Sunday 1 March 2015

Nekoliko tekstova koje sam objavio u "Večernjim novostima" u vezi Beograda na vodi


Bilo je još par mojih tekstova, kao na pr. ovaj iz 4. januara 2014.:

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

BEOGRAD PREKO VODE

Beograd je grad na dve regionalne reke. Sa dužinom obala preko 200km i 16 rečnih ostrva on je prirodni fenomen, a takve karakteristike terena nema nijedan grad u Evropi. Bez obzira na ove prednosti, Beograd je grad koji nije dovoljno iskoristio svoj položaj na rekama.

U toku je kampanja za realizaciju urbanističkog plana "Grad na vodi"- silaska centra Beograda na desnu obalu Save. Najavljena investicija će višestruko premašiti investiciju Mosta na Adi. Bez obzira što su Beograđani odavno navikli na najave ove vrste, zbog čega su ravnodušni, istina je da su obale Save i Dunava zajedno mnogo veći izazov za urbanističko planiranje od Savskog amfiteatra, prostora koji je predmet trenutne pažnje vlasti.

Opšti utisak je da su beogradske obale jadne, zapuštene, prepune otpada, sa divlje izgrađenim industrijskim objektima. Na levoj obali Save preko puta budućeg ekskluzivnog "Grada na vodi" nalazi se divlje naselje u kome i dalje stanovnici žive u udžericama, na ulicama, greju se na drva i u dvorišta gomilaju otpad. Teško da će država investicijom "Grada na vodi" moći da izbegne potrebu rekonstrukcije obala i uklanjanja teškog otpada, divljih deponija i fabrika betona. Teško da će biti moguće izbeći rešavanje ovog skupog civilizacijskog kontrasta.

Umesto što se bave za ovo teško vreme nerealnim ambicijama, naši čelnici bi prvenstveno trebalo da neguju ono lepo na obalama grada što je stvarano decenijama. Beograd je postao svetski poznata prestonica sa hiljadama kućica na vodi: objektima za odmor, restoranima, kafićima. One su nikle spontano i baš zato su turistička atrakcija. Stariji turisti dolaze u Beograd lađama koje plove Dunavom. Oni mladi, poput Slovenaca, pristižu najčešće železnicom, a borave tu uglavnom zbog jedinstvenih atraktivnih turističkih sadržaja na rekama. Sve brojniji turisti iz bivše bratske republike uživaju u našoj prestonici izvanredno se provodeći na čuvenim splavovima.

Život u gradu na vodi košta. Za novac koji će Beograđani narednih decenija da izdvajaju otplaćujući faraonski Most na Adi, najskuplji te vrste u svetu, mogli su na primer svih tih godina da se besplatno voze gradskim saobraćajem. Opravdana je sumnja da će nas projekat "Grad na vodi" koštati mnogo više od velelepnog mosta. Jer, ono što taj projekat nosi: izmeštanje železnice izvan Savskog platoa, izgradnju nove železničke stanice, izgradnju novog saobraćajnog čvora, novog mosta na Savi, troškove raseljavanja i druge komunalne troškove, teško da će biti otplaćeno prodajom očekivana 1,8 miliona kvadrata prostora. Stotine novoizgrađenih poslovnih zgrada u Beogradu danas vape za svojim vlasnicima ili zakupcima kojih nema jer nema ni privrednih aktivnosti. Građani prestonice s pravom strahuju da će projekat "Grada na vodi" biti još jedno među brojnim "prevođenjima" Beograđana preko vode.

