Slobodan Maldini: Kultura zaborava, Večernje novosti, 16. april 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura zaborava

Piše Slobodan Maldini

Iako je Jasenovac mesto najvećeg stradanja Srba, Roma i Jevreja u novijoj istoriji, gde je pogubljeno više od 800.000 ljudi, ove godine Srbi i Jevreji ne idu na komemoraciju u to Spomen područje. Zbog učestalih javno izrečenih stavova o revitalizaciji ustaštva, Jevrejske zajednice u Hrvatskoj odlučile su da bojkotuju komemoraciju žrtvama Jasenovca 22. aprila. Njima se pridružio Savez jevrejskih opština Srbije. Zatim je i Srpsko nacionalno vijeće odlučilo da ne dođe na ovaj skup. Ove odluke naroda koji su podneli najveća stradanja od vlasti Nezavisne države Hrvatske pokazuju svu ozbiljnost problema koji danas nastaju pod naletima aveti prošlosti. Jer, čak ni posle 75 godina, ne postoji jasan konsenzus stradalnika i krvnika o tome šta se zapravo dogodilo. Istorijske činjenice, zasnovane na dokumentima, fotografijama, izjavama očevidaca, danas blede iz sećanja mnogih, prepuštene su zaboravu.

Posle Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije podignuti su brojni spomenici sa ciljem očuvanja sećanja na ratne događaje i pale žrtve. Među njima, projektovan je 1960. godine i poznati Kameni cvet u Jasenovcu, rad arhitekte Bogdana Bogdanovića. Na mestu jasenovačkog logora koje je dugo vreme bilo jedino poprište masovnog zločina u Evropi koje još nije bilo obeleženo, Bogdanović je ostvario monumentalno apstraktno vajarsko delo. Ovaj spomenik u obliku betonskog cveta trebalo je da simbolizuje nežnost i lepotu, ponovno rađanje, nasuprot užasima koji su se tu dogodili. Autor je često naglašavao da njegov spomenik ne treba da bude izvorište sukoba naroda, već mesto na kojem treba, nakon užasa koji su se ovde dogodili, da zavlada pomirenje i prestanak nasleđivanja mržnje s kolena na koleno.

Malo je poznato da je prve spomenike Bogdanović projektovao zajedno sa mladim saradnicima Leonidom Šejkom i Peđom Ristićem, poznatim pripadnicima grupe Mediala. Već 1957., prilikom izrade rešenja za spomenik u Jajincima, rođena je ideja Bogdanovog čuvenog cveta kojeg je Ristić izvajao u glini, a Šejka postavio na teren. Krajem sedamdesetih, kao Bogdanovićev saradnik i sâm sam učestvovao u realizaciji nekih spomeničkih rešenja, kao na primer spomenika u memorijalnom parku Popina kod Trstenika. Sa njim sam obilazio njegove spomenike, međutim, nikada nismo otišli u Jasenovac. Bogdan je jednom prilikom izjavio da u Jasenovac ne ide jer ne može da izdrži atmosferu stratišta, čak da se tokom jedne posete pod težinom utiska toga mesta, onesvestio.

U međuvremenu, mesta sećanja su postala mesta zaborava. Prema hrvatskim izvorima, u toj zemlji je u periodu između 1990. i 2000. godine uništeno ili oštećeno čak 2.964 spomenička obeležja. I to nije slučaj samo tamo, već i u delovima Bosne i Hercegovine i na Kosovu. Nekada remek dela, danas su simboli koje mladi ne prepoznaju, a neki stariji ih se stide.

Slobodan Maldini: (Ne)izgradiva arhitektura, Večernje novosti, 9. april 2016.

Dnevnik zabluda

(Ne)izgradiva arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je u svojoj 66. godini života preminula Zaha Hadid. Prva žena dobitnica prestižne Prickerove nagrade za arhitekturu, Stirlingovih nagrada i Zlatne medalje Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, posedovala je izvanredan sklad talenta, vizije i posvećenosti arhitekturi. Tokom bavljenja arhitekturom neprekidno je pomerala njene granice do nivoa koji tehnologija čak i najrazvijenijih predstavnika današnje civilizacije teško da je mogla da sustigne. U svojim idejama i projektima, uvek je bila bar jedan korak ispred drugih. Istovremeno, ona je bila vizionar čije ideje nisu uvek imale smisla i nisu se potčinjavale društvenoj logici i ekonomiji.

