Slobodan Maldini: Rušitelji, Večernje novosti, 14. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Rušitelji

Piše Slobodan Maldini

Bespravno rušenje niza kuća u Savamali, na mestu budućeg Beograda na vodi, izazvalo je snažne reakcije javnosti. Savamala, tradicionalno mesto okupljanja umetnika i humanitarnih organizacija, ostala je bez svog urbanog jezgra. Sâmo rušenje, koje se odigralo 25. aprila, ne bi možda privuklo toliku pažnju, koliko uznemirava način na koji je ono izvršeno. Naime, ono je sprovedeno tokom noći, od strane maskiranih osoba u fantomkama, koji su za vreme te akcije lišavali slobode kretanja i fizički zlostavljali svakog ko se zatekao na tom mestu. Ono što posebno uznemirava građane je odsustvo zainteresovanosti državnih organa za ovaj slučaj, pre svega policije, a zatim i Skupštine grada Beograda. Niko nije toliko naivan da poveruje u saopštenje gradonačelnika da nije obavešten i da se nije raspitivao o slučaju ovog rušenja. Svima je poznato ko od rušenja ima interes, zbog čijeg interesa je i kako je ono organizovano. Međutim, ono što užasava je činjenica da se vraćamo u vreme za koje smo mislili da je u nepovrat ostalo za nama. Podsetiću na nekoliko poznatih primera rušenja iz naše novije istorije.

Napadači u fantomkama naoružani automatskim oružjem izvršili su 2002. godine napad noću na sedište preduzeća "Difens" u Zemun Polju. Nakon maltretiranja osoblja, postavili su veći broj eksplozivnih naprava. Posle toga, napadači su čuvarima i stanarima koji žive u okolini rekli da beže jer će sve dići u vazduh. Tek drugog dana posle eksplozije, policija je uradila uviđaj.

Godine 2007. poznati beogradski slikar je za praznik izašao iz svog ateljea u Kosovskoj ulici i otišao u obližnju crkvu Svetog Marka da zapali sveće. Kada se vratio, užasnuo se videvši da mu je kuća srušena. Obavešten je smelom tvrdnjom da je za vreme njegovog boravka u crkvi "usleg jakog vetra pao fasadni zid, što je izazvalo rušenje kuće". Slikar je bio u sporu sa investitorom koji je namerio da na mestu njegovog ateljea sagradi višespratnicu. Na lokaciji srušene kuće sagrađena je zgrada za izdavanje, neprimerene spratnosti i očajne arhitekture. Godinama, ova ružna osmospratnica u staklu stoji zapuštena i neuseljena.

Rebel haus je naziv beogradskog skvota u Dobračinoj, nedaleko od Trga Republike. Ovu jednospratnu kuću iz 1884., koja je bila na listi spomenika kulture, kupio je 1989. poznati biznismen. Nekoliko godina pokušavao je kuću da adaptira i preuedi, ali bez uspeha, jer nije dobijao saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. U kuću se 2003. bespravno useljavaju skvoteri - studenti i aktivisti koji su vodili kampanju za besplatno obrazovanje, da bi ih ubrzo proterali beskućnici i narkomani. Tokom nekoliko godina kuća je devastirana, a 2007. je zapaljena. Pre nego što su došle vatrogasne ekipe, kuća se srušila. Danas je na tom mestu sagrađen bezlični devetospratni soliter u staklu.

Slobodan Maldini: Nagrada "Milan Zloković", Večernje novosti, 7. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Nagrada Milan Zloković

Piše Slobodan Maldini

Najznačajnija nagrada za arhitekturu u bivšoj Jugoslaviji bila je  Savezna nagrada za arhitekturu dnevnog lista Borba. Nagrada je ustanovljena 1965. u saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije. Najbolji izveden arhitektonski objekat je biran u svakoj od šest republika, a potom je žiri birao najznačajnije arhitektonsko delo na saveznom nivou. Među brojnim dobitnicima nagrade su: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i drugi.

