Slobodan Maldini: Velikani u srpskoj arhitekturi

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

VELIKANI U SRPSKOJ ARHITEKTURI

Pre par dana "procurela" je vest o održanom arhitektonskom konkursu za projekte budućeg Beograda na vodi. Na navodnom međunarodnom takmičenju koji je organizovala poznata kuća iz Dubaija učestvovali su velikani, među kojima se izdvaja poznato ime - arhitektonska kompanija SOM. Biro "Skidmor Ovings i Meril" potpisnik je mnogih kapitalnih projekata, među kojima su najviša kula na svetu Burdž Kalifa u Dubaiju (na slici),  Islamski centar u Njujorku ili zgrada sedišta NATO-a u Briselu. Ovu arhitektonsku kompaniju osnovali su 1936. u Čikagu Luis Skidmor i Natanijel Ovings. Do danas su projektovali više visokih zgrada, kao Henkok i Sirs u Čikagu. Beograd će imati sreću da realizuje projekte ovog renomiranog studija, a u naše arhitektonske vode uploviće tako i kompanija SOM.

Međutim, ovo nije prvi put da kod nas projektuju svetske zvezde. Iz poslednjeg toma Srpske enciklopedije vidimo da je na našem tlu ostavio "značajan trag" slavni austrijski arhitekta Oto Vagner, koji je 1905. bio član žirija na arhitektonskom konkursu za projekat poznatog beogradskog hotela "Moskva". Mada ne postoje pouzdani zapisi po kojima se može utvrditi stvaran Vagnerov doprinos srpskoj kulturi, postoje opravdane pretpostavke da je ovaj velikan kod nas ostavio i jedno arhitektonsko delo - lovačku kolibu u šumi kod Niša, čiji se projekat "čuva" u Narodnoj biblioteci Srbije.

Mnogo izvesniju vezu sa kulturom našeg podneblja ostvario je čuveni američki arhitekta Frenk Lojd Rajt, osnivač moderne arhitekture, aktivan krajem pretprošlog i početkom prošlog veka. Rajt nije u Srbiji ostavio nijedno arhitektonsko delo. Međutim, prisustvo čuvenog tvorca projekta muzeja Gugenhajm u Njujorku u kulturi Balkana obezbedila je njegova žena Olgivana (Olga Ivanovna Lazarević), unuka vojvode Marka Miljanova. Olga je zajedno sa suprugom osnovala u Talesinu u Arizoni Rajtovu fondaciju, među najpoznatijim školama arhitekture u svetu. Živela je jedno vreme u Beogradu, potom u Rusiji, odakle je otišla u SAD gde je bila "najveća inspiracija" velikog američkog arhitekte Rajta.

Među svetskim velikanima možda je najveći kulturni pečat na Beograd ostavio Le Korbizje, jedan od najuticajnijih graditelja u 20. veku. Kada je ovaj 24-godišnji arhitekta 1911. godine putujući po Evropi došao u Beograd, napisao je u svoju beležnicu: "Beograd je najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu". O ovome je Milorad Pavić napisao da je arhitekta tada "imao pred sobom rezultate viševekovnih rušenja" grada koji je nestao. U svojoj knjizi iz 1946. Le Korbizje je opisao jedan projekat beogradskog arhitekte Branka Maksimovića kao primer površnog shvatanja modernog urbanog planiranja. Kada su velikanu 1955. s ponosom pokazali fotografije najnovijih zgrada u Beogradu, kratko je prokomentarisao: "Bože blagi, kako je ružno."

Slobodan Maldini: Atlas likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije - 21. vek

ATLAS LIKOVNIH UMETNIKA PRIMENJENIH UMETNOSTI I

DIZAJNERA SRBIJE - 21. VEK

OPIS KNJIGE

Autor knjige Slobodan Maldini (http://maldinislobodan.wix.com/leksikon-arhitekture) i izdavač Japansko društvo iz Beograda (http://japan-society-serbia.org) planiraju da objave "Atlas likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije 21. veka".

Kapitalno biografsko leksikografsko izdanje autora Slobodana Maldinija predstavlja značajan izdavački poduhvat u našoj kulturi. Sadrži biografije i najuspešnije radove naših najpoznatijih predstavnika primenjenih umetnika i dizajnera koji su ostavili značajan trag u našoj zemlji i svetu, u kontekstu u kojem su delovali, sa prikazom njihovih dostignuća.

