Slobodan Maldini: Umetnici krivci, Večernje novosti, 19. mart 2016.

Dnevnik zabluda

Umetnici krivci

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su umetnici preko svojih profesionalnih udruženja ponovo privukli pažnju na decenijama star problem. Više od 2.500 samostalnih umetnika u Srbiji danas ne mogu da ostvare svoja osnovna prava na zdravstveno i penzijsko osiguranje. Problem je u tome što je država u prošlosti redovno kasnila sa uplatama samostalnim umetnicima na ime zdravstvenog i penzijskog osiguranja, zbog čega su samostalni umetnici postali poreski dužnici, a sve kasnije uplate su redovno odlazile na izmirenje kamata za dugovanje, a ne za isplatu zdravstvenog i penzijskog osiguranja. Zbog dugovanja, samostalni umetnici se danas nalaze u sve težoj materijalnoj situaciji, sa stalnom pretnjom da im bude na ime duga zaplenjena lična imovina. Svi znamo da se vrednost jednog društva ceni po razvoju kulture. A umetnici su po pravilu izrazito senzitivni društveni sloj, zbog čega su i najranjiviji. Veliki je broj umetnika koji ne mogu da se prilagode vremenu, zbog čega trpe lične tragične posledice. Nažalost, društvo često nema sluha za ove pripadnike kulturne elite, zbog čega su neki među njima platili visoku cenu. Mnogi naši umetnici nisu zaslužili surov život koji su prinuđeni da vode, niti njegov tragičan kraj. Spomenuću samo neke među ovim tragičnim stvaraocima za koje društvo nije imalo dovoljno razumevanja, a trebalo je.

Pesnik, literat, osnivač avangardnog pokreta zenitizam, Ljubomir Micić nije bio predmet interesovanja posleratnih državnih institucija kulture, zbog čega njegovo ime, kao i pokret zenitizam, nisu ušli u Jugoslovensku enciklopediju likovnih umetnosti. Umro je u staračkom domu u Kačarevu kod Pančeva 1971., od upale pluća, zaboravljen. Slikar i likovni pedagog Lazar Vozarević, kubista i postenformelista, član grupe "Jedanaestorica", umro je 1968. godine od trovanja izazvanog isparenjima hemijskih sredstava kojima je slikao. Dušan Gerzić Gera, jedan od vodećih predstavnika novog talasa u jugoslovenskoj umetnosti, preminuo je 1998. godine u 37. godini života. Dejan Ećimović, avangardni postmodernista i član grupe arhitekata MEČ bio je priznat u svetu, ali ne i kod nas. Po povratku sa usavršavanja u inostranstvu izgubio je posao i ostao bez prihoda. U depresiji, izvršio je samoubistvo 2002. godine. Muzičarka i arhitektkinja Margita Stefanović, poznata klavijaturistkinja rok grupe "Ekaterina Velika" bila je uspešna na polju arhitekture onoliko koliko i u muzičkoj umetnosti. Poslednje godine života provela je u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika. Umrla je u bedi 2002. u 43. godini života. Slikar Tibor Bada, ikona jugoslovenske avangardne scene 1990-tih (na slici) počinio je samoubistvo neposredno pred svoj 43. rođendan 2006. godine. Sonja Savić, jedna od najvećih umetnica srpskog glumišta, umrla je 2008. u Beogradu u 47. godini života u bedi, zdravstveno zapostavljena.

Nekompetentnost i nemoć, Večernje novosti, 12. mart 2016.

