Kriva strela, Večernje novosti, 27. oktobar 2017.

Dnevnik zabluda

Kriva strela

Piše Slobodan Maldini

Kada su  prominentni svetski skulptori Klaes Oldenburg i njegova supruga Kosje van Brugen izradili 2002. u San Francisku skulpturu velikih razmera "Kupidonova strela", nisu mogli da pretpostave da će njihova ideja "skulpture-strele" biti obnovljena čak petnaest godina kasnije, u Beogradu. Na nedavno završenom konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću na krovu buduće podzemne gradske garaže beogradskog Studentskog trga, pobedili su skulpturom pod nazivom "Strela" vajar Mrđan Bajić i dramska spisateljica Biljana Srbljanović, autorka "zvučne instalacije", sa timom. Poput dela Oldenburga i van Brugenove, njihova "ideja" je oblikovana kao strela velikih razmera, postavljena na javnom gradskom prostoru. Prema uzoru iz San Franciska, skulptura ima parabolično zakrivljeno postolje, iz kojeg se u ravnoj liniji uzdiže štap strele. Svetski doajeni zamislili su svoje delo kao simboličnu predstavu Erosa koji je odapeo strelu u zemlju u nameri da je oplodi. Međutim, Đinđićeva penisoidna strela odapeta je iz zemlje, tačnije iz dubine podzemne garaže, prema nebu. Ona je u bazi polomljena, pa nevešto skrpljena zarđalim flahovima, koji je "vezuju" za tlo, onemogućujući je da "uzleti"!?

Već su izrečene brojne kritike u odnosu na raspisivača konkursa - aktuelnu vlast - za koju mnogi s razlogom tvrde da nije kredibilna ni pozvana da podiže spomenik svom nekadašnjem velikom idejnom i ideološkom protivniku. Međutim, podsetiću da je ovu šansu propustila partija ubijenog premijera, čak i u vreme kada je bila na vlasti. Umesto Đinđiću, predsednik Boris Tadić podigao je spomenik Hejdaru Alijevu, po kredibilnim istoričarima diktatoru Azerbejdžana, u vreme kada se Biljana Srbljanović, živeći u Bakuu, obrušila na "Amnesti internešenel" zbog optužbi upućenih protiv režima Azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva, sina Hejdarevog.

Neverovatna je brojnost autora na konkursu koji su, zajedno sa pobednicima, pogazili lični dignitet i autoritet pristavši da budu deo "neprevaziđenog cirkusa" oko projekta "rekonstrukcije Đinđićevog Studentskog trga." A pobedničko rešenje je sve drugo osim simbol života i stradanja Zorana Đinđića. Ova bleda replika moskovskog socrealističkog Spomenika osvajačima svemira iz 1964. ima sasvim drugo značenje. Za predstavnike aktuelne vlasti, Bajićeva "strela" je statistički znak: strelica - simbol razvoja društva nakon što je isti prekinut u nedavnoj prošlosti u kojoj je dominirao lik ubijenog premijera. Zajedno sa današnjom vlasti, u ružičastu društvenu paradigmu uklopili su se univerzitetski profesor Bajić i eks političarka Srbljanović. Poput nekih članova žirija konkursa - akademika SANU - i Bajić je prošao miloševićevsku i postmiloševićevsku fazu, u kojoj je u svoj "Yugomuzej" uvrstio umetničku instalaciju "Odelo u kojem je Slobodan Milošević poslednji put video Kosovo"!?

Na fotografiji: Oldenburgova i Bajićeva strela i Spomenik u Moskvi.

Velika kristalna skulptura, Večernje novosti, 13. oktobar 2017.

Dnevnik zabluda

Muzej savremene umetnosti

Piše Slobodan Maldini

Onakav kakvog poznajemo danas, Muzej savremene umetnosti u Beogradu osnovan je 1958. kada je doneta Odluka o osnivanju Moderne galerije, nacionalne ustanove koja treba da prati razvoj i skuplja dela jugoslovenske i srpske savremene umetnosti. Koncepciju i fizionomiju muzeja načinio je Miodrag B. Protić, njegov inicijator i upravnik.

Godine 1959. doneta je odluka da za potrebe Moderne galerije bude podignuta nova zgrada na Novom Beogradu, na ušću reke Save u Dunav.  Ubrzo, raspisan je arhitektonski konkurs, a 1960. izabran je pobednički rad autora arhitekata Ivanke Raspopović i Ivana Antića. U obrazloženju žirija istaknuto je da se konkursu ne mogu pripisati naročito veliki rezultati, da je približno jedna trećina pristiglih radova potpuno bezvredna, dok su ostali predlozi uglavnom solidne studije izrađene na bazi poznatih i oprobanih rešenja. Zapaženo je i da oni koji su probali da izbegnu konvencionalne puteve pri tom nisu ostvarili realan kreativan doprinos. Prvonagrađeni rad, međutim, ocenjen je kao "nešto više od dobrog i korektnog funkcionalnog rešenja, od ispravne primene sistema osvetljenja do preglednog vođenja kretanja posetilaca". Žiri takođe naglašava "svežu, originalnu, iznijansiranu prostornu koncepciju unutrašnjosti", kao i "interesantne mogućnosti sa plastično razigranim masama" u spoljašnjem oblikovanju, primećujući "najzad, i malo bizarne, kristalaste forme krovova".

