički investitori" primenjuju i danas. Već decenijama deluje divizija investitora pripadnika sveta kriminala, stranih plaćenika, agenata, begunaca od zakona, pucača, koji u "belim kragnama" sprovode poznate principe njihovog podzemnog "biznisa". A oni su zasnovani na kršenju propisa i zakona. Među investitorima u Srbiji pitanje je prestiža prekrajanje urbanističkih planova koji ograničavaju njihove namere. A pojedinim arhitektima, primamljivo je da sprovode interese tih preduzimača, sve "u cilju razvoja društva". Ovi investitori malim početnim kapitalom, ulažući uglavnom novac kupaca nekretnina - građana Srbije, poput faraona grade "savremene piramide" i ruše sve što im stoji na putu.

Među arhitektonskim objektima u Beogradu koji stoje na putu opskurnim interesima moćnih sila je i kompleks zgrada Generalštaba. Čiji je interes rušenje ovog kompleksa koji je pod zaštitom zakona kao kulturno dobro? Već više od jedne decenije, Generalštab je građevina koja je u Srbiji najposećenija i najčešće fotografisana. Svaki strani turista koji dođe u prestonicu, redovno poseti i fotografiše Generalštab. Ne zato da bi se divio moćnoj arhitekturi, već da bi u svet poslao poruku - neverovatan prizor ruševine koju su načinile snage NATO alijanse, u središtu Evrope, u osvit 21. veka. Ovu upečatljivu sliku, stravičan i jedinstven eksponat savremene srpske istorije ne smemo uništiti, niti od njega praviti cirkus.

Na slici: Nikola Dobrović, Generalštab

   

Fasade, Večernje novosti, 12. maj 2017.

Dnevnik zabluda

Fasade

Piše Slobodan Maldini

Prvi utisak o jednom gradu daju fasade. One su ogledalo ljudi koji u njemu žive, odraz brige društva o životnom prostoru. Fasade starih gradova nose pečat vremena, relikte nekadašnjih događaja i neretko predstavljaju kulturni identitet nacije. U odnosu na to kako se odnosimo prema fasadama naših starih zdanja, možemo da vidimo stvarnu sliku o stepenu razvoja svesti o arhitektonskoj zaostavštini, nivou razvoja prostornih potreba i  opštoj urbanoj kulturi nacije. Ono što je najčešće i na prvi pogled upadljivo, jeste zapuštenost naših urbanih sredina, nizak nivo odnosa prema kulturnom nasleđu u gradovima. To je posebno vidljivo na velikom broju starih, zapuštenih i oronulih fasada, čak i onih koje su kulturna dobra pod zaštitom države. Usled višedecenijskog zapostavljanja i nebrige, stara zdanja u našim gradovima su oronula do te mere da predstavljaju ruglo. Ali, kako se odnosimo prema sopstvenom nasleđu datom na gradskim fasadama?

Pre nekoliko godina, stanare novosadske stare palate zvalo je stambeno preduzeće na dogovor. Tema je bila rekonstrukcija fasade njihove zgrade. Pošto je fasada dotrajala, a palata pod zaštitom kao kulturno dobro, bile su neophodne saglasnosti stanara za sufinansiranje rekonstrukcije fasade. Nakon što su stanari dali saglasnost, usledio je prvi šok. U ime stanara, javno preduzeće je ugovorilo projektovanje rekonstrukcije fasade sa drugim gradskim preduzećem po ceni duplo višoj od uobičajene. Drugi šok bilo je ugovaranje rekonstrukcije fasade sa građevinskim preduzetnikom po ceni mnogo višoj od tržišne. Suočeni sa neočekivano visokim izdatkom, stanari su primorani da na ime isplate radova koje nisu ugovorili, ustupe izvođaču stan u zajedničkom vlasništu u zgradi. Međutim, fasada je izvedena u "fušu", tako da već danas zahteva novu rekonstrukciju. Ali, za nju više neće biti novca ni saglasnosti stanara.