Ovaj izdavački poduhvat predstavlja nastavak Maldinijevog višedecenijskog rada na leksikografiji i enciklopedistici na polju likovne kulture i umetnosti. Karakterišu ga sistematičnost, faktografska preciznost, pouzdanost i jasnoća, što je garancija trajne vrednosti.

To je izuzetna i neponovljiva prilika da se na jednom mestu nađu svi najznačajniji srpski primenjeni umetnici i njihova najvažnija produkcija u 21. veku.

Edicija će sadržati sledeće celine: Arhitektura, Dizajn, Vajarstvo, Tekstil i savremeno odevanje, Keramika, Scenografija i kostimografija, Slikarstvo i grafika, Fotografija, Istorija umetnosti.

Unutar svake celine, umetnici će biti predstavljeni istim brojem slovnih mesta, na istoj površini strane knjige sa fotografijama u boji, a redosled autora će biti utvrđen po abecedi. Knjiga će biti latinično izdanje zbog  toga što je namenjena čitaocima iz svih država regiona bivše Jugoslavije.

Knjige će biti u punom koloru, obima do 500 str po jednom tomu. Svaki autor biće ravnopravno zastupljen na jednoj kolornoj strani. Dimenzije knjige su 21,59x27,94cm. Biće štampana na standardnom belom papiru, u mekom povezu.

MATERIJAL ZA PRIPREMU KNJIGE

Ovim putem, pozivam Vas da, ukoliko želite da budete predstavljeni u knjizi, dostavite potreban materijal za njenu izradu, a mi ćemo na osnovu njega pripremiti Vašu stranicu u knjizi. To uključuje sledeće:

1. Dostavljanje radne biogradije autora, veličine do 2.000 slovnih mesta (karaktera) sa razmakom. Radna biografija treba da sadrži: biografske profesionalne podatke autora i kratku listu najznačajnijih izvedenih dela, sa godinama kada su nastala i kratku listu najznačajnijih nagrada. Radne biografije se dostavljaju u Word document formatu, u latiničnom pismu sa upotrebom srpskih znakova č (ne kao "c"), ć, ž, š i đ (ne kao "dj") u fontu Times New Roman. Nije poželjno umetanje simbola ili retkih fontova.

2. Ličnu fotografiju min. dimenzija 7x7cm, rezolucije 300 DPI, u boji ili crno belu, u jpg formatu (može RGB).

3. Do 6 reprezentativnih, kvalitetnih fotografija u boji, rezolucije 300 DPI, u boji (ili crno bele, ako želite) u jpg formatu, minimalnih dimanzija stranica 12x12cm (može RGB), sa odnosom stranica po izboru (kvadratne, pravougaone i sl.). Ukoliko želite jednu veliku fotografiju na stranici, onda njena dimenzija treba da bude veličine stranice, odnosno 22x28,5cm ili malo veća. Istoričari umetnosti će dostaviti fotografije svojih knjiga ili izložbi.

4. Naslov svake fotografije posebno, u Word document formatu, u latiničnom pismu, sa upotrebom srpskih znakova, u fontu Times New Roman.

ROK ZA PREDAJU MATERIJALA

Da bi prva knjiga izašla do jeseni 2014., molim vas da mi dostavite sav gore navedeni materijal najkasnije do:   20. marta 2014. godine.

Molim vas da mi najkasnije do 15. marta 2014. potvrdite učešće u projektu, kako bih mogao na vreme da isplaniram broj strana i eventalan broj tomova knjige.

MATERIJAL TREBA POSLATI E-MEJLOM NA SLEDEĆU ADRESU:

japansko.drustvo.pr@gmail.com

Za sve detalje možete da mi se obratite direktno na tel. 064 202 49 04 ili na gore navedenu mejl adresu.

GDE KUPITI KNJIGU

Po izdavanju, knjigu će biti moguće kupiti preko interneta. Knjige će biti isporučivane putem pošte. Cena će biti određena kada bude poznat konačan obim izdanja. Kupovinom knjige podržaćete humanitarne akcije Japanskog društva u Srbiji.