Sa Zahom Hadid sam učestvovao na Pariskom bijenalu 1985. godine. Bilo je to vreme prekretnice u arhitekturi, kada je postmoderna trijumfalno ovladala svetskom umetničkom scenom. Istovremeno, kod nas je bojažljivo, uz nevericu i nerazumevanje, probijala put "na mala vrata". Zaha je tada bila na početku karijere, nedovoljno poznata, ali prepoznata po izvanrednim arhitektonskim crtežima. Na ovoj bijenalnoj izložbi koja je iznela promene u arhitekturi i dolazak novog arhitektonskog pokreta, Zaha je predstavila projekat smele rekonstrukcije kuće u londonskoj Belgraviji. Crtež izrađen u izometrijskoj projekciji sadržavao je sve elemente novog arhitektonskog stila: perforisane zidove, samostalno podignute stubove, talasaste površine. Projekat je odudarao od već izgrađenog, krutog, tradicionalističko - istorijskog stila prisutnog u arhitekturi ostalih postmodernista - izlagača na ovoj izložbi, pre svega Alda Rosija, Marija Bote, Masimilijana Fuksasa. Njena ideja bila je bliža arhitekturi izlagača Frenka O. Gerija i grupe Kop Himelblau, koji su već tada vladali "arhitekturom raščlanjavanja" koja će ih odvesti u kompleksnost parametricizma. Ova kraljica zakrivljenog prostora godinama je suvereno vladala modnim pistama svetske arhitektonske elite, projektujući građevine koje su neizgradive i preskupe, neprimerene za one tehnološki i finansijski nerazvijene. Međutim, da li sa odlaskom slavne arhitekte nestaje i njen koncept tehniciziranih građevina?

Projekat Zahe Hadid za futuristički blok "Beko" na Kalemegdanu (na slici) nedavno je zamenjen jednostavnim i izgradivim kompleksom, koji je bliži razumnom senzibilitetu stanovnika. Zahine zakrivljene forme nisu mogle da se uklope u istorijski sadržaj Kalemegdana, a verovatno ni u finansijsku konstrukciju gradnje u siromašnoj Srbiji. U isto vreme, Prickerovu nagradu 2016. dobio je čileanski arhitekta Alehandro Aravena, koji se okrenuo neobičnoj inspiraciji: mudrosti koju sadrže slamovi i favele. Umesto da gradi velike i reprezentativne objekte, on se okreće projektovanju malih "polu-kuća", koje su namenjene siromašnim porodicama, predlažući izgradivu i korisnu arhitekturu.

Slobodan Maldini: Kultura i preduzetništvo, Večernje novosti 2. april 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura i "preduzetništvo"

Piše Slobodan Maldini

Zbog novog Zakona o kulturi više od šezdeset institucija kulture u Srbiji izgubilo je povlašćeni status. Novim zakonom ukidaju se ustanove kulture od nacionalnog značaja, a naše najznačajnije kulturne institucije poput Narodnog muzeja, beogradskog Narodnog pozorišta, Narodne biblioteke Srbije ili Jugoslovenske kinoteke izgubile su nacionalni  status. Donedavno pod zaštitom države, ove ustanove u kulturi sada su prepuštene sebi samima, odnosno tržištu. A svima je poznato da tržište u visokoj kulturi u Srbiji jedva postoji. Nema nezavisnog projekta u našoj, ali i u svetskoj vrhunskoj kulturi koji je profitabilan. U poplavi popularne subkulture, naša kultura je odavno izgubila značaj, a bavljenje kulturom danas se u Srbiji ne isplati. Nakon što je i država digla ruke od finansiranja svojih institucija u kulturi, neminovna je njihovo propadanje. Ove ustanove će ubrzo morati da menjaju svoju programsku politiku i da je prilagođavaju tržištu koje favorizuje nekulturu, ili će biti suočene sa nestankom. U bliskoj budućnosti postoji mogućnost da ove institucije budu privatizovane, a to će biti kulturni krah našeg društva. Međutim, da li je ovaj zakon isključivi krivac urušavanja naše kulturne scene?