Glavni i odgovorni urednik lista Borba Manojlo Vukotić, sa arhitektima Ivanom Štrausom iz Sarajeva, Vjenceslavom Rihterom iz Zagreba i nekoliko srpskih arhitekata, 1992.promenio je naziv i način izbora laureata za Borbinu nagradu. Poziv za učešće na konkursu tada su dobili kandidati sa područja Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Srbije. Predstavnici žirija bili su naši eminentni arhitekti. Tokom 2001. i 2002. Borbina nagrada nije dodeljena, a nakon prekida tradicije, instituciju nagrađivanja u arhitekturi preuzima kompanija Novosti. Zajedno sa našim poznatim arhitektima, i sam sam više godina bio član žirija ove nagrade, po pozivu profesora Ive Antića. 2013. nagrada je ugašena.

Ovu tradiciju nastavlja Asocijacija srpskih arhitekata (ASA). Na inicijativu Zorana Manevića i Miloša Stankovića ustanovljena je Nagrada Milan Zloković, imenovana po čuvenom arhitekti. Poput Borbine nagrade, ASA  nagrađuje dela nominovana od udruženja arhitekata iz Srbije i zemalja regiona. I ovogodišnja nagrada ASA svedoči o političkim stavovima udruženja arhitekata naših suseda. Prošle godine, Udruženje hrvatskih arhitekata je, posle premišljanja, u poslednjem trenutku nominovalo svog kandidata, ali je odbilo učešće u žiriranju. Ove godine odbilo je u načelu saradnju sa srpskim udruženjem arhitekata. 

Bošnjaci  iz Sarajeva su prošle godine formalno predložili neprerezentativnog kandidata, a ove godine su „preskočili učešće“. Crnogorski savez arhitekata nije se odazvao, a poziv je prihvatio Arhitektonski forum iz Podgorice. Rumuni su se i ove godine pridružili konkursu, a njihov predstavnik žirija je ovogodišnju nagradu dodelio arhitektima B. Ademiju i B. Zećiriju za Kuću 2B u Skoplju. Izuzetno interesovanje za izložbu pokazali su predstavnici makedonskih arhitekata, koji su nagradu dodelili srpskim autorima V. Đokiću, Z. Lazoviću, D. Milanoviću i dr. za konkursni projekat zgrade u Gramšijevoj ul. na Novom Beogradu (na fotografiji).

Nagrada Milan Zloković najavljuje stvaranje nove balkanske osovine u arhitekturi na liniji Beograd-Bukurešt-Skoplje-Podgorica, ostavljajući po strani od početka ravnodušnu slovenačku i ove godine nezainteresovanu hrvatsku strukovnu organizaciju, koja je okrenuta Zapadu.

Milan Mirković: Savremena srpska arhitektura kroz slučaj grupe MEČ

http://perpetuum-m.blogspot.rs/2016/04/savremena-srpska-arhitektura-kroz.html

Savremena srpska arhitektura kroz slučaj grupe MEČ

U petak, 22. aprila 2016. godine, u sklopu ovogodišnjeg Salona arhitekture u galeriji Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu održana je tribina pod naslovom "Slučaj grupe MEČ", koja je za predmet imala delo ove avangardne arhitektonske grupe, ali više odjeke tog dela koji među teoretičarima arhitekture i umetnosti traju do danas. Nažalost, posle grupe MEČ Srbija više nije imala arhitektonske grupe koje bi izazvale pažnju iole širih krugova javnosti, a avangardna arhitektura u Srbiji danas praktično ne postoji...

