Spomenička kultura, tekst Slobodana Maldinija, "Nedeljnik", 29. mart 2018.

1.  Povod tekstu su sve intenzivnije najave izgradnje spomenika brojnim ličnostima srpske političke istorije, nauke i kulture, kao što su Zoran Đinđić, Slobodan Milošević, Stefan Nemanja (u Beogradu), kralj Petar (u Novom Sadu), postoji čak nekoliko spomenika Nikoli Tesli u Beogradu, a nije uobičajeno da jedna ličnost ima više spomenika u jednom gradu. Šta bi, u krajnjoj liniji, to moglo da znači, na šta to ukazuje? Koji je Vaš utisak?

2. Šta konkretno mislite o svakom pojedinačnim rešenju iz prethodnog pitanja, kao i mestima predviđenim za podizanje tih spomenika (za Slobodana Miloševića, konkretno rešenje, doduše, još uvek nemamo, osim toga što je najavljeno da bi trebalo da bude realistički izvajan, u bronzi)? Ukoliko smatrate da bi trebalo spomenuti još nekog, navedite, slobodno.

3. Da li postoje, u umetničkom smislu, merila ili stilovi prema kojima, odnosno u kojim se vaja određeni spomenik, skulptura državnicima, naučnicima, umetnicima, ili su merila prepuštena umetničkim slobodama autora? 

4. Spomenici gotovo uvek pokreću debate, podeljena mišljenja stručne i nestručne javnosti, šta mislite, zbog čega? 

Slobodan Maldini:

1. Sve intenzivnije odavanje počasti i sećanja na poznate ličnosti prvenstveno predstavljaju jačanje potrebe i svesti da se istaknu značajni predstavnici srpske istorije. U ne tako davnoj istoriji imali smo period kada nije podignut nijedan veći spomenik nekoj značajnoj ličnosti. Danas su brojne aktivnosti na širenju spomeničke kulture i to je u principu dobro. Međutim, podizanju spomenika potrebno je prići sa velikom pažnjom, budući da se radi o istorijski značajnim temama, koje će u budućnosti imati veliki trag na našoj kulturi. Ovakva situacija ukazuje na podizanje nacionalne svesti i potrebu da se njen nivo zadrži. A za to je najbolje tlo kultura. Istoriju društva sačuvaćemo na najbolji način ako je prenosimo na mlade generacije, pre svega evociranjem na ličnosti i dela velikana našeg društva, a za to je najbolji medijum umetnost. Tokom istorije, u umetnosti su sačuvani artefakti koji svedoče o nacionalnoj istoriji i kulturi društva. A spomenička umetnost je možda najverodostojniji  medijum predstavljanja i prenošenja kulturne istorije jedne nacije,

2. U intenzivnoj aktivnosti podizanja spomenika velikanima naše istorije, danas se srećemo sa različitim spomeničkim rešenjima. I pored izuzetno kratkog protoka vremena i još uvek nedovoljno definisane istorijske uloge Zorana Đinđića, spomenik tragično nastradalom premijeru je opredeljenje zajednice da oda počast i zahvalnost njegovom delu. Naravno, krajnje je upitno ko treba da podigne ovaj spomenik, pre svega zbog čega to nisu uradili njegovi partijski drugovi, isti oni koji su, na primer, podigli spomenik predsedniku Azerbejdžana Hejdaru Alijevu. Naravno, usledio je odgovor na spomenik Đinđiću u vidu zahteva za podizanjem spomenika Slobodanu Miloševiću i to nije ništa neobično. Ono što iznenađuje jeste upravo istorijski trenutak u kojem se ovaj zahtev postavlja. S pravom se postavlja pitanje: da li ova dva spomenika mogu da budu izvor političkih ili drugih neslaganja pa i podela? Međutim, iako se podigla prašina povodom ova dva spomenika političarima, tokom proteklih godina smo prisustvovali podizanju većeg broja spomenika koji nemaju baš nikakve veze sa našom istorijom i kulturom. Da podsetim: 2014. godine podignut je u centru Beograda spomenik ruskom caru Nikolaju II, 2017. je otkriven spomenik kineskom filozofu Konfuciju, 2016. kazaškom pesniku Žabajevu. Sa druge strane, postojale su već tri inicijative, među kojima je moja lična treća, da se povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata prenese u Beograd kopija Spomenika srpskim kraljevima koja se nalazi u centru Pariza. Na tom spomeniku se nalaze kralj Petar I, kralj Aleksandar Prvi Jugoslovenski, francuski mašal Franše d'Epere. I pored ovih inicijativa, država nije našla za shodno da ovaj spomenik postavi u našoj prestonici. Posebna priča je podizanje spomenika Stefanu Nemanji, za koji su pozvani inostrani vajari: iz Rusije, Kine, Italije i Slovenije, ali nije pozvan nijedan iz Srbije. Odabrano je rešenje ruskog vajara.  

3. Spomenička umetnost, pre svega vajarstvo, danas je u svetu na potpuno različitoj liniji razvoja. Akademizam i figuracija odavno nisu sredstvo umetničkog izražavanja. Zbog toga, spomenici koji se realizju u Srbiji najčešće su umetnički bezvredni, ne predstavljaju bilo kakav pomak. Međutim, njihova vrednost je prvenstveno u političkom smislu, sa ciljem da prenesu određene poruke širokim slojevima naroda. A da bi te poruke bile eksplicitne, jasne, potrebno ih je izraditi da budu svima lako razumljive. A tu nastaje raskorak sa umetnošću. Jer, prava umetnost ne prenosi poruke koje vlast upućuje širokim narodnim masama. One su u umetnosti sasvim druga kategorije, kako u estetskom tako i u simboličkom pogledu. teško da će savremeno vajarstvo moži da zadovolji želje neupućenih predstavnika vlasti koji su u osnovi realizatori spomenika. Tako dolazimo do apsurda da je savremena skulptura "neupotrebljiva" kod naših vlasti, prvo iz razloga što je nerazumljiva, a potom i što ne prenosi na jasan način njihove poruke. I tu je večni raskorak između kulture i kiča. Nažalost, slična situacija se dogodila u susednoj Makedoniji, kada je vlast u želji da učvrsti istorijske nacionalne pozicije pribegla krajnjem kiču, jer je samo on eksplicitno razumljiv narodnim masama. Međutim, desilo se suprotno. Danas je prestonica Makedonije u svetu viđena kao poprište lošeg ukusa, svojevrsnog cirkusa. Bojim se da polako i naša prestonica ne dobije elemente neukusa makedonske.

4. Danas se pokreću brojne debate povodom podizanja spomenika. To je razumljivo, jer se radi prvenstveno o političkim spomenicima, a tek zatim o istorijskim i kulturnim dobrima. A u politici, pogotovo danas, postoje brojna sporenja. Ali, ono što zabrinjava je upravo što su sve te debate vođene na političkoj, a ne na kulturnoj, istorijskoj ili estetskoj podlozi. Danas o spomenicima debatuju političari, vlast i opozicija, dok se likovni umetnički kritičari najčešće drže po strani. Ono što je meni porazno jeste da u žirijima na konkursima za spomenike učestvuju naši eminentni slikari, vajari, umetnici par ekselans, koji svoj visoki status cenjenih umetnika prodaju za male pare, glasajući za likovno rešenje koje je po ukusu političara i širokih narodnih masa. Zbog toga, naše nove spomenike danas prave sranci, oni izgledaju kao da su istrgnuti iz nekog stripa ili istorijskog filma, a sve češće nemaju vezu sa današnjim vrhunskim dostignućima na polju spomeničke umetnosti.