Tokom proteklih decenija mnoge naše kulturne institucije - kulturni centri, pozorišta i galerije - suočene sa finansijskim teškoćama okrenule su se programima koji nemaju vezu sa kulturom. U objektima kulture nikli su kafići, čak i noćni klubovi zatvorenog tipa. Po pravilu, radi se o ustupanju elitnih prostora kulturnih ustanova preduzetnicima - restoraterima i kafedžijama - koji u njima razvijaju biznise koji nemaju dodirne tačke sa programima u kulturi. U cilju preživljavanja, mnogi kulturni centri su odavno rešili da naplaćuju izlaganje u svojim galerijama. Mladi umetnici nemaju novca da zakupe galeriju, a bogati zakupci najčešće nisu kvalitetni stvaraoci. I tu dolazimo do apsurda, jer kulturne ustanove počinju da budu mesta širenja kiča i šunda.

Na našoj kulturnoj sceni odavno umetnici nemaju uticaj. Iako smo proteklih godina svedoci pojačanog interesovanja za umetnost socijalističke Jugoslavije od strane kulturnih institucija na Zapadu, posebno Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, teško da su to osetili i naši umetnici. Njihova dela, zaboravljena u depoima naših kulturnih centara, našla su se u rukama "kulturnih preduzetnika" koji ih skupo prodaju u inostranstvu. U isto vreme, pojavili su se i falsifikatori dela naših savremenih umetnika, čiji su falsifikati dospeli i u muzeje, na pr. u SAD. Falsifikati su predmet povećanog interesovanja špekulanata u regionu, kao na pr. "meanderi" Julija Knifera (na slici), koji se prodajui na Zapadu. Danas se sve više falsifikuju i drugi, srpski savremeni umetnici. Međutim, oni sami od svoje umetnosti nemaju ništa.

Slobodan Maldini: Englezovac, Večernje novosti, 26. mart 2016.

Dnevnik zabluda

Englezovac

Piše Slobodan Maldini

Nakon NATO agresije na Jugoslaviju i ulaska međunarodnih vojnih snaga na Kosovo, Britanski prestolonaslednik Čarls je 1999. bio u poseti Kosovu. Nedavno je ponovo bio u Srbiji. Zajedno sa suprugom Kamilom obišao je u Beogradu Kalemegdansku tvrđavu i Hram svetog Save. Tom prilikom, princ se "iznenadio" kada je čuo podatak da je Beograd u 19. i 20. veku bio više puta bombardovan. Anglo-američke vazdušne snage u vreme Drugog svetskog rata bombardovale su Beograd 11 puta. Najteže žrtve zabeležene su u bombardovanju 16. i 17. aprila 1944. godine, na prvi i drugi dan Uskrsa. U napadu na Beograd učestvovalo je 600 bombardera koji su na grad nesmetano ispuštali "tepih bombe", jer protivavionska odbrana nije postojala.  Britanci su te godine ponovo bombardovali Beograd 21. i 24. aprila, 18. maja, 6. juna, 8. jula i 6. septembra. U tadašnjim bombardovanjima Beograda i Zemuna stradalo je više od 4.200 stanovnika.

