Dnevnik zabluda
UMETNOST I ARHITEKTURA
Piše Slobodan Maldini
Teorija umetnosti definiše arhitekturu kao umetnost
oblikovanja prostora. Kao što muzika oblikuje zvuk, vajarstvo materijale,
dizajn upotrebne predmete, arhitektura je međuodnos čoveka i prostora, u kojem
prostor dobija svoj oblik prilagođen potrebama onih koji u njemu borave.
Istoričari umetnosti su saglasni u shvatanju arhitekture kao umetnosti, a do
danas nije napisana nijedna kapitalna istorija umetnosti koja ne sadrži
arhitekturu. Arhitektura je dala najznačajnija umetnička dela, kao što su:
rimski Panteon, katedrala u Kelnu, Gaudijeva palata Guelj, Le Korbizjeova
kapela u Ronšanu, Rajtova Kuća na vodopadu, Utsonova Opera u Sidneju. Mnogi
veliki umetnici, poput Mikelanđela, bili su ujedno arhitekti, vajari, slikari,
ali i teoretičari umetnosti i inženjeri. Današnja umetnost je jednako kompleksna kao što je bila u doba renesanse
ili Ar nuvoa. Arhitekti umetnici su i inženjeri, skulptori, teoretičari
umetnosti i filozofi.
Mnogi naši
arhitekti i danas smatraju da arhitektura nije umetnost, već da je tehnika,
inženjerska disciplina, odnosno, tehničko sredstvo kojim se oblikuje prostor. Arhitekti
sami sebe svrstavaju u umetnike ili tehničare. Njihovi objekti govore jezikom
estetike ili su bledi tragovi nastali usled pohlepe investitora. Osnovno
pitanje je: da li je svaki arhitekta umetnik i da li je svaki arhitektonski
objekat umetničko delo? Među poplavom današnjih "arhitekata",
"menadžera", "preduzimača", sve ređe ima umetnika. Među
sagrađenim arhitektonskim objektima sve manje je onih za koje možemo reći da su
umetnička dela. Iza umetničkog dela uvek stoji snažna ličnost stvaraoca,
praktičara i teoretičara, sposobnog da oblikuje svoju ideju. Televizijski
toranj kao tehnička struktura nije umetničko delo. Međutim, Toranj na Avali to
jeste, jer sadrži koncept, ideju koja do tada nije viđena. Mostovi i
konstrukcije Santjaga Kalatrave su tehnološke strukture, ali su u oblikovnom smislu
umetnička dela. Međutim, isto ne važi za svaku novogradnju kod nas. Većina njih
nisu ni tehnička ni umetnička dela, već su jednostavno - kič ili bezidejne
građevine.
Godine 1985.
na poziv Žorža Budaja učestvovao sam na najpoznatijoj izložbi, Pariskom
bijenalu. Među izlagačima bili su i arhitekti:
Aldo Rosi, Tadao Ando, mlada i tada nepoznata Zaha Hadid. Mene je privukla
pojava Kejta Heringa, pripadnika moje generacije umetnika. Ovog mladića upoznao
sam par dana pred otvaranje izložbe u Velikoj hali La Vilet, gde je crtao na
zidu svoj grafit (na slici). Razgovarali smo o razlici između slikarstva i
arhitekture. Njegove reči i danas najbolje opisuju odnos ove dve umetnosti:
"Moje slike nikada ne bi postojale da nema zida. Tako i na ovoj izložbi,
da nema hale, zida u ovoj hali, ne bi bilo ni moje umetnosti... Slikarstvo
i arhitektura ne postoje svako za sebe..."
No comments:
Post a Comment