Slobodan Maldini  i

Japansko društvo

Slobodan Maldini: Metro na vodi, "Večernje novosti", 1.mart 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

METRO NA VODI

Pred Beogradom su dva velika projekta. Beograd na vodi je smela zamisao koju je potpredsednik Vučić odlučan da realizuje, čime će biti spušten centar grada na desnu obalu Save. Drugi poduhvat je Beogradski metro, kojim grad treba da reši narasle saobraćajne probleme. Mnogi smatraju da ova dva poduhvata ne mogu da budu realizovana odvojeno. Da bi se grad spustio na vodu, potrebno je da bude izgrađen železnički čvor u Prokopu, što vodi daljim investicijama u saobraćajnu infrastrukturu. U ovakvim okolnostima, izgradnja metroa je neizbežna, što zahteva velika ulaganja u izgradnju podzemnih linija i metro mosta preko Save. U saobraćajne promašaje proteklih vlasti: izgradnju Mosta na Adi i projekat tzv. "Tramvaja za 21. vek" do sada su nepotrebno potrošene skoro 2 milijarde evra, a osnovni problemi nisu rešeni. Da li je moguće primeniti tehničko rešenje koje će zadovoljiti potrebe grada a pritom nas neće uvući u nove, bespotrebne investicije?

Pre nekoliko godina radio sam studiju izvodljivosti tzv. "Metroa na vodi". Ideja je nastala iz potrebe rešavanja jednostavnog i jeftinog javnog prevoza putnika u ekonomskim i terenskim uslovima u kojima se nalazi Beograd. Nastao na obalama dve najveće regionalne reke, grad je priobalje starog i Novi Beograd razvio nasipanjem i regulacijom plavnog tla. Stari Beograd je sagrađen na brdu na kojem dominiraju Terazijski  i Kalemegdanski plato. U teškim prirodnim uslovima, izgradnja klasičnog metroa je preskupa. Ograničenja terena upućuju na tehnološki napredno i ekonomski isplativo rešenje - izgradnju vazdušnog umesto podzemnog saobraćajnog sistema  - vazdušnog tramvaja. Ideja preuzeta od skijaških centara primenjena je u gradovima, poput: Tramvaja ostrva Ruzvelt u Njujorku (na slici), Portlandskog vazdušnog tramvaja ili Vazdušne linije Emirata nad Temzom u Londonu. Dvospratne kabine kapaciteta 200 putnika primenjene su na žičari Vanoaz u Francuskoj. Iako sagrađena na nepristupačnom terenu, koštala je 15 miliona evra, 5 puta manje od beogradskih  "španskih tramvaja".

Prva linija beogradskog metroa na vodi spajala bi Zemunski kej i Kalemegdan. Trasa bi vodila duž desne obale Dunava, iznad zelenog pojase i reke. Sa kapacitetom kabina preko 200 osoba, mogući protok je 3-4000 putnika na sat, odnosno do 60.000 dnevno. Ovakav transport ne zavisi od vremenskih uslova, ne poznaje saobraćajnu gužvu ni semafore, tih je i ne zagađuje okolinu. Cena izgradnje linije Metroa na vodi je reda statističke greške u odnosu na cenu izgradnje klasičnog metroa. 

Slobodan Maldini: Minimalizam u arhitekturi, "Večernje novosti", 22. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