Zgrada na Novom Beogradu projektovana je kao ogromna skulptura, sastavljena od geometrijskih formi u jedinstvenu kompozicionu strukturu. Osnovni volumen zgrade oblikovan je kao poliforman kristal, koji se linijama vezuje za prirodnu okolinu prostora novobeogradskog Ušća. Završena je 1965, po projektu koji se razlikuje od rešenja iz 1959. Umesto ranije predviđene opeke, fasada je obložena venčačkim sivim mermerom. U unutrašnjosti, realizovana je ideja kaskadno postavljenih nivoa i ostvareni prostori različitih visina, unutar kojih je moguće smestiti različite formate dela. Kompoziciju objekta opisao je arhitekta Oliver Minić kao "apstraktnu, transcendentnu, nastalu prema matematičkim zakonima."

Malo je poznato da je inicijalni muzej savremene umetnosti u Beogradu postojao pre njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA), koji je otvoren u novembru 1929. godine, četiri meseca nakon otvaranja muzeja u Beogradu. Iako mnogi smatraju da je njujorški MoMA prvi u svetu, on je ipak osnovan nakon beogradskog. Prvi Muzej savremene umetnosti osnovao je knez Pavle Karađorđević i on je otvoren 1929. u Beogradu. Kolekcija je predstavljena u Konaku kneginje Ljubice, a potom je muzej premešten u Novi dvor. Nastao u doba socijalizma, današnji Muzej savremene umetnosti verovatno nikad ne bi izgledao tako "nov i moderan", da je u svoju zvaničnu istoriju uključio i istoimenu predratnu ustanovu.

Na fotografiji: Konkursni crtež I. Antića i I. Raspopović

Inostrani rušitelji, Večernje novosti, 6. oktobar 2017.

Dnevnik zabluda

Inostrani rušitelji

Piše Slobodan Maldini

Blok nekadašnje ambasade SAD koji se nalazio između beogradskih ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Vojvode Milenka, ovih dana prima novi izgled. Na tom prostoru strani investitor gradi luksuzni stambeni kompleks. Kada su izraelske kompanije "Josi Avrahami" i "Almogim hodings" najavile rušenje kompleksa ambasade, objavljeno je da će poštovati arhitektonsku vrednost ovog prostora koji uživa zakonom definisanu zaštitu kao deo istorijske celine "Stari Beograd". Na zaprepaštenje građana, celokupan kompleks istorijski vrednih palata na frontu ulice Kneza Miloša, sa čuvenom vilom koju je projektovao Jovan Simeonović, preko noći i bez objašnjenja je srušen!?

U ulici Kneza Miloša nedaleko od nekadašnje Ambasade SAD, za potrebe gradnje nove ambasade Nemačke srušena je arhitektonski izuzetno vredna zgrada čuvenog beogradskog arhitekte Bogdana Ignjatovića. Arhitektonsku struku iznenadio je neverovatan ignorantski odnos investitora - nemačkog Ministarstva spoljnih poslova - koje se potcenjivački oglušilo da odgovori na apele za sačuvanje Ignjatovićevog arhitektonskog dragulja, pa čak i da predstavi javnosti novo arhitektonsko rešenje. Danas se na tom mestu gradi bleda, arhitektonski loša, bezvredna zgrada.

Nedaleko u istoj ulici, srušen je još jedan biser arhitekture Beograda:  zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, poznatog slovenačkog arhitekte Ludviga Tomorija. Bez poštovanja vrednog arhitektonskog nasleđa, izraelska kompanija AFI Jurop tu gradi monstruozan, nehuman kompleks tri stambeno-poslovne kule gigantskih razmera poznat po popularnom nazivu "Tri prsta". Projekat ne sadrži bilo kakav respekt prema urbanističkom istorijskom nasleđu grada. Zajedno sa prethodna dva, ovaj kompleks je definitivno uništio istorijski vrednu ambijentalnu celinu poslednje beogradske avenije i pretvorio je u arhitektonsko vašarište opskurnih interesa stranaca, bez ikakvog sluha za kulturne vrednosti naše prestonice. Ali, ovaj obrazac rušenja kulturnih dobara nije nov.

Kada je 1989. francuski biznismen poreklom iz Hrvatske Boris Vukobrat kupio vilu s kraja 19. veka na uglu beogradskih ulica Dobračine i Simine, susreo se sa problemom. Nadzidana 1927. po planu Đure Bajalovića bila je na spisku spomenika kulture, a rekonstrukcija je uslovljena vraćanjem objekta u izvorno stanje, što mu nije odgovaralo. Ruiniranu usled decenijske neupotrebe, ruševinu su naselili beskućnici i narkomani. Nakon što je objekat izgoreo u požaru 2007, vlasniku je dozvoljena gradnja prema izmenjenim uslovima zaštite. Ubrzo, nikla je nova, obnovljena "vila", sa rogobatno dograđenim aneksom - neprikladnom staklenom višespratnom kulom. Po istom "receptu", tada su "rekonstruisane" brojne stare palate u centru grada tako što su dograđene bezidejnim i istorijskom jezgru grada neprimerenim monstruoznim aneksima.

Na fotografiji: Kompleks nekadašnje ambasade SAD, izvor: Večernje novosti