Dnevnik zabluda

Nekompetentnost i nemoć

Piše Slobodan Maldini

Na opštem društvenom planu, posebno u arhitekturi, danas smo suočeni sa dve pojave. To su  nekompetentnost i nemoć. Nekompetentnost je karakteristika mnogih pripadnika vodećih društvenih struktura, čija je uloga da promenama i reformama predvode društvo u njegovom razvoju. Iako ne poznaju stručne probleme u pojedinim oblastima, oni uspevaju da nametnu društvu svoja rešenja. Nemoć je generalna osobina predstavnika intelektualne elite da se odupru uticaju nekompetentnih i sprovedu najkvalitetnija rešenja. Nemoć da sprovedu u delo najbole odluke odlikuje stručnjake, kompetentne pojedince, pa čak i institucije koje pred sobom imaju rešenje problema, ali nemaju nikakav uticaj na one koji odlučuju, da bi do tog rešenja i doveli. Iako priznati u svetu, pripadnici ove intelektualne elite kod nas nemaju i moć da svoje ideje, predloge i savete prenesu i primene u praksi. U sukobu nekompetentnih protiv kompetentnih ali nemoćnih predstavnika društva krajnji rezultat je degradacija, nazadovanje, zaustavljanje razvoja društva. A primeri društvene degradacije na planu arhitekture su brojni. Najznačajniji nedavni događaji na polju graditeljstva ujedno su i poražavajući za arhitekturu u Srbiji a potom i za našu kulturu u celini. Nabrojaću samo nekoliko nedavnih primera odnosa nekompetencije i nemoći u našoj arhitekturi.

Arhitektonska struka u Srbiji ne može da se odupre rušenju zgrade Generalštaba u Beogradu, arhitekte Nikole Dobrovića. Ovaj kompleks zgrada, najvredniji primer moderne arhitekture u regionu, doživeo je razaranje tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. Danas je u toku njegovo "plansko" rušenje. Nisu pomogle peticije, molbe, pozivi za spas ovog spomenika kulture. Arhitektonska struka do danas nije uspela da izvrši bilo kakav uticaj na vlast povodom gradnje projekta Beograd na vodi, eklatantnog primera neodgovornog ponašanja predstavnika vlasti prema istorijskom prostornom nasleđu. Arhitekti nisu uspeli da promene spratnost ni smanje stepen izgrađenosti ovog hiperurbanizovanog kompleksa koji se gradi na najkvalitetnijoj urbanističkoj lokaciji na Balkanu. Struka nije mogla da se odupre devastaciji i uništenju starih kulturnih jezgara u Beogradu, Zemunu i drugim gradovima,nastalim kao posledica novog Zakona o legaliaciji.Nije uspela da se izbori sa uništenjem arhitektonskih objekata značajnim u istoriji savremene srpske arhitekture. U Beogradu su srušene zgrada ambasade Nemačke arhitekte Bogdana Ignjatovića (na slici),  benzinska stanica "Dejton" Marija Jobsta, benzinska stanica autora Milenije i Darka Marušića, dve benzinske stanice "Pečurke" u Novom Sadu. U toku je borba protiv nekompetentnih u struci, posebno protiv plagijarizma u sopstvenim redovima, gde je poznat najnoviji slučaj kada su kolege iz banjalučkog arhitektonskog biroa "Polis" ukrale ideju projekta sportske sale škole u Obrenovcu arhitekte Jovana Mitrovića.

Mercedes, Trabant i Jugo, Večernje novosti, 5. mart 2106.

Dnevnik zabluda

Mercedes,Trabant i Jugo

Piše Slobodan Maldini

Iako je svet verovao da će rušenjem Berlinskog zida 1989. prestati era hladnog rata, to se nije dogodilo. Godine 1990. Nemačka Demokratska republika, razvijana pod ruskom kapom iza Berlinskog zida kao antifašističkog bedema, ujedinila se sa Saveznom Republikom Nemačkom. Iza dve Nemačke ostali su simboli dva društvena sistema: Mercedes u Zapadnoj i Trabant u Istočnoj Nemačkoj. Mercedes je simbol progresa nacije. On je velik, udoban, pouzdan, trajan. Mercedes juri velikim brzinama i pruža komfor. Iako nije tehnološki na nivou Mercedesa, Trabant je automobil koji je obeležio epohu. Njegov slabašni dvotaktni motor proizvodio je veliku količinu izduvnih gasova, a karoserija načinjena od plastike bila je predmet podsmevanja. Napušten kao zastareo koncept,Trabant je danas deo istorije, a Mercedes je jedan od najuspešnijih svetskih brendova. Međutim, kakvo je iskustvo naše zemlje na tom planu?