U Beogradu danas niču skele pred starim zdanjima, najavljujući obimne radove na rekonstrukciji. Vlasti su najzad rešile da obnove oronule fasade. Ali, malo ko je napravio analizu ovog gradskog "poduhvata". Naime, vlasti su ponudile stanarima "dogovor" da se njihov račun kod Gradskog stambenog zaduži kreditom za obnovu fasada, što bi oni otplaćivali. Međutim, pošto bi to bilo vođeno kao "tekuće održavanje", što radovi na obnovi fasada nikako ne mogu biti, već su zapravo investiticiono održavanje, sumnja je da neće biti ni predračuna radova, a ni ugovora o tome. Dakle, postavlja se pitanje garancija, a postoji nepoverenje da će stanarima biti dostupna kontrola cena radova, odnosno, zaduženja kod Gradskog stambenog , sve do završetka radova. Jer, neke fasade će biti samo oprane, a druge će morati i ozbiljnije da se "zamalterišu". Sve u svemu, neuobičajeno osmišljen način za zaduživanje građana, bez njihovog upliva i kontrole tog zaduženja.

Na slici: Palata "Adamović", Novi Sad, stara razglednica

Muzej i spomenik na raskrsnici, Večernje novosti, 5. maj 2017.

Dnevnik zabluda

Muzej i spomenik na raskrsnici

Piše Slobodan Maldini

Kada je kralj Aleksandar I Karađorđević odlučio da na Avali podigne Spomenik Neznanom junaku, srušio je dinamitom 1934. godine ostatke istorijski vrednog srednjovekovnog grada Žrnova. Novi, monumentalni spomenik, izveden prema nacrtima Ivana Meštrovića, oštećen je u Drugom svetskom ratu. I danas, sedamdeset godina posle rata, oštećenja nisu sanirana, a spomenik je dodatno devastiran čerupanjem unikatnih kandelijera. Nedavno je najavljena rekonstrukcija čuvenog Generalštaba u Beogradu "kada bude sredstava za to". Ubrzo, usledio je novi plan. U jeku svakodnevnog zatiranja kulture, kada zbog "besparice" i neodgovornosti u Beogradu decenijama ne rade najznačajniji muzeji, doneta je odluka da bude "ispunjen nacionalni zadatak" gradnjom novog kulturnog zdanja.  Na uglu ulica Nemanjine i Kneza Miloša, na mestu spomenika kulture pod zaštitom države, Generalštaba arhitekte Nikole Dobrovića, na raskrsnici bez mogućnosti parkiranja i kolskog pristupa većeg broja posetilaca, biće izgrađen Muzej srpskog srednjeg veka i spomenik vladaru Stefanu Nemanji.

Šta predstavljaju muzej i spomenik Stefanu Nemanji? Prema predstavnicima vlasti, to je ispunjenje duga kojeg imamo prema osnivaču srednjovekovne srpske države i "okrunjivanju nečega što je savremeni srpski identitet". Ali, da podsetim, kompleks Generalštaba je najznačajnije, svetski poznato delo arhitekture poznog modernizma u Srbiji. Oblikuje fizionomiju savremenog Beograda i predstavlja monumentalan, najupečatljiviji vizuelni motiv grada. Nakon teškog oštećenja usled NATO bombardovanja 1999, zgrade Generalštaba su postale simbol stradanja Srbije i žrtava koje su pale tokom razaranja Srbije od Zapadne vojne alijanse. Generalštab je poruka svetu. Ovaj kompleks je prst uperen u čelo Zapadu i svima onima koji zatirući male i bespomoćne narode vide vojni, politički i ekonomski uspeh. Generalštab je krunski dokaz o zločinu koji je učinjen prema Srbiji. To je poprište najstrašnijeg zločina Zapada u novijoj svetskoj istoriji.

O značaju izgradnje novog muzeja i spomenika na mestu Generalštaba govori podatak da je u pripremi međunarodni arhitektonski konkurs, sa prvom nagradom u izuzetno visokom iznosu odavno neviđenih 50 hiljada evra. Primera radi, na konkursu za projekat Makiškog polja u Beogradu, obima čak 4 miliona kvadratnih metara građevinske površine i vrednosti investicije više od 4 milijarde evra, prva nagrada je poražavajuće niska - 9 hiljada evra. Neverovatno je da za značajan međunarodni konkurs bude obrazovana komisija od samo tri člana. To su: pravnik i političar Nikola Selaković, etički nekredibilni istoričar i akademik Ljubomir Maksimović i vajar, pripovedač i akademik Svetomir Arsić Basara. Nijedan među njima nije nikada projektovao bilo kakav arhitektonski objekat. Da ne pominjem projektovanje zahtevnih muzeja.

Na slici: zgrada Generalštaba i Stefan Nemanja