Slobodan Maldini: Novosadski arhitekti, "Večernje novosti", 9. avgust 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

NOVOSADSKI ARHITEKTI

Piše Slobodan Maldini

Prošle nedelje preminuo je velikan srpske arhitekture Dušan Krstić. Poznati novosadski arhitekta rođen je 1938. u Novom Sadu, a diplomirao je u Beogradu 1962. godine. Radni vek proveo je u Novom Sadu,  gde je 1999. godine izabran za profesora na Fakultetu tehničkih nauka, Smer arhitektura. Tu je radio sve do penzionisanja 2008. Načinio je značajan uticaj na popularizaciju arhitekture svojim javnim nastupima - predavanjima i izložbama. Pažnju javnosti skrenuo je 1968. godine kada je u Ledincima kod Novog Sada projektovao stambenu zgradu brutalnog izgleda - koristeći priručno izrađene betonske blokove vidne na fasadi. Njegovi Društveni dom i stambene zgrade (na slici) na Limanu sadrže estetiku velikana Luisa Kana koja do tada nije imala sledbenike na našim prostorima.

Sa Krstićem sam nekoliko godina predavao na katedri Arhitektonsko projektovanje na Departmanu za arhitekturu. Bio je smiren, blag, ali kritički oštar arhitekta i profesor. Godinama je bio zaokupljen proučavanjem lika i dela američkog arhitekte Rudolfa Šindlera, koji je poput njega, bio zapostavljen i neprepoznat od strane istoričara arhitekture. Dugo godina neshvaćen i ignorisan od svojih novosadskih kolega, Krstić je satisfakciju napokon dobio 2008. godine kada mu je za životno delo uručena Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije.

Malo je ljudi koji su poput Krstića zadužili arhitektonsku scenu Novog Sada. Jedan među njima je Đorđe Tabaković. Velikan srpskog modernizma, on je među prvima kod nas prihvatio bezornamentalni stil Le Korbizjea koji je bio funkcionalan, praktičan i jeftin za gradnju. Mada je sam često vodio gradilišta, nije bio toliko posvećen onda kada je trebalo i da naplati svoj rad. Do izgradnje Tabakovićeve "Palate Tanurdžić" (1934) u Novom Sadu nije bilo većih objekata za zajedničko stanovanje. Ova dominantna palata definiše urbani prostor centra grada, a njena fasada daje karakter izgledu tri centralne ulice. Njegova kuća doktora Klajna (1932) i danas je svojim proporcijama i prefinjenom estetikom daleko ispred savremenih novosadskih zgrada. Ovaj arhitekta nikada nije doživeo zvanično priznanje za svoj rad. Tek u poslednje vreme teorija arhitekture postavlja tog autora na zaslužno visoko mesto.

Treći velikan novosadske arhitekture, Dragiša Brašovan, projektovao je sedište Radničke komore (1929-31) i palatu Dunavske banovine (1936), koja izduženim oblikom asocira na dunavsku lađu. Pravilne i odmerene geometrije, ova palata predstavlja i danas arhitektonski simbol Novog Sada. Kao i ostale građevine podignute u duhu modernizmai ona je nakon Drugog svetskog rata, usled promene vlasti doživela devastaciju. Sa nje su skinuti bareljefi sa likovima vladara dinastije Karađorđevića. U vreme agresije NATO, oštećena je tokom bombardovanja, ali je ubrzo i obnovljena.