Grupa MEČ počela je sa radom krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a osnovali su je arhitekti Mustafa Musić (1949- ), Dejan Ećimović (1948-2002) i Marjan Čehovin (1950- ), kojima su se ubrzo pridružili i Stevan Žutić (1954- ) i Slobodan Maldini (1956- ). Iako se sastav grupe tokom godina menjao, okosnicu su uvek činila ova petorica arhitekata, sa Musićem kao nezvaničnim liderom. Početkom osamdesetih godina grupa dospeva u prvi plan srpske i jugoslovenske umetničke javnosti, za ono vreme prilično smelim urbanim instalacijama koje su na suptilan način kritikovale učmalost arhitektonske scene ogrezle u socrealizam, što je protumačeno kao otvoreni napad na celo državno ustrojstvo zbog čega je grupi zabranjivan rad, članovi su hapšeni, po nalogu vlasti su im rušena izvedena dela, grupa je prozvana kao antidržavni element u zvaničnom glasilu KPJ "Komunist", a išlo se toliko daleko da je očigledno partiokratski orijentisano naučno-nastavno veće Arhitektonskog fakulteta u Beogradu predlagalo (srećom, neuspešno) da im se zvanično oduzmu diplome ove visokoškolske ustanove...

Žutić, Musić, Ećimović i Maldini pored instalacije postavljene
ispred SKC u Beogradu, 1980. godine

Iako arhitektonski reakcionari nisu uspeli u naumu da grupu MEČ formalno i faktički izbrišu sa graditeljske i umetničke scene, pred njenim članovima ostala su zatvorena mnoga vrata, ne samo na profesionalnom planu. Na prelazu iz osamdesetih u devedesete, u atmosferi koja nije trpela vizionare, grupa prestaje sa radom iako se nikad zvanično nije raspala. Čehovin emigrira u Australiju; Musić, Žutić i Maldini, i dalje profesionalno aktivni u Srbiji, danas ne uživaju ni delić stručnog ugleda koji zaslužuju; najtragičniju sudbinu doživeo je Ećimović, okončavši svoj život pred kraj 2002. godine. Monografija o grupi MEČ, na kojoj su sva petorica članova radila u tom trenutku, nikad nije završena.

Musić, Žutić, Maldini i Ećimović, 1980. godine

Slučaj grupe MEČ, do danas bez zvaničnog razrešenja i epiloga, ostaje u našim okvirima usamljen primer koji dokazuje da je moguće arhitekturom menjati svet i svest, čak i kod srpskog stada. Da je drugačije, vladajuće strukture ne bi doživljavale šačicu mladih ljudi, ma koliko progresivnih ideja, kao pretnju. Žalosno je to što se nakon primera koji je postavila grupa MEČ više niko nije usudio da arhitekturom prkosi establišmentu bilo struke bilo države, bar ne otvoreno, ali je još žalosnije što se od tada srpska arhitektura u globalu nije odmakla mnogo dalje od socijalističkih normativa površno uvijenih u tanku oblandu postmodernizma, a svako iole zapaženo delo savremenih tendencija ne uspeva da ispliva iz sigurnih voda konfekcionizma. Retki izuzeci pre se mogu smatrati anomalijom nego potvrdom bilo kakvog pravila.

Plakat koji je okarakterisan kao provokacija
Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, 1981. godine

Međutim, možda je najžalosnije od svega to što od slučaja grupe MEČ relevantne arhitektonske institucije samo cementiraju nazadnjački stav prema iole smelim pokušajima izvlačenja graditeljstva iznad pukog zanata, iako se danas na najbitnijim stručnim pozicijama srpskog građevinarstva nalaze upravo vršnjaci članova grupe, koji bi u nekom drugačijem društvu (u kojem se poltronstvo i slepo poštovanje diletantskog autoriteta ne smatraju za vrhunske vrline i osnovne preduslove za profesionalni uspeh) bili njihovi saborci i sledbenici njihovih ideoloških principa. Skoro tri i po decenije nakon zenita grupe MEČ srpska neimarska pozornica još uvek je plodno tle najviše za bajate i odavno prevaziđene koncepte.