MINIMALIZAM U ARHITEKTURI

Minimalizam je stav u arhitekturi da se najmanjom mogućom upotrebom elemenata arhitektonske kompozicije i materijala postižu maksimalni kompozicioni i estetski efekti. Suštinu minimalizma čine oštrina primarnih elemenata (linija, ivica, površina i sl.) i suptilne teksture i boje. Nastavak je i proizvod modernističkog i ranijih stilova, kao što su počeci pokreta arts end krafts. Začeci minimalizma su u radovima Vilijama Morisa (1834–1896) koji je utemeljio modernističke principe i u dizajn uneo „totalan umetnički rad“. Ipak, za minimalizam kakav se održao do danas, najzaslužniji je Ludvig Mis van der Roe (1886–1969), najznačajniji predstavnik tog stila u arhitekturi. Njegov minimalistički kredo manje je više primenjen je u dizajnu kroz reduktivističke tendencije. U nameri da ostvari ekstremnu jednostavnost, nastojao je da maksimalizuje osećanje protoka prostora među zonama u enterijeru, kao i povezanost spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. To se vidi u Paviljonu u Barseloni (1929) i u kući Farnsvort u Planou, SAD (1945–1951). U oba primera, redukovanje detalja nije lični čin već izraz sjedinjenja arhitekture i prirode. Promena u interpretaciji stila dogodila se kad su minimalizam kao stav prihvatile mnoge arhitekte u svetu: Tadao Ando, Antoan Predok, Džon Pauson (objavio 1998. knjigu Minimalizam), Alberto Kampo Baeca i dr., koji su tražili ravnotežu između arhitekture i prirode kroz strogu jednostavnost forme, površine i detalja.

U savremenoj srpskoj arhitekturi minimalizam je prisutan u radovima vrlo malog broja autora. Njihovi radovi nastali su prvenstveno kao individualan estetski pristup, a potom i kao likovni stav autora, prihvaćen od investitora. Izražajan enterijer na ivici između minimalizma i Libeskindovog manira ostvario je Stevan Žutić na projektu salona nameštaja Kamerih u Baru (2010). Prefinjenom upotrebom sirovih materijala i ogoljenih oblika ostvario je atraktivan prostor. Među retkim delima minimalističkog izraza je "Kuća na ravnom bregu" u Mokrinu (2011) grupe arhitekata "Autori" iz Beograda. Ova prva od pet planiranih kuća na imanju ima odnos prema arhitektonskoj baštini kroz jednostavnu geometriju i strukturu. Porodična kuća "L" Branislava Mitrovića, Ognjena Krašne i Jelene Perović (2012, na slici) je izvanredan primer minimalističke arhitekture. Svedene osnove, prečišćene arhitekture do nivoa osnovnih geometrijskih oblika, ova kuća predstavlja smelo arhitektonsko rešenje koje suprotstavlja dva ekstrema: zatvoren atrijumski prostor i koncept otvaranja prema prirodnoj okolini, odnosno, "uvođenje" prirode u unutrašnjost arhitektonskog objekta. Projektanti su upotrebili samo tri osnovna graditeljska materijala: beton, staklo i keramiku. Kuća izražava minimalistički koncept koji arh. Mitrović objašnjava kao: svođenje, svođenje i svođenje.

Slobodan Maldini: Pešačke zone i umiranje centra, "Večernje novosti", 15. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

PEŠAČKE ZONE I UMIRANJE CENTRA

Nedavno je Hamburg predstavio urbanistički plan prema kome će u narednih 20 godina da postane grad pešaka. Predložena je izgradnju tzv. "zelene mreže" pešačkih i biciklističkih staza koje će da povežu postojeće saobraćajnice i obezbede sigurno kretanje stanovnika bez učešća automobila. Nakon realizacije plana, biće upotpunosti eliminisana upotreba automobila u gradu, a on će postati zelenije, zdravije i prijatnije mesto za život.

Iako radikalan u Hamburgu, ovaj princip godinama primenjuju mnogi gradovi. Arhetipski primer grada bez kolskog saobraćaja je Venecija, koja je podignuta na brojnim ostrvima lagune povezanim kanalima. Zermat u švajcarskim Alpima je grad bez automobila već proteklih trideset godina. Među istaknutim primerima gradova bez automobila su Činkve Tere u Italiji, Gent u Belgiji ili stari grčki grad Rodos, gde ulazak automobila fizički nije moguć. Interesantan je primer gradića Vobana kod Frajburga u Nemačkoj, gde se osnovni  prevoz odvija biciklom. Ovo mesto povezano je sa centrom Frajburga tramvajem, a stambene četvrti projektovane su duž tramvajske trase, sa distancama prilagođenim pešacima.