Međutim, možda bi se naš visoki gost iz Velike Britanije još više iznenadio da mu je neko, prilikom posete Hramu sv. Save na Vračaru, rekao da je ova građevina, koja je po površini i zapremini najveći pravoslavni hram na svetu, nastala zahvaljujući poklonu jednog Škota. Naime, današnji Hram sv. Save sagrađen je na zemljištu koje je gradu poklonio Fransis Makenzi. Ovaj Škot iz Plimuta koji se bavio poljoprivredom i humanitarnim radom, došao je u Beograd 1876. na poziv srpskog ministra inostranih poslova Čedomilja Mijatovića  da podstiče i širi religioznost kod Srba i tu ostao do smrti 1895. Radio je u britanskoj ambasadi i bio je vrlo bogat i uticajan. Vođen poslovnim duhom, Makenzi je kupio močvarno zemljište na kojem su se gnezdile divlje patke, tzv. "Simićev majur", na mestu današnje Slavije. Iako je želeo da se tu bavi poljoprivrednim radovima, ubrzo je od toga odustao i isparcelisao zemljište, jer je uvideo mogućnosti urbanizacije grada na tom području. Na tzv. "Englezovcu" on je prosekao široke ulice, isplanirao blokove stambenih i poslovnih zgrada, čime je odredio urbanu matricu budućeg dela grada. Na placevima su ubrzo podignute stambene dvospratne kuće, a na trgu Slavija sagrađeni su hotel Slavija i Sala mira. Zaslugom vizionara Makenzija nastao je novi urbani centar Beograda, koji se pružao između današnje Njegoševe ulice, trga Slavija i Svetosavskog platoa. Iako je po veroispovesti bio nazaren i kao takav nije uživao puno poverenje Srpske pravoslavne crkve, Makenzi je posle smrti zaveštao jedan deo svoje zemlje na Vračarskom platou za izgradnju Hrama svetog Save. Na njegovom imanju izgrađena je najpre mala crkva sv. Save, a potom i današnji Hram sv. Save. Danas je ovaj beogradski plato stecište brojnih turista iz inostranstva, a hram očekuje umetnike iz Rusije koji će postaviti mozaike na 1.230 kvm unutrašnjosti kupole, donaciju ruske kompanije Gasprom njeft.

Slobodan Maldini: Umetnici krivci, Večernje novosti, 19. mart 2016.

Dnevnik zabluda

Umetnici krivci

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su umetnici preko svojih profesionalnih udruženja ponovo privukli pažnju na decenijama star problem. Više od 2.500 samostalnih umetnika u Srbiji danas ne mogu da ostvare svoja osnovna prava na zdravstveno i penzijsko osiguranje. Problem je u tome što je država u prošlosti redovno kasnila sa uplatama samostalnim umetnicima na ime zdravstvenog i penzijskog osiguranja, zbog čega su samostalni umetnici postali poreski dužnici, a sve kasnije uplate su redovno odlazile na izmirenje kamata za dugovanje, a ne za isplatu zdravstvenog i penzijskog osiguranja. Zbog dugovanja, samostalni umetnici se danas nalaze u sve težoj materijalnoj situaciji, sa stalnom pretnjom da im bude na ime duga zaplenjena lična imovina. Svi znamo da se vrednost jednog društva ceni po razvoju kulture. A umetnici su po pravilu izrazito senzitivni društveni sloj, zbog čega su i najranjiviji. Veliki je broj umetnika koji ne mogu da se prilagode vremenu, zbog čega trpe lične tragične posledice. Nažalost, društvo često nema sluha za ove pripadnike kulturne elite, zbog čega su neki među njima platili visoku cenu. Mnogi naši umetnici nisu zaslužili surov život koji su prinuđeni da vode, niti njegov tragičan kraj. Spomenuću samo neke među ovim tragičnim stvaraocima za koje društvo nije imalo dovoljno razumevanja, a trebalo je.