Urbana instalacija "Crvenim klinom probi bele", Knez Mihailova ulica
u Beogradu, 1982. godine, uklonjena na prigovor SANU

Po svemu sudeći, srpsko graditeljstvo najverovatnije više nikad neće imati jednog Brašovana, Deroka, Dobrovića, Nestorovića, Bogdanovića, kao što neće imati ni Musića, Ećimovića, Čehovina, Žutića, Maldinija... Zato nikad neće manjkati neznalica na ključnim funkcijama i naravno sveznajućeg univerzalnog autoriteta iznad svih, nebitno kako se zvao, a na jedan glas koji kaže "može to i bolje" uvek će doći hiljadu koji će reći "može to i gore, dobro je i ovako". Uostalom, zašto unapređivati nešto što funkcioniše, makar to bilo i pomoću štapa i kanapa?

Žutić, Musić i Maldini sa Aleksandrom Derokom
i Bogdanom Bogdanovićem, 1984. godine

Iako slučaj grupe MEČ ostaje otvoren, u Srbiji je na arhitekturu kao umetnost pečat stavljen odavno. Investitorska arhitektura, divlja i bespravna gradnja, samo su neki od rezultata sistema koji sputava autentičnu artističku ideju a nagrađuje mediokriziju, a nedavno rušenje zaštićene Komunalne banke u Novom Sadu i fantomski Beograd na vodi samo su trešnjice na šlagu na torti koja je duboko iznutra trula. Mada problemi savremene srpske arhitekture nisu nerešivi, njihova rešenja nisu u rukama arhitekata, a oni koji imaju moć da ih reše nemaju i znanje da ih prepoznaju, ali će uvek sebi dati za pravo da rešavanjem pitanja koja ni ne postoje stvaraju još problema, iznova i iznova...

Tribina u galeriji Muzeja primenjene umetnosti, 2016. godine:
Musić, Žutić, prof. Zoran Lazović i Maldini

(Fotografije iz arhive Slobodana Maldinija)

Slobodan Maldini: Dobar dizajn, Večernje novosti, 23. april 2016.

Dnevnik zabluda

Dobar dizajn

Piše Slobodan Maldini

Posle višedecenijskog čekanja, čuveni međunarodni koncern i najveći maloporodajni lanac nameštaja i komadnog pokućstva Ikea najzad je počeo izgradnju svog prvog prodajnog objekta u Srbiji. Konačno, u Bubanj potoku, 15 kilometara od centra Beograda, nići će savremena robna kuća nameštaja. Radovi na izgradnji ovog trgovinskog centra veličine 34.000 kvm biće završeni 2017. godine. Zbog dolaska Ikee u Srbiju naša zemlja ulaže milione evra, a najviše za izmeštanje naplatne rampe Bubanj potok i opremu građevinskog zemljišta. U ovom hipermarketu svetski poznatog švedskog dizajnerskog brenda, među hiljadama pretežno kineskih proizvoda relativno niske cene u odnosu na kvalitet, naći će mesto i dva proizvoda od drveta dizajnirana i izrađena upotpunosti u Srbiji. To su: oklagija i daska za sečenje.

Po oklagiju načinjenu u celosti od srpskog materijala, uz upotrebu "srpskog znanja i dizajna" mnogi "srećnici" će od sledeće godine ići u švedsku Ikeu, umesto da je kupe na brojnim domaćim seoskim vašarima. Međutim, za neke prisustvo ovog predmeta za kućnu upotrebu na policama Ikee ima iznenađujuće značenje. Domaći dizajneri i uopšte umetnici primenjenih umetnosti danas se pitaju: kako je moguće da Srbija nije u mogućnosti da ponudi švedskom dizajnerskom gigantu ništa drugo do drvenu oklagiju?