Onda i ovo, od 25. januara 2014.:

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

VIRTUELNI GRAD BUDUĆNOSTI

Pre neki dan je investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Al Abar predstavio projekat "Beograd na vodi". Na prezentaciji u Beogradu procenjeno je da bi projekat grada na vodi mogao da košta između 2,5 i 2,8 milijardi evra. Na 80 hektara prostora na desnoj obali Save, tzv. "Savskom amfiteatru", Beograd će ovim projektom dobiti novi "grad budućnosti". Saopšteno je da će izgradnja 1,5 miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora doneti oporavak srpske građevinske industrije i pokrenuti privredu Srbije. To su vrlo dobre vesti, koje treba pozdraviti i prihvatiti sa odobravanjem. Međutim, ovaj prvobitni ishitreni optimizam ubrzo zamenjuje mnogo ozbiljnija slika budućeg "grada na vodi".

Bez obzira na najave novog "usaglašenog" projekta za tri nedelje, pokušaću da u najkraćim crtama analiziram predstavljeni plan. Već letimičnim pogledom na 3d model "Beograda na vodi" jasno je da je projekat smešten na imaginarnu lokaciju. Ono što bi trebalo da je Beograd, predstavljeno je nekim drugim, ravničarskim gradom, sa kulama na mestu današnjeg Kalemegdana. Zaleđe Savskog amfiteatra je nacrtano kao vrtni grad, sa vilama u zelenilu, poput rubnih delova Delhija. Očigledno, 3d model ne predstavlja Beograd. Da su projektanti samo otvorili na internetu "Gugl zemlju", imali bi pravu predstavu grada. Ovako se u svetu ne radi projekat vredan 2,8 milijardi evra. Međutim, ovo je samo tehnička stvar, a bitna pitanja su: šta nedostaje u urbanizmu "Beograda na vodi" i šta Beograd gubi ovim planom?

Koncepcijski, Grad na vodi ne sadrži osnovne savremene urbane funkcije. Poput bezličnih novobeogradskih blokova 60-tih, on nema jasno definisane ulice niti saobraćajne tokove. Ne postoji jasna segregacija kolskog i pešačkog saobraćaja. Dok Evropa izbacuje kolski saobraćaj iz centara, on je ovde uveden do same obale Save. U projektu se ne razmišlja o pešačkoj zoni, koja je karakteristična za sve savremene gradove. Koncepcijski, izostavljen je urbani odnos prema reci. Još jednom je propuštena prilika da grad dobije jedinstveni trg na Savi. Gradski park u urbanističkom planu lociran je bez ikakve veze sa rekom. Duž obale ne postoji kontinualna promenada. Ne postoji aktivan odnos prema zatečenom nasleđu i vrednostima na terenu. Projekat nije uzeo u obzir odnos prema panorami grada. Ne postoji ikakva naznaka odvajanja stambenog i poslovnog prostora u gradu. Izgradnja šoping mola na najatraktivnijoj lokaciji je pogrešna odluka. Zvezdasta marina je premala, potpuno neadekvatna i nefunkcionalna jer nije oblikovana za reku. Niski pešački most preko plovne Save fizički je nemoguć. On ne vodi nikud osim u novobeogradski slam. Iz projekta je jasno da neće biti ostavljen potreban železnički kolosek, što će stvoriti nove saobraćajne probleme. O budućem prelasku metroa preko reke nema pomena...
Pa ovo, iz 8. februara 2014.:

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

IZBORI I ARHITEKTONSKI KONKURSI

Pre isteka madata, doneta je odluka o raspuštanju Skupštine i raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, iako je Kabinet predsednika Vlade izabran jula 2012. godine, a rekonstruisan septembra 2013. Pored pozitivnih ekonomskih kretanja, kada raste zaposlenost a spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, ukazala se potreba za raspisivanjem izbora. Ovo će koštati građane 1,14 milijardi dinara. Ukoliko će doprineti bržem razvoju Srbije, izbori su dobrodošli. Međutim, da li i na drugim poljima razvoja države građani i stručna javnost imaju mogućnost izbora i pravo glasa?