Pored principa isključenja kolskog saobraćaja, u upotrebi je i princip izgradnje pešačke zone, dela centra grada namenjenog pešacima. Prva pešačka zona nastala je 1953. u Holandiji u Roterdamu. U Kopenhagenu je 1962. glavna trgovačka ulica Stroget pretvorena u pešačku. Tokom 1970-tih došlo je do masovnog pretvaranja kolskih ulica u središnjim delovima gradova u pešačke. Ovaj način planiranja centra usvojio je i Beograd. Prva pešačka zona u Beogradu realizovana je 1980-tih kada je Knez Mihajlova ulica zajedno sa okolnim zatvorena za kolski saobraćaj.  U manjim gradovima Srbije ovaj proces se dogodio 1990-tih i posle 2000.

Međutim, pored pozitivnih efekata, gradovi sa pešačkim zonama suočili su se sa dugoročnim problemima. Poznati primer je širenje pešačke zone u Kopenhagenu, koje je 1980-tih dovelo do odumiranja pojedinih delova centra grada. Sličnu sudbinu doživljava Beograd. Zona Knez Mihajlove ulice danas daleko je od živog gradskog jezgra. Mnogi lokali se zatvaraju, a centralne funkcije se sele, velikim delom prenete na novobeogradski Tržni centar Ušće na levoj obali Save. Ovaj dugoročan trend potvrđuju mnogi primeri trgovačkih centara u starom gradu koji danas zjape prazni. Nekada elitni pešački centar "Čumićevo sokače", sa najskuplje prodavanim prostorom, danas je napušten. Tržni centri poput tzv. "Staklenca" na Trgu Republike, "Milenijuma" u Knez Mihajlovoj, "Kalemegdana" u Nikole Spasića ili "Siti pasaža" na Obilićevom vencu godinama tavore, prateći tendenciju zamiranja centra grada. Istovremeno, centralne funkcije preuzimaju prostori povezani kolskim saobraćajem, kao što su novobeogradski centri "Ušće", "Delta siti" ili "Merkator".

Slobodan Maldini: Izbori i arhitektonski konkursi, "Večernje novosti", 8. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

IZBORI I ARHITEKTONSKI KONKURSI

Pre isteka mandata, doneta je odluka o raspuštanju Skupštine i raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, iako je Kabinet predsednika Vlade izabran jula 2012. godine, a rekonstruisan septembra 2013. Pored pozitivnih ekonomskih kretanja, kada raste zaposlenost a spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, ukazala se potreba za raspisivanjem izbora. Ovo će koštati građane 1,14 milijardi dinara. Ukoliko će doprineti bržem razvoju Srbije, izbori su dobrodošli. Međutim, da li i na drugim poljima razvoja države građani i stručna javnost imaju mogućnost izbora i pravo glasa?

Arhitektura i urbanizam značajno učestvuju u razvoju društva. Prostorni i urbanistički planovi projektuju budućnost svake zemlje. Na njima se vide mogućnosti razvoja ali i ograničenja koja mogu negativno da utiču na zajednicu.  Ovim planovima društvo se opredeljuje za put kojim će se razvijati, odnosno za svoju budućnost. Rezultati realizacije urbanističkih planova su konačni, dugoročni i nepopravljivi, jer arhitektura ne trpi kratkoročna rešenja. Eventualne greške imaju trajnu reperkusiju na stanovništvo.

Predlaganje, donošenje i realizacija ovih dugoročnih planova kod nas se sve manje vrše uz prisustvo i učešće stručne javnosti. Poslednji primer je politička odluka da se u Beogradu gradi "Grad na vodi", nakon čega je usledila izrada urbanističkih projekata od strane nepoznatih autora i njihovo prezentovanje političarima kao konačnog rešenja. Da li je moglo drugačije? U demokratskim zemljama, naročito u društvenom sistemu kojem teži naša zemlja  gde se demokratskim izborima prevremeno proverava podrška koju aktuelna vlast ima u narodu, trebalo je primeniti isti princip i na arhitekturu. Urbanističko rešenje novog centra Beograda moralo je da bude izabrano na javnom, međunarodnom, transparentnom konkursu. Na njemu bi sigurno učestvovali mnogi svetski poznati stručnjaci i timovi, sa rešenjima neuporedivo kvalitetnijim u poređenju sa sadašnjim projektom nepoznatog autora. Takođe, investicija od 2,8 milijardi evra za koju se očekuje da bude uložena u izgradnju "Grada na vodi", mogla je da bude proverena putem transparentne međunarodne licitacije. Možda bi na taj način bila obezbeđena mnogostruko viša sredstva?