Pesnik, literat, osnivač avangardnog pokreta zenitizam, Ljubomir Micić nije bio predmet interesovanja posleratnih državnih institucija kulture, zbog čega njegovo ime, kao i pokret zenitizam, nisu ušli u Jugoslovensku enciklopediju likovnih umetnosti. Umro je u staračkom domu u Kačarevu kod Pančeva 1971., od upale pluća, zaboravljen. Slikar i likovni pedagog Lazar Vozarević, kubista i postenformelista, član grupe "Jedanaestorica", umro je 1968. godine od trovanja izazvanog isparenjima hemijskih sredstava kojima je slikao. Dušan Gerzić Gera, jedan od vodećih predstavnika novog talasa u jugoslovenskoj umetnosti, preminuo je 1998. godine u 37. godini života. Dejan Ećimović, avangardni postmodernista i član grupe arhitekata MEČ bio je priznat u svetu, ali ne i kod nas. Po povratku sa usavršavanja u inostranstvu izgubio je posao i ostao bez prihoda. U depresiji, izvršio je samoubistvo 2002. godine. Muzičarka i arhitektkinja Margita Stefanović, poznata klavijaturistkinja rok grupe "Ekaterina Velika" bila je uspešna na polju arhitekture onoliko koliko i u muzičkoj umetnosti. Poslednje godine života provela je u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika. Umrla je u bedi 2002. u 43. godini života. Slikar Tibor Bada, ikona jugoslovenske avangardne scene 1990-tih (na slici) počinio je samoubistvo neposredno pred svoj 43. rođendan 2006. godine. Sonja Savić, jedna od najvećih umetnica srpskog glumišta, umrla je 2008. u Beogradu u 47. godini života u bedi, zdravstveno zapostavljena.

Nekompetentnost i nemoć, Večernje novosti, 12. mart 2016.

Dnevnik zabluda

Nekompetentnost i nemoć

Piše Slobodan Maldini

Na opštem društvenom planu, posebno u arhitekturi, danas smo suočeni sa dve pojave. To su  nekompetentnost i nemoć. Nekompetentnost je karakteristika mnogih pripadnika vodećih društvenih struktura, čija je uloga da promenama i reformama predvode društvo u njegovom razvoju. Iako ne poznaju stručne probleme u pojedinim oblastima, oni uspevaju da nametnu društvu svoja rešenja. Nemoć je generalna osobina predstavnika intelektualne elite da se odupru uticaju nekompetentnih i sprovedu najkvalitetnija rešenja. Nemoć da sprovedu u delo najbole odluke odlikuje stručnjake, kompetentne pojedince, pa čak i institucije koje pred sobom imaju rešenje problema, ali nemaju nikakav uticaj na one koji odlučuju, da bi do tog rešenja i doveli. Iako priznati u svetu, pripadnici ove intelektualne elite kod nas nemaju i moć da svoje ideje, predloge i savete prenesu i primene u praksi. U sukobu nekompetentnih protiv kompetentnih ali nemoćnih predstavnika društva krajnji rezultat je degradacija, nazadovanje, zaustavljanje razvoja društva. A primeri društvene degradacije na planu arhitekture su brojni. Najznačajniji nedavni događaji na polju graditeljstva ujedno su i poražavajući za arhitekturu u Srbiji a potom i za našu kulturu u celini. Nabrojaću samo nekoliko nedavnih primera odnosa nekompetencije i nemoći u našoj arhitekturi.

Arhitektonska struka u Srbiji ne može da se odupre rušenju zgrade Generalštaba u Beogradu, arhitekte Nikole Dobrovića. Ovaj kompleks zgrada, najvredniji primer moderne arhitekture u regionu, doživeo je razaranje tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. Danas je u toku njegovo "plansko" rušenje. Nisu pomogle peticije, molbe, pozivi za spas ovog spomenika kulture. Arhitektonska struka do danas nije uspela da izvrši bilo kakav uticaj na vlast povodom gradnje projekta Beograd na vodi, eklatantnog primera neodgovornog ponašanja predstavnika vlasti prema istorijskom prostornom nasleđu. Arhitekti nisu uspeli da promene spratnost ni smanje stepen izgrađenosti ovog hiperurbanizovanog kompleksa koji se gradi na najkvalitetnijoj urbanističkoj lokaciji na Balkanu. Struka nije mogla da se odupre devastaciji i uništenju starih kulturnih jezgara u Beogradu, Zemunu i drugim gradovima,nastalim kao posledica novog Zakona o legaliaciji.Nije uspela da se izbori sa uništenjem arhitektonskih objekata značajnim u istoriji savremene srpske arhitekture. U Beogradu su srušene zgrada ambasade Nemačke arhitekte Bogdana Ignjatovića (na slici),  benzinska stanica "Dejton" Marija Jobsta, benzinska stanica autora Milenije i Darka Marušića, dve benzinske stanice "Pečurke" u Novom Sadu. U toku je borba protiv nekompetentnih u struci, posebno protiv plagijarizma u sopstvenim redovima, gde je poznat najnoviji slučaj kada su kolege iz banjalučkog arhitektonskog biroa "Polis" ukrale ideju projekta sportske sale škole u Obrenovcu arhitekte Jovana Mitrovića.