Arhitektura i urbanizam značajno učestvuju u razvoju društva. Prostorni i urbanistički planovi projektuju budućnost svake zemlje. Na njima se vide mogućnosti razvoja ali i ograničenja koja mogu negativno da utiču na zajednicu.  Ovim planovima društvo se opredeljuje za put kojim će se razvijati, odnosno za svoju budućnost. Rezultati realizacije urbanističkih planova su konačni, dugoročni i nepopravljivi, jer arhitektura ne trpi kratkoročna rešenja. Eventualne greške imaju trajnu reperkusiju na stanovništvo.

Predlaganje, donošenje i realizacija ovih dugoročnih planova kod nas se sve manje vrše uz prisustvo i učešće stručne javnosti. Poslednji primer je politička odluka da se u Beogradu gradi "Grad na vodi", nakon čega je usledila izrada urbanističkih projekata od strane nepoznatih autora i njihovo prezentovanje političarima kao konačnog rešenja. Da li je moglo drugačije? U demokratskim zemljama, naročito u društvenom sistemu kojem teži naša zemlja  gde se demokratskim izborima prevremeno proverava podrška koju aktuelna vlast ima u narodu, trebalo je primeniti isti princip i na arhitekturu. Urbanističko rešenje novog centra Beograda moralo je da bude izabrano na javnom, međunarodnom, transparentnom konkursu. Na njemu bi sigurno učestvovali mnogi svetski poznati stručnjaci i timovi, sa rešenjima neuporedivo kvalitetnijim u poređenju sa sadašnjim projektom nepoznatog autora. Takođe, investicija od 2,8 milijardi evra za koju se očekuje da bude uložena u izgradnju "Grada na vodi", mogla je da bude proverena putem transparentne međunarodne licitacije. Možda bi na taj način bila obezbeđena mnogostruko viša sredstva?

Prilikom ulaska u ovakav razvojni poduhvat, čak i zemlje sa mnogo razvijenijom ekonomijom i prostornim planiranjem daju planove na međunarodnu proveru. Na primer,  Nemačka je donoseći razvojni plan današnjeprestonice inicirala 1979. Međunarodnu izložbu graditeljstva Berlina, koja je imala cilj da definiše razvojne  arhitektonske i urbanističke planove tog grada. Povodom izložbe, do 1987. poznati svetski arhitekti podizali su kapitalne objekte Berlina (na slici). Bio je to najambiciozniji graditeljski poduhvat u evropskoj novijoj istoriji, a njegovi rezultati prisutni su i danas.

A ovaj je dobar: Metro na vodi! 1. 3. 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

METRO NA VODI

Pred Beogradom su dva velika projekta. Beograd na vodi je smela zamisao koju je potpredsednik Vučić odlučan da realizuje, čime će biti spušten centar grada na desnu obalu Save. Drugi poduhvat je Beogradski metro, kojim grad treba da reši narasle saobraćajne probleme. Mnogi smatraju da ova dva poduhvata ne mogu da budu realizovana odvojeno. Da bi se grad spustio na vodu, potrebno je da bude izgrađen železnički čvor u Prokopu, što vodi daljim investicijama u saobraćajnu infrastrukturu. U ovakvim okolnostima, izgradnja metroa je neizbežna, što zahteva velika ulaganja u izgradnju podzemnih linija i metro mosta preko Save. U saobraćajne promašaje proteklih vlasti: izgradnju Mosta na Adi i projekat tzv. "Tramvaja za 21. vek" do sada su nepotrebno potrošene skoro 2 milijarde evra, a osnovni problemi nisu rešeni. Da li je moguće primeniti tehničko rešenje koje će zadovoljiti potrebe grada a pritom nas neće uvući u nove, bespotrebne investicije?