Nedavno je 3.000 zaposlenih u kompaniji Fijat Krajsler automobili Srbija poslato na plaćeno odsustvo. Bez obzira na državne subvencije, zbog nepostojanja tržišta prodaja novog modela "500 L" je pala, a budućnost fabrike je neizvesna. Danas smo suočeni sa pretnjom gašenja fabrike koja je odigrala najznačajniju ulogu u srpskom dizajnu.

Eru socijalizma kod nas obeležila je proizvodnja popularnog automobila iz Kragujevca, čuvenog Juga. Poznat po niskoj ceni, lošoj izradi, zastarelom dizajnu, taj mali automobil bio je ikona svoga doba. Svoju slavu preneo je i u SAD, gde je masovno prodavan pa čak i poklanjan kupcima skupljih automobila. Jugo je osvojio i Holivud, a danas postoje brojni klubovi njegovih obožavalaca. Danas postaje jasno da smo se prerano odrekli ovog malog ali praktičnog automobila - paradigme našeg društva. Za razliku od Mercedesa koji košta koliko i kuća u Srbiji, Jugo je bio dostupan svim slojevima stanovništva. Bio je jeftin, lak za održavanje, sa rezervnim delovima koji su po ceni već od nekoliko pakli cigareta bili dostupni na svakom koraku. Neprilagođen našim neravnim drumovima, Mercedes je simbol skorojevića, dostupan samo malobrojnima. Većina stanovništva u Srbiji vozi novokupljene automobile uvezene sa auto otpada na Zapadu, a malobrojni plaćaju i pola plate za lizing Zapadnim bankama.

Cilj mnogih društava je da postanu bogata. Međutim, da li je toliko važno biti bogat i da li bogatstvo istovremeno znači i sreću? U našem slučaju, težnja prema bogatstvu je očigledan gubitak sreće, jer je povezana sa faustovskom dramom "pravljenja pakta sa Đavolom". U želji da postanemo bogato društvo prepuštamo bogatima svoje stručnjake, prirodne resurse, teritoriju, kulturu, istoriju, suverenitet. Danas kupujemo u stranim marketima, hranimo se sa domaćih polja čiji su vlasnici stranci, vozimo strane automobile, radimo u stranim kompanijama, usvajamo strane, nametnute zakone...

Slobodan Maldini: NATO i arhitektura

Dnevnik zabluda

NATO i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je donesen Zakon o potvrdi Sporazuma Vlade Srbije i NATO o saradnji u oblasti logističke podrške. Zakon je donet u vreme kada na globalnoj sceni Rusija jača svoj uticaj i vojno prisustvo na Bliskom Istoku i okreće se Srbiji kao jedinom preostalom savezniku u Istočnoj Evropi. Na osnovu ovog Sporazuma, pripadnici NATO snaga dobili su diplomatski imunitet, pristup svim državnim, vojnim i privatnim objektima, oslobođenje od poreza i carina. Zakon je opravdan potrebom zaštite preostalih Srba na Kosovu. Tamo su Srbi etnički očišćeni za vreme NATO agresije 1999., kada su snage ove vojne alijanse bombardovale Srbiju. Agresija je okončana Kumanovskim sporazumom, potpisanim u mestu poznatom po istorijskoj Kumanovskoj bici, gde je srpska vojska 1912. porazila Tursku armiju i time označila kraj turske vladavine na Balkanu. Tokom razaranja Srbije od NATO snaga poginulo je više od 2.500, a ranjeno oko 12.500 ljudi.

Nakon NATO agresije, SAD su na Kosovu izgradile kamp Bondstil, najznačajniju i najsavremeniju vojnu bazu u Jugoistočnoj Evropi. Nakon što su napustili kompleks zgrada Ambasade u centru Beograda, Amerikanci su na mestu gde su u bombardovanju srušili zgradu Maršalata Vojske Jugoslavije na Dedinju, sagradili najmoćniji obaveštajni centar na Balkanu. Uz centar nalaze se i kasarna za američke marince, skladišta i radionice.