Mercedes, Trabant i Jugo, Večernje novosti, 5. mart 2106.

Dnevnik zabluda

Mercedes,Trabant i Jugo

Piše Slobodan Maldini

Iako je svet verovao da će rušenjem Berlinskog zida 1989. prestati era hladnog rata, to se nije dogodilo. Godine 1990. Nemačka Demokratska republika, razvijana pod ruskom kapom iza Berlinskog zida kao antifašističkog bedema, ujedinila se sa Saveznom Republikom Nemačkom. Iza dve Nemačke ostali su simboli dva društvena sistema: Mercedes u Zapadnoj i Trabant u Istočnoj Nemačkoj. Mercedes je simbol progresa nacije. On je velik, udoban, pouzdan, trajan. Mercedes juri velikim brzinama i pruža komfor. Iako nije tehnološki na nivou Mercedesa, Trabant je automobil koji je obeležio epohu. Njegov slabašni dvotaktni motor proizvodio je veliku količinu izduvnih gasova, a karoserija načinjena od plastike bila je predmet podsmevanja. Napušten kao zastareo koncept,Trabant je danas deo istorije, a Mercedes je jedan od najuspešnijih svetskih brendova. Međutim, kakvo je iskustvo naše zemlje na tom planu?

Nedavno je 3.000 zaposlenih u kompaniji Fijat Krajsler automobili Srbija poslato na plaćeno odsustvo. Bez obzira na državne subvencije, zbog nepostojanja tržišta prodaja novog modela "500 L" je pala, a budućnost fabrike je neizvesna. Danas smo suočeni sa pretnjom gašenja fabrike koja je odigrala najznačajniju ulogu u srpskom dizajnu.

Eru socijalizma kod nas obeležila je proizvodnja popularnog automobila iz Kragujevca, čuvenog Juga. Poznat po niskoj ceni, lošoj izradi, zastarelom dizajnu, taj mali automobil bio je ikona svoga doba. Svoju slavu preneo je i u SAD, gde je masovno prodavan pa čak i poklanjan kupcima skupljih automobila. Jugo je osvojio i Holivud, a danas postoje brojni klubovi njegovih obožavalaca. Danas postaje jasno da smo se prerano odrekli ovog malog ali praktičnog automobila - paradigme našeg društva. Za razliku od Mercedesa koji košta koliko i kuća u Srbiji, Jugo je bio dostupan svim slojevima stanovništva. Bio je jeftin, lak za održavanje, sa rezervnim delovima koji su po ceni već od nekoliko pakli cigareta bili dostupni na svakom koraku. Neprilagođen našim neravnim drumovima, Mercedes je simbol skorojevića, dostupan samo malobrojnima. Većina stanovništva u Srbiji vozi novokupljene automobile uvezene sa auto otpada na Zapadu, a malobrojni plaćaju i pola plate za lizing Zapadnim bankama.

Cilj mnogih društava je da postanu bogata. Međutim, da li je toliko važno biti bogat i da li bogatstvo istovremeno znači i sreću? U našem slučaju, težnja prema bogatstvu je očigledan gubitak sreće, jer je povezana sa faustovskom dramom "pravljenja pakta sa Đavolom". U želji da postanemo bogato društvo prepuštamo bogatima svoje stručnjake, prirodne resurse, teritoriju, kulturu, istoriju, suverenitet. Danas kupujemo u stranim marketima, hranimo se sa domaćih polja čiji su vlasnici stranci, vozimo strane automobile, radimo u stranim kompanijama, usvajamo strane, nametnute zakone...