Pre nekoliko godina radio sam studiju izvodljivosti tzv. "Metroa na vodi". Ideja je nastala iz potrebe rešavanja jednostavnog i jeftinog javnog prevoza putnika u ekonomskim i terenskim uslovima u kojima se nalazi Beograd. Nastao na obalama dve najveće regionalne reke, grad je priobalje starog i Novi Beograd razvio nasipanjem i regulacijom plavnog tla. Stari Beograd je sagrađen na brdu na kojem dominiraju Terazijski  i Kalemegdanski plato. U teškim prirodnim uslovima, izgradnja klasičnog metroa je preskupa. Ograničenja terena upućuju na tehnološki napredno i ekonomski isplativo rešenje - izgradnju vazdušnog umesto podzemnog saobraćajnog sistema  - vazdušnog tramvaja. Ideja preuzeta od skijaških centara primenjena je u gradovima, poput: Tramvaja ostrva Ruzvelt u Njujorku (na slici), Portlandskog vazdušnog tramvaja ili Vazdušne linije Emirata nad Temzom u Londonu. Dvospratne kabine kapaciteta 200 putnika primenjene su na žičari Vanoaz u Francuskoj. Iako sagrađena na nepristupačnom terenu, koštala je 15 miliona evra, 5 puta manje od beogradskih  "španskih tramvaja".

Prva linija beogradskog metroa na vodi spajala bi Zemunski kej i Kalemegdan. Trasa bi vodila duž desne obale Dunava, iznad zelenog pojase i reke. Sa kapacitetom kabina preko 200 osoba, mogući protok je 3-4000 putnika na sat, odnosno do 60.000 dnevno. Ovakav transport ne zavisi od vremenskih uslova, ne poznaje saobraćajnu gužvu ni semafore, tih je i ne zagađuje okolinu. Cena izgradnje linije Metroa na vodi je reda statističke greške u odnosu na cenu izgradnje klasičnog metroa. 

I ovaj, od 18.3.2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ADVOKATSKO I DRŽAVNO PLANIRANJE

Savremeno urbanističko planiranje kod nas sve manje vode urbanisti - planeri. Ovo područje prostornog i društvenog razvoja polako ali neminovno izmiče iz ruku arhitektonske struke i prelazi u sferu prava  i politike. Zbog čega je tako i koji su uzroci ovoj pojavi?

Advokatsko planiranje je preuzimanje koncepta advokatskog zastupništva direktno iz pravne prakse i njegovo primenjivanje na polju urbanizma. Ovaj način urbanističkog planiranja prvi put je nastao u SAD-u, a koncepciju je prvi predstavio planer Pol Davidov 1965. Osnovna ideja zasnovana je na stavu da zadatak urbanističkog planera nije samo da projektuje urbanu zajednicu već i da zastupa posebnu interesnu grupu stanovnika ili investitora na način kao što to čine advokati, zastupajući svoje klijente na sudu. Advokatsko planiranje razvijeno je 1970-tih kada su advokatske grupe počele da preuzimaju uloge urbanističkih planera. Vrlo brzo pokazala se politička priroda urbanističkog planiranja i arhitekture. Mnogi advokatski planeri, poput Roberta Gudmana smatrali su da je pozitivna urbana akcija jedino moguća putem radikalnih političkih promena.

Današnje urbanističko planiranje prvenstveno uzima u obzir pluralističke ciljeve politike i investitorskih interesnih grupa, a tek potom i socijalne interese stanovništva. Svrha urbanističkog planiranja kod nas nije ista kao nekad. Ono je danas višeslojno i uključuje zahteve moćnih investitora, potrebe države za novcem i napore vlasti da zaposli stanovništvo na realizaciji plana i na taj način obezbedi kratkoročni socijalni mir. U ovakvim okolnostima, teško je govoriti o kvalitativnim ciljevima urbanističkog planiranja: obezbeđenju humane urbane sredine koja će biti planirana po meri stanovnika na takav način da zadovolji njihove potrebe. Danas stanovnici novoplanirane urbane sredine nisu prioritetni činioci urbanističkog plana, već su sredstvo njegovog ostvarenja. Dominantni ciljevi budućeg plana su plasman kapitala bogatih investitora i njihov profit. Potom nastupaju interesi države, koja ima cilj da obezbedi sredstva za popunjavanje budžeta, da zaposli stanovništvo tokom urbane izgradnje i na kraju da ubire prihod iz novonastale imovine.