Firma "Bak" iz Beograda, koja se već dve decenije uspešno bavi proizvodnjom i dizajnom osvetljenja, dobila je za dizajn svetlosnih tela nekoliko najprestižnijih svetskih nagrada, o kojima mogu da sanjaju u svetu vodeće kompanije za dizajn. Srpski dizajner Dušan Nešić dobitnik je nagrade "Red Dot", najprestižnijeg priznanja koje se dodeljuje za dizajn proizvoda, za program svetiljki "Mediko" koje je Nešić dizajnirao za kompaniju "Bak". Istu nagradu Red dot koju dodeljuje Centar za dizajn u Esenu prošle godine dobio je srpski dizajner Damjan Stanković za konceptualan dizajn sata koji pokazuje vreme putem tečnosti (na slici). Naš poznati dizajner Marko Luković nagrađen je u konkurenciji 1.000 dizajnera iz celog sveta za svoju futurističku viziju elektromobila 2021. "Supersonik", na jednom od najznačajnijih planetarnih sajmova automobila koji se održava u Detroitu. Industrijski dizajner iz Užica Petar Vuković osvojio je nagradu na prestižnom američkom "Mišlen čelendž dizajn" konkursu dizajnom automobila kome točkovi mogu da se rotiraju vertikalno i horizontalno. Marijana Zarić i Jovan Trkulja dobitnici su nagrade na takmičenju "Svetska zvezda" u Sidneju za najbolju ambalažu...

Jasno je da ovim srpskim elitnim primenjenim umetnicima zapravo i nije mesto u Ikei. Pogotovo ne u onoj koja promoviše Srbiju putem drvenih oklagija. Njima je mesto u svetski vrhunskim dizajnerskim istraživačkim centrima, gde će dati svoj vrhunski doprinos svetskom razvoju. Žalosno je što to mesto danas nije u Srbiji.

Slobodan Maldini: Kultura zaborava, Večernje novosti, 16. april 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura zaborava

Piše Slobodan Maldini

Iako je Jasenovac mesto najvećeg stradanja Srba, Roma i Jevreja u novijoj istoriji, gde je pogubljeno više od 800.000 ljudi, ove godine Srbi i Jevreji ne idu na komemoraciju u to Spomen područje. Zbog učestalih javno izrečenih stavova o revitalizaciji ustaštva, Jevrejske zajednice u Hrvatskoj odlučile su da bojkotuju komemoraciju žrtvama Jasenovca 22. aprila. Njima se pridružio Savez jevrejskih opština Srbije. Zatim je i Srpsko nacionalno vijeće odlučilo da ne dođe na ovaj skup. Ove odluke naroda koji su podneli najveća stradanja od vlasti Nezavisne države Hrvatske pokazuju svu ozbiljnost problema koji danas nastaju pod naletima aveti prošlosti. Jer, čak ni posle 75 godina, ne postoji jasan konsenzus stradalnika i krvnika o tome šta se zapravo dogodilo. Istorijske činjenice, zasnovane na dokumentima, fotografijama, izjavama očevidaca, danas blede iz sećanja mnogih, prepuštene su zaboravu.

Posle Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije podignuti su brojni spomenici sa ciljem očuvanja sećanja na ratne događaje i pale žrtve. Među njima, projektovan je 1960. godine i poznati Kameni cvet u Jasenovcu, rad arhitekte Bogdana Bogdanovića. Na mestu jasenovačkog logora koje je dugo vreme bilo jedino poprište masovnog zločina u Evropi koje još nije bilo obeleženo, Bogdanović je ostvario monumentalno apstraktno vajarsko delo. Ovaj spomenik u obliku betonskog cveta trebalo je da simbolizuje nežnost i lepotu, ponovno rađanje, nasuprot užasima koji su se tu dogodili. Autor je često naglašavao da njegov spomenik ne treba da bude izvorište sukoba naroda, već mesto na kojem treba, nakon užasa koji su se ovde dogodili, da zavlada pomirenje i prestanak nasleđivanja mržnje s kolena na koleno.