Prilikom ulaska u ovakav razvojni poduhvat, čak i zemlje sa mnogo razvijenijom ekonomijom i prostornim planiranjem daju planove na međunarodnu proveru. Na primer,  Nemačka je donoseći razvojni plan današnjeprestonice inicirala 1979. Međunarodnu izložbu graditeljstva Berlina, koja je imala cilj da definiše razvojne  arhitektonske i urbanističke planove tog grada. Povodom izložbe, do 1987. poznati svetski arhitekti podizali su kapitalne objekte Berlina (na slici). Bio je to najambiciozniji graditeljski poduhvat u evropskoj novijoj istoriji, a njegovi rezultati prisutni su i danas.

Slobodan Maldini: Arhitektura Sočija, "Večernje novosti", 1. februar 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ARHITEKTURA SOČIJA

Uskoro počinju Zimske olimpijske igre u Sočiju. Preambiciozno organizovane, to su najskljuplje olimpijske igre u istoriji jer uložena sredstva u organizaciju iznose preko neverovatnih 50 milijardi dolara. Ova vrednost daleko je nadmašila početne procene od 12 milijardi dolara koje je 2007. godine dao sam Putin. Prema analitičarima, biće to Olimpijada čija je organizacija koštala Rusiju koliko i troškovi svih dosadašnjih zimskih olimpijskih igara.

Tim povodom je u Beogradu nedavno otvorena izložba "Arhitektura Sočija" u organizaciji udruženja samostalnih stvaralaca "Sinteza" i Ruskog doma iz Beograda. Na izložbi su predstavljena arhitektonska dostignuća ogromnih razmera i važnosti, kao što su dela skulpturalne arhitekture: olimpijski stadion Fišt, ledena dvorana Boljšoj (na slici), dvorane Ajsberg, Adler arena, Šajba, planinski centri Laura, Roza Hutor i dr. Potpuno nova infrastruktura (elektro, vodovodna, kanalizaciona), drumske i železničke saobraćajnice, renovirana luka i aerodrom omogućavaju Sočiju da u budućnosti funkcioniše kao svetski turistički centar. Poput Barselone i Torina, čije su urbana i ekonomska budućnost promenjene nakon održanih Olimpijskih igara, Soči će se upisati u listu svetskih prestonica koje svojim sadržajima privlače veliki broj turista.

Višegodišnja olimpijska groznica u Sočiju koja je najveći pomak načinila u arhitekturi i građevinarstvu, podseća nas na davnu 1984. kada je Jugoslavija bila domaćin Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu. Šta je od nekadašnjeg olimpijskog graditeljskog duha ostalo danas? Čini se da je olimpijski plamen Sarajeva odavno iščezao iz kolektivne svesti. Umesto da je Olimpijada doprinela razvoju grada i turizma u susednoj državi, čini se da su iza nje jedino ostali enormni troškovi i sportski objekti koji su se urušili usled nebrige i neodržavanja. Olimpijska dvorana Zetra je u fazi propadanja, KJP Skenderija opustošena, Ledena dvorana je trajno zatvorena zbog urušenog krova. Olimpijske planine se guše u smeću i neplanskoj gradnji. Bob staza je proglašena najlepšom napuštenom građevinom na svetu.

Vođen ambicijama čelnika, Beograd se dva puta neuspešno kandidovao za Letnje olimpijske igre: 1992. i 1996. Tu je 2009. održana 25. Letnja univerzijada. Ovim povodom sagrađen je Belvil, Olimpijsko selo sa 1850 stanova na površini od 15 ha. Zbog izgradnje ovog stambenog naselja, planom je povećana spratnost sa 6 na 13 etaža, a na tom presedanu je sagrađen brutalan blok u kojem danas malo ko želi da živi.

Nasuprot Sočiju i Beogradu, Kopenhagen ima ideju koja spaja ekologiju i sport. Do 2016. tu će biti izgrađena spalionica smeća-elektrana koja će proizvoditi energiju spaljivanjem otpada. Prema projektu Bjarke Ingels grupe, krov elektrane je pretvoren u skijalište za građane i goste, koje će raditi tokom cele godine.