Ovako shvaćeno urbano planiranje nema potrebu za arhitektom-urbanistom. Štaviše, on je u ovom procesu samo smetnja - karika koja koči realizaciju plana svojim analitičkim i kritičkim stavom i namerom da proces urbanističkog planiranja realizuje na najkvalitetniji način. Upravo u ovakvom stavu urbaniste krije se njegova nepoželjnost i reaktivnost u procesu urbanističkog planiranja. Država nema vremena da se bavi analizama i mogućim modelima urbanog razvoja. Jer, prioriteti države i investitora su drugi: aktiviranje dostupnog kapitala odmah i brza realizacija koja će u najkraćem roku dovesti do prvih rezultata.


Neću više, još samo ovaj: (02.11 2013. 

ARHITEKTURA

ARHITEKTURA NA MARGINI

Slobodan Maldini

Savremena srpska arhitektura se razvija na marginama društva. Na nju utiču ograničenja karakteristična za teško stanje u našoj zajednici: ekonomski kolaps, socijalna nesigurnost, kulturna neizgrađenost, urušena ekološka svest, neiskorišćeni prirodni i ljudski potencijali. U ovakvim društvenim okolnostima ni arhitektura nije pošteđena. Uslovi za njen razvoj ne postoje, a arhitekti - nosioci razvoja su neaktivni, apatični, tavore na margini društvenih događanja. Šta su uzroci ovakve erozije arhitektonske struke?

Arhitekti u Srbiji danas ne čitaju knjige o arhitekturi. Oni su profesionalno neinformisani, a njihove informacije se zasnivaju na neobaveštenim izvorima. Srpska arhitektonska teorija je tokom 70-tih i 80-tih godina 20. veka pomno pratila inostranu arhitektonsku scenu i bila aktivna na njoj. Autori - klasici srpske savremene arhitekture bili su dobro obavešteni o događanjima na svetskoj arhitektonskoj sceni, a tadašnje stilove, trendove i aktivnosti su unosili i primenjivali na domećem tlu. Nije postojao značajan srpski arhitekta koji nije posedovao teorijske osnove i koji nije dao svoj doprinos arhitektonskoj teoriji.

Danas je mali broj autora i još manje knjiga koje se se bave teorijom arhitekture. Ne postoji nijedna knjiga mladog teoretičara u Srbiji koja bi na celoviti način obradila problematiku arhitekture. Današnji "teoretičari", ako se uopšte mogu tako nazvati, bave se popularnim temama, koje nisu relevantne za sadašnju domaću arhitekturu. Ako postavimo pitanje kog klasičnog arhitektu mislioca su današnji arhitekti pročitali, mislim da nećemo dobiti odgovor. Možda ne čudi zbog čega mladi arhitekti "autori", nažalost, ne poznaju Vitruvija, Paladija, Albertija, ali svakako čudi činjenica da ne poznaju ni mnoge autore - klasike savremene arhitekture.

Današnja arhitektonska kritika u Srbiji boluje od hroničnog nedostatka autoriteta. Tokom proteklih decenija struka je uništila svoje autoritete, a mladi nisu u mogućnosti da popune nastalu prazninu. Arhitekti starijih generacija su još uvek zadržali širinu pogleda i obrazovanja, koja je nadoknadila nedostatak njihovog današnjeg autoriteta u društvu. Na arhitektonskim konkursima danas nije moguće napraviti dobar žiri, jer ne postoje autoritativne ličnosti za to, a takođe ne postoje ni kritičari koji mogu o konkursu da autoritativno pišu.