Malo je poznato da je prve spomenike Bogdanović projektovao zajedno sa mladim saradnicima Leonidom Šejkom i Peđom Ristićem, poznatim pripadnicima grupe Mediala. Već 1957., prilikom izrade rešenja za spomenik u Jajincima, rođena je ideja Bogdanovog čuvenog cveta kojeg je Ristić izvajao u glini, a Šejka postavio na teren. Krajem sedamdesetih, kao Bogdanovićev saradnik i sâm sam učestvovao u realizaciji nekih spomeničkih rešenja, kao na primer spomenika u memorijalnom parku Popina kod Trstenika. Sa njim sam obilazio njegove spomenike, međutim, nikada nismo otišli u Jasenovac. Bogdan je jednom prilikom izjavio da u Jasenovac ne ide jer ne može da izdrži atmosferu stratišta, čak da se tokom jedne posete pod težinom utiska toga mesta, onesvestio.

U međuvremenu, mesta sećanja su postala mesta zaborava. Prema hrvatskim izvorima, u toj zemlji je u periodu između 1990. i 2000. godine uništeno ili oštećeno čak 2.964 spomenička obeležja. I to nije slučaj samo tamo, već i u delovima Bosne i Hercegovine i na Kosovu. Nekada remek dela, danas su simboli koje mladi ne prepoznaju, a neki stariji ih se stide.

Slobodan Maldini: (Ne)izgradiva arhitektura, Večernje novosti, 9. april 2016.

Dnevnik zabluda

(Ne)izgradiva arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je u svojoj 66. godini života preminula Zaha Hadid. Prva žena dobitnica prestižne Prickerove nagrade za arhitekturu, Stirlingovih nagrada i Zlatne medalje Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, posedovala je izvanredan sklad talenta, vizije i posvećenosti arhitekturi. Tokom bavljenja arhitekturom neprekidno je pomerala njene granice do nivoa koji tehnologija čak i najrazvijenijih predstavnika današnje civilizacije teško da je mogla da sustigne. U svojim idejama i projektima, uvek je bila bar jedan korak ispred drugih. Istovremeno, ona je bila vizionar čije ideje nisu uvek imale smisla i nisu se potčinjavale društvenoj logici i ekonomiji.

Sa Zahom Hadid sam učestvovao na Pariskom bijenalu 1985. godine. Bilo je to vreme prekretnice u arhitekturi, kada je postmoderna trijumfalno ovladala svetskom umetničkom scenom. Istovremeno, kod nas je bojažljivo, uz nevericu i nerazumevanje, probijala put "na mala vrata". Zaha je tada bila na početku karijere, nedovoljno poznata, ali prepoznata po izvanrednim arhitektonskim crtežima. Na ovoj bijenalnoj izložbi koja je iznela promene u arhitekturi i dolazak novog arhitektonskog pokreta, Zaha je predstavila projekat smele rekonstrukcije kuće u londonskoj Belgraviji. Crtež izrađen u izometrijskoj projekciji sadržavao je sve elemente novog arhitektonskog stila: perforisane zidove, samostalno podignute stubove, talasaste površine. Projekat je odudarao od već izgrađenog, krutog, tradicionalističko - istorijskog stila prisutnog u arhitekturi ostalih postmodernista - izlagača na ovoj izložbi, pre svega Alda Rosija, Marija Bote, Masimilijana Fuksasa. Njena ideja bila je bliža arhitekturi izlagača Frenka O. Gerija i grupe Kop Himelblau, koji su već tada vladali "arhitekturom raščlanjavanja" koja će ih odvesti u kompleksnost parametricizma. Ova kraljica zakrivljenog prostora godinama je suvereno vladala modnim pistama svetske arhitektonske elite, projektujući građevine koje su neizgradive i preskupe, neprimerene za one tehnološki i finansijski nerazvijene. Međutim, da li sa odlaskom slavne arhitekte nestaje i njen koncept tehniciziranih građevina?