Usled NATO bombardovanja, arhitektonski fond u Srbiji doživeo je neverovatna razaranja. U bombardovanju su uništene: infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture. Srušena su 44 mosta, više od 150 objekata visokogradnje - stambenih i javnih objekata, ne računajući privatne zgrade i kuće, i dr. Spomenuću samo neka poznatija, istorijski vredna arhitektonska dela.  U Beogradu su stradali monumentalni objekti najznačajnijih srpskih arhitekata: Palata Vlade Srbije Nikolaja Krasnova, zgrada Generalštaba Nikole Dobrovića, Zgrada komande vazduhoplovstva Dragiše Brašovana, zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova Ivana Antića, televizijski toranj na Avali Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića, Palata društveno političkih organizacija Mihaila Jankovića, Hotel "Jugoslavija" arhitekata Mladena Kauzlarića, Lavoslava Horvata i Kazimira Ostrogovića i mnogi drugi. Kakvo je stanje ovih arhitektonskih objekata danas? Zgrada Generalštaba, iako zaštićen spomenik kulture, nalazi se u procesu rušenja. Zgrada komande  vazduhoplovstva  rekonstruisana je po originalnim planovima. Avalski toranj  je ponovo izgrađen. Zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova i hotel "Jugoslavija" i dalje čekaju na konačno arhitektonsko rešenje. Nanetu a nenaplaćenu štetu koju je zemlja pretrpela mnogi analitičari procenjuju u visini trocifrenih iznosa milijardi dolara. Do danas, za ovu agresiju nijedan predstavnik NATO pakta nije odgovarao.

Slobodan Maldini: Dve pobede, Večernje novosti, 20.februar 2016.

Dnevnik zabluda

Dve pobede

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su u Skupštini Srbije postignute dve pobede na polju kulture i umetnosti. Prvo, poslanici Skupštine nisu usvojili autentično tumačenje Zakona o autorskim i srodnim pravima, kojim je trebalo da bude uveden termin "rutinski izrađene fotografije", kojim se fotografija ne smatra autorskim delom. Posle upornog insistiranja fotografskih i novinarskih udruženja poslanici Skupštine odazvali su se na njihov apel i shvatili značaj autorstva. Drugo, nije usvojen predlog za ukidanje dodele nacionalnih penzija zaslužnim umetnicima. Iako je ukidanje ovih priznanja bilo predviđeno u izmenama Zakona o kulturi, Odbor za kulturu i informisanje je prihvatio amandmane vladajuće stranke kojima se ne ukidaju priznanja za vrhunski doprinos u kulturi, odnosno, nacionalne penzije. Nakon ove dve postignute skupštinske pobede, naši umetnici mogu da predahnu. Ali, koja je prava slika stanja u našoj umetnosti i koliko u našem društvu zaista vrede umetnici?

Nacionalne penzije dodeljivane su zaslužnim umetnicima od 2007. do 2013., kada su suspendovane zbog nedostatka novca. Na ovu odluku uticale su i kritike da postoji praksa dodele nacionalnih penzija folk pevačima, predstavnicima šunda i kiča. Iznos nacionalnih penzija je oko 360 evra, što je niže od prosečne zarade u Srbiji. Zbog neodgovornosti vlasti, oko 1.500 umetnika i dalje nema redovnu zdravstvenu zaštitu. Umetnička profesija je krajnje marginalizovana, a umetnici rade u neizdrživim uslovima. Oni koji su u srećnim vremenima uspeli da dobiju ateljee na Starom sajmištu, iseljeni su iz njih zbog ralizacije Memorijalnog kompleksa. Pre par godina kompanija "Luka Beograd" ponudila je 1.300 kvadrata skladišnog prostora na besplatno korišćenje umetnicima u cilju realizacije projekta "Soho u Beogradu". Protiv ove odluke odmah je stala tadašnja vlast koja je projekat zaustavila. Kada je devedesetih Beogradsko grafičko preduzeće (BIGZ) počelo da izdaje prostore u zgradi na Senjaku, u nju su se uselili umetnici. Oni su ovoj, nekada najvećoj štampariji na Balkanu (oko 20.000 kvm) udahnuli novi život i pretvorili je u našu najveću umetničku koloniju. 2007. zgrada je prodata na licitaciji po ceni višestruko nižoj od cene zemljišta na kojem se nalazi.