Današnja graditeljska praksa je opterećena nezrelošću struke. Politika o arhitekturi ne zna ništa. U današnjoj vlasti ne postoji nijedna autoritativna ličnost na polju arhitekture. Današnji arhitekta u Srbiji je anoniman, nepismen i društveno zapostavljen. I dok zemlje u svetu, kao na primer Dubai (na slici), enormno ulažu u arhitekturu kao oblast koja predstavlja najznačajniji zamajac razvoja, arhitektura kod nas odumire, jer gubi teorijsku osnovu i opštedruštveni značaj.
Ma. još i ovaj od 3.12.2013.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

DILETANTI

Arhitekti diletanti uporno zagađuju našu urbanu sredinu. Arhitektonski objekti koje oni projektuju nisu arhitektura ni predmet zadovoljenja ljudskih potreba. Nisu ni roba - pre su sredstvo trgovine putem kojeg "vešti" preduzimači treba da ostvare milionske zarade. Iako novoizgrađeni, ovi objekti su već dospeli za rušenje. Prvo, jer ne poseduju ni minimum osnovnih estetskih kvaliteta, drugo, jer ne zadovoljavaju ni deo funkcionalnih potreba njihovih korisnika, treće, jer su uglavnom sagrađeni kršeći gradske urbanističke planove. Ovi objekti su predviđeni jedino da zadovolje potrebe investitora, a sve ostalo se nalazi u drugom planu. Međutim, najčešće i sami investitori upadaju u zamku sopstvenih pogrešnih procena. Nakon što izgrade objekat koji je probio sve dozvoljene urbanističke parametre: spratnost, površinu, gabarit, potrebe za parkiranjem, osunčanjem, potrebe za javnim komunikacijama, za dugotrajnom i kvalitetnom završnom obradom i sami investitori se često susreću sa teškoćama da svoj proizvod, spakovan po sopstvenoj meri, prodaju. U toj fazi, za njih je najbitnija lokacija, jer ona prodaje arhitektonski objekat. Upravo zbog ove činjenice, imamo situaciju u kojoj su objekti projektovani na elitnim gradskim lokacijama arhitektonski najlošiji, jer investitori, smatrajući da im lokacija prodaje objekat, ne obraćaju pažnju na arhitekturu. Samim tim, njima nije bitan ni potreban arhitekta.

U umetnosti i nauci, diletanti teoretičari zagađuju naše umove u istoj meri kao i diletanti izvođači, ali na različit, suptilan način. Nigde kao u arhitekturi oni nisu uspeli da nametnu svoje mišljenje do te mere da se za neupućene bezmalo izgubi granica između struke i diletantizma. Ovo pogrešno delovanje ušlo je i na neke privatne arhitektonske fakultete, posebno u neke marginalne grupe arhitekata koje teže da budu lideri na polju arhitektonskih udruženja. Jedno udruženje sa pompeznim nazivom "Asocijacija srpskih arhitekata" (ASA) tvrdi da je napravilo ugovor sa izdavačem "Srpske enciklopedije" o realizaciji stručnih tekstova, na osnovu čega se može zaključiti da raspolaže pravima da piše nacionalnu istoriju arhitekture. Pored mnogobrojnih propusta, u poslednjem tomu enciklopedije našao se i austrijski arhiteta Oto Vagner  koji ima malo veze sa Srbijom, a pogrešno prezime jednog autora ispravljeno je u zadnji čas. Asocijacija je osnovala "prestižnu" nagradu namenjenu velikanima srpske arhitekture, nazvanu ni manje ni više prema doajenu Nikoli Dobroviću. Članovi asocijacije koji imaju poseban status "arhitekte-umetnika", uglavnom su iz redova anonimnih arhitekata - diletanata, nepoznati su stručnoj javnosti, a do sada nisu ostvarili dela vredna pomena. Prestižan status arhitekte-umetnika dobili su na konkursu, na način koji je poznat samo upravi ove asocijacije arhitekata.

No comments:

Post a Comment