Projekat Zahe Hadid za futuristički blok "Beko" na Kalemegdanu (na slici) nedavno je zamenjen jednostavnim i izgradivim kompleksom, koji je bliži razumnom senzibilitetu stanovnika. Zahine zakrivljene forme nisu mogle da se uklope u istorijski sadržaj Kalemegdana, a verovatno ni u finansijsku konstrukciju gradnje u siromašnoj Srbiji. U isto vreme, Prickerovu nagradu 2016. dobio je čileanski arhitekta Alehandro Aravena, koji se okrenuo neobičnoj inspiraciji: mudrosti koju sadrže slamovi i favele. Umesto da gradi velike i reprezentativne objekte, on se okreće projektovanju malih "polu-kuća", koje su namenjene siromašnim porodicama, predlažući izgradivu i korisnu arhitekturu.

Slobodan Maldini: Kultura i preduzetništvo, Večernje novosti 2. april 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura i "preduzetništvo"

Piše Slobodan Maldini

Zbog novog Zakona o kulturi više od šezdeset institucija kulture u Srbiji izgubilo je povlašćeni status. Novim zakonom ukidaju se ustanove kulture od nacionalnog značaja, a naše najznačajnije kulturne institucije poput Narodnog muzeja, beogradskog Narodnog pozorišta, Narodne biblioteke Srbije ili Jugoslovenske kinoteke izgubile su nacionalni  status. Donedavno pod zaštitom države, ove ustanove u kulturi sada su prepuštene sebi samima, odnosno tržištu. A svima je poznato da tržište u visokoj kulturi u Srbiji jedva postoji. Nema nezavisnog projekta u našoj, ali i u svetskoj vrhunskoj kulturi koji je profitabilan. U poplavi popularne subkulture, naša kultura je odavno izgubila značaj, a bavljenje kulturom danas se u Srbiji ne isplati. Nakon što je i država digla ruke od finansiranja svojih institucija u kulturi, neminovna je njihovo propadanje. Ove ustanove će ubrzo morati da menjaju svoju programsku politiku i da je prilagođavaju tržištu koje favorizuje nekulturu, ili će biti suočene sa nestankom. U bliskoj budućnosti postoji mogućnost da ove institucije budu privatizovane, a to će biti kulturni krah našeg društva. Međutim, da li je ovaj zakon isključivi krivac urušavanja naše kulturne scene?

Tokom proteklih decenija mnoge naše kulturne institucije - kulturni centri, pozorišta i galerije - suočene sa finansijskim teškoćama okrenule su se programima koji nemaju vezu sa kulturom. U objektima kulture nikli su kafići, čak i noćni klubovi zatvorenog tipa. Po pravilu, radi se o ustupanju elitnih prostora kulturnih ustanova preduzetnicima - restoraterima i kafedžijama - koji u njima razvijaju biznise koji nemaju dodirne tačke sa programima u kulturi. U cilju preživljavanja, mnogi kulturni centri su odavno rešili da naplaćuju izlaganje u svojim galerijama. Mladi umetnici nemaju novca da zakupe galeriju, a bogati zakupci najčešće nisu kvalitetni stvaraoci. I tu dolazimo do apsurda, jer kulturne ustanove počinju da budu mesta širenja kiča i šunda.

Na našoj kulturnoj sceni odavno umetnici nemaju uticaj. Iako smo proteklih godina svedoci pojačanog interesovanja za umetnost socijalističke Jugoslavije od strane kulturnih institucija na Zapadu, posebno Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, teško da su to osetili i naši umetnici. Njihova dela, zaboravljena u depoima naših kulturnih centara, našla su se u rukama "kulturnih preduzetnika" koji ih skupo prodaju u inostranstvu. U isto vreme, pojavili su se i falsifikatori dela naših savremenih umetnika, čiji su falsifikati dospeli i u muzeje, na pr. u SAD. Falsifikati su predmet povećanog interesovanja špekulanata u regionu, kao na pr. "meanderi" Julija Knifera (na slici), koji se prodajui na Zapadu. Danas se sve više falsifikuju i drugi, srpski savremeni umetnici. Međutim, oni sami od svoje umetnosti nemaju ništa.