Malo je onih koji pamte srećna vremena u kojima su umetnici u Srbiji bili poštovani. Poznat je primer Petra Lubarde, kojem je za svrhu ateljea dodeljena reprezentativna vila na Dedinju (na slici) u blizini Titove rezidencije. Naime, 1957. jedna strana delegacija koja je došla u zvaničnu posetu Jugoslaviji, želela je da obiđe atelje čuvenog slikara. Lubarda, koji je stvarao u skromnom stanu, po Titovoj naredbi i hitnom postupku, preko noći je preseljen u velelepno zdanje. Da bi bila dočarana atmosfera i scenografija slikarskog ateljea, podovi vile su zbog posete delegacije umrljani bojama.

Slobodan Maldini: Plagijarizam, Večernje novosti 13. februar 2016.

Dnevnik zabulda

Plagijarizam

Piše Slobodan Maldini

U našoj savremenoj kulturi sve češće se susrećemo sa plagijarizmom. Ovaj vid sklonosti krađi ideja i nedopuštenom prisvajanju tuđe duhovne svojine često je prisutan na našoj kulturnoj sceni. Plagiraju se književni i drugi tekstovi, preuzimaju se tuđe ideje na polju dizajna i arhitekture, sve do bukvalnog prepisivanja delova ili celokupnih tekstova doktorskih disertacija i drugih naučnih radova. Iako tek odnedavno učestalo pronalazimo kritike koje se odnose na plagijarizam, on ima svoju dugu istoriju kod nas.

Još početkom dvehiljaditih, nakon smene vlasti, nekolicina političara na visokim položajima privukli su pažnju javnosti kada su skoro preko noći  postali doktori nauka, iako do tada nisu bili poznati po svojim naučnim radovima, niti su bili akademski visoko rangirani stručnjaci. Petnaest godina kasnije, po ovom pitanju nije se mnogo promenilo. I danas su neki predstavnici vlasti suočeni sa kritikama zbog prisutnog plagijarizma u njihovim ekspresno dobijenim akademskim doktorskim zvanjima. Međutim, plagijarizam mnogo češće srećemo na polju umetnosti, a posebno u arhitekturi. Poznat je slučaj profesorke beogradskog Arhitektonskog fakulteta koja je zbog plagijarizma u doktorskoj disertaciji bila primorana da ode u drugu akademsku sredinu, u Novi Sad. Ali, pored naučnih i drugih radova, plagijarizam je sveprisutan u arhitektonskom projektovanju, a kopije poznatih arhitektonskih projekata moguće je videti skoro na svakom arhitektonskom konkursu. Pomenuću samo neke među njima.

Na najznačajnijem arhitektonskom konkursu u našoj novijoj istoriji, projektu Centra za promociju nauke u Beogradu, 2010. je nagrađen projekat  Austrijskog arhitekte Volfganga Čaperela. Ovaj rad plagira opštepoznati koncept Šarp centra u Torontu (na slici), građevine uzdignute na kosim stubovima britanskog arhitekte Vila Alsopa, koji je 2004. dobio najviša svetska priznanja. Na istom konkursu, slovenački tim Sadar-Vuga plagirao je projekat grupe Fluid Moušns arhitekti iz Irana za zgradu sinepleksa u Teheranu. Na konkursu za beogradski tipizirani kiosk 2011. pojavio se rad arhitekata Miloša Radoičića i Aleksandre Đukić koji je plagijat projekta kioska u Londonu britanskog arhitekteTomasa Hetervika. Na konkursu za pijacu "Senjak" idejno rešenje biroa PC Art plagira detalje projekta njujorškog Haj lajn parka, autora Džejmsa Kornera i tima Diler Skofidio + Renfro. Na konkursu "100 hotela širom Srbije" 2008. prvonagrađeni tim u sastavu: Jeftić, Sabolović i Kaćanski plagirali su projekat Sociopolis 2 u Valensiji španskog arhitektonskog biroa ACTAR. Na nedavno završenom konkursu za Memorijalni centar Donja Gradina u Republici Srpskoj drugonagrađen je rad arhitektonskog biroa Polis iz Banja Luke, koji je izrađen prema ideji projekta Muzeja u Dandiju, norveške arhitektonske grupe Snoheta iz 2010. 

Slobodan Maldini: Botovi, Večernje novosti, 6. februar 2016.

Dnevnik zabluda

Botovi

Piše Slobodan Maldini

U poslednje vreme gotovo svakodnevno nailazim na pojam "botovi". Ovaj pojam je svakodnevno prisutan na internetu, u dnevnoj štampi, na javnim događajima kao što je nedavno održano Evropsko prvenstvo u vaterpolu, na konferencijama za štampu, na nastupima poznatih ličnosti i političara. Botove u Srbiji mnogi opisuju kao grupu, "ešalon" organizovanih internet hakera koji rade za jednu partiju u nameri uticanja na i kreiranja javnog mnjenja, kritikovanja političkih protivnika ili veličanja aktuelne vlasti. Za ove "izuzetno dobro plaćene momke" tvrdi se da su veoma uticajni, dobro organizovani i istovremeno aktivni na brojnim društvenim poljima. Pored rada na internet mreži, oni su članovi upravnih odbora, komisija i nadzornih grupa. Ukratko, nalaze se na svim dobro plaćenim pozicijama u društvu, sa kojih je moguće vršiti snažan uticaj na javnost. Ali, ko su u stvari botovi i kakva je njihova uloga u srpskoj kulturi komunikacije i informacije?

Internet bot, poznat takođe kao veb robot ili jednostavno bot je softverska aplikacija koja pokreće automatizovane operacije na internetu. Tipično, botovi obavljaju poslove koji su jednostavni i strukturalno se ponavljaju, po mnogo višoj stopi nego što bi to mogao da radi sam čovek. Najveća upotreba botova je u tzv. "veb spajderingu", u kojem oni na automatizovan način pribavljaju, analiziraju i podnose informacije veb servera za nečije potrebe. Za razliku od automatizovanih botova, botovanje kod nas je kulturni fenomen u kojem anonimni zastupnici jedne politike zavaravaju javno mnjenje plasirajući određene kanalisane informacije, u nameri stvaranja određene slike u društvu. Ova zloupotreba, koja se ranije odvijala samo u dnevnim listovima, danas je još prisutnija u sajber prostoru. Botovi su organizovani kao armija, a aktivni su na internetu, javnim skupovima, političkim kampanjama, sa ciljem uticanja na javno mišljenje i stvaranje pogrešne slike o nekoj pojavi ili fenomenu u društvu. Ova manipulacija na polju informacija danas je dostigla toliki nivo intenziteta da je teško poverovati u bilo koju informaciju koja se plasira u javnosti. Zbog toga, u savremenoj kulturi informacija važno je prepoznati delovanje botova. Njihova glavna karakteristika je da po komandi, u grupama napadaju neistomišljenike na internetu i drugim javnim informacionim prostorima. Oni su brojni i organizovani. Njihova namera je da kreiraju javno mišljenje po svojim pravilima, ukinu dijalog i zatvore medije za one koji drugačije misle. Zbog svega, botove treba shvatiti ozbiljno. Ignorisanje, ćutanje i izbegavanje rasprave sa botovima možda donesu mir pojedincu, ali su uvod u nešto još strašnije, a to je prepuštanje vladavine prostorom interneta i šire organizovanoj i agresivnoj grupi koja preuzima ulogu Velikog brata u rijalitiju naše informacione kulture danas.